Владика Јоаникије у Мурину: Умјесто да их вјенчавамо, дјеци се данас на помен сабирамо (видео)

30. априла 2017. - 16:22

„Да је дао Бог да на овом страдалном мјесту данас дјеца која су погинула у нападу НАТО-а буду жива, данас би се сабирали, да их женимо и удајемо, или већ да њихову дјецу крштавамо, али они нас сабирају и овако“, казао је данас у Мурину владика Јоаникије на помену страдалима од НАТО бомби 1999. године.joanikije 1 409x307 Владика Јоаникије у Мурину: Умјесто да их вјенчавамо, дјеци се данас на помен сабирамо (ВИДЕО)Са помињањем ових невиних жртава, нагласио је владика, ми се сјећамо и многих других, у осјећању да је Горње Полимље мјесто сведочанства српске жртве, косовске жртве и сјећамо се и оних који су страдали у доба турског насиља и окупације.joanikije 3 409x307 Владика Јоаникије у Мурину: Умјесто да их вјенчавамо, дјеци се данас на помен сабирамо (ВИДЕО)

„Хиљаде и хиљаде овдје пострадалих и прогнаних. Хиљаде заробљених и у ропство одведених… Сјећамо се и оних који су пострадали у вријеме наци-фашизма, нарочито оних покланих у Велици и Великој Ржаници и оне дјеце помрле у Плавском затвору и ево, овдје, помиње се Мирослав Кнежевић, дјечак и ђак.

А у Плавском затвору је уморен глађу његов стриц, такође Мирослав Кнежевић, дијете од непуне двије године. Сјећамо се и оног нерођеног дјетета, насилно озвађеног из мајчине утробе, из утробе Милеле Лалевић, мајке дјеце жртава, синова пострадалих од дивизије „Принц Еуген“, муслиманске милиције и Скенедер бег дивизије; мајке синова Радислава, Владимира и Драгољуба, труднице којој бајонетом злочинци извадиче мушко дијете из утобе, те и она и сва њена дјеца настрадаше мученичком смрћу. А отац када је дошао на згариште том нерођеном сину је дао име Миличко. Сјечамо се и тог Миличка, није био обичај да се нерођеном дјетету даје име, али то је дубоки, хришћански порив“, нагласио је владика Јоаникије.joanikije 4 409x307 Владика Јоаникије у Мурину: Умјесто да их вјенчавамо, дјеци се данас на помен сабирамо (ВИДЕО)

Извор: Ин4С

Тонски прилог Радија Светигора

У Недјељу Мироносица одслужена Литургија у Саборном храму у Подгорици

30. априла 2017. - 16:17

У трећу недјељу по Васкрсу, у Недјељу жена мироносица, дана 30. априла. 2017. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици

Светом Литургијом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин, уз саслужење протојереја – ставрофора Драгана Митровића, протојерејâ : Далибора Милаковића, Миладина Кнежевића, Бранка Вујачића као и јереја Милоша Лучића и протођакона Владимира Јарамаза.

У славу и у част Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и чланови црквеног хора Саборног храма „Свети Апостол и Јеванђелист Марко“ који је под вођством дирингета мр Људмиле Радовић.

Сабраном вјерном народу обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин :

„У ове дане браћо и сестре, славећи Васкрсење Христово треба да се подсјетимо прије свега да Васкрсење Христово не славимо само један дан у години.
Или да Васкрсење славимо пак само ону свијетлу седмицу по Васкрсу.

Већ Васкрсење Христово славимо као што знамо сваког недјељног дана у години, а нарочито га славимо током 40 дана након празника Васкрсења, јер се у тих 40 дана Господ Васкрсли јављао ученицима прије него што се вазнио на небеса, а управо то једно од Његових јављања смо помињали прошле недјеље – када се невјерни Тома увјерио у Његово Васкрсење.

Ове Недјеље ако смо пажљиво слушали Свето Јеванђеље које такође говори о Васкрсењу Христовом, чули смо да се помиње и Његово страдање – Његова сахрана.
А то свакако није случајно.
Оно се помиње из разлога јер је Црква Божија поставила да то помињемо да би смо поменули оне свете личности које су били учесници свих тих великих догађаја.
Да би смо њима дали почаст и да би се надахнули њиховим примјером.

Наиме, данас славимо Свете жене мироносице и Светог Јосифа из Ариматеје и Никодима помињемо.

