Три приче о женама које нијесу хтјеле да убију своју дјецу

2. марта 2017. - 22:54

Сваке године само у Русији се извршава стотине хиљада абортуса. У неким случајевима чедоморство се врши у складу са саветима лекара, а у другим због притисака ближњих и породице саме труднице. Ипак, коначну одлуку увек доноси жена.

Срели смо се с организатором удружења грађана «Жене за живот», Наталијом Москвитином и замолили је да нам исприча о мајкама, које су одлучиле да не пођу на чедоморство, упркос свим замисливим и незамисливим аргументима и околностима.

«Жене, с којима се ја сусрећем, имају сасвим различите судбине и налазе се у различитим околностима. Али све их спаја једно – њима је насушно потребна љубав, – емотивно прича Наталија. – Довољно је просто ставити им до знања да нису саме, како би се одрекле чедоморства… То су приче изгубљених жена, како их ја зовем, које су се нашле у условима борбе.»

Прва прича

(Лекарска грешка, или обично чудо)

Данас је Наталија Москвитина заносна жена и мајка четворо деце, која свакодневно налази праве речи и утиче на жене да не изврше страшан грех. А некада су и њу саму трипут покушали да увере да мора да учини чедоморство.

Наташа је имала такав осећај да се у њеном животу све дешава упркос свим медицинским дијагнозама.

На пример, она је затруднела одмах после коначне пресуде о неплодности. Лекари су се испрва дуго чудили и чак, вероватно, радовали због Наташе, али затим су је посаветовали да у шестој недељи «прекине» своју, чудом даровану, трудноћу. Главни разлог за то је био што се код плода није чуло куцање срца, а мајка је осећала снажне болове у доњем делу трбуха.

«Највероватније се плод не развија и нема смисла борити се за ту трудноћу», – равнодушно је рекла лекарка на женском саветовању и села да напише упут на «чистку».

Али Наташа је одбила да верује у лоше: срце јој је говорило да је дете још живо. Цео дан је седела испред ординације гинеколога, захтевајући да је приме у болницу под надзор лекара. Лекарка се сагласила са њеним захтевима тек близу ноћи и Наташу су сместили у платну собу.

Целу ноћ је пробдела, молећи се за своје дете.

Свануло је јутро и у њену собу је дошао на преглед други доктор. С доброћудним осмехом, видевши тамне кругове око њених очију и молитвеник који је држала у загрљају, стиснуо јој је руку и рекао јој то што је више од свега хтела да чује: «Не брини се! Сигурно ћемо спасити твоје дете».

Наташу су повели на ултразвук и она је са олакшањем сазнала да је њен малишан жив и да његовом животу ништа не прети.

«Никада нећу заборавити шта сам осећала у тим тренуцима. Та ноћ у болници, пуна страхова и очекивања, личила је на пакао, – сећа се Наташа, – али затим, када је дошао нови дан и нови лекар, у мом животу је грануо рај.»

Тако је на свет дошла апсолутно здрава Полина.

За време друге трудноће, лекари су опет покушали да је наговоре на абортус. Тог пута разлог је била хипотетичка дијагноза – синдром Дауна.

Као резултат те борбе родио се апсолутно здрави Петар.

Кроз пет месеци после његовог рођења, Наталија је снова затруднела.

И ту су се лекари, дословце као јастреби, устремили на њу и покушали да је принуде да изврши чедоморство. Наводили су много различитих аргумената. Прво су јој саветовали да се «одмори после другог порођаја», затим су је плашили беспарицом и сиромаштвом, запиткујући је о заради мужа. Али последњи и одлучујући навод је био тај што је Наташа пила антибиотике у првом месецу трудноће: «Абортус је једини излаз за вас! Без сваке сумње, ако се и роди, дете ће бити са аномалијама. Можда ће бити без руке или ноге… Шта ће вам то?»

Заиста, после порођаја она се силно прехладила и преписали су јој јако тешке препарате.

«Плакала сам и молила сам се, све време клечећи. Најтеже је било схватити да сам сама нашкодила свом детету… Али морала сам да наставим борбу, без обзира на све, – присећа се Наташа. – Муж се у том тренутку удаљио од мене, што није чудно, и због тога ми је све било двоструко страшније. Вероватно сам баш због тога више од свега спознала шта осећа изгубљена жена, која је изгубила наду и подршку ближњих.»

