У Подгорици одржано Свечано светосавско вече

7. фебруара 2017. - 22:50

У недјељу, 5. фебруара 2017. године, одржан је свечани Светосавски бал, већ трећу годину за редом.
Овога пута мјесто догађања је било везано за „Имање Књаз“ – односно за велику свечану салу овога импозантног здања.
И ове године, стара и добра традиција града Подгорице и њених житеља се наставила, традиција која јесте оличена а и обновљена у Светосавском балу.
Када смо код традиције Светосавских балова, треба такође указати и на дубину те традиције која сеже далеко у прошлост.
Наиме, традиција словенских балова започета је прије више од једног и по вијека, у вријеме када су у престоници Аустрије (Бечу) живјели многи знаменити Срби тог времена.
По тадашњој жељи кнеза Милоша Обреновића (1780-1860) настало је управо ово што је временом добило значај вриједне културне баштине, будући да је изразио жељу да све те знамените људе једном годишње окупи на пригодној свечаности.
Тим поводом кнез Милош је од чувеног аустријског композитора Јохана Штрауса Млађег наручио композицију која је, под називом српски квадрил, премијерно представљена 1846. године на првом Словенском балу у Бечу.
Но, оно што је свакако значајно јесте да су на наредном балу, одржаном 1847. године, међу готово 3.000 присутних, били и Вук Караџић, владика Петар II Петровић Његош и кнез Милош, а, како наводе хроничари, посебну пажњу је привлачила Вукова кћи Мина.
Мина Караџић је и иначе била међу најотменијим дамама на бечким баловима, а највише се истицала јединственим изгледом: одјевена у српску ношњу са либадом обрубљеном срмом, сукњом са обавезним појасом и чипком везеном кошуљом.
Ништа мање дубоке коријене у односу на град Беч, није оставила ни традиција прослављања Светосавских свечаности оличеним у Светосавском балу, ни у Црној Гори, конкретно Подгорици.
Како је и познато, још са почетка двадесетог вијека, сав се вјерни народ тога времена у Подгорици, заједно са својим народним првацима, пастирима и архипастирима окупљао након претходно одржаног низа светосавских свечаности, организујући тим поводом Светосавски бал, који је на један најљепши начин – баш као и сада, напослијетку заокруживао прослављање и поштовање Светога Саве, кроз заједницу, кроз саборност, кроз пјесму и весеље.
Настављајући добру традицију у добром маниру, организатори су се ове године заиста побринули и потрудили да пруже свима окупљенима фантастичан угођај који премашује досадашње организације, па стога овогодишње издање Бала по садржају надмашује само себе.
Треба нагласити и то да је осим самог мјеста по свему адекватном у односу на ову свијетлу и лијепу традицију, управо културни и забавни програм Светосавског бала учинио овогодишње издање изванредним и авангардним.
Овогодишњи програм Светосавског бала су чинили :
– гудачки квартет под вођством концерт мајстора г. Вилија Фердинандија
– проф соло пјевања Тијана Блечић и проф клавира Анђела Ђуровић
– плесни клуб “Сонриса“
Док су се за сјајну атмосферу побринули  реномирани пјевачи : Бане Недовић, Игор Ђуровић, као и ексклузивни гост вечери, један од највећих извођача на овим просторима : Мирослав Илић.
Звуцима Светосавске химне, коју је отпјевала проф. Соло пјевања Тијана Блечић, почео је програм овогодишњег Светосавског бала.
Поздравно слово ове свечане вечери одржао је секретар Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици и координатор Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске – протојереј Мирчета Шљиванчанин.
Након поздравног слова, наступили су комбиновано : гудачки квартет под вођством концерт – мајстора Вилија Фердинандија и плесна група „Сонриса“ која је присутнима представила класичне плесове.
Глумац Павле Илић је изговорио Жичку бесједу Светога Саве, након тога је услиједила интерпретација оперских и народних пјесама.
Након првог дијела, који је подразумјевао културни дио програма Светосавског бала, водитељка вечери Милена Ђерговић је најавила и забавни дио програма у којем су наизмјенично наступали Игор Ђуровић, Бане Недовић и специјални гост вечери : Мирослав Илић.
Борис Мусић

Сахрањен светогорски монах из Украјине Давид Решетњак чије је тијело пронађено смрзнуто

7. фебруара 2017. - 21:43

Отац Давид Решетњак, светогорски монах из Украјине чије је тијело пронађено смрзнуто у снијежној олуји, сахрањен је у петак 3. фебруара на Светој Гори

Монах је нестао 16. јануара на путу да посјети другог монаха у манастиру Каракалу. Успио је да пошаље СМС поруку у којој је написао да не може стићи због снијежне олује, али, нажалост, то је било његово последње јављање. Након десетодневне потраге, тијело је пронађено смрзнуто у снијегу близу манастира Филотеја.