А све то да би смо се њиховим примјером и ми надахнули, а питамо се у чему надахнули ?

Тог страшног дана кад је Христос распет на Крст, као што знамо ученици су се разбјежали.
Петар га се три пута одрекао.
Јуда га је издао.
И Онај коме су за вријеме уласка у Јерусалим клицали „Осана!“ и коме су Његови ученици говорили да ће му бити вјерни до смрти, ипак нијесу то одржали.

Међутим, у сваком догађају и овоземаљском ма колико био страшан, ма колико изазивао страх код људи, увијек ће се наћи људи који ће показати храброст.
Увијек ће се наћи људи који ће посвједочити љубав.
И увијек ће се наћи људи – који су људи.
Управо оне које данас помињемо – они су примјери храбрости, оданости, људскости.

А то су жене мироносице и Јосиф из Ариматеје и Никодим – они нам својом личношћу, поред храбрости, вјере, оданости, људскости, честитости, свједоче и те догађаје који су се збили ради нашег спасења.

Као што смо чули читајући данашње Јеванђеље, Јосиф из Ариматеје и Никодим су кад је Господ издахнуо на крсту тражили Његово тијело Пилату да би Га сахранили и да би учинили оне обичаје погребне који су важни у том времену.

Замислите само какву су храброст они показали ?!

Нађимо се сви у тој ситуацији да актуелне власти рецимо и већинска вјера осуђује једног човјека, да га осуђују као онога који је грешан и да су се Његови ученици разбјежали.
Замислите онда храброст тих људи који одлазе код Пилата и кажу : дајте нам тијело тога који је страдао да га сахранимо – да га не оставимо и да га не заборавимо.

Они су били угледни људи – Јосиф из Ариматеје и Никодим, били су чланови Синедриона – Скупштине могли би рећи.
Они су због тога могли да изгубе положај у друштву који су имали.

Али храброст, вјера, људскост, поштење, честитост били су јачи од тога страха од губитка положаја.
Ето зашто их данас помињемо и у чему су нам они примјер.

А пак када су Господа распели на крсту знамо такође није било ученика осим Јована Богослова, Матере Његове, али биле су ту и храбре жене – мироносице – ученице Његове.
Оне су због те вјерности Христу и прве чуле најрадоснију вијест коју је чуо овај свијет икада – чуле су вијест да је Христос Васкрсао.
Њима је ангео рекао и данас смо чули у Светом Јеванђељу : „није овдје, устаде!“
А онда им се и сами Господ јавио и рекао :
„Радујте се !“

То су ријечи живота, то су ријечи од којих се живи, од којих се храбро живи, од којих се хришћански живи и са којима се може све издржати и са којима се истински и људски живи.

Зато, нека нам примјер буду ове жене свете, поготову наших мајкама, сестрама, женама.
Могли би рећи да је Недјеља мироносица празник наших мајки – истински.
А празник је и жена и сестара, али је ово такође и спомен Никодима и Јосифа из Ариматеје.
Ово је празник дакле и примјер свим људима, какви треба да будемо људи, на начин како нас је такође учио и Свети наш Патријарх Павле.

Господу васкрсломе слава, женама мироносицама, Јосифу из Ариматеје и Никодиму вјечни спомен и примјер свима нама.

Христос Васкрсе !“ – закључио је васкршњим поздравом своје надахнуто празнично слово отац Мирчета.

Светим Тајнама Тијела и Крви Христове се сабрани вјерни народ присајединио у великом броју.
А након одслужене Свете Литургије, евхаристијско сабрање и заједничарење у љубави и благодарности према Богу је настављено за трпезом љубави.

Текст и фото: Борис Мусић

Тонски прилог Радија Светигора

Недјеља Мироносица молитвено прослављена у манастиру Острогу

30. априла 2017. - 16:01

У трећу недјељу по Васкрсу посвећену женама мироносицама, 30. априла 2017. љета Господњег, када наша Света Црква прославља Светог Симона Персијског, у острошком манастиру служене су свете Литургије.

У цркви Воздвижења Часног Крста у Горњем Острогу, Светом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Радослав Лакета парох ораовачко – перашки, а саслуживали су му свештеник и ђакон из Карловачке богословије.

Светој Литургији молитвено је присуствовало мноштво вјерног народа који су из разних крајева свијета дошли на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу, а одговарали су ученици Карловачке богословије Светог Арсенија Сремца.

