Од Хотачке метохије Стефана Немање до Велике Хоче

15. марта 2017. - 23:12

У једној метохијској котлини, сакривено од пута који из Ораховца води за Суву реку, налази се село Велика Хоча. Још из старих времена, име овог села провлачи се кроз списе и хрисовуље, да би и данас постојало, борећи се са свим недаћама новога века. Од неписаних трагова у предању да је добила име по великом броју отаца, монаха и свештеника, па преко првих сачуваних записа у Хиландарској повељи којом између осталих села, велики жупан Стефан Немања, Хиландару даје и „обе Отче у Призрене“, Голема Отча, Голема Оча, и Велика Хоча, живи до данашњега дана. Усамљена, удаљена од места у којима после најновијих прогонстава и сеоба опстају преостали косовско-метохијски Срби, везујући се за горњи, још увек добрим делом српски Ораховац, Велика Хоча живи свој живот. Међу средњовековним светињама, старим кућама, кулама и споменицима, под крошњама стогодишњих липа, храстова и ораха, крај извора сеоског врела, на њивама и у виноградима, броје дане, месеце и године становници овог села, и чекају боље време, које никако да дође. Њихови погледи су упрти у Небо, где станује Онај, који их чува и од Којег једино очекују помоћ, и окружени светињама које су им преци оставили у аманет, на чување. И по тим светињама позната је надалеко, а неки је због њих називају и Метохијском Светом Гором. Тринает цркава и црквишта распоређених свуд уоколо, и у селу, тринаест слава које сељани славе окупљајући се око светитеља којима су посвећене и узносећи им молитве. И не само мештани Велике Хоче већ и они који у њу дођу из близа и далека.

Прва светиња која посетиоце и поклонике дочекује на брду с леве стране пута при уласку у село, посвећена је Светом Јовану Крститељу, усековању његове главе. Зато је у неким старим списима забележена као црква Светог Јована- Главосек. Мала, бела црква, са обновљеним конаком, чије звоно за празник распевава Хотачку Метохију, не може да избегне поглед путника и посетилаца Велике Хоче. По летописцима је једна од најстаријих цркава у овоме селу. Изграђена је пре 13. века. На зидовима у унутрашњости цркве видљива су два слоја живописа. Један је из 14. века, пре страдања светиње од пожара, а други из периода између 1561- 1577. године, када је црква обновљена, поново осликана и урађен иконостас. Други слој фресака је до данас очуван на површини од око 70 метара квадратних. Између осталих на зиду с десне стране од улаза, у припрати, налази се прелепа фреска на којој је приказан детаљ из житија Свете Марије Египћанке – њено причешћивање у пустињи. Од 2005-2010. године под руковођењем, настојатеља, протосинђела Мирона, обновљен је манастирски конак, уређена црква, засађен виноград. А после његовог одласка у другу епархију, бригу о цркви и имању је преузео архиђакон Кирило, монах дечански, а црква са имањем је постала метох манастира Дечана. Литургија се у њој служи на празнике посвећене Светом Јовану, а саборује се на Васкршњи уторак.

У подножју брда на којем се налази црква Светог Јована од 2009.године, све који улазе у Велику Хочу, дочекује својеврсни зид плача, споменик са уклесаним именима 84-оро убијених и киднапованих Срба из ораховачке општине у периоду од 1998-2000. године. Чесма на којој се уморни и жедни напију воде, извире из самог споменика, и опомиње да су ти људи, та имена, не било чија, већ имена оних који су пострадали само зато што су желели да опстану на свом кућном прагу.

Путем који се вијуга кроз село, стиже се до сеоског трга. А на тргу са једне стране се уздиже здање Дечанске винице, а с друге Парохијски дом и црква посвећена Светом архиђакону Стефану. Пуне три деценије ту је домаћин, парох великохочански, протојереј ставрофор Миленко Драгићевић са попадијом Радмилом. Уводи посетиоце у цркву и прича њену историју, о којој су трагове оставили разни записивачи. По једнима је црква врло стара и вероватно зидана пре XIII века на темељима старије цркве. По другима су у њој установљене три фазе изградње: прва је из XIV века; средња из друге половине XVI и трећа из XIX века, то јест из 1853. године, када је рестаурирана цела грађевина и озидана припрата. У цркви постоје два живописа, од којих је старији, вероватно из XVI века, сачуван у фрагментима и новији из 1864. године који покрива готово све зидне површине. Последњи живопис је радио дебарски сликар Јосиф из Лазаропоља.