Отац Давид је пронађен са рукама прекрштеним на грудима. Тијело је било неозлијеђено од дивљих животиња током дуге потраге. У његовој келији пронађена је порука да, у случају смрти, жели да буде сахрањен на Светој Гори.

Рођен је као Димитрије у Сокалу, Лвовској области Украјине, и као искушеник провео је десет година у Почајевској Успенској Лаври. Прије пет година стигао је на Свету Гору, гдје је примио монашки постриг са именом Давид. Његова сабраћа памте га као благог монаха који је често тражио самоћу, погружавајући се у молитву. Такође, веома је волио византијски напјев.

Отац Давид још није напунио 43 године када се упокојио у Господу, коме је вјерно служио петнаест година у монаштву.

Вјечан му спомен.

С енглеског: Свештеник Александар Орландић

Извор: pravoslavie.ru/english

Епископ Кирило 4. фебруара у Росариу у Аргентини одслужио Литургију

7. фебруара 2017. - 21:22

У суботу 4. фебруара, Преосвећени Епископ диоклијски господин Кирило, викар Високопреосвећеног митрополита Амфилохија у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој  је посјетио град Росарио у провинцији Санта Фе, држава Аргентина, и у њему служио Литургију

По благослову Високопреосвећеног Митрополита Буенос Ајреса и све Аргентине г. Силуана (Антиохијска Патријаршија), света архијерејска Литургија служена је у храму Светог великомученика Георгија који припада Антиохијској Цркви. Парох цркве Светог Ђорђа у Росарију, свештеник Александар Саве је  примио госте са братском љубављу, наставивши традицију добрих односа двије сестринске Цркве, коју је његовао и његов отац, такође свештеник Антиохијске Цркве у Росарију.

У пратњи владике Кирила био је отац Стефан Јовановић и монахиња Лидија.

Током свете службе Божије владика Кирило је примио, кроз Свету Тајну Миропомазања, у  Православну Цркву све чланове породице Поповић, чији је најстарији члан, отац породице, господин  Густаво Николас,  предсједник друштва “Његош” из Црне Горе. У Православну Цркву примљени су и његова супруга Ариадна  и њихова дјеца: Николас, Ана – Бриса и Мартина, као и госпођа Софија – Дегли Врбица. Шест нових чланова Православне Цркве су потомци Црногораца, и кроз Тајну Миропомазања су се вратили вјери својих предака. Куме су биле сестре Марита и Карина Јововић, кћерке покојног Благоја Јововића, који је поријеклом из Бјелопавлића.

Нови чланови Цркве Христове су се током свете Литургије причестили Светим Тајнама Христовим.

У архипастирској бесједи, по завршетку свете Литургије, владика Кирило је честитао породицама Поповић и Врбица.

-Ви данас нисте промијенили вјеру, него сте примили пуноћу хришћанске вјере и вратили се вјери својих предака. Добили сте пуноћу вјере, јер Православна Црква чува Апостолско предање и учење  Васељенских Сабора, неизмјењено до дана данашњег. Такође, ви сте се данас вратили у вјеру својих предака, славне фамилије Поповић, која је дала Црној Гори много знаменитих личности. Сјетимо се само  Марка Миљанова Поповића и Преподобног Симеона Дајбабског Поповића. Такође је знаменита и фамилија Врбица, која као и фамилије Самарџић и Мартиновић потиче од чувеног косовског витеза Павла Орловића, казао је владика Кирило.

Владика је додао да православни хришћани  животом свједоче вјеру у Тројичног Бога и подсјетио на важност очувања сопствене културе и традиције.

-Ви треба да будете свједоци вјере, културе, традиције својих предака и тако да обогатите и културу ове благословене земље Аргентине у којој живите, казао је владика.

Домаћини владици Кирилу у граду Росариу су били чланови друштва ”Његош” из Црне Горе, заједница коју су основали потомци Црногораца који живе у овом граду. Око организације свечаности добрим дијелом се побринула  Карина Јововић, секретар удружења “Његош”.