Након Светог Причешћа, сабрани су цјеливали кивот са моштима Светог Василија.

Света Литургија одслужена је и у Доњем Острогу у цркви Свете Тројице. У присуству бројног монаштва и вјерног народа началствовао је јереј Данило Зиројевић никшићки парох, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи јеромонаси Сергије и Јеротеј, јереј Радмило Чизмовић пјешивачки парох, јереј Александар Миличевић из Сремске епархије и јерођакони Атанасије и Зосима.

Након причешћивања вјерних заједничарење је настављено у манастирској гостопримници.

Недјеља Мироносица посвећена је првим свједоцима Христовог Васкрсења, а такође и Јосифу Ариматејском, једном од тајних Христових ученика, Никодиму, који је тајно долазио Христу и слушао његову науку, а који су извршили погреб Христов. Поред Марије из Магдале, остале мироносице које су у први дан недјеље дошле на гроб да помажу Христа, биле су: Саломија, кћи Јосифа Обручника, а супруга Зеведејева, мајка Апостола Јована Богослова и Јакова и Марија, мати Јакова Малога и Јосије, а помиње се и Јована.

Извор: Манастир Острог

Свештеномученик Владимир, митрополит кијевски и галицки: Борба са главним пороком дјеце

29. априла 2017. - 6:46

А Филистеји кад видјеше где погибе јунак њихов побјегоше.

(1 Цар. 17, 51)

Ви знате, возљубљени слушаоци, да су родитељи, у циљу доброг хришћанског васпитања, дужни да усађују у срца своје деце не само добро, него и да побеђују, искорењују све лоше. Код деце, рођене у првородном греху и окружене грехом, има много чега лошег ; која лоша наклоност или страст треба пре свега да се искорењује код деце, на борбу са којом од страсти и порока превасходно треба да се усредсреди пажња родитеља? Примећено је да сваки човек, а следствено и свако дете, има неки главни недостатак, једну главну страст, и ако би ти хришћански родитељу, имао десеторо деце, све једно, лако се може десити, да код сваког од њих буде своја посебна главна страст. Једно дете је по природи нарочито наклоно гордости, самољубљу, упорности, друго је наклоно шкртости и похлепи, треће је наклоно осећајности, четврто ка зависти и злурадости, пето ка лењости и беспослености и тд. Главна страст обично бива један од седам грехова, такозваних смртних грехова. С тим примећеним и главним грехом у детету и треба да се родитељи боре у првом реду и да га сваким начином искорењују, тако рећи, у зачетку. Погледајмо сада, зашто над њим, превасходно треба однети победу и како лакше препознати ту болест своје деце.

Сви ви знате причу о диву филистејском – Голијату. Када су се једном супротставиле филистејска и израиљска војска, иступио је надмени Голијат, почео је да се смеје над израиљћанима и са самоувереном гордошћу изазвао било кога од њих на само. Нико се није осмелио да се супротстави необичном диву, док млади пастир Давид са надом на помоћ Божију није иступио против њега само са праћком и док га није поразио до смрти једним хитрим и силним ударцем. И ево, видећи да је силни див умро, филистејци су се тог тренутка разбежали. Послушајте прилог тој историји по предмету наше беседе. Међу различитим греховним наклоностима, урођеним твојој, оче, деци, јесте свог рода Голијат, т.ј. једна највећа и најјача наклоност, или главна страст. Против те последње ти и следује, пре свега да се бориш, њу баш и треба пре свега победити. Јер ако буде поражен Голијат страсти, који напада душу твоје деце, то ће се остали пук расејати сам од себе.

Ако хоћеш да очистиш твоје поље од корова, то прво мораш да јој умртвиш корење: тада ће сами од себе да се осуше и отпадну њени листови и гране. А главна страст твог детета је корен, из кога су израсли сви остали греси и недостатци. Ако истргнеш из срца твог детета тај коренски грех, то ће се и други греси, такорећи, осушити и отпасти. Ако хоћеш да пресуши поток, треба да ископаш извор. Па главни и вољени грех твог детета је тај извор, из кога проистичу сви други греси и пороци. Исуши тај извор, удаљи главни недостатак, тада ће ишчезнути и сви други недостатци. Из реченог следује, да цео успех васпитања зависи највише од тога да се убије главна страст у срцима дечјим.

