Чланови Хуманитарног омладинског клуба „Млади за Космет“ посјетили светиње и Богословију у Призрену (видео)

5. априла 2017. - 23:42

У току календарске године, постоје одређени мјесеци када посебну пажњу, мисли, осјећања, бригу и молитве усмјеравамо ка нашем народу на Косову и Метохији, као и на страдање које се дешавало, а дешава се и дан данас. Мјесец март урезан је сваком Србину у срце за вијек и вјекова, што због почетка агресије НАТО савеза, које је имало за циљ протјеривање српског живља, што због погрома пет година касније.

Оно што се није завршило током бомбардовања, успјело се током мартовског погрома, када су се на мети опет нашли Срби, њихова имовина, светиње, споменици културе… На удару је посебно био и Призрен, људи у њему (12 хиљада напустило град), али и светиње Српске православне цркве. Срушене су и спаљене саборна црква св. Ђорђа, црква Богородице Љевишке, манастир светих Арханђела, црква св. Николе, светог Спаса, св. Недеље, св. Пантелејмона, светих Врача, зграда Богословије, владичански дом…

Размишљајући на који начин да обиљежимо и наново сагледамо страдање наших сународника на Косову и Метохији, одлучили смо да би најадекватније било да се почетком априла упутимо ка граду Призрену. Тако смо у недељу 2. априла, у раним јутарњим часовима, окупљени испред саборног храма Христовог Васкрсења, упутили се ка царској пријестоници. Зора нас је дочекала надомак Космета, на територији сусједне нам Албаније, под јужним обронцима снијежног Коритника. По доласку у Призрен, прва одредница била нам је саборна црква св. Ђорђа, гдје смо учествовали на светој Литургији. Црква је грађена и саграђена у другој половини 19. вијека уз велике напоре српског становништва које тада још увијек било под отоманском влашћу. Најтежи моменти за овај храм поред јуна 1999. године, оставши без свог народа, били су у марту 2004. г. када је спаљен и девастиран. Данас је, Богу хвала, обновљен. Искористили смо прилику и поразговарали са свештеником Саборне цркве Слободаном Ђорићем, који је захвалио на нашем доласку и истакао да од 2011. године када је званично почела да се слави храмовна слава, највише долазе Срби из Црне Горе. Након литургије и краћег дружења у порти цркве са нашим домаћинима, ђацима и професорима призренске Богословије, кренули смо ка бисеру града на Бистрици, цркви Богородице Љевишке.

Као и остали православни храмови у овом граду, под полицијском је присмотром и дјелимично окружена бодљикавом жицом. Саграђена је на темељима византијске базилике у вријеме краља Милутина 1306. године. У 18. вијеку била је претворена у џамију. Тешко је страдала у мартовском погрому, када су Албанци у њој палили гуме, да би црни дим уништио прекрасне фреске по којима је позната и налази се на УНЕСКО-вој листи свјетске културне баштине. Како записа један путописац у њеној припрати на арапском, „Зјеница ока мога, гнијездо је љепоте твоје“.

Око поднева, припремљено нам је послужење, а затим и ручак у Богословији, након којег су ђаци кренули са пјесмом. Неописив осјећај туге и среће свих нас, да буквално не постоје ријечи којима се то може описати. Запјевасмо старе метохијске пјесме, као и неке нове, а на крају и нашу Марсељезу и наш аманет „Онамо, ‘намо“. Пјесма тих момака који у 21. вијеку живе у полугету, њихов пркос, ведрина, памет, речитост навели су нас да се осјећамо поносно што се налазимо у њиховом друштву. Не смијемо изоставити и наше малобројне сународнике који са овим момцима истрајавају, дијеле добро и зло. Сваки секунд нашег дружења био је максимално испуњен јаким емоцијама. Колико њима недостаје више српског народа у окружењу, да би се колико толико осјећали сигурније, толико нама фали љубави, слоге, заједничарења што смо могли да примимо од њих.

И тако у већ неком заносу, а било је предивно сунчано призренско поподне, кренули смо ка обиласку још двије цркве и чувене Каљаје. Цркву св. Спаса у подножју тврђаве подигао је 1330. године властелин Младен Владојевић. Црква св. Недеље задужбина је Марка Мрњавчевића и подигнута је 1370. године. Обије су тешко страдале у мартовском погрому. Затим смо наставили успон ка Каљају и уживали у призору који никога није оставио равнодушним. Под нама пружала се панорама града, у даљини висови Коритника, Паштрика, Јуничких планина – Метохија пред нама!