Након Литургије, заједничарење је настављено за трпезом љубави, у кући Патриције Томашевић – Доклестић која је поријеклом из Херцег Новог. Уз ручак се разговарало о вјери и духовном животу.  Након ручка, монахиња сестра Лидија је дала  часове из кулинарства, и показала присутнима како се спремају јела типична за црногорску кухињу.

Владика је похвалио заинтересованост присутних за очување културе и традиције својих предака, а посебно за вјеру православну.

El pasado sábado 4 de febrero, S. E. Obispo Kirilo visitó en la ciudad de Rosario, Prov. Santa Fe, a la “Colectividad Njegos de Montenegro”, una comunidad creada por los descendientes de montenegrinos que viven en esta ciudad. Monseñor Kirilo fue acompañado por el Padre Esteban Jovanovich y la Monja Lidia.

En su visita, Monseñor Kirilo confirmó en la Fe Ortodoxa a la sra. Degly Vrbitza de Broglia y a toda la familia Popovich: Gustavo Nicolás, quien es Presidente de la Colectividad, Ariadna su esposa, y sus hijos Nicolás, Brisa Ana y Martina. Los seis nuevos miembros de la Iglesia Ortodoxa son descendientes de montenegrinos, y por medio del Sacramento de la Confirmación retornaron a la Fe de sus antepasados.

La Divina Liturgia se realizó en la Iglesia San Jorge, en la ciudad de Rosario, de la Iglesia Ortodoxa del Patriarcado de Antioquía. Su Párroco el Padre Alejandro Sava, con la bendición de su Obispo el Metropolita Siluan, con amor fraternal cedió el templo para que se pueda llevar a cabo la Liturgia y el Sacramento de la Confirmación.

En su sermón, el Obispo Kirilo felicitó a los Confirmados en la Fe Ortodoxa y les dijo: “Hoy ustedes no cambiaron de Fe, sino que al venir de la Confesión Católica Romana a la Confesión Ortodoxa, han recibido la plenitud de la Fe en primer lugar, y en segundo lugar han regresado a la Fe de sus antepasados. Han recibido la Plenitud de la Fe, porque la Iglesia Ortodoxa mantiene su Doctrina tal cual la recibió de los Apóstoles y de los Concilios Ecuménicos de los primeros siglos de la historia de la Iglesia, sin haber hecho modificaciones ni agregados. En aquellos tiempos la Iglesia estaba unida, conformada por Oriente y Occidente. En el Cisma del 1054, el Occidente Romano se separa del resto de las Iglesia Orientales y con el tiempo agrega a su doctrina varios dogmas que ahondaron aun más la separación entre las dos Confesiones. Por eso, al confirmarse en la Confesión Ortodoxa, el cristiano recibe la Plenitud de la Fe. Y los descendientes de montenegrinos vuelven a la Fe de sus antepasados”. Luego agregó: “Esto no significa ponerse en contra de otra confesión o tradición, sino que debemos testimoniar las cualidades positivas de nuestra tradición. Y con estas cualidades positivas, sumamos y enriquecemos también la cultura y tradición de este bendecido país argentino en el cual vivimos”.

Luego de la Liturgia, todos participaron de un almuerzo de camaradería, en el cual se habló sobre los conocimientos esenciales sobre la Fe Ortodoxa (esta charla comenzó el viernes por la noche con los que iban a recibir el Sacramento de la Confirmación). Todos aprovecharon la visita de Monseñor Kirilo para hacer interesantes preguntas. Y se convino en hacer un espacio, aprovechando la tecnología actual, para estar en contacto con el grupo y continuar con las charlas y las preguntas acerca de la Fe Ortodoxa.

Luego del almuerzo, la Monja Lidija dio una clase de cocina típica de Montenegro. Para ello la Colectividad se había preparado y había comprado los ingredientes para aprender a preparar “Sarma” y “Chevapchichi”.

El Obispo Kirilo felicitó a todo el grupo por su interés en aprender, conservar y vivir según la tradición de sus antepasados. Y especialmente por querer vivir la Fe de ellos: la Fe Ortodoxa. Conversó con el Presidente Gustavo Nicolás Popovich sobre varios temas, y felicitó especialmente a la Secretaria, Carina Jovovic por su trabajo en organizar la visita del Obispo y todas las actividades que se llevaron a cabo en ella.