Ми смо већ не једном говорили и доказивали, да васпитање треба почињати од најранијег узраста, од рођења. Ако је то могуће рећи о целокупном делу васпитања, то пре о борби против главне страсти. Одавде и проистиче врло важно правило: побеђуј што је могуће раније главну страст твоје деце. Што дуже будеш чекао, то ће силнија и јача бити страст и тиме ће бити тежа са њом се изборити. Једном је један отац довео, – прича нам јеванђелиста Марко у свом Јеванђељу (гл. 9), – сина, поседнутог злим духом, Спаситељу, пошто Његови ученици нису могли да истерају тог духа из болесника. Зашто, поставља се питање, нису могли ученици Исусови да истерају тог злог духа? Разлог томе се може видети из питања, које је поставио Исус Христос оцу бесног: колико дуго је обузет злим духом твој син? – и из одговора оца на то питање: од детињства. Та необична сила, којом је могао зли дух да болесног баца час о земљу, час у ватру и воду, објашњава се, као што видите тиме, да је он овладао њиме још у детињству и још увек га нико није истерао.

Исто тако – приметите, хришћански родитељи,- може бити и са духом гордости, са духом сујете, среброљубља и шкртости и са сваким другим, који обитава у срцима ваше деце. Ако он не буде изгнан из њих у најранијем узрасту, то ће се он засијати тако јако и добиће такву силу, да ће се после моћи победити или само са највећим напором, или пак неће уопште бити могуће победити га својим силама, и већ ће бити потребна чудесна благодатна помоћ да би се дете ослободило од њега. Јесте ли ви толико узвишени, да можете да тражите и да се надате на такво чудо? А ако нисте, онда употребљавајте све мере да изгоните тај дух главне страсти из срца дечјих, док је још могуће, сопственим силама.

Но да би имали одговарајући успех у излечењу те главне природне болести ваше деце, за то је треба прво препознати. Одавде и проистиче следеће, врло важно питање о том, како родитељи могу да распознају главну страст код свакога од своје деце?

За тај предмет или у том циљу ћемо предложити оваква правила.

Труди се пре свега да спознаш твоју сопствену главну болест, твоју сопствену страст која тобом господари. Ко добро зна самог себе, том неће бити тешко да спозна и друге. Ако је таква теза уопште истинита, тим пре у односу на родитеље. Отац, мајка који добро знају своје сопствено срце, којима је позната њихова слаба страна, њихов вољени главни порок, лако га могу познати и код своје деце, пошто деца врло често наслеђују лоше наклоности својих родитеља, син или ћерка у највећем броју случајева имају управо оне главне недостатке, од којих болују отац и мајка. Али то самопознање је врло велика и тешка уметност, која може да се достигне највећим напорима и посебним старањем уз помоћ божанске благодати. Ако хоћете, хришћански родитељи, да достигнете самопознање, онда треба да пажљиво посматрате сами себе, да посматрате наклоности и тежње свог срца, да усрдно молите Бога за просвећење, чешће да испитујете своју савест, повремено да исповедате своје грехе и уопште да тежите истинском благочешћу. Јер једино истински благочестиви човек може добро знати себе. Али ако ти, због недостатка у теби истинског благочешћа, ниси познао како треба самог себе и главни свој недостатак, онда ти, можда, добро знаш твоју половину, твоју супругу или твог мужа, знаш врло добро њену/његову слабу страну. И то те може навести на прави пут при распознавању главних недостатака твоје деце. Посматрај само што упорније за свим пројављивањима воље деце твоје, и ти ћеш, оче, открити, можда, код твоје ћерке тај исти недостатак, који ти тако често примећујеш код твоје жене, а ти, жено, проучавај поступке твог сина, и ти ћеш, може бити, приметити у њему исте лоше наклоности, које се тако често појављују код твог мужа и причињавају ти тако много жалости и непријатности.

Онда ослушкуј шта говоре остали о твојој деци. Туђи људи обично боље виде недостатке код твоје деце него ти сам, пошто они нису заслепљени лажном љубављу. Па ако неко, на пример, свештеник или учитељ, са добрим намерама обраћа твоју пажњу на овај или онај недостатак твог детета, не љути се на њега у неразумном осећању повређене родитељске гордости, напротив, буди му за то захвалан и користи се тим упозорењима, које он теби даје. То може послужити, наравно, само на корист теби и деце твоје.

