Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован у Недјељу православља одслужио Литургију у Битољу

5. марта 2017. - 23:54

Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован служио је 5. марта 2017. године, У Недељу Православља, свету архијерејску Литургију у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Битољу

На крају Литургије у присуству свештенослужитеља који су носили свете мошти и верника са иконама Господњим, Богородице и светитеља Цркве Божје у рукама, архиепископ Јован је прочитао Синодикон поводом Недеље Православља.

Извор: СПЦ/poa-info.org

У Недјељу православља одслужена Литургија у цркви Светог Ђорђа у Подгорици

5. марта 2017. - 23:39

Литургијом Светог Василија Великог – 5. марта 2017. године Господње, на Недељу Православља, илити Чисту Недељу – Црква Христова је молитвено прославила спомен на мученичко страдање Лава Катанског и победу над иконоборством у Храму Победоносца Христовог Георгија, под Горицом у Подгорици.

Празничним сабрањем началствовао  је протојереј Јован Радовић са својом браћом свештеницима: протојерејем-ставрофором доц.др. Велибором Џомићем архијерејским намесником подгоричко-колашинским и протојерејем-ставрофором Милетом Кљајевићем уз молитвено учешће негдашњег старешине Храма Светог Георгија протом Милуном Фемићем, затим, јерејем мр. Блажом Божовићем а уз саслужење новорукоположеног  ђакона, Ивана Црногорчевића.

На свештеничке возгласе одговарао  је мешовити састав појаца Храма Светог Георгија којим је руководила хоровођа, дипл.теолог Снежана Поповић, која иначе дужи низ година држи часове појања, хорског певања и веронауке у Херцеговачкој улици у Т. Ц. ,,Александар“, два пута недељно.

А због великог броја причасника који су се молитвом, постом и исповешћу припремали за Свето причешће, пред верни народ изнесена су – три Света путира.

Након причешћа, поучном беседом сабранима се затим обратио началствујући свештенослужитељ, протојереј Јован Радовић.

Затим је након прочитаних благодарствених молитава у просторијама Храма Светог Георгија, по устаљеном обичају, отпочео час веронауке који води попадија, дипл.теолог Надица Радовић.

Елза Бибић

Тонски прилог Радија Светигора

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић за ТВ Ин4С: „Власт се понаша као да су они Црква“ (видео)

5. марта 2017. - 23:31

У нашим срцима је простор да се изгради Царство небеско. Морамо да пазимо да у нашим срцима изградимо нешто што ће вјечно трајати, казао је у емисији Недељом у 21 наш гост свештеник Гојко Перовић.

„Мијењање режима исхране је само спољна опна – то ће да умири наша чула а онда почиње дубинска борба: са самим собом. Сваки дан за мене је тест како стојим по питању јеванђељских истина – у току 24 часа човјек живи више или мање интезиван духовни живот – зато пост није лака ствар,“ објашњава о. Гојко основне тезе хришћанског поста који је почео у понедјељак и наглашава:

„Ако правим простор за Бога и за друге – није ми непознат појам праштања. Јеванђељска вјера подразумијева просвећеног појединца – оног који може да направи анализу сопствених поступака. Једини човјек којег истински можеш промијенити си ти – остали су у Божијој руци.“

Грађанска држава оптимални модел који би и Црква жељела

„Многи људи који себе сматрају грађанима заправо не знају шта значи грађанско друштво. Никад здрав поглед на грађанско друштво није искључивао цркву и религију, штавише: грађанско друштво је оно оптимално што би црква пожељела. Управо у таквом друштву постоје загарантована људска права, у њему се чува интегритет, имовина, постоји слобода да људи вјерују, невјерују, сумњају… постоји слободно тржиште идеја, презентација онога што Хришћанство нуди, а сматрам да би Хришћанство било примамљиво многима,“ казао је о. Гојко.

otac Gojko e О. Гојко Перовић у Недељом у 21: Изградимо у нашим срцима нешто што ће вјечно трајати (ВИДЕО)

Он наводи да оно што данас живимо у Црној Гори нема нигдје: да се говори о секуларном друштву а да се иде у обрачун са Црквом.