По повратку са тврђаве, у спортској сали Богословије, одиграли смо фудбалски и кошаркашки меч са ђацима. У фудбалу побједа је припала нама, додуше остварена у последњим секундама меча, док у кошарци није било дилеме. Богословци су показали још један у низу својих талената.

Ближио се повратак за Подгорицу. Топли поздрави и упућен позив нашим Призренцима да нам првом приликом буду гости. У сутону смо напустили царски град. Погледи ка Метохији са Врбнице и свима једна иста мисао у глави: Догодине у Призрену!  Дугујемо велику захвалност свима из Призренске богословије на братском дочеку и гостопримству и надамо се да ћемо имати прилику да узвратимо.

Захваљујући члановима наше организације, браћи и сестрама који су током марта мјесеца донирали новац на рачун Хуманитарног омладинског клуба “Млади за Космет“, прикупљено је 500€ за помоћ Богословији, које су овом приликом уручене.

„Млади за Космет“ позивају све пријатеље и људе добре воље, да у складу са својим могућностима кроз мјесечне донације помогну рад организације, а самим тим и наш народ на Косову и Метохији.

Извор: Ин4С

Тонски прилог Радија Светигора

Митрополит Амфилохије у Даниловграду одржао предавање „Благословен који долази у име Господње“

5. априла 2017. - 23:03

Као што тијелу треба храна, тако и души треба духовно знање, односно сазнање да је бесмртна и искра божанске свјетлости Господа Исуса Христа. Због тога су хришћани позвани да поред тјелесне хране траже и духовна сазнања, јер човјек није само тијело или душа, већ је човјек и једно и друго. Како поред тијела нахранити и душу, једно је од питања на које одговора немају разне идеологије или философски правци, али има хришћанство које у пуноћи Христа и његове побједе над смрћу омогућује човјеку да живи смислен живот на Земљи, али и да чезне и нада се вјечном животу. То је један од закључака предавања митрополита црногорско-приморског Амфилохија у Даниловграду. Митрополит је гостовао на трибини Црквене општине и Православног братства „Свети Арсеније“ из Даниловграда, а одржаној у сали Завичајног музеја.

Братоубилаштво темељ данашње Црне Горе

Митрополит Амфилохије је најавио да ће уз помоћ Бога поново сахранити кости са гробља поред цркве Светог Ђорђа у Подгорици, гдје су добрим дијелом сахрањене жртве савезничког бомбардовања тог града 1944. године. Он је нагласио да се још увијек не зна ко је наредио то бомбардовање, али након толико година са пуно сигурности се може рећи да је то урађено по наговору комуниста, односно Броза и његових сарадника.

– Уколико се човјек не рађа за вјечни живот него само за овај пролазни онда је боље и да га нема. Велики писци попут Достојевског добро су то знали, па су у својим дјелима описивали стање у којем се налазе људи који не вјерују у Бога и вјечни живот. Достојевски је оставио потресна свједочанства таквог психолошког стања и у таквој ситуацији човјеку самоубиство изгледа као потпуно смислен излаз, јер зашто сва ова мука у животу, ако је пред нама једино смрт и ништавило. Наше вријеме је засновано на пролазном бићу и оду тој пролазности. Због тога су двије доминантне појаве у 20. вијеку, фашизам и комунизам, уништиле на милионе људи у потрази за коначним одговором на смисао живота у овом свијету. Ти покрети нијесу схватили да човјек не живи само пролазним, него и вјечним животом, који је могућ само уколико имате вјеру – нагласио је владика Амфилохије.

Он је говорио о светињи хљеба, али не само као храни за тијело, већ његовом духовном преображају у цркви у тијело Христово. По његовим ријечима хљеб који користимо у цркви натопљен је љубављу Христа и тек уз његов благослов помаже људима и отвара им врата вјечности.

