Протојереј Сергеј Адодин: Шта значи добити благослов од свештеника

8. марта 2017. - 23:23

Шта значи добити благослов од свештеника за неки подухват? Теоретски, када човек смисли нешто добро, он се обраћа свештенику како би овај призвао Божију благодат на извршење плана. Фактички, сам Господ, при благослову, силази с Небеса у срце човека, усмеравајући га ка доброму.

У данашње време тај обичај практично трпи различите мутације. Неко тежи да разуме благослов као одређену врсту магије: ако га добијеш, све ће се збити, а ако га не добијеш, пиши пропало. Као код златне рибице. Само је много теже ухватити златну рибицу него попа.

– Оче, благослови ме да продам викендицу!

– А? Молим? Бог те благословио! – у трку одговара пастир, шушкајући мантијом.

А више му ни не треба. Ако «проради» благослов, и он прода викендицу, значи да је свештеник силан, можеш да му се обраћаш за важне послове. Ипак, ако не «проради», значи да нема довољно снаге нити смелости пред Богом. Узгред, то још не значи да је свештеник сасвим бескористан. Њега можеш искористити у оним случајевима, када ни не рачунаш на добар исход.

«Како то?» – питате. А ево како:

– Благословите ме оче да се помирим са свекрвом!

А у стварности њој до те свекрве уопште није стало, била она добра, или зла. До помирења није дошло јер је изостао труд од стране човека. Зато те савест не мучи. Бог није послушао попа, ту нема моје кривице. Кад би се тај молио усрдније и пустио дужу браду, онда би резултат био потпуно другачији.

А свештеници су разни. Неки благосиљају на све стране, ни не саслушавши до краја, а неки могу сву душу да ти извуку питањима шта и како. И поврх тога још може да му падне на памет да те не благослови. Шта? Може бити и горе. Тако морате посматрати док вам не буде јасно када, како и коме је најбоље да се обратите.

Једна сестра замоли другу да јој причува децу на пар дана, док она негује свог мужа после операције. Неће ти се, ох, како ти се неће. Али ако одбијеш испашћеш лоша. Према томе, чек сестро, прво морам да тражим благослов од свештеника за то. А за ову прилику не одговара било који свештеник, боље дође неки монах. Најбоље игуман или архимандрит, и то славни. Таман цело пре подне не можеш да га ухватиш, остатак дана он проведе молећи се и мислећи о одговору, а дотад ће сестра већ наћи другу дадиљу за своју дечурлију.

А бива и овако:

– Драги наш црквени добротворе и богатуне! Наш ђакон пише тако лепе духовне песме, само да их чујеш! Он би да их сними, али нема добру гитару. Помоћи ћеш нам, зар не? Теби то није тешко.

А добротвор одговара:

– Морам да питам свог духовног оца. Ако да благослов, купићу твом ђакону гитару.

Али духовни отац није благословио. Прође неколико година и ђакон скупи паре и сам купи гитару са шест жица. Само је до тог тренутка изгубио глас и није успео да сними своје композиције.

– А кажите ми оче како да се поставим: унука ме моли да се пријави на моју адресу и да живи са мном за време школовања на факултету. Мала је неверница, дабоме. С тешком нарави. Дајете ли ми благослов или не?

– То јест, ви хоћете да кажете, – чудим се ја, – да ако вас не благословим, ви ћете чисте савести одбити своју унуку?

Жена се збунила, спазивши моје незадовољство.

– Из ког разлога ви сматрате да ја имам морално право да одлучим како ви треба да поступате са својом унуком?

А морално право људи преносе на свештеника, како би са себе скинули одговорност. Педесет-педест посто су шансе да ћете добити одговор који вам одговара. И онда неће бити трке по полицијској станици за пријаву адресе. И неће бити још једног човека кога треба да издржавате. А можете и изманипулисати попа, како бисте добили жељени одговор.

– Оче, мени су тражили да се молим за једну жену, а ја се колебам да ли да се молим или не. Како ви благословите?

«О, тешко мени!» – мислим ја, а наглас питам:

– А шта о томе говори апостол Павле?

Хвала Богу, парохијанка чита Свето Писмо и разуме шта имам у виду.

– Он говори: молите се једни за друге, – одговара она.

– А да ли тамо има неких додатака: авај, за ту и ту жену немојте се молити?

– Нема, оче.