Воли још децу твоју благоразумном хришћанском љубављу. Неразумна, лажна љубав, каква она, на жалост, у највећем делу бива код родитеља према својој деци, бива један од најчешћих узрока, зашто они не примећују многе недостатке своје деце, зашто они у њима виде само добро и чак пројаве њиховог лошег понашања понекад сматрају добрим особинама. Не затварај своје очи на лоше поступке деце, не ослепљуј себе лажном гордошћу, боље смири се и понеси невелику повређеност свог самољубља, него да после видиш своју децу порочну и искварену.

На крају, пажљиво прати своју децу, нарочито онда, када они не знају, да их посматрају. Управо, прати их у време игре, када се налазе међу равнима и сличнима њима, када се већим делом открива њихова истинска природа и пре свега откривају се добре и лоше наклоности.

Главна страст човека – ви знате, возљубљени слушаоци, – има пресудно, одлучујуће значење у целом делу искорењивања свега злога; зато се трудите свим силама, не пропуштајте никаква средства, само не би ли је открили и разјаснили. Све док то не достигнете, пре тога се не можете надати на успех доброг васпитања. Пронађена и јасна у вашим очима главна страст детета – то је, може се рећи, залог и основа за пун успех. Са надом на Божију помоћ почињите потребну борбу и не престајте да се борите до краја, до потпуног истребљења познатог порока. Ако успете да тако ишчупате корен греха, онда ће мало-по мало ишчезнути и сва коров грехова у врту срдаца ваше деце и онда ће очи Бога и светих Његових анђела на кривицу гледати с љубављу и благонаклоношћу.

Свештеномученик Владимир, митрополит Кијевски и Галицки
Извор: Православие.ру

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: „Политичари“ у мантији

29. априла 2017. - 0:00

Протекли вијек смо провели преиспитујући сопствени суверенизам, превазилазећи свој „двоструки идентитет“, свјесни да смо „нација са грешком“… сугеришући сами себи да „ниђе небо није плаво…“… итд. Али, рекло би се да осим поетског глорификовања тих посебности, нијесмо спремни да о њима говоримо разумно, аналитички, са дозом елементарне објективности. И данас, на почетку 21.вијека, више пјевамо, него што трезвено мислимо, о сопственој држави, и о нашим особеностима.

Нововјековна црногорска држава, настала је на темељима оне зетске средњовјековне. А Зета је опет, свој културни и историјски врхунац достигла умјешношћу неких „људи у мантији“ – који су се, у то вријеме, веома, бавили политиком. Уз чију би помоћ, и на ком мјесту, Иван Црнојевић нашао скровито мјесто да сачува слободу да није било зетских митрополита Висариона и Вавиле? Иван није тражио „нишу“ за Цркву, на својој земљи, … него је своју поносну државицу смјестио под волтове Цркве. У моменту кад око њега све пламти од рата, он у Цетињском пољу не гради ни тврђаву ни касарну, него Манастир и штампарију. Ето то је – Иванбеговина.

Нешто касније, западноевропске војне интеграције (наглашавам „војне“, а не – културне, духовне, трговинске…), донијеле су Цетињу рушење Цетињског манастира, крајем 17. вијека. Млечани су, наводно, хтјели да нам помогну, али… Ето, сад се присјетих једног од првих западноевропских војних маневара на територији данашње Црне Горе, када су 1421. управо млетачки топови срушили сједиште зетских митрополита, манастир Превлаку код Тивта! Због тога се може рећи да су темељи наше државе настали на пристојној дистанци како од надолазеће империје са Босфора, тако и од војних савеза са Запада…

Е сад, рећи ће неко, да су то све (мантије, владике, манастири) форме живота подобне том времену. Па да видимо, шта се даље дешава, неких 200 година послије Црнојевића, и још 200 година послије… Тешко ћемо некоме објаснити да „ниђе небо није плаво“ као код нас, али је потпуно јасно да нигдје, у Европи, нововјековну државу нијесу стварали „ политичари у мантији“, као што су то радили овдје у Црној Гори. У јеку највећег западноевропског отклона од цркве и свештенства, овдје – обрисе модерне државе стварају митрополити. Чак и онда, када су Данило и Никола раздвајали духовну од световне власти… барјаке, сабље, оловке, печате, прве школе – њихове државе – носили су, опет „људи у мантији“… који су се, очигледно, врло „бавили политиком“.

