Празник Благовијести прослављен у манастиру Ћелијама код Ваљева

8. априла 2017. - 22:51

Празник Благовести, дан рођења и престављења Господу Преподобног оца Јустина Ћелијског, и ове године у манастир Ћелије сабрао је мноштво свештенства и верног народа

Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки др Атанасије (Јевтић), уз саслуживање свештенослужитеља Архиепископије београдско-карловачке, Митрополије црногорско-приморске, епархија Захумско-херцеговачке, Шабачке и Ваљевске, свештеника Чешке Православне Цркве и молитвено учешће Епископа ваљевског г. Милутина.

После богослужења преломљен је славски колач и приређена трпеза љубави.

-Свој земаљски живот отпочео је на Благовести, као Благоје у благочестивој побожној породици у граду Врању, на југу Србије, завичају Светог Прохора Пчињског. Прешавши Албанску голготу са српским јунацима, учењачки путеви га воде у царску Русију, Енглеску, Француску и Грчку. Потом, даровити богослов Благоје постаје монах Јустин, професор богословије у Битољу, писац, уредник часописа „Хришћански живот“ и оснивач Српског философског друштва. По благослову ондашњег Епископа шабачко-ваљевског Симеона, долази у манастир Ћелије 1948. године. Управо ту, крај обале Градца, у близини села Лелић, завичаја равноапостолног светитеља владике Николаја, богомудри црноризац Јустин отпочиње своју тридесет година дугу благовест, проповед и сведочење Христовог Јеванђеља, која своју земаљску кончину исписује такође на Благовести. Радовао се доласку у северне крајеве Србије, да буде близу владике Николаја, који је управо у школи манастира Ћелије стекао основно образовање. Читав земаљски живот оца Јустина био је благовест. Оставио нам је сведочанство и путоказ за наш хришћански живот, благовештењско је слово епископа др Атанасија (Јевтића), једног од најистакнутијих ученика ћелијског мудраца и молитвеника.

-Он је благовестио кроз своје проповеди и књиге, не само у ваљевском крају и српском народу, већ широм Православља. Прослављен је, дела му се преводе и читају међу свим православним народима. Хвала Богу да смо се данас окупили овде, где је он благовестио. Свака реч му је била благовест и управо на Благовести се преселио у бољи, вечни свет о коме је проповедао. Сећате његових речи, ви који сте долазили овде, честити и побожни Ваљевци. Отац Јустин је плакао због српских страдања од Метохије до Јасеновца. Свака суза српског народа га је болела. Детиња, мученичка, покајничка…, сећања су владике Атанасија на славног му учитеља, који је био и остао надахнуће младим богословима, утеха и снага свим богочежњивим душама.

-Отац Јустин веома је волео и поштовао Светог владику Николаја. Говорећи на његовом десетогодишњем парастосу у задужбини у родном му Лелићу, себе би упоредио са комарцем, док би Лелићког Златоуста називао највећим орлом у српској историји. Отац Јустин био је и лав и орао. Зато нас и данас око свог кивота окупља са свих страна, из Србије целе, земаља у окружењу, али и братских Грчке и Русије, истакао је епископ Атанасије.

Сабрање у Ћелијама завршено је агапама, које је приредило сестринство манастира. За трпезом, речи благодарја Господу, ави Јустину, епископу Атанасију и свима који су били део свечаности упутио је Епископ ваљевски г. Милутин, духовни отац верном народу Ваљевске епархије, богомспасаване молитвама владике Николаја и аве Јустина, двају духовних горостаса српског народа.

Извор: СПЦ/Епархија ваљевска

Тонски прилог Радија Светигора

Врбица прослављена у Сутомору

8. априла 2017. - 22:26

Више од двије стотине вјерника присуствовало је вечерњој служби и освећењу маслинових гранчица, те присуствовало литији у част празника уласка Господа нашега Исуса Христа у Јерусалим (Цвијети).

Након литије, приређен богат културно умјетнички програм и одигране представе о чудесним исцјељењима, које је чинио Господ Исус Христос.