– Хљеб може да буде пролазна храна, али уз благослов Христа он добија непролазну вриједност. У таквом хљебу се открива смисао творевине, а посебно човјека. То је написано у Новом завјету гдје Христ каже да је Он Хљеб Живота и да они који се са њиме хране живјеће вјечно и биће дио Божјег царства. Због тога је смисао Васкршњег поста да се очистимо и сретнемо са Господом и да се преко причешћа Хљебом Живота сјединимо са њиме – појаснио је господин Амфилохије.
Он је објаснио да је савремена Црна Гора кренула антихришћанским путем, јер је заборавила правио смисао хљеба живота и тумачи га једино као храну за тијело. Такво схватање хљеба међу Србе су донијели комунисти, а њихови данашњи идеолошки потомци у овдашњој власти настављају тамо гдје су комунисти стали. Митрополит Амфилохије сматра да Црну Гору тек очекују велика искушења, јер је велико питање шта ће овом народу донијети „некрштена дјеца крштених комуниста“.

– Током Другог свјетског рата догодила у близини Даниловграда десила се острошка трагедија гдје су на правди бога убијене вође Југословенске војске у отаџбини и то само зато што су бранили манастир од безбожника. Чак су њихове кости биле разбацане око манастира и само захваљујући духовницима она су сачувана и сахрањена на једном мјесту. Ипак, комунисти су на њиховом гробљу саградили клозет, што је велико понижење за те људе и њихове породице. Ипак, у наше вријеме смо их достојмо сахранили, како би се вратили себи и својим светињама , односно вјечном хљебу и нашем Господу – примјетио је господин Амфилохије.

Иван Милошевић

Извор: Дан

Фото: Архива

Тонски прилог Радија Светигора

Јеромонах Пантелејмон Шушња: Како настаје депресија

5. априла 2017. - 22:39

Отишао је из света и подвизава се у подножју планине Шурјану у посту и молитви, у радости живљења са својом браћом у Христу. Дипломац Академије уметности, иконописац и фотограф, отац Пантелејмон је још и изваредни приповедач, чије речи, напојене благодаћу, су извеле из душевне кризе хиљаде младих људи. Пошла сам да тражим његово утешно присуство у току Великог поста, да бих нашла одговор на страдања која често занемарујемо и која прете да постану болест века. И ево га, приручник за душевно исцељење и препород.

Нико не може да се оствари ван љубави

Данас нам се чини да се, више него икад, налазимо у ћорсокаку. Статистика сведочи да сваки десети Румун пати од депресије. Оче, шта то говори о временима у којима ми живимо?

Свет  захваћен депресијом је свет лишен радости и љубави. То је отуђени и усамљени свет, свет мржње, који је изгубио оријентире, свет у коме је изгубљена мера по вертикали и човек се развија само по хоризонтали постојања, у непрекидној и пустој различитости. То је свет коме немате ништа више да кажете. Свет лишен Бога, где радост често мешају са задовољством. Међутим, истинска радост је повезана са много дубљим механизмима, она је потпуно остваривање тебе као човека и тесно је повезана са напретком у духовном животу. Депресија се јавља онда када људи не схватају своју сврху, смисао свог постојања на овој земљи.

Нико  од људи који пате од депресије не може да се ослободи од те досадне мисли да је живот лишен смисла. Јер ми не бирамо да ли ћемо се родити или не, као што не бирамо ни то када ћемо умрети.

Једини  смисао живота је спасење. Само што људи често мисле као да је спасење нешто  што нам се даје после неке коначне пресуде, ако смо урадили нека добра дела. А спасење је блаженство, рај. А рај није неко тамо место. Рај је стање међусобних односа са Богом, које се доживљава још овде, на земљи. Тешко је заволети идеју. Зато је Бог постао Човек, да би нас научио да ми можемо да Га волимо, тако што ћемо волети оне који су поред нас.

Спасење представља динамику тих међусобних односа љубави, са свим његовим  успонима и падовима. Нико не може да се оствари ван љубави, без неког међусобног односа. Људи заборављају да Бог није један, Бог-то су међусобни односи (Тројичност), а ми смо створени према Његовом подобију. Радост хоће да се дели, она се не може остварити у усамљености. Зато се каже да је највећа срећа-волети и бити вољен.

Ви сте још и свештеник, духовник. Да ли они који пате од депресије траже утеху у манастиру?

Многи долазе да би стекли мир у манастиру, али то не значи да они са великом лакоћом отварају своју душу. Они се могу препознати према изгледу. Несрећан човек је онај без сјаја у очима. Он је преоптерећен, погрбљен, мрачан и често агресиван. Када је човек незадовољан самим собом, он је агресиван. Он је као рањена звер која пати, опасна је и не даје да јој се помогне. Али се у већини случајева иза насиља крије не злоба, већ патња.

