Протојереј Димитрије Смирнов: Најстрашнији гријех

4. априла 2017. - 23:20

Ако упитамо људе: „Који је најстрашнији грех по твом мишљењу?“ – један човек ће навести убиство, други – крађу, трећи – подлост, а четврти издају. У ствари, најстрашнији грех је неверје, а оно затим рађа и подлост, и издају, и прељубу, и крађу, и убиство, и све остало

Грех није рђав поступак; рђав поступак је последица греха, као што кашаљ није болест, већ њена последица. Веома често се дешава да човек никога није убио, није опљачкао, није учинио неку другу подлост и зато има лепо мишљење о себи, али не зна да је његов грех гори од убиства и гори је од лоповлука, зато што у свом животу пролази поред главне ствари.

Неверје је душевно стање кад човек не осећа Бога. Оно је повезано с незахвалношћу према Богу, и њиме нису заражени само људи који потпуно негирају постојање Бога, већ смо заражени сви ми. Као и сваки смртни грех неверје заслепљује човека. Ако некога упитамо, рецимо, за вишу математику, он ће рећи: „То није моја тема, уопште се не разумем у ту област.“ Ако га упитамо за кување, рећи ће: „Не знам ни чорбу да скувам, нисам надлежан за то.“ Али кад се ради о вери сви имају сопствено мишљење.

Један тврди: ја мислим овако; други: мислим онако. Један каже: не треба постити. А други: моја бака је била верујућа и она је тако радила, зато треба тако поступати. И сви почињу да суде и расуђују иако у већини случајева немају појма о датој ствари.

Зашто кад је у питању вера сви обавезно желе да изразе своје мишљење? Зашто људи одједном постају стручњаци за ова питања? Зашто су сигурни у то да све разумеју и да све знају? Зато што свако сматра да верује управо у оној мери у којој је то неопходно. У ствари, уопште није тако, и то се врло лако може проверити. У Јеванђељу је речено: „Ако будете имали веру као горушично зрно и кажете овој планини: „Пређи одавде тамо,“ она ће прећи.“ А ако то не видимо, значи да немамо вере чак ни колико горушично зрно. Пошто је човек заслепљен, он сматра да верује довољно, док заправо не може да учини чак ни такву ситницу као што је померање планине, која се може померити и без вере. Све наше невоље потичу од маловерја.

Кад је Господ ишао по води Петар, који никога на свету није волео као Христа пожелео је да дође код Њега и рекао је: „Заповеди ми и кренућу ка Теби.“ Господ каже: „Дођи.“ И Петар је такође кренуо по води, али се на тренутак уплашио, посумњао је и почео да тоне, па је повикао: „Господе, спаси ме, погинух!“ Прво је сакупио сву своју веру и колико је имао вере, толико је ишао, а кад су „резерве“ пресушиле, почео је да се тоне.

Исто је и с нама. Ко од нас не зна да Бог постоји? Сви знају. Ко не зна да Бог чује наше молитве? Сви знају. Бог је свезнајући и где год да се налазимо Он чује све речи које изговарамо. Сви знамо да је Господ добар. И у данашњем Јеванђељу постоји потврда тога, и цео наш живот показује колико је милостив према нама. Господ Исус Христос каже – ако нас наше дете замоли да му дамо хлеб, зар ћемо му дати камен, или зар ћемо му дати змију ако нас замоли да му дамо хлеб? Ко од нас може тако да поступи? Нико. А ми смо зли људи. Зар ће то учинити Господ Који је добар?

Ипак, све време ропћемо, све време кукамо, све време се не слажемо, час с једним, час с другим. Господ нам каже да пут ка Царству Небеском води кроз велику патњу, а ми не верујемо. Сви желимо да будемо здрави и срећни, сви желимо да лепо уредимо свој живот на земљи. Господ нам каже да ће у Царство Небеско ући само они који узму свој крст, а нама то опет не одговара и поново инсистирамо на свом, иако сматрамо себе верујућима. Чисто теоретски знамо да се у Јеванђељу садржи истина, али је цео наш живот у супротности с њом. И често немамо страх Божији, зато што заборављамо да је Господ увек поред нас, да нас увек гледа. Зато тако лако грешимо, лако осуђујемо, лако човеку можемо да пожелимо зло, лако можемо да га занемаримо, увредимо и повредимо.