Културно умјетнички програм је припремљен у оквиру школе вјерорнауке при цркви Свете Петке у Сутомору, а учесници су била дјеца која похадјају ту школу, а у сарадњи са вјероучитељицом Младеном Церовић и професорицом Мирјаном Савићевић.  У програму је учествовало више од четрдесеторо дјеце из Сутомора и околине, а посебна сатисфакција за организаторе и учеснике програма, је што је ово један од највише посјећених догађаја у оквиру вјерских догађања у Сутомору.

Драго Зечевић

Мноштво дјеце са родитељима прославило празник Врбицу у храму Светог Николе у Котору

8. априла 2017. - 21:56

И ове године мноштво дјеце са родитељима прославило је празник ВРБИЦЕ у храму Св. Николе у Котору

Традиција прослављања Врбице је необично стара, а између два рата су на тај дан ученици ишли на излет до Доброте.

Због тога се сада се тај локалитет зове Врбице.

Тамо се налази наша црква Св.Василија Острошког  Чудотворца.

Слављење у данашњој форми васпостављено је 1970. г. са звончићима и опходом – литијом око цркава Св. Луке и Св. Николе.

Предраг Николић 

Др Петар Рундо, срески љекар из Требиња, објешен 1942. у усташкој полицији

8. априла 2017. - 21:45

„Мој отац др Петар Рундо био је срески љекар у Требињу. Његово присуство ексхумацији Срба из Придворачке јаме у својству санитетске инспекције – захтјевали су италијански љекари који су га познавали, а то је била и законска норма у Италији. То је било октобра 1941. године. Тада усташе више нису могле да праве злочине, Италијани су чврсто држали власт у Требињу. Наравно, усташе су биле на сваком ћошку, њихов вођа био је апотекар Ђорђо Стринчић и ја га се сјећам – ходао је градом у усташкој униформи и био упадљиво хром – гегао се и дизао руку уз сваки поздрав! Мој је отац ухапшен тек априла 1942. и исте ноћи у полицијском затвору силом објешен! Рекли су нам да се сам убио“, почиње причу о свом оцу др Михаило Рундо, који већ 51 годину живи у Њемачкој, у Франкфурту. Радио је на Универзитетској клиници тог града, а већ 18 година је у пензији.

Објешен па сахрањен ноћу, уз забрану пратње

Помогао је тако овом интернет магазину да открије причу о необичном животу и трагичном крају угледног среског љекара др Петра Рунда и наређењу да се он сахрани ноћу, а са забраном пратње!

„Нико нам није ни изјавио саучешће, страх је владао људима. Једино су два италијанска љекара дошла у наш стан да изјаве саучешће. Они су познавали нашег оца јер су га звали у гарнизон кад се тифус појавио и међу Италијанима, пошто они нису имали искуства с тим. Иначе, они су прво отишли у полицију, па онда дошли у наш стан. Старији се звао др Кокери и био је из Болоње”, запамтио је, као осмогодишњи дјечак, др Михаило.

Сазнао је послије да је његова мајка Љубица рекла тада италијанским љекарима да она мисли да су га убили. И да је млађи љекар одговорио да је он патолог и судски љекар у Италији и да ће тражити да прегледа и обдукује др Рунда.

”Мајка се сложила, а за дивно чудо сложила се и полиција. Он је извршио обдукцију, али није констатовао насилну смрт у смислу другог лица, јер других повреда није имао. Ја мислим да су га они везали, подигли на омчу и објесили. Мој брат Ристо био је у Болоњи 1959. или 1960. и у телефонском именику пронашао је др Кокерија и они су се састали. Он му је тада исприччао о том разговору с мајком, а и сам др Кокери је био мишљења да је отац објешен.”

Др Михаило Рундо се сјећа и да је два дана послије убиства (мисли – 28. априла 1942), ноћу по њих дошао таксиста и одвезао их до мртвачнице гдје су се опростили од оца. И да су са њима биле Марија Брусман и Зора Дучић, мада Зора није била и на гробљу. А да је на сахрану дошло само троје: двије жене и требињски фотограф Бокоњић по налогу полиције, да сними сахрану. А кад је његов отац сахрањиван, да је већ свитало…

nad grobom 1942 1024x683 409x273 Др Петар Рундо – срески љекар из Требиња, објешен у усташкој полицији

