Мишо Вујовић: Од Призренске лиге до Тиранског споразума

16. марта 2017. - 22:52

 

(Новица Коцић)

Коалициони споразум македонских социјалиста са албанским странкама у Македонији почетак је финализације стратегије настале савезом албанских племена у Призрену средином 1878. године, познатијем као Призренска лига. На скупу одржаном у Баjракли џамији у Призрену, под вођством Абдулах бега Фрашерија, тражена је аутономија од Османске империје која би територијално објединила све Албанце на Балкану, без обзира на то да ли су на одређеној територији мањинска или већинска етничка група. На том скупу планирано је уједињење четири вилајета: Албански са Епиром, Косовски, Скопски и Скадарски, што би данас по најновијим мапама „природне Албаније” територијално обухватило западну Македонију, Косово и Метохију, север Црне Горе, југ од Бара и Улциња до Подгорице, југ Србије, северозападни део Грчке – цео Епир до Јањине.

Пашко Васа, један од лидера Лиге, изговара мантру која и даље надахњује Албанце широм света: „Албанство мора да постане једина религија Албанаца, ма где били”.

Албански историографи третирају Призренску лигу као почетак ослободилачке борбе од Отоманске империје, која је Санстефанским мировним споразумом већ изгубила део територија на овим просторима, али и као одговор на јачање и стварање тек признатих држава Србије и Црне Горе. На иницијативу Лондона, део територија данашње Македоније и Албаније додељен је Бугарској, док је Рашка област, као тампон зона између Србије и Црне Горе, поверена на управљање Аустроугарској. Италијански велепосланик у Скадру Берио примећује да је „постојала чудна веза између турских власти и једног правно нелегалног пројекта”. По његовом мишљењу, влада Турске плаћа путне трошкове албанским делегатима у Призрену, снабдева Лигу оружјем и муницијом, у руководство Лиге улазе људи од личног султановог поверења, што говори да је званична Порта покушавала да, уз до тада веома лојална албанска племена, пролонгира свој одлазак из овог дела Европе. Међутим, Албанци су већ у јесен исте године покушали да опструишу одлуке Берлинског конгреса о предаји Плава, Гусиња и Улциња Црној Гори, што је довело до сукоба наоружаних припадника Лиге с казненом експедицијом из Цариграда која предаје Улцињ Црногорцима, слама устанак у северној Албанији и спроводи репресивне мере према вођама.

Коалициони споразум између македонских посткомуниста и албанских партија није само увод у распарчавање Македоније, већ темпирана бомба која прети да запали цео Балкан

Када је неко од званичника на Берлинском конгресу покушао да у дневни ред уврсти и одлуке Призренске лиге, добио је одговор да су Албанци „мува на карти Европе”, на шта је брат Абдул бега, Арбен Фрашери, припретио: „Та мува ће Европи једног дана загадити желудац!”.

Призренска лига је утемељена као великоалбански пројекат, од кога Албанци нису одступили ни у време фашизма, комунизма, демократије, настојећи да као стратешки партнери светског нарко-бизниса пројекат уједињења свих Албанаца на Балкану финализују у интеррегнуму нових – глобалних прерасподела моћи и утицаја.

Званична Америка представља косовске Албанце као мали и мирољубиви исламски народ који обожава САД, што је једна врста алибија за насиље које ова велика земља спроводи на Блиском истоку, у државама настањеним већинским исламским становништвом.

Коалициони споразум између македонских посткомуниста и албанских партија није само увод у распарчавање Македоније, већ темпирана бомба која прети да запали цео Балкан, што потврђује и једна од тачака споразума којом се Македонија обавезује да осуди наводни геноцид Срба над Албанцима у периоду од 1912 (Кумановска битка) до 1956. године, што коинцидира са, сад већ неуспешном, иницијативом Бакира Изетбеговића за ревизију тужбе БиХ против Србије пред Међународним судом у Хагу. Ван овог контекста не можемо изузети ни сусрет Сулејмана Угљанина, лидера СДА у Рашкој области, са Хашимом Тачијем у Приштини, где се муслиманска делегација поклонила сенима злочинца из Другог светског рата Шабана Полуже, ког је Тачи пре неколико година прогласио народним херојем Косова. До овог сусрета је дошло непосредно након Тиранског споразума, који се, на неки начин, може третирати као Четврта албанска лига. Трећу су 1946. у Њујорку основали одбегли балисти и ратни злочинци, Другу је основао Абвер (нацистичка тајна служба) 1943. године.