Теоретски знамо да постоји свеприсутни Бог, али је наше срце далеко од Њега, не осећамо Га, чини нам се да је Бог негде тамо, у бескрајном космосу и да нас не види и не зна. Зато грешимо, зато се не слажемо с Његовим заповестима, претендујемо на то да други имају слободу, желимо све да променимо по свом, желимо да потпуно прекројимо живот и да га учинимо онаквим како ми сматрамо да треба да изгледа. Али то је потпуно неправилно, никако не можемо у тој мери да управљамо својим животом. Можемо само да се помиримо с оним што нам Господ даје и да се радујемо оном добру и оним казнама које нам Он шаље, зато што нас на тај начин учи како да дођемо у Царство Небеско.

Али ми Му не верујемо – не верујемо да не смемо бити груби и груби смо; не верујемо да не смемо да се љутимо и љутимо се; не верујемо да не смемо да завидимо и често бацамо око на туђе и завидимо срећи других људи. А неки се усуђују да завиде и духовним даровима које Бог даје – то је у принципу страшан грех, зато што свако од нас добија од Бога онолико колико може да понесе.

Неверје није удео само оних људи који негирају постојање Бога; оно дубоко продире и у наш живот. Зато смо често у стању чамотиње и панике, не знамо шта да радимо; гуше нас сузе, али то нису сузе покајања, оне нас не чисте од греха – то су сузе очајања, зато што заборављамо да Господ све види; једимо се, ропћемо и негодујемо.

Зашто све ближње желимо да натерамо да иду у цркву, да се моле и да се причешћују? Због неверја, зато што заборављамо да Бог жели исто то. Заборављамо на то да Бог жели да се сваки човек спаси и брине се за све. Чини нам се да нема никаквог Бога, да од нас, од неких наших напора нешто зависи – и почињемо да убеђујемо, да причамо и објашњавамо, и само горе чинимо, зато што се човек само Духом Светим може придобити за Царство Небеско, а ми Га немамо. Зато се толико хватамо за људе, намећемо им се, досађујемо им, мучимо их и под лепим изговором претварамо њихов живот у пакао.

Уништавамо драгоцени дар који је човеку дат – дар слободе. Својим претензијама, тиме што све желимо да променимо по свом образу и подобију, а не по образу Божијем, ми посежемо на слободу других и покушавамо све да приморамо да размишљају онако као што ми мислимо, а то није могуће. Човеку се може открити истина ако он за њу пита, ако жели да је спозна, а ми је стално намећемо. У овом акту нема никаквог смирења, а пошто нема смирења, то значи да нема ни благодати Светог Духа. А без благодати Светог Духа неће бити никаквог резултата, тачније, постојаће резултат, али супротан.

И тако је у свему. А узрок је неверје Богу, неверовање у Бога, у Његов добри Промисао, у то да је Бог љубав, да све жели да спаси. Јер, кад бисмо Му веровали не бисмо тако поступали, само бисмо молили. Зашто човек иде код некакве врачаре? Зато што не верује ни у Бога, ни у Цркву, не верује у силу благодати. Прво обилази све чаробњаке, врачаре и биоенергетичаре и ако му ништа не помогне, обраћа се Богу: можда ће Он помоћи. И што је најчудније, заиста помаже.

Кад би нас такав човек све време занемаривао, а онда би нас за нешто замолио, ми бисмо рекли: знаш, не може тако, одвратно си се према мени понашао целог живота, а сад долазиш да ме молиш? Али, Господ је милостив, Господ је кротак, Господ је смирен. Зато, било којим стазама и богазама човек да иде, без обзира на то какве глупости да је чинио, ако се обрати Богу од срца, што се каже, кад је већ искусио злу и гору – Господ и онда помаже, зато што увек чека нашу молитву.

Господ је рекао: „За шта год да замолите Оца у Моје име, даће вам,“ а ми не верујемо. Не верујемо ни у своју молитву, ни у то да нас Бог чује, – ништа не верујемо. Зато нам је све празно, зато изгледа да се наше молитве не испуњавају, да наша молитва не може не само да помери планину, већ не може ништа да уреди.

Кад бисмо заиста веровали у Бога сваког човека бисмо могли да упутимо на истинити пут. А човек се на истинити пут може упутити управо молитвом, зато што се њом испољава љубав према човеку. Молитва пред Богом је тајна и нема у њој никаквог насиља, постоји само молба: Господе, упути, помози, исцели, спаси.

