Сличице из живота хришћанке Зорице Дабановић: А ја и даље за пјевницама тезгарим мојим гласом…

28. фебруара 2017. - 21:44

Мој улазак у „црквену зону“ није био на основу неког претходног мистичног догађаја. Не. На Божићно вече, током литургије, чуло се прелијепо појање. И помислих: „И ја бих овако да појем“. Тада нијесам имала у срцу ријечи пророка: „Појте, Господу Богу своме, појте“, већ, једноставно, сама од себе је дошла жеља.

И жеља ми се испунила!

Недуго послије те божићне вечери и ја сам на вјеронауци учила појање. Ускоро сам била ја та која је стајала за пјевницом, крајем ока посматрала свештенослужитеља како бих оцијенила почетак и крај неке црквене пјесме, а крајем ока посматрала народ који је дошао у цркву. Помишљала сам да ли они знају да сам баш ја та, од нас неколико, која ствара тај дивни звук у цркви. Мој глас је био моја вјера, моје дјело, моје милосрђе… Као да је појање од мене довољан прилог цркви и духовном животу. Тезгарила сам мојим гласом. И Божијим стрпљењем!

Свуда око нас је „понуда“ да се поје нашем Господу. А ја и даље „тезгарим“ свој глас. Пјевам тамо гдје ће ме слушати, гдје ће ме похвалити. Сјећам се да сам на вијест да један брат из Цркве, којег сам познавала, погинуо у собраћајној несрећи, помислила: „Зар баш он који је послије сваке литургије онако громко хвалио моје појање док бих излазила из цркве.“

И Бог ми је, ваљда, омогућио те моменте дивљења себи и задовољство собом и својим постојањем. Ваљда је требало да то временом превазиђем, али ја сам и даље остала иста. И опет у односу на све оне вјерне које долазе у храм Божији са вјером и љубављу, ја „тезгарим“, за лијеп коментар, за пољубац, за осјећај славе и надмоћности. Све нам је дозвољено, али нам није све на корист, нити нас надограђује, каже Апостол.

***

У манастиру Рустову, изнад Светог Стефана, постоји чудотворна икона Иверска Богородица, која помаже вјернима. Потребно је прочитати Акатист и, наравно, вјеровати. Недавно сам са пријатељицом ишла у Рустово, код чудотворне иконе, и читале смо Актист. Она се молила за своју пријатељицу, а ја за себе. Њена молитва је уродила плодом!

***

Јесам ли ја довољна сама себи за опстанак у овом свијету и наставак у бољем, у Рају? Како пустињаци могу сами…

***

У школи сам чула израз: „Ако и Дако су два лоша момка“. А мој живот се углавном сводио на „ако…, онда ћу ја…“ Тако „комуницирам“ и са Богом. „Ако ми Боже одложиш овај испит, ја ћу поћи на прву своју исповјест!“ Тако је и било: моја прва исповијест је била „договор“ између Бога и мене, да Он одложи испит, а ја да се исповиједим.

Имам малу бројаницу од Оца. Када сам расположена молим се за њега, а чим на моје „ако“ није одговорио мојим очекивањима, ја престанем да се молим за њега. Молим се само за себе! И не марим ако би и он престао да се моли за мене, јер постоји, сигурно, још неки свештеник који се моли за мене. Али, шта да радим кад и тих неколико свештеника не буде, као и оног брата у Христу, који се дивио мојем пјевању. Кад нестану они који су се молили за мене, а ја се молим само за себе?!

***

Што би овај свијет без свештенослужитеља? Никад их није довољно на овом свијету! Колики се народ обезбожио, па напрасно обожио, требало би на сваког појединца по један свештеник, или ђакон. Да упути вјерника, опомене и укаже на правилно поступање.

На задушнице се окупио народ у цркви. И знају људи да морају да донесу жито и вино. Упале свијећу… И тако, примакну се оном столу гдје је постављено жито и посматрају помно да неко не узме њихово жито, да се списак са именима упокојених не затури…

Десетине отворених бочица вина, сви се примакли, дишу у врат свештеницима… Неко извади пет евра, и поче „лицитација“ за молитву… На крају молитве, покупише у журби и метежу свак своје жито, бочице вина и спискове упокојених, да их донесу на следеће задушнице.

***

Ја и даље појем, као онај цврчак у чувеној басни „Цврчак и мрав“. Али, као у пјесми, „чиме може човјек даривати Бога?“, и одговор „даруј Бога оним чим те даривао!“, постоји велика шанса да откријемо тај свој дар, намијенимо га Богу, на корист нама и цијелој нашој Цркви.

И после Ноја, Бог је послао многе такве као што је био праведни Ној да у непобјеђен дом – Цркву своју, сабирају изабрани народ Божији. Имамо и ми Нојеву барку у Бару – Храм посвећен Светом Јовану Владимиру.

***

Једне суботе, док је текла служба, хтјела сам да уђем у Храм, али су случајно били затворили врата. А са спољашње стране квака није била постављена.

Покушавала сам на више врата да уђем…

Док се чула молитва у Храму, ја сам била немоћна и у паници што ме нико не чује и не отвара врата. Напосљетку отворише се врата и ја сва озарена уђох у дом Бога мога, сјећајући се страшних ријечи из Светог писма: „Господе! Господе! Отвори нам“. А Он, одговарајући, рече: „Заиста вам кажем, не познајем вас“!

Зорица Дабановић

Бискуп мостарско-дувањски Ратко Перић: Богородица се у Међугорју никада није указала!

28. фебруара 2017. - 9:08

Мостарско-дувањски бискуп Ратко Перић огласио се саопштењем тврдећи да се у Међугорју Богородица никада није указала.

Тврди да је ријеч о манипулацијама свештеника који су тамо били на служби.

„Имајући у виду све што је овај Бискупски ординаријат до сада истраживао и проучавао, укључујући писања првих седам дана наводних указања, може се потврдити: Богородица се у Међугорју није указала!“, наводи се у саопштењу Перића.