sahrana 1 1024x683 409x273 Др Петар Рундо – срески љекар из Требиња, објешен у усташкој полицији”Иначе, Бокоњић је био Србин и имао је фотографску радњу на пијаци. Он је срео нашу мајку на улици и дао јој је неколико сличица са сахране, веома смо му захвални били! Он је послије рата стријељан, а не знам због чега… А на ту ноћну сахрану са забраном дошле су само двије жене. Једна остарјела Маринка, поријеклом Чехиња, која није чула за забрану, а већ је била наглува. Осим ње само Марија Брусман – она се једина усудила и поред забране! Отац јој је био званични преводилац за њемачки језик и послије рата је стријељан. Та Марија је помагала код опреме и сахране, а њена млађа сестра Радмила није могла доћи јер је узела да чува моју два мјесеца стару сестру Ангелину. Никада им то нисмо заборавили! Као ни оној двојици италијанских љекара који су нам понудили помоћ и нашу мајку, са четворо дјеце, превезли ноћу војним камионом у Херцег Нови, а ми онда у наш Рисан. Тамо је отац прије рата купио стару капетанску кућу, која нам је служила за љетовање…”, живо је сачувао у сјећању 83-годишњи др Михаило Рундо.

Његов старији брат Ристо је, додаје, истражио како је ишло то с њиховим пребацивањем из НДХ-а у Боку которску. Наиме, Бока је била припојена Италији, а пошто је њихова мајка Љубица рођена у Херцег Новом, дакле ”у Италији” – ти љекари су обавијестили италијански конзулат у Дубровнику да је она Италијанка, рођена у Италији, да одлично говори италијански језик; те тражили сагласност да је пребаце у Италију. И италијански конзулат им је дао сагласност. Али су их ипак, истиче он, пребацили из Требиња ноћу и тајно, у затвореном војном камиону! Др Михаило не зна шта је писало у одобрењу конзулата, али се сјећа да су у Рисну добили италијанска имена. Он је био Микеле, Јован – Ђовани, а Ристо – Кристофоро…

Зашто је ухапшен срески љекар?

Др Михаило истиче да је његов отац помагао свакоме, па и партизанима. И да је тог дана отишао таксијем ”у Придворице или Пољице” – пошто је један рањеник лијечен у кући. А у повратку се такси зауставио пред полицијом, не зна ни он због чега. Вјерује да су га чекали код пијаце и ”скрајнули до полиције, одмах лијево”…

dr Мihailo Rundo 334x409 Др Петар Рундо – срески љекар из Требиња, објешен у усташкој полицији
Др Михаило Рундо

”Таксиста је био муслиман и мислим да се звао Ибро, али одан оцу – он је често возио нашег оца и отац му је апсолутно вјеровао. Ни ми нисмо никада посумњали у њега. Сјећам се и да је дошао послије рата у Рисан да нас посјети, можда 1947. године. Сем њега, са оцем је ишао у посјету и његов болничар Владо Воркапић, али он се није вратио у Требиње – отишао је ‘у шуму’ (послије рата био је носилац Тринаестојулске споменице). Морам рећи да му наша мајка није вјеровала, сматрала је да је он био потказивач јер се његовој супрузи није ништа десило и нико је није дирао – живјела је слободно у Требињу! Наша мајка је то Воркапићу послије рата и рекла, али мислим да се ипак варала…

Кад је мој отац ухапшен, неко је дошао у наш стан у Бреговима и рекао мајци и ми смо сви отишли до затвора. Предратни жандар Хакија Шаран дерао се на нас! Забрањено нам је било да говоримо са оцем. Моји родитељи су се нијемо гледали, а мајка нас је држала за руке. Мој отац је тада ипак изустио на француском: “Ils savent tous!” (‘Они знају све!’) Хакија се тргао: ‘Шта, шта?’ – није ништа схватио. Моји родитељи су одлично говорили француски. То су нашем оцу биле последње ријечи упућене породици… Али нам је један од полицајаца рекао да донесемо од куће мадрац и покривач и да ће отац само ту ноћ код њих остати, а сутра ће доћи кући. Ми дјеца смо у то повјеровали, двоје је одмах отишло по мадрац и донијело га, чак смо код куће о томе говорили. Мајка је зрело мислила и знала је шта се спрема! Она је касније више пута поновила оне очеве ријечи на француском – ‘Они све знају’! Како је те ноћи било са нашим оцем – могу само да претпоставим…”, чува сјећање на тај страшни дан др Михаило Рундо.