Кад бисмо тако поступали постигли бисмо велики успех. А ми се стално уздамо у разговоре, у то како ћемо сами све уредити, у то да ћемо нешто сачувати за некакав црни дан. За онога ко чека црни дан, он ће сигурно наступити. Човек без Бога свеједно ништа не може да постигне, зато Господ каже: „Тражите пре свега Царство Божије, а остало ће вам се природати.“ Али ми ни у то не верујемо. Наш живот није усмерен ка Царству Божијем, више је управљен према људима, према људским односима, према томе како овде све да уредимо. Желимо да задовољимо сопствену гордост, сопствену таштину, сопствено частољубље. Кад бисмо стремили ка Царству Небеском, радовали бисмо се кад нас неко угњетава, кад нас вређа, зато што то помаже нашем уласку у Царство Небеско. Радовале би нас болести, а ми ропћемо и ужасавамо се. Бојимо се смрти, стално се трудимо да продужимо свој живот, али опет не ради Господа, не ради покајања, већ због свог маловерја, због страха.

Грех маловерја се угнездио врло дубоко у нама и против њега се треба врло снажно борити. Постоји израз – „подвиг вере“, зато што само вера може да покрене човека да уради праву ствар. И ако сваки пут кад у нашем животу наступи ситуација да можемо да поступимо како Бог заповеда и људски – ако сваки пут будемо храбро поступали по својој вери, наша вера ће расти и јачати.

Протојереј Димитрије Смирнов
С руског: Марина Тодић

Извор: Православие.ру/„Покров“

03 / 04 / 2017

Јеромонах Јефтимије Шкулетић у цркви Светог Ђорђа у Доњој Горици у Подгорици одржао предавање „О страху“

4. априла 2017. - 17:07

У суботу 1. априла 2017. године у Саборној цркви Светог Ђорђа у Доњој Горици у Подгорици одржано је пето предавање другог циклуса духовних предавања која се одржавају током Васкршњег поста.

Предавање: „О страху“ одржао је јеромонах Јефтимије (Шкулетић), игуман манастира Пива.

Говорећи о теми, која прожима све поре човјековог живота, отац Јефтимије је казао, да је основ сваког страха заправо страх од смрти, као и неминовна заблуда о пролазности, која томе страху и претходи.

„Човјек није створен да пати и да се брине. Страх од смрти и пролазности је основа сваког страха. Док смо ми на земљи ми морамо да радимо, да зарађујемо како би могли живјети и опстати. Међутим све то што је корисно ми превише идеализујемо. И човјек постаје себично биће. А пошто је изгубио благодат, он тежи да нахрани тијело. Зато се човјек увијек боји да му неко нешто не отме, и због тога гријеши, а из тога и настаје тај страх.“ , казао је он.

Он се у свом даљем излагању посебно осврнуо на поједине психосоматске манифестације, притом истичући да се иза већине њих крије неисповијеђеност.

„Иза већине психолошких и неуротичних стања: анксиозности, раздражљивости, нервних напада, не осјећања сигурности, крије се неисповијеђеност. А рјешење је у покајању и исповијести. Велика је невоља што већина данашњих људи прво иде код гатара, па тек онда дође у Цркву. Дакле треба хитно проблему приступити на прави начин. Јер једино исповијест има ту снагу, поготово ако се искрено исповиједимо. Онда Бог преко свештеника ослобађа човјека тешког бремена“, истакао је он.

Те коначно нагласио да човјек не може да живи без Бога: „Јер је Он његов најближи род“.

Милован Марковић

Тонски прилог Радија Светигора

Министарство образовања Украјине тјера учитеље на молебан расколника Филарета

4. априла 2017. - 10:46

Дана 2. априла у школама Николајева, наредбом Министарства образовања Украјине, сви градски учитељи обавезни су били да дођу на «молитву за мир» коју је организовао расколник Филарет (Денисенко). Многи су то сматрали моралним насиљем, саопштава сајт Савеза православних новинара, позивајући се на Корабелов.info.

Издање саопштава да су ти позиви добили форму «принуде». Циркуларно писмо с текстом:  «Ради извршења телефонске поруке Министарства образовања и науке регионалне управе, саопштавамо да се 2. априла 2017. у 15.00 на Саборном тргу града Николајева организује свеукрајинска акција „Заједничка молитва за мир у Украјини и побједу над агресором“. Окупљање учесника у 14.30. Позивају се на учешће радници (по 10 људи) општеобразовних установа Николајева» — послато је свим школским градским установама.