При томе је подсјетио како је у више наврата Црква истраживала овај феномен, од 80-их па све до комисије коју је успоставио папа Бенедикт XVI 2010., као и мишљења Конгрегације за наук вјере 2016.

Перић је рекао да постоје бројне контрадикторности у изјавама наводних људи који су видјели Богородицу у Међугорју.

„Након што су преснимљене и преслушане аудиокасете које садрже разговоре особља у Међугорју, са дјецом која су тврдила да им се указала Богородица, са увјерењем и одговорношћу износимо разлоге и закључке о невјеродостојности наводних указања. А ако се права Богородица, Исусова Мајка, није указала – као што није – онда су све то самозвани свједоци“, навео је бискуп мостарско-дувањски.

Бискуп Перић тврди да се „указана жена“ у Међугорју понаша сасвим другачије од истинске Богородице, Мајке Божје, у указањима која је Црква до сада признала као аутентичне.

„Често не говори прва; чудно се смије; након одређених питања нестаје, затим се поново враћа; покорава се онима који је виде да са брда сиђе у цркву. Није сигурна колико ће се времена указивати; допушта некима присутнима да јој газе по велу који се вуче по земљи, допушта да јој се додирује одјећа и тијело. Таква заиста није анђеоска Богородица!“, наводи бискуп Ратко Перић.

Папа Фрањо наименовао је недавно посебног изасланика за Међугорје, пољског бискупа Хенрика Хосера који мора да изучи то питање. Хосер, који ће отићи у Међугорје, нема задатак да покрене нову истрагу о наводним указањима Богородице, која су започела 1981. и која се настављају, већ треба да прикупи и продуби информације о потребама вјерника који долазе у Међугорје из цијелога свијета.

Извор: antenam.net

Прослављена ктиторска слава у манастиру Студеници

27. фебруара 2017. - 21:31

На празник свештеног спомена Преподобног оца нашег Симеона Мироточивог, свету архијерејску Литургију у манастиру Студеници служио је Преосвећени Епископ жички г. Јустин. Саслуживали су архимандрит Дамјан, сектретар ЕУО Епархије жичке, игуман студенички архимандрит Тихон, јеромонах Орсисије, игуман манастира Свете Тројице са Овчара, јеромонах Теодосије из манастира Рујан, као и свештеници из Рашке, Неготина и Требиња.

Уз многобројно свештенство и монаштво манастира Сретење, Благовештење, Никоље, Градац, Каменац, Ковиље, Преображење, Вољавча, Рача, Моравци и Стубал, светој Литургији је присуствовало око осам стотина верника. Ктирорска слава је тако представила мали сабор монаштва и верног народа богоспасаване, најстарије светосавско-симеоновске Епархије у ишчекивању почетка Великог поста.

Иначе, ове  године се обележава јубилеј наше Свете Цркве. Прошло је 810 година од када је Свети Сава пренео мошти свог оца, Светог Симеона Мироточивог, из манастира Хиландара у манастир Студеницу. Добро је познато да је Свети Симеон (Стефан Немања, велики жупан) саградио овај манастир као загробно место за себе и своју породицу. За живота је спремио себи мермерни саркофаг на месту где је то у храмовима предвиђено за ктиторе. Пошто се на сабору код Петрове цркве 1196. године одрекао власти, животописац даље бележи: -И назва се монашким именом Симеон… И дође до Пресвете Богородице Добротворке у Студеници. И остаде ту, настањујући се са часним монасима, у правилу и заповести светих и богоносних отаца, и никако не ленећи се (Стефан Првовенчани, Житије Светог Симеона).

-Када је ово било свршено, отац наш господин дође у наш манастир, који и сазда. Свету Богородицу Добротворку…(Свети Сава, Житије Светог Симеона).

Из чињенице да је Симеон стигао у Студеницу убрзо после свог замонашења (25. марта 1196.) и да ју је напустио 8. октобра 1197. године, произлази да је у овом манастиру провео мало више од године и по. Свети Сава каже: -Блажени овај старац (…) остаде у овом нашем манастиру две године (Свети Сава, Житије Светог Симеона).

Са осталом братијом следио је монашка правила „не ленећи се“. (Стефан Првовенчани , Житије Светог Симеона). Посебно су значајна Савина обавештења да је Симеон увећао број монаха у Студеници „учећи све духовним подвигом“. „Блажени отац наш и ктитор господин Симеон“ (Свети Сава, Житије Светог Симеона), напуштајући Студеницу „постави игумана овом светом месту, изабравши преподобна мужа, по имену Дионисија јеромонаха, и предаде му да се брине и да снабдева стадо Христово, које је у овом светом месту“ (исто). Преподобни Симеон се упокојио у Светој Гори, у својој и Савиној задужбини Хиландару. Пошто је у манастиру Хиландару проживео осам месеци, „6708. године“ (тј. 1199.) „месеца фебруара 13. дан“, „је овај блажени отац наш прешао у вечни покој“ (исто).

Угледног монаха Симеона син Сава је, према очевој заповести, положио у „нови гроб“ хиландарске Цркве (исто). Ово је било у присуству бројних светогорских монаха и одређеног броја народа.  На дан годишњег помена (13. фебруар 1200.), који је у Хиландару обележен веома свечано, потекло је миро из Симеоновог гроба, а Сави је поверено да му напише житије и службу (види: Доментијан, Живот  Светог Саве; Теодосије, Житије Светог Саве). Почетком 1206/7. године, највероватније, са групом монаха Сава је пренео Симеонове мошти у Хвосно, одакле је заједно са браћом жупаном Стефаном, кнезом Вуканом и са племством и свештенством кренуо за Студеницу. У манастиру Студеници положили су Немањине свете мошти у гроб дана 9. фебруара, да би, убрзо после, током обележавања Немањиног помена (13. фебруара), поново мироточиле (види: Стефан Првовенчани, Живот Светог Симеона). О датуму преноса Симеонових моштију у Србију почетком 1206. године види: Баришић, Хронолошки проблеми. О томе да је то било 1207. године, види: Максимовић, О години преноса Немањиних моштију.