– А зашто сте онда решили да се ослоните на моје мишљење? А шта ако ја изненада сиђем са ума и забраним вам да се молите, упркос речима апостола? Кога од нас двојице ћете послушати?

И жена одлази, још не научивши како да живи по Јеванђељу без људских савета или упутстава стараца.

– Благословите ме оче, одвезао сам у сиротиште гајбу свежих јабука!

– Бог вас благословио!

– Благословите ме, одлучио сам да се помирим са женом и сачувам породицу!

– Благословен Господ!

– Благословите ме за предстојећи дан!

– Бог вам помогао!

И улази Бог у нечије срце, а да из другог никуда није ни одлазио. У друго срце ће Он радо ући, али оно је већ давно заузето, иако је пред вратима окачена лепа табла: «Добродошли!»

 

Протојереј Сергеј Адодин
С руског: Александар Ђокић
Извор: Православие.ру

У цркви Светог Ђорђа у Подгорици 8. марта одслужена Литургија пређеосвећених дарова

8. марта 2017. - 22:57

Литургијом Светог Григорија Двојеслова, 8. марта 2017. године, прослављен је спомен на Светог свештеномученика Поликарпа Смирнског и Преподобног Дамјана Есфигменског у храму Светог Ђорђа под Горицом у Подгорици.

Светим Лутургијским сабрањем началствовао је јереј мр Блажо Божовић уз молитвено учешће протојереја-ставрофора Милете Кљајевића а уз саслужење ђакона Ивана Црногорчевића.

За певницом, одговарао је мешовити састав појаца храма Светог Ђорђа, са сопраном Даницом Црногорчевић.

Након изношења Светих пређеосвећених дарова Христових, началствујући свештенослужитељ јереј Блажо казао је да је основна претпоставка да би се неко причестио крштење у једној светој, саборној и апостолској Цркви, уз молитву, пост и исповедање својих прегрешења, како би савест била чиста те да би могли приступити Светом причешћу.

Након Светог причешћа, прочитане су молитве благодарења Господу.

Током друге седмице поста, распоред богослужења у храму Светог Ђорђа је следећи:

Среда: Света литургија пређеосвећених дарова у  8 сати; Вечерња служба у 19 сати;

Четвртак: Света литургија у 8 сати; Вечерња служба у 19 сати;

Петак: Света литургија пређеосвећених дарова у 8 сати; Вечерња служба у 19 сати;

Субота: Света литургија Јована Златоустог у 8 сати; Вечерња служба у 19 сати;

Недеља: Света литургија Василија Великог у 8 сати; Вечерња служба у 19 сати.

Елза Бибић

 

Постављање мозаика у куполу храма Светог Саве на Врачару у Београду почеће половином априла

8. марта 2017. - 16:53

Постављање мозаика у куполу Храма на Врачару почеће половином априла, сазнаје Спутњик. Слању делова мозаика претходиће сусрет мешовите Руско-српске комисије за пријем радова на уметничким делима која ће красити куполу Храма Светог Саве, који ће бити одржан у петак у Москви

Реч је о пријему радова на деловима мозаика за куполу — панелима, који затим треба да буду транспортовани у Београд и монтирани. Подсетимо, делове мозаика склапају руски уметници у атељеу у Москви, под руководством руског академика Николаја Мухина.

Ради се о највећој композиција Христовог Вазнесења на свету на којој тренутно ради више од сто уметника који спајају комадиће обојеног и златног стакла величине центиметар, центиметар и по. Тако настаје слика за куполу која ће у пречнику имати чак 30 метара, подсећа протонеимар Храма проф. др Војислав Миловановић.

„Први пут ћемо да видимо мозаике урађене у материјалу, до сад смо имали увид само у цртеже, а сада можемо и да оценимо како ће изгледати оно што ће бити у куполи Храма Светог Саве, а биће представљено Вазнесење Христово. Оно је уобичајено у куполама, иако се код нас чешће виђа Пантократор, али ако кренемо кроз православну традицију, односно хришћанску, Вазнесење је решење које се раније више виђало. Опредељење и Руске и Српске цркве је да то управо буде Вазнесење Христово“, каже Миловановић.

Део фреске који ће крастити унутрашњост храма Светог Саве у Београду.Део фреске који ће крастити унутрашњост храма Светог Саве у Београду (© SPUTNIK/Александар Милачић)

Он објашњава да ће радове оценити мешовита Руско—српска комисија коју чине представници двеју држава, министарстава спољних послова, министарстава културе. Прегледу радова присуствоваће и експертска група, али и делегације Руске и Српске православне цркве.