«Стигла је Украјина до самога краја, тјерају на молитву. Једноставно сви су због тога бијесни»,— прокоментарисао је један педагог.

«Поново јуре за количином. А какав је „квалитет“ молитве? Када ће већ престати то морално насиље?!» — запитао се још један педагог.

С руског: Марија Живковић

Извор: Православие.ру

Протојереји-ставрофори Гојко Перовић и Арсеније Радовић у Кузбасу у Русији ослужили Литургију са Митрополитом кемеровским и прокопјевским Аристарском

4. априла 2017. - 10:15

У Недјељу пету Васкршњег поста, Преподобне Марије Египћанке, у Кузбасу у Русији са Високопреосвећеним Митрополитом кемеровским и прокопјевским Аристарском Литургију су служили протојереји-ставрофори Гојко Перовић, ректор, и Арсеније Радовић, професор Цетињске богословије. Са њима се у олтару током службе Богу молио и професор Богословије „Свети Петар Цетињски“ Аполон Мишченко.

Извор: mitropolit.info

На Лазареву суботу у манастиру Бешка књижевна награда „Јелена Балшић“ биће уручена Мирославу Максимовићу

4. априла 2017. - 9:47

Књижевна награда „Јелена Балшић коју Митрополија црногорско-приморска додјељује сваке друге године, овај пут припала је књижевнику Мирославу Максимовићу. Награда ће му бити уручена у Манастиру Бешка, у порти цркве посвећене Богородици у којој се налазе земни остаци Јелене Балшић, кћерке кнеза Лазара и жене Ђурђа ИИ Страцимировића Балшића, по којој награда и носи име.

Максимовићу ће награду уручити митрополит црногорско-приморски Амфилохије у суботу, на црквени празник Лазареву суботу, 8. априла. Свечаност уручења ће као и до сада пратити пригодна духовна академија. Уручење награде у Манастиру Бешка почиње у 12 часова.

Претходно, у 9 часова у манастирској Цркви Св. Ђорђа почиње Света архијерејска литургија коју ће са свештенством и монаштвом Митрополије црногорско-приморске служити митрополит Амфилохије. Након тога, биће пресјечен и славски колач поводом манастирске славе Благовијести, које се прослављају 7. априла.

Пјесник Мирослав Максимовић рођен је у Његошеву, 26. маја 1946. године. Како пишу критичари, Максимовић је један од водећих српских пјесника. Аутор је 11 збирки поезије и двије књиге есеја. Превођен је на многе стране језике и добитник је најпрестижнијих српских књижевних награда. Најважније збирке су: „Спавач под упијачем (1971) Бранкова награда, „Мењачи (1972) Награда Милан Ракић, „Сонети о животним радостима и тешкоћама (1986) Награда „Бранко Миљковић, Награда „Раде Драинац, „55 сонета о животним радостима и тешкоћама (1991) Награда „Исидора Секулић, „Небо, 1996 Награда „Бранко Ћопић, „Изабране песме (2000) Змајева награда, Дучићева награда, „Београдске песме (2002) – Дисова награда, Жичка хрисовуља (2005), „77 сонета о животним радостима и тешкоћама (2008)

– Награда „Васко Попа, Награда „Скендер Куленовић. Добитник је и Награде „Десанка Максимовић за цјелокупно пјесничко дјело, Награде „Бранковог кола 2009. за цјелокупно пјесничко дјело, као и Награде Заплањски Орфеј за најбољу пјесму објављену 2008. године.

Живана Јањушевић

Извор: Дан

Фото: riznicasrpska.net

Митрополит Амфилохије у Саборном храму у Подгорици одржао предавање „Светиња Хљеба и Вина“

4. априла 2017. - 9:43

„Светиња хљеба и вина“ била је тема предавања које је у подгоричком Саборном храму Христовог васкрсења одржао митрополит црногорскоприморски Амфилохије. Тема је то, истиче митрополит, која одговара на суштинско питање о бити човјековој, а дотиче се и поста. Односно, што је оно што човјека чини човјеком, што му је потребно да би био човјек да ли је то само хљеб као симбол материјалног, или хљеб као симбол духовног, вишег реда постојања. А, који је хришћанима чак и материјално дат кроз причешће, као хљеб тијело Господње и вино

– крв Господњу. Уосталом, подсјећа митрополит, када свештеници саборно служе литургије, и када припремају хљеб и вино, тијело и крв Господњу за причест, говоре цјеливајући се „Христос посреди нас!, исто као и када се окреће славски колач, када свештеник и слављеник цјеливају колач кажу: „Христос посреди нас! Јесте и биће! Опет, захваљујући „упливу Духа Светога наше пролазне егзистенције добијају димензију вјечног, непролазног, односно хљеб постаје тијело Христово, а вино Његова крв“, објашњава митрополит Амфилохије.