Монах Силуан Грујовић

Празник Преподобног Симеона Мироточивог прослављен у цркви Светог Ђорђа у Подгорици

27. фебруара 2017. - 21:13

У Сиропусну, или Белу недељу, 26. фебруара 2017. године, одслужена је Литургија у граму Светог Ђорђа под Горицом у Подгорици.

Празничним сабрањем началствовао је дугогодишњи старешина овог светог храма високопречасни протојереј-ставрофор Милун Фемић,  саслуживао му је његов брато у Христу високопречасни протојереј-ставрофор Драган Станишић, професор Богословије на Цетињу.

Угођају свете Литургије допринело је једнодушно појање мешовитог састава појаца храма Светог Ђорђа, којим је руководио саслужитељ овог храма протојереј Јован Радовић.

Након прочитаног јеванђелског зачала, празничном беседом окупљеном народу обратио се прота Драган Станишић, рекавши:

„Данас, на овој светој служби, уочи Великога и часнога поста, чули смо јеванђељску ријеч: ‘ако опростите ви једни другима, опростиће и вама Отац ваш Који је на небесима’.“

,,Шта значе ове јеванђељске ријечи“, упитао је прота Драган, те је појаснио да је ,,то оно што Црква има и што ми имамо и добијамо, што нам је на корист“, наставивши да „Црква Божија има нас, има Господа Бога, свете Анђеле и благодат Божију. И зато, имајући то, и ми сами имамо удјела у томе; али да бисмо имали удјела, треба сами од себе нешто и да дамо“.

Отац је објаснио да када у Литургији свештеник каже ,,Твоје од Твојих, Теби приносећи због свега и за све“ – то је „сво наше имање, добитак, а сав тај добитак који имамо ми опет треба да узвраћамо. И то је оно благодарење које је суштина свете Литургије и овога сабрања“, појаснивши да ,,ми треба да знамо одакле све то потиче – од Љубави Божије; благодарећи и нашој отворености, нашој чежњи, настојању да то примимо што Црква има и да се наслађујемо добрима Царства Божијега“.

„Тако и овај Велики и часни пост који долази је драгоцјени иметак. То и данашње Јеванђеље говори, да се они који посте не намраче, да не буду тужни као да се нечега лишавају“, јер ,,то је смисао православног поста, да се не лишавамо, него тиме добијамо што постимо – очишћење душа и тијела, добијамо просвјетљење свих својих чула, просвјетљење ума, испуњавамо се Духом Божијим“ и тиме  ,,исповиједамо да се ослобађамо свакога туђега духа“. Испуњавамо се, дакле ,,Духом који је диван, красан, који освјетљава лице, који освјетљава све што постоји – јер то је управо тај Дух који се задобија постом и молитвом“.

Отац је, затим, казао да ,,имајући подвиг поста, ми постајемо Божији, прослављајући Недјељу Православља, побједу Лика Божијега. И зато постећи ову прву недјељу ми се припремамо да примимо то сазнање, како је све оно што је добро везано за личност, за Лик Божији, за лик људски“. Отац је објаснио да зато ми у Цркви имамо икону коју цјеливамо и тиме исповиједамо да је сво савршенство и да је све оно што је најлепше и најдивније – везано за Лик, за Личност. И да је то оно што чини Царство Божије; та заједница – Божије и људске, заједница – Божије и ангелске.

На крају беседе, отац је пожелео да „благодарећи Истини, ми који смо саздани по Лику Божијем, живимо у Богу, благодарећи Му што имамо тај печат Лика Божијега у себи, а што представља залог и смисао нашега развоја и напредовања до бескраја Царства Божијега“.

Након освећења светих Дарова, они који су се припремали за свето причешће, приступили су му, присајединивши се са Христом Који је на страдање пошао нас ради.

По прочитаним благодарственим молитвама, неколицина парохијана храма Светог Ђорђа искористили су прилику да се фотографишу са својим дугогодишњим парохом и старешином Храма, протом Милуном, који одлази у заслужену пензију, након скоро половине века служења Олтару Господњем. Потом су, по устаљеном обичају, парохијани наставили заједничарење у гостопримници храма Светог Ђорђа.

Потом је, увече Сиропусне недеље и празника Светог Симеона Мироточивог, у храму Светог Ђорђа прота Драган Станишић, уз саслужење ђакона Игора Црногорчевића, одслужиo Праштално вечерње богослужење (стари српски назив је Прочке).

У овом богослужењу поредак Вечерњег добија великопосни карактер, што значи да смо богослужбено већ закорачили у период свете Четрдесетнице.

При крају богослужења, прота Драган сабранима у цркви казао је ,,да је овом вечерњом службом већ почело исповиједање Поста; а нарочито молитвом Јефрема Сирина ‘Господе и Владико живота мога…’, која нас позива да опростимо једни другима све оно што смо се огријешили једни о других“.

Отац је казао да је „овај древни обичај опстао све до данас у Цркви и као такав донио радост онима који га слиједе – да траже јавно, сви, опроштај једни од других“.

Тако је и прота Драган искористио прилику да од свих нас затражи опроштај – као и ми што треба да затражимо опроштај од ближњих, даљних као и свештенослужитеља, како би у миру и љубави отпочели Велики пост и спремни дочекали славно Христово Васкрсење.

Отац је додао да је ,,Васкрсење Христово стварност које прожима све што постоји, пуноћа свега што препознајемо, а које се простире кроз све елементе  нашега живота; а само Васкрсење Христово које очекујемо и ка којем ходимо је – пуноћа Силе Која оживљава“.

На крају беседе, Отац је пожелео да нам овај пост „буде на корист, да нам се отворе очи да познамо своје слабости, да се исправимо, да отворимо срце своје да бисмо се испунили Љубави, да бисмо волели ближње своје, Господа Бога, анђеле свете, да бисмо волели сву твар и да бисмо славили Бога у све векове“.

Потом је Отац приступио благосиљању и резању славског колача, као и преливању вином кољива, породице Јеврић, која као свог небеског заштитника прославља Светог Кирила Словенског, а чији спомен Црква Христова већ у понедељак прославља.