„На моју велику жалост, власт се понаша као да су они Црква – и онда у СПЦ проналазе конкурента. Кад год не могу да ријеше проблеме, прибјегавају духовним темама за које нису компетентни и онда настаје збрка и галама.“

otac Gojko f О. Гојко Перовић у Недељом у 21: Изградимо у нашим срцима нешто што ће вјечно трајати (ВИДЕО)

Он је напоменуо да у једној грађанској држави никоме не смије да се намеће идентитет:

„Слика у оквиру која се зове Црна Гора већ постоји: идентитет, духовно наслеђе, хришћанско трајање. Свештеници су у вријеме комунизма чували ‘жар испод пепела’ – митрополит Амфилохије је то разгорио,“ казао је о. Гојко.

Говорећи о томе да је у Црној Гори дуго времена била теократија свештеник Гојко Перовић је казао:

„Нововјековна Црна Гора парадоскално, у Европи коју тресе просвјетитељска револуција гради се као једна модерна држава али руковођена цетињским митрополитима. Световни владари књаз Данило и краљ Никола трудили су се да преузму ингеренције које се тичу духовног и да се до краја формира хрушћанско друштво. Црногорска теократија завршена је 1918. године.“

Извор: Ин4С

Најава: Протојереј-ставрофор Гојко Перовић биће гост 5. марта у ТВ емисији Портала Ин4С „Недељом у 21“

5. марта 2017. - 15:04

У нашим срцима је простор да се изгради Царство небеско. Морамо да пазимо да у нашим срцима изградимо нешто што ће вјечно трајати, казао је у емисији Недељом у 21 свештеник Гојко Перовић.

Новинарка Ива Павловић разговарала је са нашим гостом о смислу поста који је почео у понедјељак, грађанском друштву као оптималном моделу хришћанског друштва, положају Српске православне цркве, интегритету, духовном наслеђу.

„Ако правим простор за себе и за друге – није ми непознат појам праштања. Јеванђељска вјера подразумијева просвећеног појединца – оног који може да направи анализу сопствених поступака. Једини човјек којег истински можеш промијенити си ти – остали у Божијој руци,“ објаснио је о. Гојко.

Емисију Недељом у 21 можете погледати вечерас на нашем порталу и нашој фејсбук страници.

Извор: Ин4С

Академик Каплан Буровић: Албанци би данас Балкан, а сјутра цијелу Европу

5. марта 2017. - 14:53

(© YT/Bez granica)

Чим се буде сломила кичма америчком империјализму, сурваће се као зграда од картона и држава Косово. А оно што су учинили на Космету, Албанци се спремају да учине и у Македонији, Црној Гори и Грчкој. Они се енормно множе, па и милом и силом асимилују друге

Почасни члан Академије наука, академик Каплан Буровић, светски признати албанолог, аутор је 103 књиге, као и познате поеме „Бојана“, због које је био ухапшен 4. марта 1959. Због својих ставова скоро 43 године је провео по албанским затворима. Академик Буровић данас живи у Женеви, а у ексклузивном интервјуу за Спутњик говори о Албанцима, њиховим данашњим и некадашњим аспирацијама и пореклу.

Да ли је такозвана Велика, или како је данас називају природна Албанија, мит или стварност? Ако је то реална опција, колико је она опасна по остале народе у овом региону?

— Данашња Албанија, међународно призната 1913. године (Србија ју је прва на свету признала!), јесте „Велика Албанија“ коју је албанска феудо-буржуазија настојала да прошири и направи од ње „Супер е-е-елику Албанију“ и даље то настоји. У састав те актуелне и међународно признате Албаније ушле су 1913. године српско-црногорске, македонске, грчке и влашке територије, које чине њен већи део. Скадар, који никада није био ни најобичнији град Албаније, био је за пуних 1.000 година главни град Црне Горе и Србије, све до дана турске окупације, па и црквени и културни центар Србо-Црногораца. Области Гора, Пешкопија, Голо Брдо, Поградец и Преспа биле су Македонија. Ворио Епир је и данас у већини настањен Грцима, посебно област звана Дропул, која је Грцима настањена сто одсто. Области Корче и Берата биле су у већини настањене Власима, који су најстарији становници Балкана, старији и од Грка. Град Берат 1910. године имао је 9.000 Влаха и 3.000 Албанаца. Током Првог светског рата Власи су Корчу прогласили својом, влашком републиком. На крају рата их Французи издаше. Стрељали су до једног све руководиоце те републике и предали град са околином Албанцима.