Да није било „политичара у мантији“, од 15. до 19. вијека – не би било црногорске државе! Да није било људи, какав је рецимо Србин из Херцеговине Михајло Милорадовић, и да није било рускога цара Петра Великог, почетком 18. вијека – ко зна како би и да ли би петровићка Црна Гора добила међународно признање вијек и по касније?! Можда бисмо и ми чекали неке хатишерифе, а можда ни то не бисмо дочекали. Све оно што са поносом представљамо као црногорску државу од 1700. до 1916-18. настало је и опстало, захваљујући Русији (као пресудном међународном фактору), „политичарима у мантији“ (као овдашњим владарима) и Србима „извањцима“ (као културним радницима). А ово напомињем зато што је овдашња НАТО-пропаганда, између осталог, формулисана и у реченици једног нашег „интелектуалца“: „Црна Гора неће бити стабилна држава, док чизма НАТО војника не стане код Пријепоља“!!!

И на крају, ради потпуне објективности, ако ствари погледамо и са оног, не баш популарног аспекта – гдје осуђујемо друге за збивања 1918, питам се који међународни фактор је био идејни творац утапања Црне Горе у југословенску државу по цијену нестанка владарског трона Петровића? Царска Русија – која тада више и не постоји, или западне политичке и војне силе? Овдашња власт већ годинама ламентира (идеолошки, медијски, пропагандно) над 1918, а сада иде у војни савез са онима који су пројектовали и потписали недвосмислено укинуће црногорске државе прије 100 година (Италија, Француска и други са Запада…), док политички „бјежи“ од оних који су ту државу стварали, подржавали и помагали… не годинама, него вјековима? Нека ми се замјери да сам јутрос „политичар у мантији“, али морам рећи да је дуго, баш дуго требало Западу да призна Црну Гору и да се дође до 13.јула на Берлинском конгресу! Све до тада, а вјековима прије тога, за њих је наша земља била дио Отоманске империје. Са друге стране, Русија се својски трудила да нас припреми да тај историјски конгрес уопште дочекамо. И док нас је Запад игнорисао, Русија нас је држала у животу!

А онда се, на крају свега питам, да ли сте увриједили, или казнили, или извргли руглу… православног цетињског митрополита – ако му кажете да се „бави политиком“ или да је „политичар у мантији“? Или сте само констатовали његов историјски и богомдани усуд да ради и оно што није његов основни посао, а што се, са тога трона, силом прилика, радило … ево од када знамо да он постоји. Ко се томе руга, ипак се руга свом незнању. Ко криви митрополита за то, не познаје сопствену историју.

(Нико не тражи да се врати политичка управа Цркве над државом, али мало више поштовања према себи самима, и према наведеним посебностима земље у којој живимо – помогло би, да не пропадамо тако брзо и тако очигледно.)

Баш су „смијешна својства наше земље“ и баш је пуна „лудијех промјена“!

Како написа један од „политичара у мантији“.

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић

Фото: HUTTERSTOCK

Од 21. маја до 28. јула 2017. у Русију ће из Барија бити пренијет дио моштију светог Николе

28. априла 2017. - 23:38

 

Од  21. маја до 28. јула 2017. у Руској православној цркви биће пренос дијела моштију светог чудотворца Николе, које се чувају у папској базилици града Барија (Италија). То је јединствен догађај за читавих 930 година боравка часних мошти у Барију, у току којих оне никада нијесу напуштале град. Договор о том догађају без преседана, постигнут је приликом историјског сусрета Патријарха московског и све Русије Кирила с Папом римским Франциском 12. фебруара 2016. года.

Свети Никола је један од најпоштованијих светитеља не само у Римокатоличкој и Православној цркви, него и на читавом хришћанском свијету. Сваке године стотине вјерника Московске патријаршије борави у Барију да се поклоне часним моштима великог угодника Божјег. Међутим, за већину православних Руса таква поклоничка путовања су тешко остварива. Папа римски Франциско и Патријарх московски и све Русије Кирил надају се да ће молитве пред чудотворним моштима светитеља ојачати вјеру у срцима људи.

Акредитацију новинара у вези с преносом моштију светог Николе из Барија у Русију организоваће Пресс-служба Патријарха московског и све Русије.