Чак у Франкфурту је син др Рунда срео свједока који је тог јутра видио његовог оца како виси на решеткама прозора који гледа на авлију, те сазнао да је дуго висио тако објешен! Тај свједок био је Војо Секуловић, Требињац који је живио и радио у Франкфурту. Испричао му је да се он, као и друга дјеца, пео на зид иза затвора. Да је видио др Рунда како виси, отрчао кући и рекао мајци шта је видио! Али да му је она ударила шамар и рекла да не прича глупости…

Трагом усташких архива…

Полиција је породици Рундо јавила за смрт. Др Михаило напомиње да су се пристојно понашали и рекли им да се др Рундо објесио, био је сам у ћелији – али да они у то никад нису повјеровали.

”Послије рата, можда 1960. године, један пријатељ најстаријег брата Јована тражио је нешто по дубровачкој архиви и случајно пронашао извјештај полиције из Требиња Загребу, гдје описују да је ‘познати комуниста’ итд. ухапшен у Требињу, али да је исте ноћи ‘у узама’ сам себи пресудио и објесио се! Наравно, он је легално узео копију тог документа и донио мом брату. Али ми смо видјели да даље пише да је уз то ‘опће извјешће’, које иде нормалном поштом, послато и ‘специјално извјешће по куриру у Загреб’! Баш пише да је посебно извјешће са прилозима и записницима послато под бројем Т 1401 и Бр.Т 13931/42 ‘ове Велике жупе’! Мој брат Ристо је о том документу Дубровачког архива нашироко писао у писму Артуковићевом сину Радославу у САД. То писмо је објављено: и у САД, и у Лондону – у ‘Нашој речи’ коју је уређивао Десимир Тошић, а преузео га је и историчар Милан Булајић и у цјелости објавио у једној од својих књига – збирки докумената о усташким злочинима.

Ја сам одмах, још тада, копију тог ‘опћег извјешћа’ послао у Загреб, у Архиву Хрватске. Тамо је радила једна наша рођака, Српкиња, која се презивала Кнопфмахер по мужу. И сви су је држали за Хрватицу, али она је рођена у Сарајеву, као Рундо. Она ми је писала да је постојала збирка тих посебних извјешћа у којима је истина написана, али да су је усташе спалиле маја 1945, прије напуштања Загреба. Дакле, то више не постоји…”, сажима њихову потрагу по усташким архивима др Михаило.

Такође је сазнао да су усташе Хакија Шаран и Ђорђо Стринчић, који су знали истину о смрти његовог оца, послије рата објешени у Требињу. Али истина о смрти среског љекара у усташком затвору – никада није утврђена…

Студирао у Москви и Прагу

Не постоје документи о ликвидацији др Петра Рунда, али његови насљедници чувају сјећање на његову изузетну личност и необичан животни пут из родног Мостара преко пола Европе – до трагичног краја у Требињу.

otac u studentskoj uniformi 1915 Др Петар Рундо – срески љекар из Требиња, објешен у усташкој полицији

Рођен је у Мостару 5. августа 1895. Његов отац Ристо преселио се с породицом 1900. у Цетиње, гдје је Петар матурирао 1914. Породица Рундо је добила књигу од историчара Радоја Пајовића о цетињској гимназији до 1920. године, гдје пише да је његов отац од 1906. до 1914. био потпуни одликаш, што је онда била велика ријеткост. Чак и да је он био најбољи ђак те гимназије, у којој је научио њемачки, руски, француски и латински. Из породичних прича, др Михаило зна да га је црногорски краљ Никола замолио да буде учитељ у Пећи годину дана јер је она 1913. припала Црној Гори, а тамо нису имали учитеља. Те да је његовом оцу, пошто је ”послушао молбу господара“, краљ 1915. додијелио руску стипендију – па је отишао на студије медицине у Москву.