Кад је Албанија призната за независну државу, имала је свега око 1.000.000 становника, од којих скоро половина нису били Албанци. Оспоравајући им и елементарна национална права, па и право да изјаве своју националност, Албанци су вршили присилну албанизацију без преседана у историји човечанства и врше је и даље. Они су стигли дотле да су и српског политичког емигранта одрали живог до десет пута узастопно, тражећи му да порекне српско-црногорску националност и држављанство. Пошто им се није покорио, извели су га пред суд и осудили на десет година затвора. Видите документа у мом делу „Енверсионистички судски процеси“, Улцињ 2016. Индоктринирани својом фалсификованом историјом и муслиманским фундаментализмом, Албанци су постали најагресивнији елеменат на Балкану. Од давнина су били исукани мач турских окупатора. Они су сарађивали са свим окупаторима Балкана против народа Балкана, па и против најудаљенијих, па и против свог народа и сарађују са њима и даље. Они су се борили и на југу Арабијског полуострва, у Јемену, за турског султана. Њихови пукови под Хитлеровом заставом борили су се у Паризу и у Москви против савезника. У нашим данима они су се борили и настављају да се боре и под америчком заставом у Авганистану, Сирији, Босни, па и на Космету. И у историју су ушли као најамници, па им је и национално име „Арнаут“ попримило значење „најамника“ још од времена турске окупације. Као муслимански фанатици представљали су највећу опасност за мир и равнотежу Балкана и представљају је и данас.

 Да ли Албанци, како тврде, заиста полажу право на делове Србије, Црне Горе, Грчке, Македоније?

— Они тврде да су аутохтони, генеалошки следбеници Илира, па и Пелазга. Базирајући се на томе, сматрају (за сада) да је њихов сав Балкан. А сутра кад би то успели да остваре претендовали би и на целу Европу. Светски научници, највећи познати албанолози, пре више од једног века документима, чињеницама и строго научним аргументима доказали су да Албанци нису ни аутохтон народ, нити имају и најмању генеалошку везу са Илирима, понајмање са Пелазгима. Као пример спомињем вам академике, албанологе светског реномеа, проф. др Густавa Вајгандa, Вилелма Томашека, Хермана Хирта, Ђулијана Бонфантеа, Норберта Јокла, Константина Јиречека, Ханса Краха и др. Немајући куд од откривених докумената, албански историчари-академици признали су да су они из посних албанских гора сишли у питому територију Црне Горе, Србије (Космет), Македоније и Грчке, после турске окупације, па силазе и дан-данас. Признали су писмено да су дијаспора. Њихов историчар Хасан Каљеши признаје да пре турске окупације на Космету није било ни 4-5 одсто Албанаца. У многим студијама ја сам ово доказао документима, чињеницама и строго научним аргументима, а базирајући се и на признањима албанских академика као што су проф. др Ећрем Чабеј, Алекс Буда, Шабан Демирај и др.

Aлбанци са Косова и Метохије створили су, уз помоћ Запада, другу албанску државу на Балкану. У Македонији, опет уз помоћ истих, дешава се нешто слично. У Црној Гори се говори о албанској аутономији већ годинама, југ Србије тражи такође аутономију… Да ли је Запад тај који ствара или жели да створи Велику Албанију и зашто им је тај пројект потребан?