– Ово је саборна црква у селу и у њој редовно служимо литургију, недељом и празницима – каже отац Миленко. Црква има богату ризницу књига, црквених сасуда и икона, међу којима се истичу две ретке седефне иконе и бакарни тањир из 1601.године. На тањиру је урезан натпис,,от Архангела Гаврила во храм светоме Николае у Голему Очу“.

При изласку из цркве, отац Миленко показује још једну цркву, тамо у подножју дечанских винограда, у средини сеоског гробља.

– То је црква Светог Николе. Помиње се 1282.и 1309. године у повељама краља Милутина. У цркви је пронађена надгробна плоча монахиње Марте, мајке челника Градислава Сушенице – прича отац Миленко, док води намернике кроз Михајловића и Гарића улицу до ове светиње. У рукама му велики кључ којим откључава стара дрвена врата на цркви. Иако у цркви нема струје, и светлост допире у унутрашњост кроз један једини прозор, чији се дрвени капак отвара изнутра, фреске на зидовима, привлаче пажњу својим плаветнилом. На западном зиду је живопис, који по стилским одликама припада времену цара Душана. Претпоставља се да је ктитор сликарства био Градислав Сушеница. Међу сценама из циклуса светог патрона је композиција на којој се Свети Сава и свети Симеон Немања клањају икони Богородице са Христом. После обнове у XVI веку црква је поново осликана. Изнад зоне стојећих светитеља су попрсја у медаљонима и циклуси Великих празника, Страдања Христовог и св. Николе, док су Богородичин акатист, Христова чуда и параболе и Страшни суд илустровани у припрати.

– Познати сликар и песник Зограф Лонгин је 1577.године насликао три иконе на иконостасу: Христа Сведржитеља, Богородицу Одигитрију и Св Николу, којег смо видели у цркви Св. Стефана – наставља прота. Радови на конзервацији живописа извођени су у периоду 1970–1975, а ове, 2015. године је урађена рестаурација цркве, урађена дренажа, промењен кров. Мислили смо да је то мала црква, али кад се радила дренажа, ми смо видели да је она укопана пет и по метара у земљу. И земља те темеље чува, као што чува и ове мештане Велике Хоче, који су под земљом, око цркве. Ето видите, около ове цркве, почивају генерације, и генерације становника Велике Хоче. И зато ја увек кажем да се житељи Велике Хоче не могу пребројати, јер их има и на земљи и под земљом. Земља чува некадашње житеље Велике Хоче до Васкрсења, које чекамо и надамо се да ће доћи.

Путем кроз Бркића улицу, пролазећи поред старе хаџи – Бркића воденице, у западном делу села, излази се пред цркву Свете Недеље. Скривена високим каменим зидом и боровима који се уздижу у небо, ова црквица окупља вернике само на свој празник. По сведочењима мештана подигнута је на развалинама старе цркве у 19.веку. Претходна црква из 13. века на том месту је спаљена од Турака у 17. веку.

Мањи кључ који у рукама носи отац Миленко, откључава врата црквице Свете Ане.Они који не знају, мисле да је црква Свете Ане у школском дворишту, али по старим тапијама, школа је подигнута у порти Св. Ане, па зато колектив школе планира да школу преименује. Како ће то лепо да звучи: ОШ,,Света Ана“ кажу деца која трче по дворишту око цркве. Колико се само деце научило читању и писању у овој школи, колико је научило да броји и рачуна. Света Ана зна многе њихове тајне, а толико пута им је помогла да добију бољу оцену, ако су је замолили, целивали њена врата или убацили који динар кроз прозорче. По предању, које се чува међу мештанима овога села, цркву, која је постојала у средњем веку на овоме месту, су Турци срушили и место ње подигли џамију. После ослобођења од Турака 1912.године, Срби су срушили џамију и опет подигли цркву. По подацима из записа Петра Костића, професора Призренске богословије, садашњу цркву је обновила Ванка, удова Јована Зивгаревића из Велике Хоче. У овој цркви се служи Литургија само на њен празник 7. августа када се много народа окупи, али јој верници, као великој молитвеници пред Богом, долазе и обраћају јој се за помоћ у разним немоћима и других дана. Много пута је ова светиња и чудотворила, па је било случајева да су бездетни парови, после дугогодишњег живота у браку, обративши се Св. Ани добили пород.