„Комисија има деветнаест чланова, копредседници су митрополит Иларион са руске и митрополит Амфилохије са српске стране, а председник комисије је представник Министарства спољних послова Руске Федерације Сергеј Рјабков, ту су академици, руски уметници и наши мозаичари, професор Ђура Радловић, професор Мирослав Лазовић. Монтажа је везана за температуру, јер материјали који треба да вежу делове мозаика захтевају одређену температуру“, објашњава протонеимар.

Он додаје да ће, ако све буде у реду, а нема разлога да не буде, постављање мозаика у куполу Храма на Врачару почети половином априла.

Плоче су у просеку велике око 2 квадратна метра, а облици прате целине мотива, па заправо изгледају као велика слагалица.

Слични радови руских уметника прекриће седамнаест хиљада квадрата бетона унутрашњости највеће цркве на Балкану. Биће то поклон руске државе, цркве и руског народа Србији.

Сенка Милош

Извор: Спутник

Протојереј Јован Пламенац: Ученик Раде Рачић, наставник историје и црногорски режим

8. марта 2017. - 10:49

Ових дана читамо радосну вијест: Раде Рачић, ученик седмог разреда Основне школе „Владимир Назор“ у Подгорици, јединицу из историје поправио је на тројку

 

Почело је, на изглед, безазлено.

Вељко Рачић, повремени колумниста у Дану и на порталу Ин4С, на свом профилу на „Фејсбуку” објавио је:

„Од данас је наша породица ,богатија’ за негативну оцјену (јединицу) из историје, којом нас је, међутим, обрадовао најстарији син Раде, ученик седмог разреда.

То ће бити први пут у историји овдашњег образовног система да ученик добије негативну оцјену а да заправо наставник није знао.

Прича иде овако:

— Рачићу, реци ми нешто о настанку Црне Горе? — питао је наставник.

— Црна Гора је прва српска држава, која се прије зва…

— Стани, стани, стани, ђе то пише у књизи?

— Не пише ниђе, наставниче, то сам у кући научио, то сви знају.

— Сједи, Рачићу, ево ти јединица!

Признајем јавно, нијесмо га критиковали. Мајка му је чак купила нове патике.

Наравоученије:

Чувајте своју дјецу и васпитавајте их непоколебљиво у духу традиционалних вриједности, па имали и посљедица ради истине и правде.”

Информација о Радовој јединици букнула је интернетом, а дохватила се и новина. Раде је за кратко вријеме постао херој.

На том часу историје, сада већ чувеном, пројавио се вриједносни систем данашње Црне Горе.

Наставник као актуелни црногорски режим

Наставник Раде Вујовић, члан безмало од оснивања сада покојног Либералног савеза Црне Горе, као актуелни овдашњи режим, утјерује новоцрногорски, идеолошки национални идентитет, зачет у првој и рођен у другој половини XX вијека.

У документима којима дефинише право од „српске буржоазије” „угњетених народа” у „империјалистичкој творевини Југославији” на „самоопредјељење”, Комунистичка партија Југославије на својим конгресима у трећој деценији прошлог вијека (коначно уобличеним на конгресу у Дрездену 1928. године) међу „несрпске нације” убраја и Црногорце.

Комуниста је у Југославији пред Други свјетски рат било свега 12.000, али сјеме је посијано.

У својој трансформацији од великосрбина до антисрбина, паралелно, слично сјеме сије црногорски правник, политичар и публициста Секула Дрљевић, који се касније приближио Хрватској сељачкој странци, претечи усташтва, и потом самим усташама. То сјеме, као и Дрљевић, у Загребу је узгајао и црногорски књижевник и публициста Савић Марковић Штедимлија, идеолог „хрватске Црне Горе”, пропагандиста Анта Павелића, бивши бјелаш. Династички сукоб бјелаша и зеленаша Дрљевић и Штедимлија у Загребу су, подржани од усташког режима, усмјерили ка антисрпству.