Четрдесет година патриjарашке службе Католикоса-патријарха цијеле Грузије Илија II

7. фебруара 2017. - 7:31

У свету Ираклије Гхудушаури Шиолашвили. Рођен је као члан угледног родовског племена, четвртог јануара 1933. у Владикавказу. Иако рођен у обезбоженом времену које се надвило над Грузијом, млади Ираклије бира Божији пут и одлази на школовање у Московску Духовну Академију, гдје завршава сва три степена високог богословског образовања. По Божијем промислу, након школовања се за стално враћа у своју отаџбину, дајући се несебично на служење својој Цркви. Од малена пут у узрастању по мјери раста пуноће Христове, као да му је био испланиран и трасиран духовним потребама и искушењима народа Грузије. Крст који носи на трону најсветије Грузијске Цркве, никада му није био лак. У Совјетском Савезу су ригидно спроводили све акције против Цркве на тим просторима, као и удружене операције на дискредитацији црквеног живота и живота свештенослужитеља. Колико је биће и етос православног народа у древној Иверији у то вријеме уништаван, данас свједоче бројке. Од 2455 цркава и манастира у Грузији, комунистички режим је девастирајући исте свео број богомоља на осамдесет. У једном таквом времену неопходан је био препород, поновни живот у Христу и са Христом. На своја плећа по Божијем допуштењу, тај тежак подвиг на себе узима Илија II.

Као изузетно вриједан и талентован млади човјек, који ће читав живот своје дарове умножавати, Ираклије у току студија у Москви прима монашки постриг. Добија име великог пророка Илије, што ће својом оданошћу Господу и оправдати. Поставши митрополит, после смрти свога претходника Давида V, помјесни сабор Грузијске Цркве га бира за свог деветог патријарха, „најмлађег и најдостојнијег“ (како је једномислено потврдио цијели сабор и сав грузијски народ). Избор је одржан 25. децембра 1977. г. у граду Мцхету. Тог дана је и природа прославила ново духовно рођење Грузије. По изласку из храма после устоличења, на небу је са једне стране било рано Сунце, а са друге још незалазни Мјесец. Таква „Сунчана ноћ“ најбоље описује вријеме његовог патријарховања и тамошње историјске прилике.

Ступивши на трон патријараха Грузије, гдје хришћанство пребива од првог вијека (прва Светитељка Грузије је Св. Сидонија која је повјеровала у Господа још у вријеме Његовог овоземаљског живота. Њен брат рабин Елиоз је био на Голготи у вријеме Страдања, купио хитон Господњи од војника коме је припао по жребу и пренио га у Мцхет. Сидонија је са њиме била сахрањена.), добија тежак равноапостолни задатак, да поновно успостави црквени живот на највишем нивоу. Народ је на његово устоличење хрлио као ријека са свих страна, тако да су тадашње власти морале затворити многе улице и прилазе. Осјетила се глад и жеђ, одјекивао је покајнички глас Богу од Његовог народа за правим духовним вођом, што су и препознали у патријарху Илији. Тиме је грузијски народ своју вољу препустио Божијој, а свој духовни живот у руке Његовог слуге – патријарха Илије.

Ако би се неким дивним чудом човјек запутио у Грузију, њену престоницу Тбилиси и почео редом питати тамошњи народ ко је најбрижнија, најпоузданија, најпознатија и најсвјетлија личност њихове садашњице, добио би један те исти одговор од свих – Католикос – Патријарх Илија II. То није случајно. Благодат Божија, из које у сваком свом животном дјелу црпи енергију, водила је и усмјеравала патријарха Илију од малена. Када је био мали, његов отац је уснио сан. На ушћу ријека Сносцкали и Терек, стајао је отац са својом породицом у сред гомиле људи. Том приликом су људи вичући клицали: „Други долазак, Други долазак!“. Тада је гомила одступила и појавио се Господ Христос. Он је корачао право према њиховој породици и обратио се маленом Ираклију, будућем патријарху: „Ти си дужан да обратиш народ свој у хришћанство“. Ступивши на патријаршијски престо он неуморним радом, богослужењима и молебнима отпочиње рад на Њиви Господњој.