Бог никада неће издати

Живот никада није био тако лак, као сада. И без обзира на то, у свету постоји све више патњи. Одакле оне долазе?

Депресија је стање пада. Она настаје због тога што душа нема мира са самом собом, са Богом или људима. То је стање конфликта, унутрашње борбе између душе и разума. Одсуство равнотеже. Депресија пре свега означава одсуство љубави. Људи пате онда када око себе не могу да нађу склониште у душама других. Када људи не могу да нађу бескорисну подршку са стране себи сличних, они се обесхрабрују у односима са Богом, и тешко им је да у себи замисле Бога као оног који воли. Ипак, ако људи и издају зато што су немоћни, онда је Бог једини Који неће издати никада.

И веома је тешко достићи меру међусобног односа са Богом, немајући међусобне односе са људима. Нама је потребна подршка и од стране себи сличних, да нисмо бескорисни у овом свету. Због тога је немогуће избавити се од депресије без те безусловне љубави која за узврат  не тражи ништа, која те не осуђује и не криви, већ те прихвата и умирује.

А да ли заиста волећи оне који су очајни, ми можемо да им помогнемо да оздраве?

Ми бисмо требали да сами будемо једни за друге Бог, да их умирујемо, уливамо им наду, пружамо уточиште, да будемо као склониште у планинама за време олује. Треба да их штитимо и да будемо за њих дом. Када храниш другог, ти уствари храниш Бога; када га грлиш, он као да се облачи тобом, и више му није хладно. Када му говориш, он се загрева твојим речима.

Љубав је једино спасење. Ја сам сретао људе који су победили у себи стања блиска патологији. Они нису имали мира зато што нису могли да опросте, и то стање неопраштања их је млело, рушило унутра. Када су нашли снаге да опросте, да се смире, да прихвате у срцима оне који су погрешили према њима, тада су се они сасвим мењали.

Потребно је само да имамо трпљење. Само ступање у међусобне односе љубави са другима може да утоли жеђ човека. Када човек налази мир у неким односима, он долази себи. Али за то се треба избавити од  поседнутости својим „ја“.

То јест одрећи се егоизма?

Егоизам, наша сопствена воља су наши највећи непријатељи. Они тиранишу и нас и друге. Ми не можемо да имамо дубоке међусобне односе са другима без одрицања од себе. Ако се ја не одричем себе, онда ја тражим од другога да се он равна са мном, то јест да ме он подражава у мушљењу, осећањима, да би видео свет баш као ја. То значи, заробити га, лишити га слободе. И тада ја његово биће сравњујем са нулом, и он више не може да се развија.

Он почиње да се штити и удаљује од мене, зато што осећа да се ја трудим да га уништим, чак и ако ја, можда и компензујем то нечим спољашњим. Надокнађујем  му поклонима, али фактички ја стичем власт над њим, поробљавам га, претварам га у накит којим могу себе да улепшам. А као резултат и сам се такође осећам усамљен.

Када си слободан од својега ја (опседнутости  собом) и од служења своме „ја“, ти почињеш да размишљаш о другом човеку заиста, почињеш да мислиш шта можеш да урадиш за њега, не очекујући да те он замоли за то. Или да га чекаш кући са неким укусним јелом? Или да му донесеш чашу воде? Или да му уступиш место? Шта може бити лепше од тога да му приђеш и поправиш му ћебе да се не прехлади када заспи?

Парадокс се састоји у томе што када се ти одрекнеш себе, ти налазиш себе и добијаш другога.   Ти га покораваш када одбијаш да га покориш. Што бише будеш желео да подчиниш и контролишеш, све си више усамљенији; што више дајеш себе другима, то си више окружен људима. Људи би требало да буду као свеће, које уништавајући себе, сијају около и греју друге.

rumunija

Ти си срећан не када узимаш, већ када поклањаш

Незадовољство тиме што те окружује такође изазива депресију. Већина људи вечито пати за нечим другим. Њихов живот је увек на неком другом месту. Зашто они не налазе себи место и смисао?

Иза многих тражења човека уствари је сакривена његова потреба за Божанством. Људи пате за стањем Бога. Они страдају од своје немоћи, осећају да би могли да буду нешто веће него што јесу. Али то нешто боље преносе изван себе уместо да га акумулирају у себи. Стреме да имају уместо тога да постану. Стреме да владају уместо да поклањају.