У Москви је Петар Рундо живио до 1917. и Октобарске револуције. Онда је, као медицинар, служио у транспортном возу за војску на релацији Москва – Петроград и назад. Потом се млади Петар Рундо упутио преко Урала на исток Русије, у Томск. Тамо још није била стигла револуција и намјеравао је да заврши студије у том граду. Али кад је револуција стигла и у Томск, он и остали Срби упутили су се у Владивосток. Све у свему, прешли су пола Русије и 1919. године дошли до њене крајње тачке – Владивостока. Ту их је покупио један амерички брод па их, послије двомјесечне вожње морем – довезао у Дубровник. Тамо су га чекали родитељи и сестра Марица…

”За вријеме те опште бјежаније до Владивостока, отац је све вријеме био у униформи студента московског универзитета. Говорио је да их је та униформа спасавала од разјарених бољшевика који су убијали све пред собом, али нису студенте! Иначе, у свакој крчми свирао је на својој виолини и тако зарађивао храну и спавање. И за вријеме тог двомјесечног путовања бродом – свирао је виолину и тако окупљао људе око себе. Уносио радост у тим несретним временима. Траг о томе сам случајно пронашао 1949. године од једне госпође Руже која је љетовала у Рисну, а која је такође била на том броду.”

Одмах по повратку у Краљевину Југославију, Петар Рундо отишао је у Београд због продужења студија. Међутим, у Београду још није постојао Медицински факултет па је Министарство просвете тражило ”уточиште” за несвршене студенте. Коначно су га 1920. године спремили у Праг. Тамо је он научио чешки језик и завршио студије медицине 1922. године.

”У рукама имам једино материјално свједочанство о раду и постојању мог оца у вријеме студија у Москви и у Прагу – читке и дивним рукописом исписане биљешке на 320 руком нумерисаних страна. Водио је стручне биљешке на руском језику све до 1917. и Октобарске револуције. Када је наставио студије у Прагу, на Карловом универзитету, у биљежницу је прво уписивао на њемачком језику, а послије и на чешком. На предавањима је, мислим, биљежио, а код куће праписивао ‘на чисто’. Неки дијелови су толико стручни да их је можда и преписивао из књига…”, описује медицинску биљежницу свог оца др Михаило Рундо.

biljeske ceski 390x409 Др Петар Рундо – срески љекар из Требиња, објешен у усташкој полицијиbiljeske njemacki 390x409 Др Петар Рундо – срески љекар из Требиња, објешен у усташкој полицијиbiljeske ruski 390x409 Др Петар Рундо – срески љекар из Требиња, објешен у усташкој полицији

По дипломирању је др Петар Рундо стажирао у Сарајеву годину дана, потом је радио у Фочи, па у Требињу од 1926. до 1934. године. У Требињу је и засновао породицу. Онда је премјештен у Билећу, потом 1938. у Босански Брод, гдје је породица Рундо живјела до јесени 1941. године.

„Доживјели смо да видимо српске лешеве да плове Савом, Јасеновац је већ ‘прорадио’ јер је већ постојала НДХ. Моја мајка је имала у Загребу школског друга из Дубровника, баш у министарству здравља, мислим. Обратила му се и он јој је испунио жељу и службено премјестио нашег оца у Требиње. Он се тамо брзо уклопио јер је свакога познавао и оставио је лијеп глас о себи…”, сјећа се др Михаило.

Ђорђо Стринчић – апотекар усташа

”Моја је мајка долазила у Требиње на суђење Стринчићу. Причала је да је плакао и био снисходљив. А као апотекар био је полуобразован, а и опасан. Онда су се лијекови ручно правили – апотекар их је мијешао. Отац се плашио да он Србима не направи опасан лијек и да их отрује, или барем нашкоди, па је у стану држао приручну апотеку и дијелио Србима. Можете мислити кад такав посао дође зликовцу у руке! Негдје 1982. мој брат Јован ме упознао на плажи у Неуму са сином и ћерком Ђорђа Стринчића. Ја сам се руковао саа његовом дјецом, али мислим да нисмо ни ријеч проговорили…”, сјећа се др Михаило.