Духовна снага патријарха била је јача од свих искушења, пакосника и сплеткароша режима, који су покушавали да му упрљају образ и углед у народу. Међутим, осјећања и реакције вјерног народа су били супротни. Небројено мноштво, нарочито младих душа, прилази Цркви. Наступио је есенцијални процват живота. По његовом избору за патријарха, у Грузијској Цркви је био само један манастир у ком су биле већ старе и изнемогле монахиње. Захваљујући патријарху својственим даровима, широкогрудом непосредношћу и свакодневним дискурсом са омладином, данас активно Богу служи преко тридесет манастира. Цркве се брзо подижу и обнављају, звона звоне на преко пет стотина храмова, а 1988. г. је у Тбилисију отворена прва Духовна Академија. Сав тај рад је крунисао добијањем аутокефалије од стране Руске Православне Цркве 1990. г. у чијем саставу је Ђурђијанска Црква била од ступања у границе руске царевине 1811.г. У Женеви бива предсједник Свјетског Савјета Цркава, раме уз раме предано радећи са архиепископом смоленским Кирилом, данашњим руским патријархом. И као што је народ у сну његовог оца клицао Господу, тако је Илија II удостојен исте радости. Упркос тешкој ситуацији, глади и сиромаштву, на патријархов позив на зидање саборног храма Свете Тројице у Тбилисију, одазвао се цијели народ. Огроман пројекат треће цркве по величини у Европи, чинио се као да никада неће бити завршен. Када је све било готово, патријарх је благодарно рекао: „У овој цркви морамо сачекати Други Христов долазак“.

Када је 9. априла 1989. г. наступила криза поводом демонстрација за отцјепљење Грузије од СССР-а, патријарх Илија је слично блаженопочившем српском патријарху Павлу, изашао на трг и позвао народ да уђе у цркве и да се заједно помоле за мир, тиме избјегавајући крвопролиће и смрт. На ово се већина оглушила и тог дана је десетине било мртвих, а стотине рањених. Свој живот је ту ризиковао и сам патријарх, око кога је група младића направила обруч и заштитила га. Да је неуморан у задобијању Господњег обећања „Блажени миротворци јер ће се синовима Божијим назвати”, потврђује и у сукобима Грузије и Русије 2008. Тада је први од свих у својој земљи устао, подигао свој глас и отпочео дијалог. Успио је у миротворачкој мисији, указујући на бесмисленост сукоба између два православна народа. Тиме је спријечио најгоре исходе, помиривши својом личношћу лица братских народа. Колико је страдању свог брата пиступао као сопственом, свједочи и велика икона Мајке Божије у цркви Светог Марка у Београду, коју је патријарх Илија поклонио као знак дубоког саосјећања и молитвеног јединства са народом српским, у страдању и погромимâ на Косову и Метохији. Како ни то није случајно, знамо по томе што је управо грузијску земљу жребом за проповијед добила сама Пресвета Богородица, која је по вољи Божијој остала у Јерусалиму, а на мисију благословила и упутила апостола Андреја.

Да је истински духовни отац и пастир свог народа, потврдио је свим претходним, а посебан одјек у свијету оставља његова мајеутичко – неонатална иницијатива. Она долази у кључном периоду, када се народ суочио са огромним падом наталитета. Патријарх Илија, будући најомиљенији у свом народу, разгласио је да ће лично крстити и постати кум дјеци породица, које роде троје и више дјеце. Како такву привилегију многи родитељи нису могли одбити, процјењује се да патријарх грузијски Илија данас има преко 14.000 својих кумчади. Својеврсан је и упечатљив у Грузији и дан његовог рођења 04.01. . Тога дана се сви радују као да је рођендан свих, што је несвакидашњи примјер да народ дан рођења свог патријарха, слави на нивоу неког од државних празника. Патријарх Илија је познати умјетник, вајар и композитор.

Надалеко су чувени и познати његови иконописи и композиције црквене музике попут „Богородице Дјево“ и „Кирије елеисон“.

Овај грузијски Мојсије (како га називају због његове неизбрисиве улоге избављења Грузије из духовног ропства), католикос – патријарх Илија II, свестрани, надарени и одушевљени слуга Божијег олтара, ове године слави јубилеј четрдесет година патријарашког служења на Светом престолу Грузијске Цркве. Његов траг у животу Цркве Божије и народа у Грузији, занавек ће бити као „со земљи и свјетлост свијету“, духовни бастион и светионик, примјер младим нараштајима како су православни оци и патријарси бирали и ходили узаним путем Живота, којим се налази спасење. Личност патријарха грузијског Илије, свима нама савременим хришћанима служи као примјер преданости цијелог живота Богу. Руководећи се поуком апостола народа Павла у посланици Јеврејима: „Сјећајте се својих старјешина који су вам проповједали ријеч Божју; гледајте на свршетак њихова живота и угледајте се на вјеру њихову“, тако и ми пред собом поставимо Боголики примјер ове свете личности.

На многа и блага љета,

Свјатјејши и Блажењејши Владико!