Погрешно оријентисана  на вредности овога света, та туга почиње да се меша са фрустрацијом, зато што спољашње ствари не могу да задовоље душу.

Неки људи имају све што им је потребно: посао који су желели, довољно новца за сав преостали живот и чак популарност… И сви су они дубоко несрећни. Шта им недостаје?

Ти људи имају предмете које су хтели, које су купили себи и људима око себе, али су из вида испустили међусобне односе са другима. Они зависе од материјалних ствари управо због те своје несигурности у постојање друге стварности. Ако ти знаш да постоји вечност, ти се лако одвајаш од материјалних проблема. Ти их више очајно не сакупљаш. Више се не бојш сутрашњег дана, добијаш увереност, а значи стичеш веру.

Материја сама по себи не може да донесе веру, као што не може да је донесе ни уметничка, ни интелектуална слава. Ти ниси срећан у тренутку када узимаш за себе, већ кад дајеш. Вредности, небитно да ли су оне материјалне, духовне, или интелектуалне се морају сакупљати да би биле поклоњене. Материју је потребно преобразити, она мора добити духовну вредност посредством наших вољних и добрих поступака.

Човек када се труди да накупи на камару материју са егоистичним циљем, да сакупи иметак, уствари га самим тим одваја из природног тока-да служи међусобним односима међу људима. Али, материја је увек једна те иста, она се не умножава. Заиста је задивљујуће, да кад помислиш да вода коју ми пијемо је једна те иста, у истој тој количини као и пре хиљаду година. То је иста вода која циркулише, која није напустила планету. То је дар за сваког од нас.

Приметила сам код многих савремених младих људи накакав мазохизам несреће. Они преживљавају патње са слашћу, као да се хране њом. Праве себи гнездо у депресији.

Постоји једно накарадно, меланхолично задовољство, човечији бол романтичарског порекла-„сладе“ се одређеним патњама само зато што нас те патње погађају у нешто са оне стране инстикта, омогућавају човеку да осети своју душу као живу и вибрирајућу. Неспособни да пођу спасоносним путем радости (што подразумевају врлине) они одабирају удобан пут неспасоносне патње, што их доводи до тога да заувек не могу да изађу из тог стања.

Осећати задовољство од бола је аномалија душевног развоја. И то је задовољство, а не радост!

Нема потребе да будемо срећни сваког тренутка

Куда год да погледамо, свуда се пропагандира модел успешног, вечно насмејаног човека. Срећа је императив, а депресија срамота, срамна етикета. На основу сличног притиска од стране друштва немогућност да се радујемо још јаче баца неке људе у очајање.

Претпоставка да морамо да будемо срећни сваког тренутка свог живота, је у самом корену погрешна и рађа врло много фрустрација, зато што људи ступају у борбу са нереалним, утопијским моделом. Живот није стална срећа, као што није ни стално мучење. Живот је преплетање патњи и радости, а радост често долази као награда за напор(муку),долази од испуњавања неког дуга, обавезе, од тога шта ти радиш са тим талентима који су ти дати. Бог је радио шест дана, а седми је одмарао.

Опседнутост срећом по сваку цену је погубна. То значи да су твоје жеље претекле живот и постале неприродне. Главно је не желети оно што је немогуће, радовати се томе што већ имаш: и добром, и лошем, налазити смисао у свему што се догађа са тобом. Давати смисао сваком искушењу у свом животу.

Ако уклонимо животне тешкоће и напоре, онда ћемо уклонити и радост.  Живот без проблема, проживљен у задовољству, је живот у коме губиш могућност да се оствариш. Само покушаји, плаћени неудобношћу и жртвом, остављају траг у човековом бићу.

Размишљајући о користи коју добијаш, ти више не гледаш са страхом на тешкоће и патње живота. Ако погледамо на стање ствари са тачке вечности, онда ћемо из овог света отићи само са оним што смо постали.

 

Нашавши се у рукама психолога, депресија се лечи као болест. Чак се и нуде методе изласка из депресије у десет корака… Да ли се могу превладати душевне патње по рецепту?

Ти никада нећеш доћи у добро стање без духовног рада. Радост не може доћи са другог места осим од извора радости, којег представља Бог, она не долази другачије него од преживљавања љубави. А за то нам је потребно да умијемо очи и видимо у другоме лик Божији. Да пређемо преко његових мана (јер мане се не односе на дубину бића, већ представљају нешто случајно у њему) и погледамо дубље.