Животне одлуке у Требињу

Много је градова др Петар Рундо прошао, али је у малом граду на Требишњици донио кључне личне одлуке. Пошто је у Требињу живио од 1926. године, ту се вјероватно и оженио 1928. са Зором Трифковић, родом из Бугојна. Она се и породила у Требињу 1929. године, али је послије порода ”избацила велику крв, отац је пребацио у Сарајево, али је умрла и сахрањена је тамо”, сазнао је др Михаило. У Требињу је др Петар Рундо провео три године као удовац са новорођеним сином Јованом. У истом граду је 1932. упознао и Дубровчанку Љубицу Дежуловић, са којом се вјенчао исте године. А упознала их је баш Марија Брусман, коју је др Рундо излијечио од туберкулозе.

porodica u bileci 1024x639 409x255 Др Петар Рундо – срески љекар из Требиња, објешен у усташкој полицији
Породица у Билећи
Ljubica i Petar Rundo sa Jovanom i Ristom 1024x639 409x255 Др Петар Рундо – срески љекар из Требиња, објешен у усташкој полицији
Љубица и Петар Рундо са Ристом и Јованом

”Она ми је причала да је као млада обољела од туберкулозе, да је мој отац лијечио бесплатно неколико година и – да је излијечио! Њих двије су се познавале из Дубровника, а тада је у хотелу ‘Радић’ (данашњи ‘Платани’), гостовала група младих Дубровчана. Мој отац је био присутан и рекао је дословно Марији: ‘Молим те упознај ме са овом Дубровчанком, јако ми се свиђа!’ Марија их је упознала и њих двоје се више никада нису раставили. Вјенчали су се брзо у манастиру Савини код Новог, а већ у марту 1933. родио се у Дубровнику брат Ристо – мајка је жељела да се породи тамо јер су постојали гинеколози. ”

Међутим, већ 1934. године, прије рођења сина Михаила, др Рундо је морао да напусти Требиње. Мајка им је причала да је он страдао од градоначелника Требиња, мисли да се звао Тупањанин. А разлог је био неки политички збор у Требињу због ког је градоначелник дошао код др Рунда и позвао га да заједно, ”под руком” – оду на збор. Др Рундо је то одбио, а овај му се осветио тако што га је премјестио у Билећу! Др Михаило не зна зашто је његов отац касније премјештен у Босански Брод, само да је у јесен 1941. желио да се врати у Требиње…

”Отац је мислио да је у Требињу сигуран, све познаје. Али преварио се. Кад је стигао, већ су јаме биле напуњене Србима! У фебруару 1942. мајка је била пред порођајем са сестом Ангелином. Жељела је опет да се породи у Дубровнику и отац је повео. Међутим, у Хуму су те ноћи (6/7. фебруара), партизани напали воз и све избацили напоље. Оца и мајку су мјештани препознали и увели у једну кућу. Сутрадан су се вратили у Требиње, а мајку је, као и у Билећи, опет отац морао да породи…”

Послије два мјесеца, чекала га је мистериозна смрт у требињској полицији. Љубица Рундо остала је удовица у својој 36. години, са четворо дјеце и мајком Јованком

Судбина породице Брусман

”Породица Брусман била је чешког поријекла. Стари Брусман дошао је за финанца још за вријеме Аустро-Угарске, прво у Дубровник, па у Требиње, можда, послије Првог свјетског рата. Био је цариник и оженио се Српкињом. Не знам како се звао отац Марије и Радмиле Брусман, али се сјећам старог господина са пецаљком у руци. Марија ми је причала да су, по мајци, биле у роду са Алексом Шантићем. Она је била шнајдерка, а њена сестра Радмила службеница. У рату им је отац био званични преводилац на њемачки језик, а послије рата је стријељан.

Марија и њени су раније живјели у Дубровнику, па је отуда познавала моју мајку. Она их је, на молбу мог оца и упознала, тако да је остала наша веза са Маријом до њене смрти, а и са Радмилом, која је умрла мало послије. Њих двије су нам биле веома драге и драгоцјене јер су нам у оном страшном времену помогле код сахране нашег оца, још је Марија присуствовала сахрани упркос забрани. Никада им то нисмо заборавили и ја сам их редовно посјећивао десет година пред њихову смрт, болесне и слијепе, те помагао материјално.