Корачајући још једном сеоском улицом, пролазећи поред Господарске куће, Сараја, у којој су изложени стари предмети, делови намештаја и ношњи из прошлости села, као и велика збирка уметничких слика насталих на ликовним колонијама од 2002. до данашњих дана, стиже се до цркве Светог апостола и јеванђелисте Луке, која се налази на месту између Маниташевића и Столића улице. У порти ограђеној ниским зидом, са свих страна око цркве, као да извиру из земље, налазе се камени, надгробни, споменици у облику крста или са урезаним крстом. По неким записима црква Светог Луке је зидана на старим темељима у 16. веку. Не зна се тачно када је разорена, али се претпоставља да се то десило средином 19.века. Данашња црква је подигнута на развалинама 1983. године. Исте године је и освећена. Нажалост у цркви данас нема фресака, мада се мештани сећају да је било остатака фресака на зидинама оне пређашње, порушене цркве. Постоји и сведочанство у капиталном делу,, Записи и натписи“ Љубе Стојановића, где пише да су на унутрашњим зидовима постојала два угребана записа из XVIII века. На једном је писало:“Зна ти се /когда дође еромонах исаија Девич /ки/ брати вино по Хочи“. Из њега се види да је виноградарство у XVIII веку било развијено и да је Хоча у то време имала присну везу са Девичом.

Пут иде даље кроз село. Док се с леве стране простире цела Мицића улица, пролази се поред старих Столића и Спасића кућа. Ту пролазници обично застану крај древних грађевина, а понеки уђу у калдрмисану и лозом прекривену, порту Хаџи – Спасића куће. Дрвено степениште води до старог чардака, са којег се улази у Јерусалимску собу. По причи домаћина Милоша Спасића, његов чукундеда је ишао на хаџилук са браћом Стошом и Спасом, чија су имена урезана у кандило постављено пред великом иконом донетом из Свете земље 1865. године. Те године је по породичном предању, а по угледу на куће и собе у Јерусалиму, направљена и ова Јерусалимска соба у њиховој кући. Велика икона из Јерусалима је добила место у посебно застакљеном месту у зиду, а поред иконе и остали предмети донети са хаџилука: сребрно кандило са урезаним именима хаџија, свеће запаљене од благодатног огња на Христовом гробу, чаша из које се и данас наздравља за крсну славу породице Спасић, Светог Николу, венац исплетен од трња израслог на Христовом гробу. До купатила у соби је, што је било ретко у овим крајевима у то време, цевима стизала топла вода, из друге просторије где се загревала.

– Друга икона донета са хаџилука се данас чува у капели Светог Трифуна-казује млади Сима Спасић, који је на рођењу добио име свог претка хаџије.

После чаше домаћег црног вина и разговора са гостољубивим домаћинима, поклоници настављају даље, како би стигли и до осталих знаменитости Велике Хоче. Спуштајући се низ Долашевића улицу, поред старе ађа Љубе Патрногића куће, стиже се до Куле Лазара Кујунџића. Веровало се, да је Кула назидана на темељима цркве Светог Спаса, а ту је 1905. на Спасовдан погинуо Лазар Кујунџић са својим комитама. Кула је и освећена после обнављања 1939. године, на Спасовдан, и посмртни остаци ратника за ослобођење, пренете су у гробницу унутар куле где и данас почивају. Да је Кула на темељима цркве Светог Спаса подигнута није потврђено, али је међу мештанима, као и у историји остала забележена прича о Лазаревој мајци, која је после погибије сина и осталих четника, била позвана од стране Арнаута и Турака у двориште куле. После инсистирања да призна да је тело мртвог јунака тело њеног сина, она је скаменила срце, и рекла чувену реченицу: -Не ово мој син неје, али благо мајке која га је родила и ја ћу место ње да целивам овога јунака!“ Знала је мајка да ће Турци запалити и Велику Хочу и сва околна места, ако се сазна да је неко од погинулих комита из тога краја.