На дан капитулације Краљевине Југославије, 17. априла 1941. године, Црну Гору су окупирале италијанске трупе. Непуна три мјесеца потом, на Петровдан, 12. јула, Италијани су на Цетињу, уз помоћ црногорских сепаратиста, организовали „Црногорски сабор”, који је имао задатак да, под руководством Високог комесара за Црну Гору грофа Серафина Мацолинија, „врати независност” Црној Гори. Окупатор је, како је нагласио гроф Мацолини, Црногорцима донио „правду, цивилизацију и човјечност”, након „тмурних дана робовања, који су настали након тзв. Велике народне скупштине у Подгорици”.

„Црногорски сабор”, који је Црну Гору ишчупао из „ропства под Србијом”, послао је телеграм Адолфу Хитлеру:

„Црна Гора, која је, у акционој сфери Фашистичке Италије, данас успостављена као Суверена и слободна држава, упућује своје мисли Вама, Фиреру, у жељи да Осовина и нови европски поредак достигну скору сретну побједу.”

Већ наредног дана у Гласу Црногорца, у извјештају „Црногорски Сабор прогласио је слободну и независну Краљевину Црну Гору”, промовисан је „црногорски језик”: „По завршеном засиједању Сабора, Његова Екселенција Мацолини поздравио је народне представнике ускликом: ,живјела Црна Гора’, на црногорском језику”.

Тако су се, на Цетињу, на Петровдан 1941, стопиле стратегије борбе југословенских комуниста, хрватских и италијанских фашиста против српског народа, борбе којој је циљ био издвајање црногорског народа из српског корпуса.

Раде као српска опозиција у Црној Гори

Раде Рачић, Пунишин рођак, као Србин из Васојевића, племена које је у састав Црне Горе, у цјелости, ушло након Првог балканског рата, такорећи јуче, на том чувеном часу историје у Основној школи „Владимир Назор” у Подгорици брани не само национални лик свој и својих предака, него и национални лик аутентичних Црногораца.

Пуниша Рачић, четник-добровољац код Војводе Вука у Првом свјетском рату, који је, као народни посланик, на сједници Скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 20. јуна 1928. године убио Стјепана Радића, оснивача Хрватске сељачке странке, и још неколико хрватских народних посланика, прије него што је ухапшен успио је да напише писмо својим бирачима:

„Драга браћо Срби из Црне Горе, бирали сте ме и изабрали за свога посланика против воље владе и режима… Ја сам до данас повјерену ми дужност савјесно и предано вршио… Радећи то за вас, правио сам се мањи од макова зрна, а скромнији од сваке дјевојке, кад сам ја лично био у питању… Али кад су били ваши морални и материјални интереси, ја сам био прави Србин Црногорац… Данас су ме радићевци изазвали нападајући на моју част и национално осјећање, те сам се онемогућио да вас даље представљам. Црногорцима и не би требао представник који нема поноса, осјећања части, чојства и јунаштва… Хвала вам, браћо, на повјерењу!”

Комунисти су га убили 1944. године.

Узраставши уз своје оца и мајку на моралним начелима својих предака, по којима је живио и Пуниша, Раде Рачић, рођен 13. новембра 2003, на исти датум као и, 1813. године, Петар II Петровић Његош, Владика Раде, по којем је добио име, није устукнуо пред режимским наставником, није „продао вјеру за вечеру”, и мирно је „попио кечину”.

Наставник је испалио јединицу и Раде је отишао у славу

Радову јединицу друштво из разреда поздравило је аплаузом. Настао је метеж у учионици. Другари су му прилазили и „бацали пет”, својом шаком лупали o његову: „Нека си му рекао”! Неколицина су остали по страни… Наставник није могао да дође себи, није могао да вјерује што га је снашло.

Радова учионица тог тренутка била је као актуелна црногорска стварност, Црна Гора у малом: Наставник као црногорски режим, Раде као српска опозиција у Црној Гори.

Наставник, с позиције власти, коју црпи не толико из свог формалног положаја колико из поданости онима који му дају плату и који га на том послу држе док они хоће, намеће Раду и осталим ученицима систем вриједности наметнут његовим газдама од оних што њих држе у шаци због обиља безакоња које чине (пљачкашке приватизације државне имовине, шверц цигарета и нафте, дроге и оружја…). Тај систем вриједности подразумијева растакање хришћанства, националне припадности, традиције, моралности, породице… и манифестује се обезбожењем и богоборством, „ријалити” културом (антикултуром), општим промискуитетом, губљењем осјећаја стида и части, убијањем дјеце у мајчиним утробама, промоцијом педерастије…

Као што је оно 1941. војни окупатор привео Црну Гору „акционој сфери Фашистичке Италије”, док су њени представници, које је окупатор одабрао, „упућивали своје мисли Фиреру”, тако данашњи окупатор, далеко софистициранији од оног, подводи Црну Гору „акционој сфери” Запада, док њени званичници, њена актуелна власт, коју је одабрао тај окупатор, „упућују своје мисли НАТО-у”. Као онда италијански фашисти, сада Европска унија и НАТО Црној Гори доносе „правду, цивилизацију и човјечност”, ишчупавши је из „ропства под Србијом”.