Занимљиво је да је велики скуп албанских и муслиманских првака, попут недавног у Приштини, одржан и 21. априла 1941. у Косовској Митровици. Виђене муслиманске и албанске прваке, на састанку одржаном под покровитељством немачког генерала Ебехарта, тада су предводили двојица познатих колаборациониста, Аћиф ефендија Хаџиахметовић, с једне, и Џафер Дева, с друге стране.

У својој изузетно документованој књизи „Нечујна звона – хришћанско наслеђе Космета”, Зоран Богавац износи једно важно запажање о сукобима и савезима на Балкану: „Ми се никада на овим просторима нисмо тукли сами и за свој рачун, већ увек у присуству трећег и јачег”.

Ова дефиниција до сада је потврђена небројено пута, а Албанци, константним усаглашавањем ставова с центрима моћи, под чијим покровитељством отимају не само територије већ и историју и културно наслеђе, полако али сигурно преузимају део по део територије.

Мишо Вујовић

Извор: Политика

Најава: Митрополит Амфилохије служиће 17. марта Литургију пређеосвећених дарова у цркви Свете Петке у Будви

16. марта 2017. - 12:11

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије служиће сјутра са свештенством Свету литургију пређеосвећених дарова у цркви Свете Петке у Будви, са почетком у 8 часова.

У наставку ће бити одржано редовно годишње братско сабрање свештенства архијерејских протопрезвитеријата будванског и барског.

Р.В.

Сличице из живота хришћанке Зорице Дабановић: Боже, волим Те!

16. марта 2017. - 8:47

„Слава Богу нашем Који се противи поноснима,

а благодат даје понизнима!“

(Свештеник Александар Елчанинов)

Моја мајка је родила петоро дјеце. Још једно, нерођено, звало je „мајко“, како је једном рекла, „као из дубине, из далека“, и то би је будило из сна. Али, муж јој је рекао да морају проћи бар четири године између два порођаја… Али се Бог „умјешао“ у планове о формирању наше породице, па је моја мајка у задњој трудноћи носила близанце. То нијесу знали до самог порођаја!

Док сам била у дому својих родитеља, сметало ми је што су обоје били код куће (мајка је била домаћица, а отац занатлија). Мојим другарицама родитељи су радили државне послове и били одсутни по пола дана. Често сам приговарала мајци што и она није завршила неке школе и радила као директор, или већ неки службеник, већ се удала млада, са непуних осамнаест година, родила петоро ђеце.

Данас, када ме неко пита колико ђеце имам, обично кажем: Имам Милицу. Не желим да кажем да имам једно дијете.

Моје дијете жели свеприсутност мајке. Ето, моја Милица има школовану мајку, која ради државни посао, али нема брата и сестру, барем не оне које јој је мајка родила.

Битно је шта помислимо и пожелимо, па чак и кад смо мали. Свака мисао има своју путању.

Једном приликом питала сам Оца: „Је ли моје дијете добро“? Хтјела сам да ме похвали као добру мајку. А он је одговорио да је Милица већ сада, од 10 година, боља од мене.

Ипак, није таква због мене?! Бог се најприје, и најбоље, брине о свима нама. А родитељ је ту да само прихвати Божију промисао.

Жалила сам се Оцу, на исповијести, а он ме упитао: „Зашто се жалиш, па имаш све, дозволи да и други имају дио тога што ти имаш!“.

„То ми је мало“, помислих, али не рекох Оцу.

„Зашто Ви мене не волите?“ – ето, то га упитах!

Наравно, Отац је само ћутао.

И на безброј мојих ранијих исповијести, Отац би углавном ћутао.

Рекао би ми само, отприлике, да се мало смирим, помолим, и да ће све доћи на своје мјесто.