Прије неких осам година био сам у Требињу на сахрани Марије Брусман. Дошло је било ‘читаво Требиње’ па и тадашњи градоначелник др Ћук, који ме је замолио да се, испред свих, опростим од Марије Брусман. Опростио сам се од Марије говорећи Требињцима истину коју они нису знали, те евоцирао на вријеме убиства мог оца и Маријино држање! Радмила је умрла нешто послије. Њих је у Требињу свако знао, становале су у Бреговима, преко пута наше цркве, али нико није знао о њиховом храбром и људском држању поводом несреће која је задесила нашу породицу”, не пропушта да истакне др Михаило Рундо.

Насљедници у Франкфурту, Лондону и Флориди

”Тешко нам је било, једва смо се прехрањивали, ишао сам бос у которску гимназију, а и остала дјеца, али нисмо били несрећни! Све четворо смо завршили факултете, али не питајте како… Истина, Савез бораца из Требиња ми је давао једну годину стипендију од 3.000 динара, више нису имали”, присјећа се др Михаило.

Упркос немаштини, све четворо су се борили и завршили факултете: Јован је завршио ДИФ, Ристо право, Ангелина енглески језик, а Михаило медицину. И расули су се по свијету. Јован је с породицом живио у Мостару, Ристо у Београду, потом у САД гдје је отишао због уградње вјештачких кукова; Ангелина се удала у САД, на Флориду; а Михаило је живио с породицом у Франкфурту.

У Рисну им је 1955. умрла бака Јованка Дежуловић, па је ту и сахрањена. Онда је Љубица Рундо пренијела из Дубровника земне остатке свог оца и баке. У исту гробницу је сахрањена и сама Љубица, која је умрла 1969. године. Насљедници су преуредили гробницу 2001. и пренијели из Требиња земне остатке свог оца др Петра Рунда, као и његових родитеља. Потом су у њу сахрањени Милосава и Јован Рундо, који су почетком грађанског рата 1992. избјегли у Рисан из Мостара. Ристо је 2016. умро на Флориди, а сестра и брат намјеравају да урну с његовим пепелом пренесу у рисанску гробницу.

Јованова дјеца Петар и Александра живе у Лондону. Петар није ожењен, а Александра се удала за једног Пољака и има сина Филипа. Ангелина је растављена и живи на Флориди са сином. Њен син Михаило Његош Стојковић није ожењен. Др Михаило Рундо зарадио је пензију у Франкфурту, гдје он и супруга Зора живе са ћерком Љубицом и унуком Наталијом.

”Поводом те гробнице у Рисну, мене је стално водила нека звијезда. Хтио сам да имамо заједнички гроб и то нам је успјело. Послије свега, знам сигурно да моја сестра Ангелина и ја желимо да нам пепео почива међу својима. Биће ми лакша земља…”, заокружује причу о свом оцу др Петру Рунду његов син др Михаило.

Извор: Ин4С/Моја Херцеговина

Патријарх руски Кирил честитао патријарху Иринеју крсну славу

8. априла 2017. - 18:30

Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил честитао је Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју крсну славу – Лазареву суботу

-Ваша Светости, љубљени брате и саслужитељу пред престолом Божјим! Срдачно Вам честитам крсну славу. Лазарева субота је празник који претходи сећању на Страдања Господа који је подарио сваком човеку утеху и непоколебиву наду у учествовање у вечном животу у невечерном Дану Царства Божјег. Нека Христос, који је Радост свих, Истина, Светлост и Васкрсење света (кондак Лазарева суботе), подари Вашој Светости своје благодатне и штедре дарове, ојача Ваше физичке и душевне силе на многа лета патријарашког служења у Цркви великог Светитеља Саве, каже се у писму Патријарха московског и све Русије г. Кирила.