— Држава Косово је створена на српској осведоченој и вековној територији, што значи да је без темеља. Друго, што је можда и важније, она није албанска држава, иако је Албанци третирају као такву, јер им се таква свиђа, па би је такву и хтели. Колико ја знам, у документима о оснивању државе Косово пише да је то мултиетничка творевина. Следствено, она је колико албанска толико и српска, па и црногорска, и турска, и влашка, и ромска. Законски су све ове националности равноправне. Практично — нису. Ја сам својевремено истакао да су Албанци узурпирали власт ове државе и не да је третирају као само своју, већ је третирају и као покрајину Албаније. Косово има и своју посебну заставу. Ја сам ових дана прешао Космет уздуж и попреко и својим очима видео да се та застава ретко где виђа. Уместо ње, свуда се вијоре албанске заставе, док се српска нигде не види. Штавише, на граничном прелазу из Косова у Македонију, у Качаничкој клисури, вијори се само албанска застава.

Па и манифестације на Космету су искључиво албанске. Националности Космета требале би да протестују и да траже скидање албанских застава, па и свој равноправан удео покрај Албанаца у свим пословима и манифестацијама. Широм Космета се говори и пише да се они спремају да ову област присаједине Албанији. Треба знати и истаћи да се по оснивачким документима јасно наглашава да се држава Косово не може ујединити са Албанијом. Па и кад би ко од њих тражио то уједињење, треба да им ставити на знање да су они само један глас за уједињење, док су осталих пет гласова против тога (Срби, Црногорци, Турци, Роми и Власи). Оно што су учинили на Космету, Албанци се спремају да учине и у Македонији, Црној Гори и Грчкој. Ако им се дозволи, они ће то учинити и са Европом! Ја сам доказао и нагласио да су Албанци ван граница Албаније — дијаспора, а не народ, па ни национална мањина. Треба најхитније применити на њих међународни закон за дијаспоре, да се по њему третирају. Ако им будемо признали права, која им као дијаспори не припадају, с њима ћемо имати посла не само ми, бивши Југословени, већ и сви други народи Балкана, па и Европе. Не заборавите да они афирмишу тезу да су изградили и Ватикан, и Париз, и Лондон. Чињеница је да је Запад створио државу Косово, али не зато што воле више Албанце од Срба. Империјалистички Запад не воли никога, ни самога себе. Они су створили државу Косово у борби против комунизма, за своје рачуне и планове, за експлоатацију, за овековечење израбљивања човека од човека. Запад је употребио Албанце Космета и Албаније као топовско месо у тој борби и употребиће их опет, све док борба буде трајала. А како се чини, приближава јој се крај. Или не видите да се буди Исток и Запад, да се армије народа спремају за напад?!

 Приштина намерава поново да аплицира за пријем у Унеско. Шта је албанско културно наслеђе на Космету?

— Албанска историја, па и култура, јако је оскудна и у самој Албанији, камоли на Космету где немају никаквих ни културних ни историјских споменика. Подземље Албаније говори грчки, латински и српски, али не и албански. Управо зато они присвајају туђу историју и туђу културу. И национални херој Албанаца Скендербег није Албанац. И национални песник Наим Фрашери није Албанац. Први је Србин, а други је Влах. Они би хтели да присвоје и Бој на Косову и Милоша Обилића, па и Стефана Немању, правећи се као да не знају да су под командом њиховог Љаља Шахина марширали под турском заставом не само преко Косова Поља и Газиместана, већ и преко Дрине до Босне. Македонац Стрио Спасе, који је много допринео албанској култури, рекао је да Албанци претендују на све крајеве куда су газила копита њихових феудалаца. Они присвајају и наше издајнике и злочинце као што су били Синан-паша, који је на Врачару спалио мошти Светога Саве; Оса Куку, који је спалио себе у кули Врањина, јер од злочина које је чинио над хришћанским Црногорцима није смео да се преда. Србо-Црногорци су поставили темеље албанологије, албанског писма и језика. Главно књижевно дело у прози албанских Косоваца и саме Албаније написао им је један Србо-Црногорац, кога су у знак захвалности одрали живог.

Да ли је независно Косово преседан, како се тврди, или експеримент?

— Није ни преседан нити експеримент. Независно Косово је привремени аванпост америчког империјализма. Чим се буде сломила кичма том империјализму, и држава Косово ће се сурвати као зграда од картона, јер ће Американци повући своје војне базе пред кукама и мотикама побуњених народа.