А само стотинак метара ниже у Ђуричића махали налази се црква Светог Илије.Некада се оздол улазило у село, путем који је доводио путнике из Призрена, па је црква била на улазу у село. Сматра се да је подигнута у 14. веку, а срушена у 18. веку.Око цркве је било имање од два хектара. После Другог светског рата део црквеног поседа је национализован. Црква је обновљена 1987. године, а ктитор је Љуба Чукарић из Велике Хоче. Црква је изграђена у подножју брдашца на којем су били стари темељи. Отац Миленко се сећа да је само једном служио литургију на црквишту, а потом је црква обновљена.

– Овде служимо литургију на Св. Илију, али и вечерњу на Васкршњи понедељак – прича отац Миленко. То су сеоске цркве, а остало су црквишта. Црквиште Светог Петра се налази с десне стране старог пута ка селу Зочишту, у месту Мијачин дол. То је била црква посвећена Светом апостолу Петру, која је по записима постојала још у 16.веку, а по предању срушена у 18.веку.

И заиста, сакривено од очију пролазника високим брестовима и ониским растињем, налази се црквишете Светог Петра, до којег се из села стиже колским путем, који мештани називају ,,дубок пут“ јер се снег који ту падне дуго задржава.

На месту где је данас црквиште Свете Пречисте по предању је била најстарија црква на тргу у Горњој, Големој, данас Великој Хочи. Пошто је Голема Оча била центар Хотачке Метохије коју је Стефан Немања поклонио Хиландару у својој Даровној повељи 1198.године, верује се да је култ Пресвете Богородице пренет из Хиландара у Велику Хочу и црква посвећена Ваведењу Мајке Божје, заузела најважније место на Хочанском тргу, тј. у центру Хиландарске Метохије. Ових дана се крај црквишта може видети овелика гомила камења. Волео би великохочки прота, да се ова црква обнови. Свој предлог је изнео блаженопочившем Патријарху Павлу, док је био епископ рашко-призренски. Тада се са градњом није кренуло, али отац Миленко се нада да ће се са обновом ускоро кренути како би народ овог села имао место где ће узносити молитве Мајци Божјој.

До црквишта Светог архангела Гаврила, посетиоци, а и сами мештани ретко одлазе. Оно се налази међу њивама у атару Велике Хоче, с десне стране Врелског потока, окружено храстовима. Доградња Светоархангелске цркве извршена је у XVI веку на темељима старе цркве из ХШ века. Не зна се када је опет разрушена. Бакарни дискос из те цркве чува се у цркви Св Стефана. Једном је само за ових тридесет година службовања у овом селу, у њој служио литургију прота Миленко.

-А некада је ту био манастир, један од три које је имала Велика Хоча(Светог Николе, Св. Јована и Светог Архангела Гаврила) – прича посетиоцима. Кад прођу до својих имања, мештани се прекрсте и помоле Светом архангелу Гаврилу. Он чува село са те стране, а недалеко од овог црквишта, на брду у атару Рид налази се и црквиште Свете Петке. Једино тамо нисам ни једну литургију одслужио. Али, Света Петка је својим молитвама присутна у Великој Хочи, народ је много поштује.

И тако, од светиње до светиње, од предања до записа и Хрисовуља, окрене се круг у Великој Хочи и око ње. Једна за другом светиње се нижу и ослањају једна на другу. Њих седам читаве, рушене, кроз векове, али и обнављане. И још четири у развалинама. А у списима се спомињу 13. Код неких записивача су то и цркве Светог Арсенија и Светог Спаса. Њих се најмање мештани сећају, тј, многи и не знају да су постојале. Отац Миленко је слушао од неких старијих Великохочана да је постојала црква Св. Арсенија. Никад није видео развалине, те светиње, али је можда била недалеко од Свете Петке, на њиви, која се у старим тапијама манастира Пећке Патријаршије помиње као ,,Арсенијева њива“. А Свети Спас? Осим предања да је Кула Лазара Кујунџића подигнута на развалинама цркве Светог Спаса, постоји још једно предање да је Светом Спасу био посвећен манастир у селу Избиште, које као насељено место данас не постоји, али се тај топоним сачувао у атару села Зочиште. Прецизних записа о ове две цркве нема, али се и једна и друга налазе на списку цркава у Великој Хочи које у свом извештају са теренског истраживања на подручју Метохије, у лето 1968. године, спомињу професори и сарадници Филозофског Факултета и Историјског института САНУ.