Божидар Васиљевић
Извор: Православие.ру

У Сирији освештана црква посвећена преподобном Пајсију Светогорцу

7. фебруара 2017. - 7:22

У суботу 4. фебруару, у Јараману, већински хришћанском градићу надомак сиријске престонице Дамаска, Његов Блаженство Патријарх антиохијски Јован Х освештао је до сада највећу цркву посвећену новојављеном светитељу преподобном Пајсију Светогорцу, на велику радост православне заједнице, која је славила не само унутар храма већ и на улицама. У овом догађају учествовао је велики број архијереја и клирика, а били су присутни и представници других хришћанских заједница, као и представници власти и војске.

С енглеског: Свештеник Александар Орландић

Извор: johnsanidopoulos.com

У Мелецу у Пољској биће изграђен осматрачки торањ са 4 метра високом статуом Богородице

7. фебруара 2017. - 6:57

На југоистоку Пољске, у граду Мелец, врше се припреме на изградњи првог у тој земљи 16-метарског осматрачког торња са статуом Пресвете Богородице на врху, висине 4 метра.

„Ова инвестиција је савршен потез“ – кажу представници градске власти.

Управо је од градске управе Мелеца кренула иницијатива за изградњу торња на Цирановској планини. Торањ би требало да  подсјећа на упаљену свијећу. Испод кипа Пресвете Богородице налазиће се платформа за  осматрање. Почетак изградње је планиран ове године.

С руског: Марија Живковић

Извор: blagovest-info.ru

Први пут обиљежен празник Светог патријарха грузијског Калистрата Цинцадзе

7. фебруара 2017. - 6:56

 

Прије скоро 37 година покренуто је питање канонизације католикоса-патријарха Калистрата, саопштава karibche.ambebi.ge, преноси Благовест.инфо.

Грузијска апостолска православна црква 12. априла 2016. обиљежила је 150. годишњицу рођења патријарха Калистрата (Цинцадзе; 1866–1952).

Према одлуци Светог синода ГПЦ, 22. децембра прошле године грузијски католикос-патријарх Калистрат (Цинцадзе) прибројан је лику светих Грузијске православне цркве с именом Свети патријарх Калистрат; насликана је његова света икона; написано житије и служба; за дан када ће се обиљежавати овај светитељ одређен је 3. фебруар – први пут празник светог Калистрата обиљежен је 3. фебруара ове, 2017. године.

Како је саопштио порталу магистар теологије Ираклије Лорткипанидзе, света икона која је живописaна у Кутаисију, по благослову митрополита кутаиског и гаенатског Калистрата (Маргалиташвилија), прва је и једина, до сада, икона Светог патријарха Калистрата (Цинцадзе). Иконописао ју је Дамиан Ревишвили.

У Кутаисију је одржана литија с пјесмама у част Светог Калистрата, који је био на патријарашком престолу двадесет година. Вјерници су обишли град с иконом Светог  патријарха Калистрата. У литији су учествовали парохијани разних православних храмова Кутаисија.

С руског: Марија Живковић

Извор: blagovest-info.ru

Митрополит Ливанских гора Георгије Ходр добио највише признање Либана

7. фебруара 2017. - 6:49

Предсједник Либана Мишел Аун уручио је истакнутом православном јерарху Орден кедра – највишу награду републике. Митрополит Ливанских гора Георгије (Ходр) добио је  орден за своје служење Либану, због указане храбрости и посвећености, и за дугогодишњу јавну службу.

Награда је уручена 31. јануара у Бејруту у присуству православног патријарха Антиохије Јована Х.

Примајући орден, 93-годишњи митрополит Георгије подсјетио је на Христове ријечи: „Сваки који велича себе биће понижен, а који понизи себе биће узвишен“ и рекао о свом ставу према старости, која, према његовим ријечима, пружа изузетну прилику да се ужива у смирењу (Лука 14:11) – „вратима сваке врлине“.

Митрополит Георгије познат је далеко изван граница Либана као учитељ хришћанске духовности. У јесен 2015. године, када је Либан задесила парализа власти, он је јавно позвао да се тражи излаз из ћорсокака. Стари митрополит такође је активно бранио прогоњене хришћане на Блиском истоку, наглашавајући да у тим данима у невољи нису били само чланови Цркве, него сви, без изузетка, људи у региону.

Владика је казао да се са хришћанске тачке гледишта, не може оправдати „свети рат“.

С руског: Марија Живковић

Извор: blagovest-info.ru