С руског: Марија Живковић

Извор: Православие.ру

 

50 година „Православља“ – новина Српске Патријаршије

28. априла 2017. - 14:34

Први број часописа Православље изашао је, са благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, 15. априла 1967. године.

Православље – верске новине Архиепископије београдско-карловачке, какав је био првобитни назив овог часописа, угледало је светлост дана као двонедељник штампан на новинском папиру. Већ од 8. броја, односно од 3. августа 1967. године, назив часописа је промењен у садашњи: Православљеновине Српске Патријаршије.

Уредници Православља, током његове полувековне историје, били су епископи др Сава (Вуковић), Лаврентије, Иринеј (садашњи првојерарх Српске Цркве), протојереј Милисав Протић, протођакон др Чедомир Драшковић, професор Богословског факултета, затим протођакон Радомир Ракић, професор Душан Кашић, прота Мића Јанковић, Слободан Милеуснић, прота Драган Терзић, Епископ Атанасије (Ракита, тада протосинђел), прота проф. др Љубивоје Стојановић, протојереј-ставрофор Миодраг М. Поповић…

Како у временима када су се вести о црквеном животу тешко шириле и налазиле пут до јавности, тако и у новије време, Православље је обављало службу информативних црквених новина, преносећи информације о актуелним црквеним дешавањима, пратећи културне догађаје, издавачку делатност, промовишући верске вредности… Због критичких осврта на актуелне друштвене догађаје, Православље је два пута забрањивано – једном због непотписаног текста Св. Владике Николаја (текста познатог под насловом „Чији си ти, мали народе“), а други пут због текста проте Душана Иванчевића. Упркос томе, Православље је, на себи својствен начин, успевало да прати све актуелне догађаје који су били повезани са Српском Православном Црквом и верским животом.

Поред црквених вести – наравно и вести из целог хришћанског света – Православље је током свог постојања велику пажњу и велики простор посветило ауторским текстовима, приказима, освртима и расправама из богословских и других области људског духа – из пера наших највећих богословских прегалаца и научних радника. Још увек није израђена комплетна библиографија Православља, која би бројала на хиљаде научних и популарно-научних радова, богословских и историјских прилога, чланака из области културе, поезије, музике, архитектуре, етике, лингвистике… У Православљу су, током његове историје, обрађиване многе библијске теме, многа питања из црквене и националне историје, многи проблеми нашег културног наслеђа.

Новина се током пола века излажења залагала за хришћанске и општељудске вредности – дајући своју подршку дијалогу, подсећајући читаоце на њихову друштвену одговорност, на љубав према ближњима и на служење као метод сведочења… Православље је имало велики значај и за наше људе у иностранству, проносећи актуелне вести и верску поруку не само у домовини, успевајући да се пробије и у друге државе – упркос бројним тешкоћама које су отежавале дистрибуцију овог листа, који је већи део свог века провео у некаквом полулегалном стању, бивајући ограничен углавном на приступ храмовима и домовима верних.

Православље је 2003. године са новинске прешло на квалитетнију хартију: тада је промењен формат часописа, и од тада се лист штампа у пуном колору.

Јубилеји синодских издања: 50 година излажења Православља, Теолошких погледа и Светосавског звонца. Ка 60. годишњици излажења Православног мисионара, и 120. годишњици покретања Гласника СПЦ

Православље су једине званичне новине Српске Православне Цркве, чији је издавач Свети Архијерејски Синод. Током 50 година излажења (први број часописа изашао је, са благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, 1967), новине Српске Патријаршије су постале део српске црквене културне и националне баштине, и као такве представљају незаменљив начин комуницирања Цркве са верницима и широм друштвеном јавношћу. Излазе два пута месечно у тиражу од 9.000 примерака по броју и дистрибуирају се у земљи и иностранству.

Православни мисионар, мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, има значајну едукативну улогу: на једноставан, разумљив и аналитичан начин кроз многе богословске, друштвене, етичке, историјске, уметничке, културолошке и социолошке теме, обраћајући се првенствено младима, афирмише српску православну културу, историју и наслеђе. Први број Православног мисионара штампан је 1958, и од тада излази редовно, шест пута годишње у тиражу од 4.500 примерака по броју и дистрибуира се у земљи и иностранству.