У последње две деценије у цркве Велике Хоче се убраја капела посвећена СветомТрифуну која се налази у порти Дечанске винице. Ту се служи Литургија на Трифундан, дан виноградара. У њој се чувају сакупљене иконе, богослужбени предмети и фрагменти фресака из околних цркава и манастира који су преживели рушење. Ту су и неки предмети, крстови и иконе из Свете земље, што потврђује да је поклоништво поштовано још из времена Светог Саве и да су иконе и предмете мештани доносили са хаџилука. А опет Дечанска виница која се истиче међу осталим сеоским виницама, свој процват је по записима доживела у време цара Душана када је из ње виноводима вино текло до Душановог двора у Призрену. Данас вино дечанско путује у разне делове Србије и света и проноси благодат и укус грожђа из манастирских винограда о којима уз помоћ мештана, брине дечански монах Марко.

И једном речју од кућа и светиња до споменика и вина, сеоским путевима и стазама, поклоници и житељи Велике Хоче негују и чувају традицију овог дела Метохије, до неког новог доба када ће Голема Оча бити опет центар велике Хотачке Метохије, као у доба великог жупана и светитеља српског Стефана Немање, потоњег Св. Симеона Мироточивог

Оливера Радић
Извор: Православие.ру

У Грчкој настављена велика кампања пропаганде хомосексуализма у школама

15. марта 2017. - 23:07

Уз помоћ министарства образовања невладина организација „Разнобојна школа“ одржава конференцију за грчке педагоге у циљу подршке хомосексуализма, преноси Агиoнорос.

На манифестацију која је започела у једној од атинских средњих школа министарство образовања је позвало наставнике, како млађих, тако и старијих разреда. Сарадници „разнобојне школе“ говориће педагозима о „потреби заштите права сексуалних мањина“, осим тога, биће одржана презентација уџбеника „за подршку ЛГБТ заједнице“.

Конференцију је оштро критиковао Глифадски митрополит Павле. По речима јерарха Јеладске Православне Цркве „под маском апеловања на потребу за поштовањем сексуалних мањина у грчким школама се практично отворено пропагира содомија“.

Од ове школске године у низу грчких школа се остварује низ програма који пропагирају „ЛГБТ вредности“. Између осталог, планирано је одржавање тематске недеље „Тело и идентитет“ у оквиру које ће професори научити ученике старијих разреда да буду толерантни према хомосексуализму и транссексуализму.

У програмима које министарство препоручује ђацима се осим разговора о „хомосексуализму“ предлаже да попричају о „фаличким симболима“, да записују у свеску псовке које чују, као и да гледају „информативне филмове с одговарајућим садржајем“.

По речима Калавритског митрополита Амвросија грчка влада „намеће ученицима разврат и неморал“.

Владика је изразио уверење да министарство образовања „извршава туђа наређења. Страни центри за доношење одлука сва питања решавају уместо самих Грка“.

Са руског: Марина Тодић

Извор: Православие.ру

Одржан Братски састанак свештенства Цетињског, Подгоричко-даниловградског и Подгоричко-колашинског протопрезвитеријата

15. марта 2017. - 22:37

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије служио је јутрос са свештенством у манастиру Морача Литургију пређеосвећених дарова, чиме је почео редовни годишњи братски састанак свештенства Архијерејских протопрезвитеријата: цетињског, подгоричко-даниловградског и подгоричко-колашинског.

На крају богослужења Владика је Златним ликом Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца одликовао супружнике Анђелка и Драгану Булатовић из ровачког села Веље Дубоко, родитеље седморо дјеце.

Уз одликовање, Владика је за њихову дјецу уручио дар од 700 евра.