Елза Бибић

Тонски прилог Радија Светигора

Вече праштања

Ријечи Патријарха московског и цијеле Русије Кирила о Великом посту

27. фебруара 2017. - 20:29

Поприште Великог поста прелазимо како бисмо очистили своју душу, како бисмо се просветили благодаћу Божијом, укоренили у истини Божијој, и како бисмо научили да се противимо греху, злу и неистини – пре свега у сопственом животу.

***

Пост и молитва су одлична средства за узвишавање душе, савладавање грехова и промену човековог унутрашњег стања. У Великом посту посебно треба да искористимо ова средства како бисмо помогли себи, како бисмо променили свој унутрашњи свет и постали ближи Богу.

***

Дани Великог поста су нам и дати да бисмо могли да размислимо о свом унутрашњем животу, да бисмо анализирали своје мисли и поступке и утврдили колико смо у стању да се супротставимо греховним искушењима, колико смо спремни да градимо живот по Божијем закону.

***

Велики пост посвећујемо анализирању свог унутрашњег духовног живота и строгом испитивању својих мисли, осећања, стремљења воље и поступака.

***

Света Четрдесетница нам пружа изузетну могућност да се удубимо у самопосматрање.

***

Време Великог поста је време ослобађања од болести, време исцељења. То је известан духовни санаторијум у који улазимо надајући се оздрављењу, освежавању својих осећања, обнављању својих мисли и јачању своје вере.

***

Постојаност коју често толико чувамо, коју сматрамо удобном и на коју смо се навикли, у ствари представља назадовање. Уколико се у човековој души не дешава нешто што узвишава његову душу, ниво његовог духовног живота опада. Циљ поста се састоји управо у томе да прекине наш унутрашњи дремеж, извесну умиреност, у томе да поставимо пред собом потпуно конкретне циљеве које треба да остваримо за време поста.

***

Велики пост је време кад размишљајући о свом унутрашњем животу и испитујући савест треба да приступимо лечењу самих себе – тако што ћемо исправљати свој ум, васпитавати своја осећања и васпитавати своју вољу.

***

Време Великог поста је време борбе против порока: и против гордости и против зависти.

***

Сав смисао поста се садржи у томе да пустимо Бога да уђе у наш живот, да Господ не буде на периферији живота, да Га се не сећамо једном недељно, кад се ближи недеља, већ да научимо да ходимо пред Богом као што су ходили старозаветни пророци, као што су ходили свети људи, као што је ходио пред Богом наш преподобни и богоносни отац Сергије, радоњешки игуман.

***

По речима светих отаца, смисао поста се састоји у промени ума и срца.

***

Пост као самоограничавање у храни представља врло важан показатељ човекове спремности и способности за унутрашњи духовни раст.

***

Овај посни подвиг као миомирисна жртва усходи ка Господу и Господ нам одговара, зато што нам никад не остаје дужан. Ако се ради Њега одричемо својих интереса и ограничавамо себе, Господ ову наводну ограниченост надомешта оним што је за човека битније – долази до промене нашег унутрашњег стања, до промене ума и срца.

***

Буди радостан и ведар. Ништа не треба да говори другима да носиш на ово бреме – у том случају пост постаје богоугодан.

***

Први корак који треба да учини свако од нас, између осталог ступајући на поприште Свете Четрдесетнице, јесте покушај да схватимо себе и животне околности које нас наводе на греховно понашање.

***

Али време Великог поста нам омогућава да се духовно усредсредимо, да размислимо о главном, да начинимо разлику између греха и праведности.

***

Поприште Свете Четрдесетнице нам се даје да бисмо духовно ојачали. И због тога нам Црква нуди најпотребнија, најлакша и најефикаснија средства за човека – то су молитва, уздржање и покајање.

***

Циљ поста се састоји у томе да се човек промени.

***

Пост не сме за нас постати повод да паднемо у најтежи грех – грех гордости и надимања.

 

Његова Светост патријарх Московски и целе Русије Кирил
(Из проповеди и беседа из разних година)

Владика Јоаникије у Никшићу у Недјељу сиропусну одслужио Литургију и помен Владици хаџи-Сави Косановићу

27. фебруара 2017. - 17:10

У Недељу сиропусну – Бијеле покладе, 26. фебруара 2017, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу.

Литургија и годишњи помен Владици хаџи Сави Косановићу

Саслуживало је свештенство архијерејског намјесништва никшићког, а у молитвеном сабрању учествовао је, у великом броју, вјерни народ Никшића.

Литургија и годишњи помен Владици хаџи Сави Косановићу

Сабраним вјерницима ријечима архипастирске бесједе обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, који је казао да су службе овог светог дана, пред Велики Часни пост, посвећене Божјој ријечи која нас позива да праштамо једни другима.

Литургија и годишњи помен Владици хаџи Сави Косановићу

„Тај позив је изузетно дубок, захтјеван. Ако опростите једни другима онда ће и Бог вама опростити. Ако не опростите онда не можемо од Бога да очекујемо опроштај Његов. Није лако то испунити, јер човјек можда и може да опрости неке ситнице, али, чим је нешто крупније онда човјек треба да се уздигне изнад себе. То је божанско стање када човјек може да опрости од срца“, рекао је Владика, додајући да онај ко се уздиже до истинског праштања самом се Богу уподобљава.

Литургија и годишњи помен Владици хаџи Сави Косановићу

„Зато је ова данашња служба, прије свега, служба праштања, имамо и вечерас дивну службу која код нас није била уобичајена, као код Грка и Руса, али се полако враћа. Вечерња пред Часни пост је величанствен догађај кад сви, послије службе, од свих тражимо опроштај, молимо опроштај. Тада се Божја благодат и Божја милост излива на нас, зато треба да обратимо пажњу на тај Божји позив“, казао је Његово Преосвештенство.

Литургија и годишњи помен Владици хаџи Сави Косановићу

Он је, потом, говорио о данашњем празнику Преподобног Симеона Мироточивог, који је својим примјером, и ријечју и дјелом, посвједочио праву, истиниту, живу вјеру.