Међутим, упркос свим прогнозама, контролни ултразвук у дванаестој недељи трудноће није показао никакве аномалије на плоду.

Тако је на свет дошло још једно здраво дете.

Од тада, Наталија се труди да иде код лекара што ређе. У четвртој трудноћи намерно је одустала од скрининга: «Само сам давала крв и мокраћу на анализу. То је све што ми је било потребно, како бих пратила стање свог детета, а у свему осталом сам се ослонила на Господа.»

За време нашег разговора око нас су трчкарала и скакала лепо обучена деца. Полина, као најстарија, с пажњом је слушала мамину причу.

Предложили смо им да се заједно сликамо.

«Децу дарује Господ, Он и одлучује, какво ће бити моје дете» – осмехује се Наташа, радосно грлећи своје четворо деце.

Ко зна шта би било, да се Наташа на свом животном путу није сусрела са толиким компликацијама. Могуће је да тада и удружења «За живот» не би ни било… А без њега не би било ни сапсених живота, нових победа над грехом.

Друга прича

(„Ако другога осуђујеш, то ће се и теби десити“)

Ксенија и Роман су се венчали одмах после факултета. Њихова љубав и хармонија били су нескривени предмет зависти свих колега из генерације.

Када је Ксјуша затруднела, Рома је на рукама носио своју љубљену, купујући јој све воће са тезги у зимско доба. Без обзира на то што је трудноћа текла срећно и идилично, порођај је био тежак. Њихов првенац Олег се родио слаб и прва два дана су га држали у специјалном инкубатору за новорођенчад.

Ксенија је долазила и гледала свог маленог синчића, покривеног цевчицама и горко плакала. А из собе преко пута излазиле су задовољне, и како јој је тад изгледало, дотераније жене од ње. Медицинска сестра јој је испричала да се у тој соби налазе жене, које се спремају да изврше абортус.

Та новост је потресла осетљиву Ксјушу до дубине душе: «Шта се овде дешава, док се ја молим за здравље свог сина, оне добровољно убијају своју децу?!»

— Како оне то могу? — усплахирено је говорила мужу преко телефона. — Како оне могу то да раде?!

— Па, — уздахнуо је Рома, — ти си тако добра. А оне су, вероватно, другачије… А, уопште, ко зна, Ксјуша, у каквој су оне ситуацији!

— Ситуацији?! Ма у каквој год да су ситуацији, то није разлог да убијеш своје дете! Ја сто посто знам, да тако нешто никада не бих урадила! — викала је она у слушалицу.

Од те изговорене фразе прошло је много година.

Олег, њихов првенец, је завршавао шести разред, Дарја — други, а најмлађе тек што је пошло у вртић.

Ксенија није стигла да се запосли, њена диплома одликаша скупљала је прашину заједно са крштеницама деце. Зато је Роман изгарао на послу од раног јутра до касно увече.

И ту је у њихову породицу за пример, како је многима изгледала, дошла несрећа.

За време новогодишње канцеларијске забаве, колегиница Романа, која је мало попила, је испричала Ксенији да је њен муж има љубавницу већ дуги низ година. Наступио је дуг период скандала и међусобног оптуживања. Коначно, спознавши да није спремна да опрости прељубу, Ксенија је покренула бракоразводну парницу.

Рома се није посебно противио и тражио је поделу имовине, што је било потпуно неочекивано за Ксјушу: «И ја морам негде да живим, а тај стан сам зарадио ринтајући у зноју лица свог, док си ти седела код куће. Ти ни једну пребијену пару ниси уложила у наш буџет!» — викао је он, нервозно пакујући своје ствари у кутију.

И баш у тај неподесни моменат, Ксенија је сазнала да је опет трудна.

«Шта, још једно дете? Сада када се разводим? Када сам принуђена да тражим посао, како бих издржавала троје деце?» — мислила је она. Ту се и јавила одлука о абортусу.

И ето, чак и она, мајка са више деце и пристојна жена, нашла се у соби за абортусе, потпуно уверена у исправност свог поступка. Ипак, Кеснија је у души осећала беспокојство и није могла да борави у тој соби и да води разговоре са другим женама.

Изашла је у ходник, како би била сама и изненада је приметила младу девојку, која је ридала. Она је стајала поред прозора и причала на телефону. Ксенија је невољно чула њен разговор.