Он је у архипастирској бесједи рекао да је човјек биће задужено да сачува образ и подобије којим га је Бог украсио и преко кога му открива своју вјечну љепоту.

„С друге стране, човјек је створен да се препорађа, да расте, да узраста, да напредује духовно, да умножава Божанске дарове које му је Бог подарио. Да се рађа, како се каже у Јеванђељу, водом и духом. Тиме човјек задобија дар вјечнога и непролазнога живота. Тако овај пролазни земаљски живот добија вјечни и непролазни смисао“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Он је додао да је смисао људскога живота и да се рађа и да рађа и да узраста у вјечну мјеру Христову.

„Зато је Бог и створио човјека – да рађа и да доноси плодове. Оно што су на дрвету плодови, то су у човјековом животу његови духовни плодови и двије врсте рађања и препорађања“, рекао је Митрополит Амфилохије и објаснио да у прву врсту рађања спадају они који пригрле крст Христов.

„Они се рађају духовно, и препорађају, и ако су се духовно родили, они се у исто вријеме рађају и рађају друге људе“, казао је Владика и навео примјер Светог Саве који је постао духовни отац читавог српског народа.

Он је рекао да се друга врста рађања остварује кроз свету тајну брака.

„Њу је Бог устројио и узор те свете тајне јесте однос Христа и Цркве Божије. Такав треба да је онос између мужа и жене. Зато се и назива светом тајном брака“, казао је Митрополит Амфилохије.

Потом је обављена исповијест свештеника и настављен братски састанак свештенства Цетињског, Подгоричко-даниловградског и Подгоричко-колашинског архијерејског протопрезвитеријата.

Рајо Војиновић

Фото: Јован Радовић

Тонски прилог Радија Светигора

Извештај са засиједања Комисије за пријем изведених радова ентеријера храма Светог Саве на Врачару у Београду

15. марта 2017. - 16:12

Kомисија за пријем изведених радова по фазама мозаичке декорације ентеријера храма Светог Саве састала се 10. марта 2017. године у Москви

Копредседници комисије су: Председник Одељења за спољне црквене везе Московског Патријархата Митрополит волоколамски г. Иларион, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и заменик руководиоца Россотрудничества г. Александр Васиљевич Радјков.

Они су својим потписима потврдили једногласно донету одлуку руско-српске Комисије да су сви радови предвиђени динамиком реализације пројекта који су утврђени Уговором о донацији, изведени у пуном обиму, те да су завршене мозаичке композиције урађене на високом уметничком и професионалном нивоу и да се у пуном обиму извођења прима фаза реализације Пројекта унутрашње мозаичке декорације главне куполе храма Светог Саве у Београду.

-Пројекат украшавања храма Светог Саве у Београду је од великог значаја за развој традиционалних братских односа Руске Федерације и Републике Србије, као и Руске Православне Цркве и Српске Православне Цркве и народа о чијој духовности оне брину, истакао је председник Одељења за спољне црквене односе Митрополит волоколамски Иларион и додао: -Један од највећих европских православних храмова, понос Српске Православне Цркве, и његово украшавање мозаицима биће важан догађај у свету уметности и наш поклон храму Светог Саве који се припрема да 2019. године обележи 800 година аутокефалности Српске Цркве.

У свом излагању Митрополит је изразио задовољство чињеницом да је почела реализација поменутог храма, у којем ОСЦО учествује од 2008. године. Одбору је данас предато на преглед и мишљење готове мозаичке слике, које ће већ ове године бити постављене у куполи храма. Имали смо могућност да пре састанка погледамо мозаике који су до данас израђени и желео бих да посведочим да су они израђени на највишем професионалном нивоу, рекао је митрополит Иларион, изразивши захвалност колективу који је радио на овом пројекту.

-Мозаици који су изграђени у Равени у V и VI веку сачувани су до данашњих дана и нису нимало изгубили сјај. Ако наш свет потраје још десет или двадесет векова, ти мозаици ће и даље бити исто тако изразити као што их ми видимо данас. Зато ово што сви ми данас радимо, можемо сматрати историјским чином. Ми заједно стварамо нешто што ће трајати вековима и што ће бити вечни споменик пријатељству руског и српског народа – вечни споменик солидарности Руске Православне Цркве и Српске Православне цркве. Управо тако овај пројекат види Његова Светост Патријарх Московски и све Русије г. Кирил, чије благослове је пренео свима присутнима и жељу за исто тако успешан наставак овог изузетног пројекта митрополит Иларион.