Литургија и годишњи помен Владици хаџи Сави Косановићу

„Да није ништа друго учинио него што је васпитао своје синове, што је у њихова срца улио живу, дјелотворну вјеру Христову, то би, већ, било велико. Свети Сава је разгорио онај огањ духовни који је имао у свом срцу и тај огањ духовни, та духовна жеђ повела га је на Свету Гору Атонску, она га је цијелог живота ободравала да свој живот приноси Христу Господу“.

Литургија и годишњи помен Владици хаџи Сави Косановићу

„Наш народ је његовао истовремено култ Светог Саве и Светог Стефана Немање Симеона Мироточивог и спајала су се та два култа. Немојте мислити да је то нама неко у Црној Гори наметнуо, нарочито када имамо у виду да у житију Светог Стефана Немање, а многи на то не обраћају пажњу, је управо Дукља, стара Зета, данашња Црна Гора, названа Немањином дједовином“, рекао је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Литургија и годишњи помен Владици хаџи Сави Косановићу

Владика је, у својој бесједи, указао на историјске чињенице које се односе на сродничке везе Немањића и Војислављевића. Наиме, славни дукљански краљ Бодин је, обједињујући српске земље Дукљу, Рашку и Босну, послао своје сроднике Вукана и Марка да владају рашком облашћу. Послије Бодинове смрти та државасе распала, али се уздигао рашки владар Вукан, отац Завидин, а Завида је отац Немањин, који свом првом сину даје име Вукан, по свом дједу.

Литургија и годишњи помен Владици хаџи Сави Косановићу

Култ Светог Стефана Немање и Светог Саве, који је његовала Црна Гора свједоче наши манастири и фреске у њима: манастир Острог, манастир Морача, Пива, Савина, Никољац и друге цркве у којима су сачуване фреске и иконе изображених ликова Светог Саве и Светог Стефана Немање.

Литургија и годишњи помен Владици хаџи Сави Косановићу

„Нико то нама није наметнуо, него онима који пишу да је Немања окупирао Црну Гору, а он је, заправо, ослободио од грчке управе Црну Гору и славни град Котор, то су историјски догађаји, смета им и не могу да опросте што је Немања примио православље у времену када се хришћанство већ било поцијепало, а он примио латинско крштење, јер смо се још надали да ће се то спојити. Њему је већ било јасно куда је кренуо западни свијет са инквизицијом и Крсташким ратовима и као зрео човјек опредјелио се да прими православље.“

Литургија и годишњи помен Владици хаџи Сави Косановићу

„То опредјељење је усмјерило наш народ Божјим путем јеванђељским. То опредјељење значи да је Крст Господњи оружје правде и вјере, а не огањ и мач у овом свијету, да је у имену Божјем суд и правда, како је говорио Свети Петар Цетињски, да је Бог у правди, а не у сили. То је наше опредјељење“, поручио је Преосвећени Епископ, додајући да се ми, као народ никад нијесмо служили огњем и мачем да ширимо вјеру и правду, него само да се бранимо од неправде.

Литургија и годишњи помен Владици хаџи Сави Косановићу

Поводом годишњице упокојења блаженог помена Владике Саве Косановића, Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије се у својој бесједи осврнуо и на дјелоовог заслужног јерарха Српске Цркве и велике историјске личности нашег народа.

Литургија и годишњи помен Владици хаџи Сави Косановићу

„Велика личност је био Митрополит Сава Косановић. Хвала Богу, радимо на томе да штампамо сва његова дјела, али, још је упечатљивији његов живот и страдање. Имамо обавезу да му учинимо помен, а то нарочито чинимо од када је формирано Удружење које носи његово име. Изаћи ћемо на његов гроб да му заблагодаримо што је био велики ктитор и добротвор овог светог храма, један од великих добротвора нашег рода, познат у цијелом српству“, закључио је Владика Јоаникије.

Литургија и годишњи помен Владици хаџи Сави Косановићу

По одслуженој Литургији Преосвећени Епископ је са свештенством и у присуству вјерног народа, одслужио помен Митрополиту Сави Косановићу на његовом гробу.

Литургија и годишњи помен Владици хаџи Сави Косановићу

Земни остаци Митрополита дабро-босанског Саве Косановића почивају поред цркве Светих Петра и Павла у градском гробљу у Никшићу.

Литургија и годишњи помен Владици хаџи Сави Косановићу
Литургија и годишњи помен Владици хаџи Сави Косановићу
Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Још једно чудо у Грчкој од иконе Мајке Божје „Брзопомоћнице“

27. фебруара 2017. - 16:15

Послије обнародовања чуда с нијемим младићем из Скопља који се исцијелио пред иконом Мајке Божије „Брзопомоћнице“ у манастиру Дохијару на Светој Гори, једна жена из града Арте у сјеверном дијелу Грчке, 37-годишња Екатарина, мајка двоје дјеце, испричала је чуду, саопштава Униан-Религија.

У Арти постоји икона Богородице „Брзопомоћница“, која је донијета са Свете Горе.  Пред том иконом Екатарина је увијек палила свијећу и молила Богородицу за заступништво.

Једанаест година Екатарина није имала дјеце и тада је замолила Богородицу „Брзопомоћницу“ да јој услиши молитву да затрудни и обећала Јој да ако се роди дјевојчица назваће је у Њену част — Марија. Молитва је била услишена, али родио се дјечак, кога су назвали Георгије — у част Екатaрининог оца. Тачно након 19 мјесеци родила се и дјевојчица. Мајка није заборавила своје обећање дато Пресветој Богородици, али назвала је дјевојчицу Василики — у свекрвину част.

Међутим, ако је прво дијете родила лако и без тешкоћа, друго је рађала царским резом у породилишту у Солуну. Дошло је до инфекције и дјевојчицу су пред смрт пренијели на интензивну његу. Духовна Екатаринина браћа повезала су се с манастирима Архангела Михаила на острву Тасос и с Дохијаром на Светој Гори и саопштила јој да она хитно сама крсти дијете.