Хомо економикус без садржаја

– Човјечанство се данас налази пред искушењем Адама и Еве, и искушењем Христовом на Гори кушања. Сва данашња економија, као код ове наше Владе, има програм који је стопроцентно заснован на претварању камења у хљебове. Хомо економикус човјек који се само храни овоземаљским, и који сматра да само то треба унаприједити и да се само преко тога може постићи истинска срећа и напредак. Сва модерна евро-америчка цивилизација, у коју се ми безглаво, без дубљег размишљања покушавамо уклопити, не представља ништа друго него то каже митрополит Амфилохије.

– У тајни хљеба постаје присутан живи Бог, Христос Господ. Питање хљеба је најдубље егзистенцијално питање човјековог живота. Однос према храни је оно чиме се човјек опредјељује, и није случајно што је и прво демонско искушење Христа било искушење хљебом. Јер, демон је рекао Христу након 40 дана поста, кушајући га хљебом „претвори камење у хљебове и цио свијет ће кренути за тобом. А Христ му на то одговара

– Не живи човјек само о хљебу, већ и о свакој ријечи која излази из Божјих уста, појашњава митрополит Амфилохије. Он подсјећа и да је прво искушење Адаму и Еви било дато кроз искушење храном са Дрвета живота. „И ту су пали, и то искушење је људско искушење докле буде човјека на Земљи“, додаје владика, наглашавајући да ћемо се увијек питати постоји ли још нека храна за човјека мимо ове коју познајемо.

– Однос према храни, хљебу, истовремено иницира и дубље питање смисла човјековог живота. Да ли је човјек само биће које се рађа на земљи и које се храни водом и хљебом, да ли је само на томе заснован његов живот или има нешто друго што даје смисао тој храни, а кроз то и људском животу и постојању каже митрополит Амфилохије, подсјећајући на Јеванђеље по Јовану. Односно, питање хљеба је и питање правог, истинског живота човјековог. А тај истински живот није овај пролазни, земаљски, ограничен простором и временом, већ вјечни, непролазни, каже митрополит. И кроз овај земаљски хљеб, који се претвара у Хљеб Живота, задобијамо и вјечност, за коју је човјек предодређен, истиче митрополит.

– Реални однос душе према светињи хљеба, према светињи причешћа, а о чему Црква подучава вјековима, односно причешћа тијелом и крвљу Господњом суштина је хришћанског живота каже митрополит, додајући да зато требамо бити свјесни тога да је пост припрема за сусрет са Господом, и да пост мијења философију живота.

– То је питање односа према храни, али не било каквој, већ истинској, правој храни која нам се открива у тајни хљеба и вина небесног каже владика.

Како напомиње архиепископ цетињски, увијек треба имати у виду и жртву за вјечни живот и за ближњега свога, саможртвену љубав на коју позива Господ, јер и Он који себе назива Хљебом Живота, пројавио се нама као Тајна неизрециве љубави провјерена распећем и жртвом, а за шта нас припрема пост.

Уводник у вече дао је свештеник Предраг Шћепановић, који је заједно са митрополитом позвао на прославу Цвијети у Манастиру Златица ове недјеље. Овом приликом, истакнуто је, биће одржан традиционални дјечји сабор, а гостоваће дјеца из Косовске Митровице. Најавио је да ће у Аргентини бити изграђен храм СПЦ идентичног тлоцрта као древна базилика са Златице, а која се сада обнавља. Он је изразио наду да ће ускоро почети и градња Цркве Св. Василија Острошког на Конику.

Наредно предавање у Саборном храму одржаће умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије.

Живана Јањушевић

Извор: Дан

Фото: Борис Мусић

Митрополит Амфилохије: «Светиња Хљеба и Вина»

Митрополит Амфилохије о актуелним догађањима у Митрополији црногорско-приморској