Раде, са Пунишиним осјећајем „поноса, части, чојства и јунаштва”, као и он „прави Србин Црногорац”, испрсио се пред силом и неправдом оличеном у његовом наставнику историје. И на том часу, и послије, када је његов чин попримио националну димензију, чудио се што је ту тако велико. Па, зар то што је он рекао није нормално…

Мирно је стао пред свог наставника, као тулумба шербетом надојеног дукљанством, монтенегринством, антисрпством, „црногорским језиком” и „Црногорском црквом” — као пред стрељачки вод.

Наставник је испалио јединицу и Раде је отишао у славу.

Петровдански „Црногорски сабор”, његови ментори и фанови, већ наредног дана, 13. јула 1941, добили су устанак црногорског народа против италијанског окупатора.

Наставник историје у Основној школи „Владимир Назор” у Подгорици, његови ментори и њихови фанови, добили су – Рада. И много „Радâ”, којих је пуна Црна Гора, због којих већ дуго година актуелни црногорски режим опстаје уз помоћ изборних превара. Због њих су и референдум којим су Црну Гору одвојили од Србије спровели „огњем и мачем”, подмићивањем и уцјенама.

 

Медији нијесу извијестили да ли је Наставник Раду, када га је прозвао да одговара, и овога пута рекао:

„Рачићу, реци ми нешто о настанку Црне Горе“.

Или није излазио на клизав терен, након што се већ једном оклизнуо о своју струку и – педагогију.

Или је то, пак, Наставник ревидирао свој поглед на црногорску стварност?

Раде Рачић, дубоко смо увјерени – није!

Протојереј Јован Пламенац

Извор: Протојереј Јован Пламенац: Ученик Раде Рачић, наставник историје и црногорски режим - Центар академске речи, Шабац/Ин4С

Одржана сједница Светог архијерејског синода посвећена завршетку радова на Спомен-храму Светог Саве на Врачару у Београду

8. марта 2017. - 10:41

Дана 7. марта 2017. године у Патријаршији српској одржана је седница Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, којом је председавао Његова Светост Патријарх српскиг г. Иринеј

У раду седнице учествовали су чланови Светог Синода, Преосвећена господа Архијереји: бачки Иринеј, жички Јустин, далматински Фотије и рашко-призренски Теодосије, као и главни секретар Светог Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић. Тема данашње седнице Светог Синода била је сагледавање свих аспеката довршетка градње Спомен-храма Светог Саве на Врачару.

Овим поводом седници Синода су присуствовали чланови Синодског одбора за завршетак градње и унутрашње уређење Спомен-храма Светог Саве, у ужем саставу (Извршни одбор): Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Арсеније, старешина храма Светог Саве у Београду, протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, мр Ратко Сладојевић, директор Пројекта градње, проф. др Милан Глишић, главни инжењер градње, ђакон Мирослав Николић, дипл. инж. арх., главни архитекта, проф. др Миодраг Несторовић, проф. др Владимир Мако и секретар Одбора Милан Андрић, дипл. правник.

Овом приликом су анализирани сви досадашњи радови изведени на Спомен-храму, представљени су планови за довршетак градње Спомен-храма, сагледан је процес израде мозаика и ток реализације Споразума о заједничкој делатности, који је закључен између Међународне јавне организације „Московски међународни фонд за пружање помоћи Унеску“ и Српске Православне Цркве из августа 2016. године.

Наведени Споразум је закључен у циљу реализације пројекта израде унутрашње декорације храма Светог Саве од стране ауторског тима уметника под руководством академика Николаја Мухина, а све у складу са ранијим споразумима који су овим поводом закључени између Министарства културе Руске Федерације и Министарства спољних послова Републике Србије из 2012. године.

На овој седници је усвојен начелни динамички план грађевинских радова за припрему освећења храма у 2019. години.

Извор: СПЦ