Видимо шта се у Македонији дешава. Шта би се десило кад би се Македонија поделила на две јединице — албанску и македонску?

— До тога неће доћи никада, ако македонски народ иступи пред албанску дијаспору са међународним законом о дијаспори. У супротном, косовска трагедија се може поновити. Наглашавам: Срби, Македонци и Црногорци треба да објасне својим муслиманима да декларисати се да си по националности Србин, Македонац и Црногорац не значи да си хришћанин. Они ће остати исто толико муслимани колико су и до сада, јер Срби, Македонци и Црногорци су исто толико муслимани колико и хришћани. Са друге стране, треба да знају да ни Албанци нису само муслимани, већ и хришћани, јер они, наши муслимани, мисле да су Албанци само муслимани, па су се њима зато и приклонили. На овоме треба да раде поглавито хоџе. Треба да истакнемо да је највећи наш муслиман Мехмед-паша Соколовић, турски велики везир, био брат пећког патријарха, па је и извојевао код султана дозволу да се отвори Пећка патријаршија, за што су га Срби хришћанске вере прогласили за „српску мајку“. Наш је народ од памтивека говорио да је брат мио које вере био. Владика Његош се побратимио са везиром Али-пашом Ризванбеговићем, док је православни архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије прошле године доделио највећу медаљу СПЦ рођака Али-паши Ризванбеговићу, не правећи никакву разлику између хришћана и муслимана Црне Горе.

Ви сте били изложени голготи због своје критике титоизма и енверизма. Време је показало да сте били у праву за многе ствари. Какво је ваше виђење даљег развоја албанске идеје на Балкану. Да ли је Балкан у опасности, да ли је део Европе на путу ка албанизацији?

— Ако Албанцима предочимо документа и чињенице да они нису аутохтони ни у самој Албанији, камоли ван њених граница; да нису ни Илири, камоли и Пелазги; ако Албанце убедимо да прихвате научну истину о свом пореклу, они ће постепено ревидирати ставове и повући се са својих екстремно националистичких, шовинистичких и расистичких позиција. Притом треба да се предузму мере према оним Албанцима који нису Албанци, који су наши, а праве нам се већи Албанци и од самих Албанаца. Као што су они према нама немилосрдни, и ми треба да им одговоримо сличним језиком. Не мислим да треба поновити нову истрагу потурица. Никако! Али предочити им да треба да бирају или враћање свом народу (не и вери), или да изаберу да буду тамо одакле су дошли они са којима су се ујединили против свог народа. Треба знати да један добар део Албанаца нису Албанци и, како рекох, они су гори и од самих Албанаца. Са аутентичним Албанцима треба да се споразумемо на бази међународног закона о дијаспори. Треба да им свим силама да тражимо поштовање и примену тог закона. Ако се буду предузеле ове мере, мислим да ни Балкану не прети каква опасност од Албанаца. У супротном, не само Балкан, већ и Европа, убрзо ће бити угрожена, јер се Албанци енормно множе, па и милом и силом асимилују друге.

Бранкица Ристић

Извор: Спутник

У цркви Светог Ђорђа у Доњој Горици у Подгорици 4. марта одслужена Света тајна јелеосвећења

5. марта 2017. - 14:39

У суботу 4. марта 2017. године, у Саборној Цркви Светог Ђорђа у Доњој Горици, служена је Света Тајна Јелеосвећења

Свету Тајну служили су: протојереј Ђуро Томовић, протојереј Предраг Шћепановић и јереј Миомир Вулевић.

Овом чину присуствовао је велики број вјерног народа, како из Подгорице тако и из околине, који се овом приликом сабрао у овај свети Храм, да се моли Богу за исцјелење болести и оздрављење душе и тијела.

Након одлужене Свете Тајне, сабраном вјерном народу обратио се протојереј Ђуро Томовић.

Он је свим присутним говорио о значају и благодати која се добија Светом Тајном Јелеосвећења, коју је Црква установила полазећи од ријечи Господњих, упућених Његовим ученицима, када их је послао на проповијед: Болесне исцјељујте, губаве чистите, мртве дижите, демоне изгоните; на дар сте добили, на дар и дајите(Мт. 10, 8).