Када волиш некога, говорио је отац Јустин, настојник манастира Оаша, ти се налазиш буквално у скафандеру, у коме проничу у дубине океана и на површину износе блага. Када некога волиш, ти га инспиришеш, активираш у њему снаге, за које  он није ни знао да их има. Снаге које леже скривене на дну океана.

Наше постојање као човечијих бића је немогуће без љубави других. Сваки човек открива у нама некакав другачији начин нашег постојања у свету. Ми можемо да будемо веома различити у зависности од тога, колико дубоких међусобних односа активирамо у себи. Само помоћу преживљавања међусобних односа ми откривамо саме себе и напредујемо ка нашем истинитом лику који је неисцрпан, који и јесте Бог у нама. Али, нажалост, ми откривамо једни у другима само 1% од онога што бисмо могли. Ми јако преживљавамо умањени облик себе. Веома смо шкрти са собом, не дајемо себи права на живот, на постојање. Ми не волимо себе у довољној мери.

Неке људе ломе чак незнатна искушења, а други, иако им се дају безбројне тешкоће, иду кроз живот са подигнутом главом. Зашто једни имају снагу да им се одупру, а други не? А да није тесто, од кога смо сви замешени, толико различито?

Оно што  чини живот неких људи веома тешким- то није то што је живот тежак сам по себи, већ то што они нису расположени да виде и светлу страну животних тешкоћа. Због тога је најбитније да нађемо смисао сваког искушења или патње са којима се суочавамо. Ако им даш смисао, онда ћеш наћи снагу и увереност да наставиш даље са подигнутом главом. Ако у њима не налазиш смисао, онда ћеш доћи то тога, да ће те они сломити.

Кад се човек не би сусретао са страдањем, био би крајње површан. Само нас животна искушења  приморавају да размишљамо дубље. Када је њему добро у сваком смислу, он долази у стагнацију, живи на површини, не живи свим својим бићем.

Не би требало да се плашимо патње. Христос нас је научио како да је се ослободимо. Он ју је прогнао из Свог земаљског живота, превазишавши страх глади, неспавања, бола, чак и страх од смрти, који све држи у ропству. И стојећи изнад страха, Он је био слободан.

Страх пред тешким животним искушењима нас паралише и онемогућава нам  да будемо нешто више од оног што јесмо. Потребно је имати храбрости и замислити за себе величанственији живот. Потребно је имати храбрости да маштамо и да видимо себе изнад наших страхова и немоћи.

Срећни људи заиста не знају да су срећни

Оче, ви живите на таквом месту које је рај на земљи. А у граду депресија и безумље се данас осећају као код куће…

Прави мир је онај који је створио Бог, а не тај вештачки који је створио човек. Говоре да су монаси оставили свет. А нама се свиђа да се говори да смо ушли у свет, док смо као грађани изашли из света. Каква је само срећа осећати ритам природе, осећати пролећно буђење растресите, сирове земље, видети како цветају изданци!

У граду се због толиког броја комуникативних апарата изгубила лепота живота, та обредна лепота понашања, гестова и речи којима си ти указивао поштовање човеку поред тебе. Она је замењена великом наглошћу и великом дрскошћу. Сељак је умео да све испуни лепотом и смислом буквално до одеће коју је облачио. Сваки вез је имао значење. Чак је и алат био украшен. А када би кренуо у поље, певао би, да би свој рад учинио пријатнијим.

Данас се човек више и не радује своме послу, зато што је он за њега само средство за добијање новца. Тај утилитаризам, толико очигледан у граду, довео је до губљења духовне мере живота. Нема више тајни у раду, у међусобним односима, ми више не видимо тајне другог, већ га посматрамо само са становишта његове продуктивности и експлоатације. Ми искоришћавамо једни друге и спремни смо да искористимо чак и Бога.

Шта бисмо могли да урадимо да бисмо превазишли те недостатке, да бисмо се исцелили душевно?

Свако од нас може да се издигне  изнад живота, ако да смисао свему што ради, ако се кроз све што ради буде приближавао Богу. Ти се освећујеш не само молитвом или идењем у цркву, него и сваким својим делом и гестом. Од тога, како стојиш, до тога, како радиш, од тога како спремаш храну до тога како садиш цвет, од тога како разговараш са човеком до тога како идеш на спавање – све наше свакодневне гестове је потребно променити посебним начином постојања. Љубављу коју носимо са собом. Потребно је да их испунимо богоприсуством, смислом, тајнама, лепотом и радошћу.