Обративши се молитвом Богородици „Брзопомоћници“, она ју је замолила да исцијели дјевојчицу, а затим са ријечима «Крштава се раба Божја Марија у име Оца и Сина и Светога Духа» трипут прекрстила бебу и опет замолила Богородицу за помоћ. Од тада се све измијенило. Већ након недјељу дана она је с бебом била у Арти. И сада бебино здравље није у опасности. Дјевојчица је здрава захваљујући Мајци Божјој „Брзопомоћници“. Љекари говоре о том случају као о чуду.

Приликом разговора с игуманом манастира Дохијар Григоријем, Екатaрина је изразила своју дубоку захвалност Богородици и огромну благодарност братији манастира за њихове молитве. Старац Григорије је рекао да је сада најважније да дијете крсте с именом Марија.

Сада Екатaрина сања да Марију крсти сам игуман Григорије на подворју Дохијарског манастира у Солуну у четврти Сохо. А Екатеринин супруг често иде на поклоничка путовања у Свету Гору у манастир Дохијар.

С руског: Марија Живковић

Извор: Православие.ру

Из штампе изашао 261. број часописа „Светигора“

27. фебруара 2017. - 15:39

Покајање за васкрсење

(Приказ великопосног, 261, броја „Светигоре“)

У Великом посту потреба за духовном литературом је већа,  а  великопосни, 261, број «Светигоре» – образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске изашао je из штампе управо са доласком Часног поста и ту је да помогне да се донекле надокнади та духовна глад. На првим страницама «Светигоре» заступљено је предавање које је прошле године прве недјеље Великог поста одржао Његово високопреосвештенство митрополит црногорско-приморског др Амфилохије у Центру за културу у Бијељини под називом «Покајање за Васкрсење».

На насловној страни су фотографије са прославе 40 година службе патријарха све Грузије Илије Другог, «Грузијског Мојсија», како и гласи текст о том јубилеју.

У децембру мјесецу Подгорица је имала велику радост да је посјети игуман хиландарски Методије (Марковић), који је одржао предавање «Света Гора – живот у Христу». Они који нису имали прилике да чују те поучне ријечи светогорског игумана, могу их наћи у новој «Светигори». Игуман Методије је у свом излагању помињао велике светогорске подвижнике. Један од савремених атоских светитеља јесте старац Пајсије, о коме можете  прочитати занимљиве редове  у «Светигориној» рубрици старечник. Година 2016. била је у знаку 1000-годишњице руског монаштва на Светој Гори, те тим поводом јеромонах Гуриј (Гусев) пише текст «Светогорски корени Тројицке књижевности». А Свету Гору и Солун дочарали су у свом путопису «У посети Солуну и Светој Гори» појци и црквењаци параклиса Православног богословског факултета у Београду. Свете Горе дотакла се својим златним пером и Десанка Максимовић, чији су стихови «Савин монолог», као и пјесма «Пешаци» уплетени у ткиво нове «Светигоре». Осим њених стихова, ту је и пјесма «Његошеви јади» Ратка Станишића.

Велики празници од Божића до Великог поста обухваћени су репортажама Раја Војиновића и Александра Вујовића: «Дан када су се отворила небеса» – прослава Богојављења у Митрополији црногорско-приморској; «Засадио је, као дрво маслиново, народ свој у рају» – прослава Светог Саве у Митрополији црногорско-приморској; «Савиндан у Скадру и Враки». Од светосавских бесједа «Светигора» је објавила ону коју је изговорио на Светосавској академији у Котору, 25. јануара 2017. Епископ захумско-херцеговачки Григорије «Град и виноград».

Од историјских тема у овом броју можете читати чланак «Јован Пламенац о Српској цркви у књажевини Црној Гори 1909», који потписује Јован Маркуш. Ту је и трећи дио историјата «Манастир Светог јеванђелисте Марка у Старој вароши у Подгорици» мр Смиље Влаовић. «Светигора» преноси изводе из предавања «Свети Јован Владимир – историја, култ, предање», које је др Васиљ Јововић одржао у Парохијском дому у Даниловграду, 21. дец 2016. Из текста «Житијна икона Светог Јована Владимира сазнаћете о поријеклу и историјату иконе Св. Јована Владимира.

У знак сјећања на дванаест година од упокојења архимандрита Јустина Тасића «Светигора» објављује његове ријечи из емисије Радија «Светигоре» Питајте свештеника. А у рубрици помен опростила се од Мирка Петровића Његоша.

Као порука у овим великопосним данима чују се ријечи митрополита Антонија Блума, «Научи да опрашташ», како и носи назив његове бесједе објављене у овом броју. Ништа мање поучне јесу ријечи проф. Слободана Живковића «Волимо се људи», из његовог есеја који је послао редакцији «Светигоре» из далеке Аустралије.

На крају је дато неколико приказа, први од њих је приказ «Споменице» објављене  поводом тридесет година архијерејске и двадесет пет година митрополитске службе архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског, штампане 2016. Матеј Арсенијевић пише о изабраним дјелима др хаџи Недељка Кангрге, објављеним под називом «Живети љубављу Христовом». А ту је и приказ књиге академика Зорана Лакића „Духовне вертикале Црне Горе“.

У хроникама, које иду на посљедњим странама часописа, обухваћени су најзначајнији  актуелни догађаји из свијета, помјесних цркава, отачаствене Цркве и Митрополије црногорско-приморске.

Уз нови великопосни број сви читаоци «Светигоре» на поклон добијају акатист  и  службу Богородици  Филеримској.

Марија Живковић

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије: Слово о Немањи

27. фебруара 2017. - 13:53

Дошли смо свечано и празнично на Немањин град, на обалу ријеке Рибнице, на мјесто рођења Св. Стафана Немање. Кад прослављамо Светог Божјег угодника онда свечано славимо дан његовог спомена, клањамо се његовом облагодаћеном гробу, али истичемо и друге важне моменте из његовог земаљског живота. Мјесто његовог рођења знаменује се његовим именом као што је и ово историјско мјесто гдје се родио Св. Стефан Немања давно названо Немањин град, а десна обала Рибнице Немањина обала.