— Прикачили су га на разне цевчице, свог жућкастог, маленог, али тако лепог. Ох, да си га само видео… Да, ја се такође надам да ће све бити добро… Молим се над њим, – жена се расплакала, али се затим смирила. – А још ту близу извршавају абортусе, да ли то себи можеш да представиш?! Да: с једне стране рађају, а с друге — убијају. То је ужасно! Не разумем те жене: какве то околности могу неког да натерају да убије сопствено дете?! Ја то никада не бих урадила! НИ-КА-ДА!

Ксеније се скаменила, пред очима јој је пролетео читав живот. Она је пошла натраг у собу, како би скупила своје ствари, да се више никада ту не врати.

Треба рећи, да је четврти малишан пробудио љубав међу супружницима. Кривац Роман је дошао у породилиште да узме свог најмлађег сина, покајао се и молио за опроштај. А Ксенија се већ давно смекшала и опростила. Зар је она имала право да својевољено лиши своје четворо деце очинске љубави?

Трећа прича

(„Позивамо вас на свадбу“)

Олга је одрасла у сиротишту и увек је маштала да живи у породици.

Још док је била сасвим мала, пружала је руке ка могућим усвојитељима у нади да ће изабрати баш њу. Али, авај, време је пролазило, а њу баш нико није изабрао.

Када је Оља напунила 12 година, нада да ће постати део породице је ишчезла. Ипак, кроз неко време, појавио се нови сан:

— Изаћи ћу одавде и упознати доброг момка. Венчаћемо се и направити много-много деце… И имаћу велики дом, окруживаће ме драги и блиски људи, моја породица.

Нико је није научио како да изгради везу. Сва њена познанства су се ограничавала на филмове, које је успела да погледа у сиротишту и на вулгарна набацивања Мише из њене групе. У Мишу се она тада скоро и заљубила, док он није прешао на Ирину. Друге момке Олга није посебено занимала.

И наступио је тај одлучујући тренутак, када је Олга престала да буде под контролом васпитача и закорачила у живот одраслих. Лако се уписала у вишу пколу и преселила се у малу собу, коју јој је омогућила држава.

Убрзо је дошло до познанства, које је тако дуго чекала. И то не са неким тамо момком, већ са странцем Мајклом, који је неким чудом дошао на једну њихову студентску забаву. Мајкл је говорио са лепим нагласком, модерно се облачио и био сасвим другачији од момака из дома. Али главно је да је он био први, који је хтео озбиљну везу са Ољом.

Већ је замишљала како ће се зачудити њено друштво и васпитачи, када добију позивницу за њену свадбу: «Олга и Мајкл вас позивају на своје славље!»

Међутим, инострани младожења је нестао једнако неочекивано као што се и појавио. Није се јављао на телефон, нико из заједничких познаника није знао где се налази њен љубљени.

После месец дана Оља је приметила да чека дете.

Сасвим изгубљена, обратила се својим бившим васпитачима, који су јој једногласно рекли да изврши абортус:

— Тебе издржава држава, а како ћеш онда моћи да издржаваш дете? — махала је пред њом рукама њена омиљена тета Зоја. — Ако не абортираш, можеш одмах да се опростиш са својим сном да се удаш. И тако никоме ниси потребна, а с туђим дететом нико те неће ни погледати.

Последњи аргумент је Ољи звучао најубедљивије:

— Можда су они у праву, треба да абортирам, – безнадежно је уздахнула. Али на сву срећу, баш у том тренутку је сазнала о фонду «Жене за живот».

Чланице тог покрета су успеле да нађу праве речи и да убеде Ољу да трудноћа, под каквим год околностима се десила, готово увек води ка срећи. Притом су је уверили да она није сасвим сама на овом свету.

Кроз неко време будућа мама је послала својим спасиоцима позивницу: «Олга и Иван вас позивају на своје славље».

Њен сан се остварио. Упркос свим прогнозама, она је успела да нађе љубав и спремала се за свадбу.

Бивши штићеник дома за незбринуту децу Вања, упознао је трудну Олгу у вишој школи и одмах је осетио да је срео сродну душу. Испоставило се да је и он увек маштао о великој породици и био је задовољан што ће његова драга родити дете.

Лолита Наранович
С руског: Александар Ђокић
Извор: Православије.ру