Кажу да је истинска радост дубока, али при свему томе, она је пролазна. Зашто ми не можемо да је зафиксирамо, зашто не можемо да је зауставимо на том месту?

Не треба да радост посматрамо као наркотик, да би нам она помогла да заборавимо патње овога света, не треба да нам буде бекство од проблема. Њу уопште није потребно тражити! Људи заиста срећни не знају да су срећни, зато што мере своју срећу срећом другога. Они су изашли из себе и живе за другог. Срећа сама долази. И долази као дар ономе ко уме да тражи другог и Бога.

Сви ти врхови среће који нас опијају, сва та сјајна дела у току живота су само краткотрајни степени. То је одмор, то је награда за сваки пређени степен после кога не смемо да се зауставимо. Под њиховом сенком, Христос нам дарује мир кога не може нико одузети. Он нам дарује мир и сталну срећу која са нас скида окове и чини нас слободним.

Диа Раду

С румунског: Зинаида Пејкова

С руског: Душка Здравковић

Извор: Православна  породица/Православие.ру

 

У цркви Свете Недјеље у Јошици 5. априла одслужена Литургија пређеосвећених дарова

5. априла 2017. - 19:14

У сриједу 5.4.2017. у цркви Св. Недјеље у Јошици одслужена је Св.Литургија пређеосвећених дарова. Светом литургијом началствовао је протојереј ставрофор Благота Васиљевић уз саслужење протојереја Владана Пантелића и уз молитвено учешће више свештеника.Након причешћа вјерних и по свршетку Св. Литургије о.Благота се обратио вјерном народу веома надахнутом бесједом. Између осталог,о. Благота је рекао да у животу свакоког хришћанина постоје два пута;пут истине и пут светости!Христос,који је пут истине и светост која је испуњена свим нашим врлинама!Христос је ,заиста наша истина,а сами од себе ништа не можемо учинити,ако нам Бог не помогне! Бог ништа не трпи лажно,јер само истина ће нас спасити! Ма каква да је,истина ће нас спасити,јер свака лаж води у пропаст!„ Зато се помолимо Богу,да нам Он увијек буде вођа и путовођа и тада ћемо се спасити“,рекао је у својој бесједи о.Благота  На крају је свима пожелио,да у радости сви заједно дочекамо велики празник Васкрсења Христовог. Након Св.Литургије,надлежни парох о.Небојша Вуловић позвао је све присутне на послужење у парохијском дому које су парохијани припремили.

Драгана Вуловић

У Кузбаској богословији у Русији одржан научни семинар предавача из Цетињске богословије

5. априла 2017. - 18:44

Дана 1. априла у великој сали Кузбаске православне богословије одржан је научни семинар представника Српске православне цркве: ректора Цетињске богословије протојереја-ставрофора Гојка Перовића, предавача богословије протојереја-ставрофора Арсенија Радовића и професора историје хришћанске цркве Аполона Мишченка

Гости из богословије Светог Петра Цетињског излагали су реферате, приказали фото и видео-презентације о историји црквено-политичких преокрета Црне Горе у саставу разних држава у различитим периодима свога постојања. Такође је било ријечи о подвижништву и светости у Српској цркви на примјеру Светог Петра Цетињског. Сусрет се завршио излагањем о Цетињској богословији од момента њеног препорода 1992. до данас, а такође и одговорима на питања присутних.

Између представника двије богословије, послије ручка, одржан је пријатељски меч у стоном тенису.

Уочи свеноћног бденија, представници црногорске богословије срели су се с парохијанима храма Христовог рођења, којима су причали о обичајима и карактеристикама покајничке дисциплине у Српској цркви. Послије тога гости су учествовали у богослужењу.

Послије завршетка службе делегација Цетињске православне богословије упутила се у Кемерово ради саслуживања ректору Кузбаске духовне школе, митрополиту кемеровском и прокопјевском Аристарху, на недјељној литургији у Знамењској катедралној цркви.