Нашим прецима није требало посебно објашњавати због чега је ово мјесто посвећено Немањином имену. Не само што је он овде рођен него због његове изузетне историјске улоге као државотворца, великог ктитора , монаха и светитеља…

Нарочито је наш народ увијек високо цијенио то што је Немања успио да обједини српске земље Рашку, Дукљу,Травунију и Захумље. Због тог дјела називан је од давнина обновитељем свог расцјепканог и пропалог отачаства, а због ослобођења Дукље од византијске власти величао га као обновитеља своје дједовине. Можда ће неко помислити да ова реторика нема много везе са историјском истином па смо дужни да то и поштено провјеримо и да дамо одговор на важно питање о Немањином поријеклу: да ли Немања и Немањићи воде поријекло из средњовјековне Дукље, а данашње Црне Горе.

Онима којима није довољно убједљив податак о Дукљи као истинској колијевци и дједовини Немање и Немањића препоручујемо да изуче житије великог дукљанског владара Бодина Војислављевића.

Да одмах напоменемо Бодин је давно прије Немање објединио српске земље Дукљу, Рашку и Босну мада је послије његове смрти убрзо дошло до њиховог раздвајања и новог расула. Споља гледано у државотворном смислу исто је било Бодиново и Немањино дјело, с тим што је Бодиново обједињавање било привремено, а Немањино је потрајало близу триста година, и имало је епохални, боље рећи трајни значај, од друге половине дванаестог вијека до дана данашњег.

Као врховни господар обједињене српске државе Бодин је у древни Рас послао своје сроднике са дукљанског двора Вукана и Марка и дао им управу у Рашкој области. Послије Бодинове смрти Дукља губи самосталност и потпада под византијску управу, али се у Расу уздиже Вукан и његов син Завида, отац Немањин. Завида убрзо послије Вуканове смрти у унутар династичком обрачуну губи власт у Расу и испред својих непријатеља склања се у своју дједовину Дукљу, на своје наследне посједе на Рибници гдје му се родио најмлађи син Стефан Немања. Овим се изричито потврђује оно што је написано у Немањином житију о Дукљи као његовој старој, истинској дједовини. Очигледно је и то да је његова лоза од једне гране старе дукљанске династије, од владарског рода, јер код Срба у то вријеме нико није могао бити потврђен за владара ако из владарског рода не происходи. Да је Немања унук старог Вукана сродника Бодиновог видимо и по томе што је свом сину првјенцу дао име Вукан као што је остао обичај код многих Срба и до данас, а нарочито у Црној Гори, да се најстаријем унуку даје име по ђеду или прађеду.

Бодин је дакле као владар српске Дукље ослободио и ујединио српске земље па нико до дана данашњег то није назвао окупацијом него уједињењем српских земаља .Послије Бодинове смрти дошло је до новог разједињавања српских земаља, а касније и до великог метежа, о коме пишу стари хроничари, све докле Господ не подиже новог Давида, великог Стефана Немању, који обједини Рашку, Дукљу, Травунију и Захумље. Прођоше од тада до данас многи вјекови, па нико осим данашњих проусташких скрибомана у Црној Гори, Немању није назвао окупатором него обновитељем своје дједовине Старе Дукље, а данашње Црне Горе, и објединитељем тадашњих српских земаља, осим, нажалост, Босне. То обједињавање, овјерено Немањиним печатом, дало је снагу српском народу и његовој држави те се за кратко вријеме послије тога подигао до краљевства и царства под светородном династијом Немањића.

Немања је дакле своју стару дједовину Дукљу, касније названу Зету, данашњу Црну Гору ослободио од грчке управе и сабрао кључне српске земље осим Босне у једно и у том јединству доживјели смо процват и златни период наше историје.

У немањићкој држави Зета је увијек уважавана као завичај славне династије, а краљевска круна Немањића наставила је континуитет и сачувала славу дукљанског краљевства Војислављевића. То се потврђује чињеницом што је Вукану, сину Немањином, као владару Зете била додијељена титула краља, а касније је Зета, по правилу, додјељивана на управу младом краљу наследнику са сједиштем у Скадру.

Зетска властела је енергично заступала право краља наследника (понекад и преурањене претензије) да,приликом наслеђивања престола, заузме краљевски скиптар српских земаља. Племство Зете од почетка до краја било је важан ослонац моћне државе Немањића, али често и узрочник унутардинастичних сукоба, увијек уз младог краља, никада не устајући против своје династије.

Државотворно дјело Стефана Немање и његове династије увијек је високо вредновано у Црној Гори, а нарочито у свијетлој мисли Петровића који су Немањину Црну Гору величали као неугасиву искру славеносербске слободе и једини непоробљени остатак царства Душановог.

Ова напаћена Немањина дједовина одужила се њему, свом најславнијем изданку, понајвише његовањем његовог светачког култа, спајајући га са култом Светог Саве, што кроз минуле вјекове можемо лијепо пратити преко богослужбених књига штампарија Ђурђа Црнојевића и Божидара Вуковића, разгледајући фреске и иконе по нашим манастирима нарочито у Морачи, Острогу и Пиви, ништа мање и по сјеверу Црне Горе и њеном приморју. Немањићко државотворно, духовно и културно наслеђе је златна нит историје Црне Горе коју просветни систем ове државе кривотвори,прекида и брише, што само по себи довољно говори о биједи такве просвете и науке.

Немања је, дакле, историјска личност највећег ранга. Војсковођа који је битке добијао и губио, задобијао ратну славу и падао у ропство, моћног ромејског цара заробљеник коме се задиви престоница и царска свита, противник византијског василевса који је увијек добијао добре услове за мир све док се није ородио са царем и свом сину Стефану, зету ромејског цара, обезбједио узвишено византијско звање севастократора, а својој држави дефинитвну самосталност и слободу.