Часопис Теолошки погледи, са поднасловом „Версконаучни часопис“, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве покренуо је 1968. г. Као један од најстаријих и најутицајнијих теолошких часописа на овим просторима, представља културну и научну вредност за себе. Након више деценија редовног излажења, упркос настојањима уређивачког одбора, часопис из техничких разлога није излазио од 2003. до 2008. године, када је, одлуком САСинода СПЦ, на дужност гл. и одговорног уредника постављен презвитер др Александар Ђаковац и када је покренута нова серија часописа који од тада излази три пута годишње, објављујући оригиналне теолошке, као и научне радове из других области који су повезани са теологијом. Током свог педесетогодишњег постојања Теолошки погледи су донели српским читаоцима обиље ауторских чланака из пера најеминентнијих домаћих теолога, философа, историчара и научних радника, вредне преводе светоотачких текстова, преводе расправа најугледнијих светских богослова, не само православних већ и оних из римокатоличког и протестантског окружења.

Православни дечији часопис Светосавско звонце свој пут ка деци почело је давне 1967/68, као подлистак новина Српске Патријаршије Православље, да би 1972. Звонце постало самостално и добило назив Православни дечји часопис. Одлуком САСинода и мишљењем Министарства просвјете и културе РС и Министарства просвете и спорта Републике Србије, Звонце је препоручено као помоћно средство у настави веронауке. Светосавско звонце у последњих неколико година по сваком броју бележи тираж од 30.000 примерака. Поред основаца у Србији, са Звонцетом се друже и њихови вршњаци из Републике Српске као и сва српска деца у расејању која похађају веронауку при нашим православним црквама. Светосавско звонце има и своје двојезично српско-енглеско издање за децу која живе на енглеском говорном подручју. Излази десет пута годишње.

Гласник Православне Цркве у Краљевини Србији је штампан као орган Архијерејског Сабора од 1900. до 1914. г. Решење о његовом покретању Сабор је донео још 1898, са задатком „да се богословска наука у Краљевини Србији разрађује од стручних лица и да се свештенству српском да могућност да и питања из дневне, свештеничке праксе буду објашњена како треба и да се народу српском пружи духовна храна, која би га о вери, хришћанском моралу, друштвеним врлинама и грађанским дужностима обавештавала“. Угашен је када је почео Први светски рат.

Поново је почео да се штампа 1920, да би 1939. добио садашње име – Гласник службени лист Српске Православне Цркве и од тада до данас излази у тиражу од 1.500 примерака једном месечно.

Гласник је црквени часопис који је најдуже излазио, па и током окупације у Другом светском рату, само тада у мањем броју примерака. Поред службеног дела објављује чланке, расправе, посланице, беседе и разно.

Снежана Крупниковић

Извор: СПЦ/Православље

Одржана Пленумска сједница Патријаршијског управног одбора СПЦ (видео)

28. априла 2017. - 14:30

На пленумској седници сагледано целокупно економско, финансијско и правно пословање Српске Православне Цркве

Пленумска седница Патријаршијског управног одбора почела је 27. априла 2017. године призивом Светог Духа којим је, у капели Светог Симеона Мироточивог, началствовао Преосвећени Епископ жички г. Jустин, у присуству Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Преосвећене господе Епископа рашко-призренског Тедосија и топличког Арсенија и чланова Патријаршијског управног одбора.

Седница Патријаршијског управног одбора у пуном саставу одржава се једном годишње и то две недеље пре заседања Светог Архијерејског Сабора. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј на почетку седнице поздравио је чланове Патријаршијског управног одбора и захвалио им на жељи и расположењу да сви заједно помогну Цркву и њену мисију у нашем народу и нашем времену.

-Црква јесте Божанска установа, али она је у исто време и људска организација која је свесна и свога постојања и своје мисије. Управо ово тело посвећено је баш том делу – да Цркви обезбеди материјалну помоћ и њен матријални успех у времену у коме делује. Нека нам Господ благослови данашњи рад, да све буде у славу Божју, на добро нашег народа и наше Цркве, рекао је патријарх Иринеј.

На данашњој пленумској седници сагледано је целокупно економско, финансијско и правно пословање Српске Православне Цркве, које подразумева функционисање саме Патријаршије и свих епархија Српске Православне Цркве. Извештај са данашње пленумске седнице биће преко Светог Архијерејског Синода достављен Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве.

Никола Станковић

Извор: СПЦ/ТВ Храм