Он је подсетио да се радови обављају у складу са пројектом унутрашњег украшавања Храма, који је победио на конкурсу у Москви 2014. године и да су скице слика мозаика које видимо данас биле послате Патријарху српском и добиле пуну сагласност Српске Православне Цркве.

Као што видимо, данас су у великој мери припремљене слике Христа Спаситеља, Пресвете Богородице и делови слика Светих апостола, које ће бити постављене у куполи храма. Централни део композиције пречника 14 метара са ликом Спаситеља, спремна је да се пошаље у Београд средином априла, да би се након уградње лифта и друге опреме почело са њеним фиксирањем у куполу храма, истакао је председавајући ОСЦО и изразио наду да ће радови друге етапе почети у скорије време, да ће се украшавање куполе завршити брзо и квалитетно у току ове године, као и да ће се наставити са финансијском подршком овог грандиозног пројекта. Један од копредседавајућих овог конкурса поред председника ОСЦО био је и први заменик премијера Републике Србије г. Ивица Дачић.

Митрополит Иларион је уверио присутне у то да ће Руска Православна Црква и даље посвећивати посебну пажњу овом пројекту, а да ће Руска академија уметности наставити да пружа највиши квалитет приликом његове реализације.

Архијереј Српске Православне Цркве Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је поздравио све присутне у име Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и изразио наду да ће пројекат украшавања Храма у Београду бити реализован до 2019. године и да ће послужити као потврда вишевековних веза између руског и српског народа, укључујући и монашење Светог Саве у руском манастиру Русик у Светој Гори. Митрополит је изразио дубоку захвалност Његовој Светости Патријарху Кирилу и Руској Православној Цркви, а такође и свима који учествују у пројекту.

Извештај о радовима са руске стране поднела је гђа Манана Попова, потпредседник Московског међународног фонда за пружање помоћи УНЕСКО, која је истакла да је Уговор о реализацији пројекта потписан 30. августа 2016. године, али да су радови захваљујућу финансијској помоћи г. Зураба Церателија започети у фебруару, тако да је макета приказана у октобру у Руском дому у Београду, а 3. децембра 2016. године. председнику Србије г. Томиславу Николићу и званичницима црквеног, политичког и културног живота Србије и Русије.

Од септембра су припремане скице мозаичког иконографског програма; урађени мозаички панели у техници сувог постављања; рађени картони у боји у природној величини; спроведени тендери за произвођаче материјала и купљен материјал. Стручњаци одговорни за мерења су извршили преглед, мерења и снимања геометрије куполе и привремено позиционирање ликовних решења у циљу провере димензија. Представници техничке службе Мапеи Русија су извршили стручни преглед обрађене површине куполе и уграђених слојева репаратурних малтера и констатовали су да је купола добро припремљена за израду мозаика.

Гђа Манана Попова је нагласила да су разрађени сви технички услови за транспорт мозаичких панела; да су изабрани високо квалификовани људи за реализацију пројекта, који су завршили Институт Сурково, Институт Риепина и друге Институте; да се предвиђа почетак слања и почетак монтаже у априлу, а од српске стране се очекује да припреми лифт. На крају се захвалила свима присутнима, Гаспромњефту, Друштву за подизање Храма и Россотрудничеству на помоћи у изради овог пројекта.

Руководилац ауторског колектива за израду мозаика у храму Светог Саве г. Николај Мухин у свом кратком излагању је рекао да су од избора пројкта 2014. године прешли озбиљан, тежак и велики пут и да је урађен пројекат за даљи рад. -До 2019. године олтарски простор треба да буде завршен, али треба имати на уму да је за израду олтара потребно два пута више времена, него за куполу. Посао изводи преко 60 људи са највишим квалификацијама и искуством, и треба обезбедити и даљу материјалну подршку, истакао је г. Мухин и захвалио свима који су им поверили овај посао.