Дивећи се Немањиним изузетним способностима великог војсковође и мудрог државника погријешићемо ако не обратимо пажњу на унутрашњу страну његове личности гдје се разгоријевала жива вјера., незасита богочежња која је била покретач за сва његова добра дјела на славу Божију и за добро свога отачаства. Данас, послије толико протеклих вјекова, можемо видјети колико је било важно и од далекосежног значаја његово опредјељење за Источно Хришћанство, Православље. Он је тим кораком отклонио себе, а тиме и свој народ, и то трајно, од западне инквизиције, крижарских редова и ратова, давних претеча фашизма и наказне идеологије „милосрдног анђела“. То је био отклон од вјере која Духа Светог подређује људској мудрости и од оне правде која се шири огњем и мачем. Увијек је, па и данас, друго лице такве правде, нарочито у њеном хашком издању, било обојено лицемјерјем и двојним стандардима. Немања је реченим опредјељењем високо уздигао заставу крста Светог Цара Константина Великог и хришћанско начело да је Крст Господњи оружје праве вјере и христољубивог војинства, исто као што је и Немањи по духу сродни Свети Александар Невски клицао у сраженију с крсташима: „ Бог је у правди, а не у сили“, или, како је Свети Петар Цетињски ријечју и дјелому свједочио „У имену је Божјем суд и правда“.

Нарочити значај Немањиног дјела огледа се у томе што је својој држави сачињеној од сједињених српских земаља удахнуо душу, утврђујући свој народ у светој вјери Православној, украшавајући своје отачаство светим храмовима и божанственим љепотама.

Градећи земаљски дом своје државе и видљиве храмове он је себи и свом роду градио и онај вјечни храм саздан од живе вјере, духовности, културе, милосрђа, труда, покајања, поста и молитве, а све то засољено жртвеном љубављу према Богу и роду. Тај неразориви храм Немања је саздао и у души својих синова, а он је нарочито заблистао кроз светитељски лик и равноапостолно дјело Св. Саве. Непролазне вриједности немањићке државе јављају се и данас у јединству вјере, српског језика и ћириличног писма, недјељивости историјског памћења и културног наслеђа српског народа. Због тога је и наша одговорност да те вриједности чувамо и унапређујемо, и да их такве предамо као духовно благо своме потомству.

Стефан Немања, у монаштву названи преподобни Симеон, испунио је идеал средњовјековног хришћанског владара коме је од Бога дата власт да градећи и унапређујући своју државу, истовремено свој народ приводи Господу, а земаљску своју отаџбину везује за небеску, за Вишњи Јерусалим, да сузбије и истријеби јереси што је овај свети и учинио без икаквог двоумљења. Није нимало случајно што је тек под утицајем ове облагодаћене личности, која је код свих Срба имала ауторитет као Аврам код Јевреја, наш народ заузео правац и смјер на свом историјском путу, са јасном визијом да заузме своје Богом одређено му мјесто под небом, да се духовно обликује, да изгради свој идентитет и свој препознатљиви знак међу осталим просвећеним народима.

Свом владарском дому, племству и цијелом народу био је и остао незамјенљиви примјер у вјери, праведности, храбрости, љубави, задужбинарству и свакој другој врлини. Он је те врлине пројавио у току своје владавине, а запечатио их добровољним одрицањем од земаљске власти, примањем монашкога чина са именом Симеон, одласком на Свету Гору, гдје је он, некада силни Немања, задивио светогорске монахе примјером крајњег монашког себеодречења Христа ради . Није обоготворио власт, него је слиједио свог Спаситеља који је рекао „нијесам дошао да ми служе, него да служим , и да живот свој положим у откуп за многе“. Као монах причасник Господњег смирења, блаженим уснућем причасник живоносне смрти Христове.

Послије полагања у гроб његово свето тијело убрзо поче изливати свето миро што се прво догоди у Хиландару, а касније се настави, послије преноса његових светих моштију у Студеници. Дејство светости од његових светих моштију измири његове завађене синове Стефана и Вукана, утврди светородну лозу Немањића, а цијелом његовом роду, кроз вријеме и вјекове доноси изобилну благодат до дана дамашњегт.

У Немањиној личности видимо сјајну синтезу врлина и достигнућа великих владара Дукље и Рашке који су му претходили Часлављеву и Бодинову државотворност , чистоту вјере и задужбинарство св. Јована Владимира, Војислављеву и Вуканову храброст, Михаилову мудрост. Он је као звијезда засијао своме потомству које га је вјерно слиједило и трудило се да га достигне. Велики су сви редом наследници Немањиног престола, али он, нови Јесеј, био је свима корјен. У неким врлинама и достигнућима поједини су га надмашивали, али нико у свим. Ако га у нечем превазиђоше и у томе се опет узвиси слава овог светог родоначалника. Његов печат се препознаје у Савином светитељству, у просвећености Првовјенчаног, у Милутиновом ктиторству, у подвижништву и молитвености Дечанског, у непобједивости Душановој, у царској љепоти Хиландара, Пећаршије, Дечана и осталих славних задужбина његовог потомства. Његово опредељење за Православље добило је своју пуноћу у косовском Лазаревом опредјељењу и косовској мисли Његошевој.

Свети Симеон Немања – увијек савремен и са нама као наставник и родитељ.

Као Светац Божји увијек испред нас,

давно назван Вожд Отачаства,

био и остао,

јесте и биће.

Амин!

(Свечана светосимеоновска бесједа на Немањином граду у Подгорици, коју је Владика Јоаникије одржао након Светосимеоновске литије, у суботу, 25. фебруара 2017. године)

Тонски прилог Радија Светигора

На празник Преподобног Симеона Мироточивог одслужена Литургија у Доњем острошком манастиру

27. фебруара 2017. - 9:22

На празник Преподобног Симеона Мироточивог (Стефана Немање) родоначелника светородне лозе Немањића, у Недељу праштања, 26. фебруара 2017. љета Господњег, одслужена је Света Литургија у Доњем острошком манастиру

Светом службом Божијом у цркви Свете Тројице началствовао је протојереј-ставрофор Миленко Јекић, а саслуживали су му јереј Радмило Чизмовић пјешивачки парох и сабраћа острошке обитељи јеромонах Сергије и јерођакони Роман и Зосима.

Бројно монаштво и вјерни народ присуствовали су евхаристијском сабрању, а они који су се прирпемали примили су Свето Причешће.

Извор: Манастир Острог