„Сви ми који смо сабрани данас овдје, у овом Светом Храму, свјесни смо тога да нам треба оздрављење, како тјелесно тако и духовно. Зато смо се овдје данас и молили Богу за здравље и исцјелење душа и тијела наших. Јер само на тај начин ми се истински можемо препустити вољи Божијој. А сваки човјек мора прихватати вољу Божију, јер воља Божија је сада, увијек и у вјекове вјекова.“-рекао је он.

Након обраћања оца Ђура сабрани вјерни народ добијао је на благослов освећени јелеј и брашно.

Милован Марковић

У Недјељу православља одслужена Литургија у Саборном храму у Подгорици

5. марта 2017. - 14:17

У Недјељу православља, 5. марта 2017. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.
Светом Литургијом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин уз саслужење протојереја – ставрофора Драгана Митровића – настојатеља Саборног храма, као и протојерејâ : Миладинa Кнежевићa, Бранкa Вујачићa и протођаконa Владимирa Јарамазa.
На Светој Литургији су пјевали и одговарали чланови мјешовите пјевнице при Саборном храму, као и чланови црквеног хора Саборног храма „Свети Апостол и Јеванђелист Марко“ који је под вођством дирингетице мр Људмиле Радовић.
Између осталог, вјерни народ је имао прилику и цјеливати на благослов дјелове моштију, од укупно девет светитеља, угодника Божијих, које се како је већ познато налазе и чувају у Саборном храму Христовог Васкрсења, а то су дјелови моштију : Светог Луке Кримског, Преподобнумученице Февроније, Светога Теодора Стратилата, Апостола Петра, Великомученице Марине, Свете Текле, Јована Владимира и Светог ђакона којем име за сада није познато – саслужитеља Светога Василија Острошког, као и дио моштију Светога Нектарија Егинског.
Након прочитаног Јеванђеља, народу који се на овај празник сабрао у великом броју у овом Светом храму, празничном бесједом и надахнутим пастирским словом обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин.
Отац Мирчета је у својој бесједи говорио о смислу самог иконопоштовања, указујући притом на значај и суштину овог празника, који поред историјске димензије има и ону духовну, а то је оно свједочанство да је Бог постао човјек, те и да ми људи имамо шансу да постанемо Божији:
„То је оно што славимо у Недјељи православља, славимо то да је Бог наш прволик, славимо то да је Бог наш примјер, а да смо ми саздани по лику Божијем.
Славимо то да носимо лик Божији у себи и да тај лик треба непрестано да обнављамо и непрестано да се усавршавамо у Богу – то је Недјеља православља.
Слављење лика Божијег у човјеку, слављење прволика који је Бог – наш примјер, наш праобраз, као и слављење побједе иконопоштовања у Цркви, а иконе у ствари свједоче то да је Бог постао човјек и да смо и ми позвани да постанемо богови по благодати.
То велико људско достојанство данас славимо, ту велику част и славу човјекову која једино може бити ако човјек живи у заједници са Богом и ако се труди да свим својим бићем ту заједницу достигне – а то значи да се усавршава од лика Божијег који носи до подобија – и то је Недјеља православља.“ – нагласио је отац Мирчета.
У свом даљем пастирском обраћању, отац Мирчета се осврнуо и на суштину нашег живота на Земљи, као и на суштину онога што вријеме поста заиста представља у нашем животу :
„У томе да постанемо Божији би требао да протекне сав наш људски живот.
А вријеме поста у које смо закорачили и ево отпостили прву недјељу, управо (тај пост) треба да нам користи за то – да нас приведе Богу, да нас са Богом сједини, али, да нас сједини и са свима другима.
Јер, колико славимо то да је Бог наш прволик, да је смисао нашег бића – данас славимо и то да је сваки човјек саздан по икони Божјој и да је сваки човјек икона Божија.
А тај лик Божији, та икона Божија треба непрестано да се усавршава хришћанским животом, вјером, крштењем, литургијским животом, доласком у цркву, постом, молитвом.
Али све то треба због тога и све бива ради тога да би имали прави однос са Богом и да би имали прави однос са ближњима.“ – подсјетио је отац Мирчета.
На самом крају својег обраћања отац Мирчета се осврнуо и на битност заједнице и заједништва, као на битност љубави, опраштања и сваког напретка у односу са нашим ближњима и са Богом :
„Јер пост ако нема тога, ако не мијења наш живот, ако однос са Богом и са људима се не мијења на боље, онда пост нема смисла.
То није никаква формалност коју треба да испунимо, да би били задовољни сами са собом.
Ако тако постимо, боље да не постимо.
Пост треба да нас подстакне, да нам помогне да се промијенимо на боље, да нас подстакне да идемо према Богу и да идемо према своме брату и према својој сестри.“ – нагласио је он.