С руског: Марија Живковић

Извор: seminaria.info

Тонски прилог Радија Светигора

Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора одржало концерт у православној цркви Светог Благовјештења у Дубровнику

5. априла 2017. - 17:15

Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора одржало је 4. априла концерт у православној цркви Светог Благовјештења у Дубровнику

О наступу пише и сајт Дубровачке бискупије који наводи да је „Јединство“ наступило у склопу Дана хришћанске културе.

“Хором је дириговао ђакон Михајло Лазаревић, а солискиње су биле сопранисткиње Милица Лалошевић, Дарија Лазаренко и Јована Миљеновић. Публика је могла уживати у историјским дјелима православне духовне музике.Окупљене је у име хора поздравио Драган Ђурчић, генерални секретар Српског пјевачког друштва „Јединство“. Кратко се осврнуо на историју друштва старог скоро 180 година те истакао да његова повезаност са Дубровником траје још од 1877. године када су чланови пјевали приликом посвете цркве Светог Благовјештења 21. октобра, заједно с Дубровачким српским пјевачким друштвом „Слога“. Додао је и како су такође 1893. године приликом одржавања академије у Котору прикупљани прилози за подизање споменика ренесансном пјеснику Џиву Гундулићу.

Уз бројну публику, концерту су присуствовали монсињор Мате Узинић, дубровачки бискуп, монсињор Станко Ласић, в.д. генералног викара Дубровачке бискупије, дон Ивица Перван, канцелар Дубровачке бискупије, отац Стеван Ковачевић, дубровачки парох, и отац Дражен Тупањанин, требињски парох”, преноси сајт Дубровачке бискупије.

Предраг Николић

У манастиру Ћелија пиперска одржан сабор женског монаштва Митрополије црногорско-приморске (видео)

5. априла 2017. - 16:37

У манастиру Ћелија пиперска данас је одржан редовни годишњи сабор женског монаштва Митрополије црногорско-приморске.

Сабрање је почело Светом литургијом пређеосвећених дарова, коју је са свештенством служио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије.

Након светог причешћа Митрополит Амфилохије је рекао да сва велика четресетница није ништа друго до сјећање на Христа Господа.

„Ту су сва она пророштва о Њему и сва она догађања у историји спасења рода људскога, од изгнања Адамовог и Евиног из раја због њиховог гријеха. Па онда редом: све оне личности старозавјетне, сви они пророци и њихова пророштва… Све је то свједочанство о доласку Месије“, рекао је Владика Амфилохије.

Он је рекао да су неке од тих старозавјетних личности предуказање на Христа и на Његову жртву.

„Посебно су ту значајне двије личности старозавјетне“, рекао је он и додао да су то Исак, син Аврамов и Јосиф, продат у Египат од синова Јаковљевих.

Он је објаснио да све што читамо и појемо у току овога светога поста јесте преношење тих старозавјетних пророштава и откривање смисла тих личности и догађаја.

„То видимо и у канону Светог Андреја Критскога. Сав Стари завјет је ту преточен у молитву и у подстицај на покајање. Оне зле и опаке личности су приказане као наше људске страсти које разарају наш ум и срце и помрачују нашу душу. А оне личности, као што су Јосиф и Исак и Аврам, као што су пророци, оне су символи наших врлина“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Рајо Војиновић

Фото: Јован Радовић

Видео: Острог Тв Студио

Тонски прилог Радија Светигора

Митрополит Амфилохије 4. априла одслужио Литургију пређеосвећених дарова у манастиру Ждребаоник

5. априла 2017. - 15:54

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије служио је у уторак, 4. априла, са свештенством Свету литургију пређеосвећених дарова у манастиру Ждребаоник код Даниловграда.

У литургијској бесједи Митрополит Амфилохије је рекао да причешћујући се ми цјелујемо Господа и Он цјелује нас.

„Ми грлимо Њега и Он грли нас својим Духом Светим, и усељује се у нас, пун благодати и истине“, рекао је Владика.

Он је додао да наш Бог није неки далеки бог.

„Он није бог философа и мудраца, него је Он Бог Аврама, Исака и Јакова, Бог светих пророка који су га видјели, чули. Он је Бог светих апостола и ученика Његових који су га опипали, који су се срели са Њим, којима је горело срце док су ходили са њим за Емаус, који су га посвједочили. Он је Бог отаца наших. И прослављајући Њега ми га не прослављамо сами, него га прослављамо са свима светима“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Рајо Војиновић

Фото: Јован Радовић

Тонски прилог Радија Светигора