Искрено сам се чудила зашто Отац ћути на моје исповијести. А испоставило се да сам се ја бунила на Божија створења, ради којих се Син Божији родио, жртвовао и васкрсао, па и на родитеље, који су под заштитом Божије заповијести. Хтјела сам да ме Отац учи духовним стварима, као мало дијете, али Отац је желио да осјећајем градим своју вјеру, да срцем напредујем, а не да умом философирам. У таквој вјери, срчаној, нема много мјеста за ријечи. Једноставно је то: пјеваш, јер осјећаш радост; волиш, јер осјећаш љубав; вјерујеш, јер осјећаш да си у наручју Онога који се безусловно родио и поднио жртву за тебе. „Благо онима који не видјеше, а повјероваше“. Наше духовне очи су наша срца. Тјелесне очи само рефлектују стање срца.

А опет, мени је та прича изгледала хладна…

Ти „хладни Очеви тушеви“ су изазвали код мене упалу, која је усљед непридржaвањa лијечења проузроковала страшне бољке: сујету, понос, егоизам.. Мислим ја да сам ушла у неке духовне висине, па могу безбрижно да брчкам по духовној низини, и да сортирам добро од лошега. И, наравно, услиједио је закључак: „Ма, довољан ми је само Бог мој!“ Ове „финесе“ наших очева, свештеника, превазишла сам. Сад би требало да сам задовољна, али немам мира. Најприје морам наћи саговорника који ће ме подржати и побједа је на видику, и мир сигурно са њом.

Изабрах саговорника – моје кумче. Откривала сам му, као „искусни вјерник“, духовне тајне. Саслушавши ме, даде ми један текст свештеника Александра Елчаникова.

Ех, какав текст! Па, ту сам управо ја описана на најбољи могући начин! Заиста, била сам у шоку! Мој Отац је све то знао, али је хтио да до тог сазнања дођем сама, претпостављам. Љубав наших очева, духовника, исповједника, баћушки, превазилази овај грдни свијет.

„Оче, како да се осјећам?“

„Кад ме видиш да се радујем и ти се радуј, кад ме видиш да се молим и ти се моли…“ Нека би сви у радости свог Оца, увезани и дријешени љубављу, дочекали и прославили рођење Христово!

***

Једна дивна жена, која је радила у фирми у којој радим, трагично је изгубила живот. Када се то догодило, имала је двогодишњег сина.

Након неколико година, сасвим случајно пронашла сам њен роковник. У њему је на неколико страница описала „пут“ своје трудноће, порођаја, првих и најрадоснијих тренутака са својим сином. На почетку је писало: „Свом сину Милану, када буде знао да чита и да разумије“.

Бог је уредио да Милан на свој 12. (или 13.) рођендан добије на поклон роковник своје мајке. Био је мали када је пострадала и засигурно се не сјећа њених очију, њене љепоте… Али, осјетиће љубав своје мајке.

Почео је пост. Уз сва размишљања о грешкама и исправкама, у моме пустом и хладном срцу хтједох да упалим жар. И опоменух се Библије, и те дивне жене.

И моја мајка је изненада умрла. Али, је сам је упамтила. Живот мој испуњен је њом, иако није ту, са мном.

Недостаје ми још нешто, што би ме узнијело на небо, да на тренутак осјетим загрљај Створитеља, да и ја чујем Његове ријечи: „Брзо, изнесите најбољу хаљину и обуците је! Ставите јoj прстен на руку и обујте јoj сандале. Доведите угојеног јунца и закољите га, па да једемо и веселимо се, јер ми је ова кћи би мртва и оживје, би изгубљена и нађе се!“ И узех Библију да читам. Више пута сам покушавала да је прочитам и никада нијесам успјела, Али, сада хоћу, хоћу да тражим ријечи које нам је Бог Син Исус Христос оставио, преko пророка, само за мене, да Га се увијек сјетим, да Га не заборавим, јер и Он мене није заборавио у часу cтpaдaњa Свогa. Као што је она дивна жена оставила спомен своме сину, да је памти по њеној љубави. Сада ми Библија не представља „тешко и неразумљиво штиво“, већ највећу љубав срца мога. То ће бити Извор на којем ћу спирати своје сузе и гријати своје срце, у дивном Врту Љубави.

„Боже, волим Те!“ – то је вез који мој разум приноси на олтар мога срца. Помози, Господе, мојем срцу да узнесе тај вез ка Teби и препозна Tебе Боже у сваком створењу Твоме и осјети Дах Твој у сваком откуцају своме!

Зорица Дабановић