У свом излагању протонеимар проф. др Војислав Миловановић је рекао да је у 120 година дугој историји градње Храма Светог Саве, ово један од најзначајнијих и историјских дана.До сада су урађени импозантни и веома запажени грађевински радови, али да би црква имала свој смисао, свој значај, она мора да има свој молитвени амбијент.После разгледања урађених мозаика, можемо да кажемо да смо на добром путу или да смо, виђеним мозаицима, већ обезбедили молитвени амбијент у Храму Светог Саве – закључио је протонеимар и дао извештај о реализацији радова које је извела СПЦ током 2016. и у првом кварталу 2017. године у складу са Споразумом о заједничкој делатности предвиђеном динамиком и констатовао:

-Усаглашен је пројекат за извођење мозаичких монтажних радова на куполи са пројектом припрема површине куполе за монтажу мозаика; урађен је METHOD STATEMENT о репрофилацији и санацији оштећених делова бетона, фином изравнавању и припреми подлоге за постављање мозаика, по коме су радови извођени и по коме ће се и завршити. Да би ово све било верификовано од 5. до 10. октобра 2016. године у храму Светог Саве се окупило 16 експерата из Русије, Италије, представника фирме Мапеи и представника технолога и фирме Мапеи Србије, који су донели донели закључке: конструкција куполе је изведена са изузетно малим одступањима од пројектованог облика измерена одступања су мања од 2 цм; резултати прионљивости репаратурних материјала су изузетно добри и сагласни су са резултатима испитивања која су извршена од стране Мапеи СРБ доо и Лабораторије за испитивање материјала Грађевинског факултета – Београд; да је квалитет бетонских површина испитивањем површинске тврдоће бетона методом склерометра врло висок; да се радови на стварњу услова за израду мозаика изводе изузетно стручно и квалитетно.

Проф. Миловановић је додао: -Израђене су и монтиране радне платформе, постављена челична конструкција радне платформе. Припремљена је подлога на којој се изводи мозаик. Обрадом подлога на којој се изводи мозаик је извршена заштита арматуре од корозије, репарација локалних оштећења, површинских оштећења, равнање површина и то примарних и секундарних деформација, неравнина од оплате, спојева монтажних елемената и остатака арматуре и наношење подлоге за мозаик. До 26. децембра 2016. године група експерата из Русије је констатовала да се радови на стварњу услова за монтажу мозаика изводе изузетно стручно и квалитетно и у складу са усвојеном  динамиком, којом је планирано да радови монтаже почну јуна 2017. године и потписан је Протокол активности на вршењу технолошке екпертизе површине куполе и припрема за постављање мозаик.

Проф. Војислав Миловановић је захвалио на сарадњи и Росотрудничеству, која се у највећој мери одвијала преко испоставе у Београду, тј. Руског дома, фирми Гаспромњет, односно НИС-у, који је поред велике донације успоставио систем функционисања руско-српске сарадње, који ће се сигурно примењивати и на даље.

Дописни члан Руске академије уметности гђа И.Л.Бусева Давидова у свом говору је рекла да је београдски храм Светог Саве саграђен по узору на цркву Свете Софије Константинопољске. -У куполи Храма Светог Саве налази се традиционална за XI, XII и XIII век, композиција Вазнесења Господњег са Спаситељем у Његовој небеској слави са Богородицом, арханђелима и апостолима који долазе, рекла је гђа Давидова и истакла да је г. Николај Мухин успео да на основу проучавања византијске, староруске и средњовековне балканске традиције направи ново решење сижеа „Вазнесења Господњег“, које је по оригиналсности композиције јединствено у православној црквеној уметности. -Треба напоменути да никада и нигде савремени уметници нису имали тако грандиозан задатак да тематским мозаиком декоришу огромну закривљену површину куполе, наставила је своју мисао гђа Давидова, изразивши уверење да ће мозаик храма Светог Саве постати значајан и величанствен догађај у низу изузетних уметничких дела у православном свету.

У име експерата српског дела руско-српске Комисије професор Факултета примењених уметности г. Мирослав Лазовић је упутио колегама руским мозаичарима комплименте на изведеним радовима и изразио захвалност свим учесницима у послу на изузетном доприносу украшавању храма Светог Саве мозаиком.

Извор: СПЦ/Храм Светог Саве