Вјерни народ се присајединио Светим Тајнама Тијела и Крви Христове у великом броју.

Такође вриједи поменути да су у току Светог Причешћа дјеца полазници при Школи вјеронауке Саборног храма Христовог Васкрсења коју воде вјероучитељи Павле Божовић и Ана Ненадић свима присутнима подијелили четврто издање часописа “Црква је живот“ који се у овом броју између осталог бави актуелном Недјељом православља.
Овај часопис уређује вјероучитељ Павле Божовић са старијом групом дјеце полазника при поменутој школи вјеронауке.

Након Свете Тајне Причешћа, свештенство је са вјерним народом и дјецом кренуло у свечану празничну литију која је опходила Саборни храм, док је у наставку прочитан Синодик (саборски проглас) који објављује побједу – тријумф из 9. вијека (11. март 943 г.) православне вјере над иконоборачком јереси, изричући притом анатему у погледу јеретичког учења.
По завршетку прочитаног Синодика, народно сабрање и торжествено прослављање празника, настављено је за трпезом љубави.
Текст и фото: Борис Мусић
http://www.svetigora.com/audio/download/20389/05.03.2017.%20o.Mirceta%20NEDJELJA%20PRAVOSLAVLJA.mp3

У Недјељу православља у Доњем Острогу одслужена Литургија

5. марта 2017. - 14:10

У прву недјељу Часног поста – Недјељу Православља, када наша Света Црква молитвено прославља побједу над иконоборством, а на празник Светог Лава Катанског, у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу одслужена је Света Литургија

Началствовао је сабрат острошке обитељи јеромонах Сергије, а саслуживали су му јереј Радмило Чизмовић и јерођакони Роман и Зосима, уз молитвњено учешће бројног монаштва и вјерног народа.

Прије причешћивања вјерника сабранима се ријечима празничне бејседе обратио о. Сергије. Он је подсјетио да се данас слави побједа Православља над свим јересима које су раздирале Цркву Божију и побједу у борби против иконобораца који су тврдили да није добро поштовање светих икона.

-Једни су говорили да је то идолопоклонство, други да је манихејство, трећи несторијанство односно разјеђивање природа Господа Исуса Христа на двије личности, не расуђујући по Духу Светоме и не слушајући Цркву Божију. Таква опасност увијек пријети истини, да је нешто замијени  и да себе стави на мјесто истине, али то не може да опстане, јер оно што је на принципима вјечности живога Бога, оно побјеђује као што је побиједило 787.године.  Од 726. до 787. године страдали су многи светитељи борећи се за истине вјере – казао је о. Сергије.

Он је подсјетио да је прву седмицу Часног поста обиљежио Свети Андреј Критски који је такође положио живот за истину вјере Православне.

-На крају Седмог Сабора донесен је Синодик, односно правило заједничког исповиједања вјере, који се од тада па до дана данашњег и у вјекове док је Цркве Божије у вјечности. Синодик постаје нешто што ће нас руководити на нашем путу ка Христу – казао је о. Сергије.

Прочитан је Синодик, како је то Црква прописала да се чита у Недељу Православља, а потом су се сабрани, који су се припремали постом, молитвом и исповијешћу присаједнили Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа.

Извор: Манастир Острог