Извор: СПЦ

Фото: Архива

Патријарх Иринеј прославио своју крсну славу Лазареву суботу (видео)

8. априла 2017. - 18:24

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 8. априла 2017. године, поводом Лазареве суботе – крсне славе Његове Светости, после литругијског сабрања у Саборном храму, високе званице у Патријаршијском двору у Београду, где је свечани чин ломљења славског колача обавио Преосвећени Епископ шабачки г. Лаврентије

Славском обреду присуствовали су Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј, шумадијски Јован и толички Арсеније, председник Републике Српске г. Милорад Додик, г. Никола Селаковић, директор Управе за сарадњу са традиционалним Црквама и верским заједицама др Милета Радојевић, амбасадори Руске Федерације, Белорусије и Грчке – г. Александар Чепурин, г. Владимир Чушев и г. Елиас Елиадис, настојатељ Светоархангелског манастира у Ковиљу архимадрит Исихије (Рогић), као и многобројни угледни представници политичког, привредног и културног живота српске престонице.

Извор: СПЦ

Митрополит Амфилохије на Лазареву суботу у манастиру Бешка служио Литургију и пјеснику Мирославу Максимовићу уручио књижевну награду „Јелена Балшић“ (видео)

8. априла 2017. - 18:15

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије служио је данас, на Лазареву суботу, са свештенством Свету службу Божију у манастиру Бешка на Скадарском језеру.

Одговарали су чланови Црквеног хора „Свети кнез Лазар“ из Крушевца, који већ традиционално, сваке године долазе за Благовијести на славу манастира Бешка.

У току Литургије Митрополит Амфилохије је миропомазао новокрштене слушкиње Божије Николину и Милицу.

Након Литургије, која је служена у обновљеној цркви Светог великомученика Герогија, Владика је са свештенством благосиљао славски колач пред обновљеном благовештењском црквом, задужбином Јелене Балшић.

Он је рекао да сва знања која нијесу обасјана свјетлошћу Христовог васкрсења и васкрсења четвородневног Лазара – ништа не представљају.

„Сва таква знања воде у таму, у мрак, у смрт, у безнађе, у уништење и самоуништење и творевине и човјека“, рекао је Митрополит Амфилохије и додао да се због тога клањамо четвородневном Лазару и цјеливамо његово васкрсење.

„И кроз њега цјеливамо васкрслог Господа и ране Његове које су принијете за живот, за обновљење, за препород овога свијета и којима је Он, како је и сам рекао – све стварао новим. То је ново стварање Божанско, у коме је пуноћа онога стварања до Христовог васкрсења. То ново стварање преображава све што постоји, уводи сва бића и сва створења у вјечни и непролазни живот“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Он је посебно заблагодарио члановима Црквеног хора „Свети кнез Лазар“ из Лазаревог царског града Крушевца што сваке године долазе на Бешку са заједно са овдашњим вјерним народом цјеливају мошти његове кћерке, благовјерне књегиње Јелене Балшић.

Потом је уприличена свечаност уручења књижевне награде „Јелена Балшић“ овогодишњем лауреату, књижевнику Мирославу Максимовићу.

Митрополит Амфилохије је рекао да се награда Максимовићу додјељује за укупно стваралаштво, нарочито за књигу сонета „Бол“, чија је тема породична прича из једног од бројних покоља у НДХ, у коме је 1941. године страдала  читава породица пјесникове мајке.

У име жирија, који је радио у саставу: проф. др Валентина Питулић, проф. др Мило Ломпар, др Душко Бабић, књижевник Драган Лакићевић, проф. Љубица Петковић и Симон Ђуретић, образложење одлуке је саопштио проф. др Мило Ломпар.

По његовим ријечима, бол као да је у Максимовићевој поезији последњи пјеснички и егзистенцијални одзив на спој праосновног осјећања кривице и самог живота.

„Он се појављује у подтону ове песничке осећајности, као нечујни вапај за смислом, као најтиши покрет којим се личност бори за свој лик, као неприметна шифра трансценденције у њој“, каже Ломпар.

Након Ломпаревог обраћања, Митрополит Амфилохије је Максимовићу уручио награду.

Она се састоји од повеље, новчаног дијела у износу од 2000 евра, и иконе благовјерне књегиње Јелене Балшић, која је рад игуманије манастира Бешка мати Фотине.

Захваљујући на награди, Мирослав Максимовић је рекао да се Турци и Млечани данас зову другачије.

„Друга су презимена Балшића и Црнојевића, али ситуација српског народа има сличности са оном из Јелениног времена. И зато би њено тадашње деловање могло бити наук данашњој српској елити: бранити сопствене вредности и културу, и развијати их, упорно и тихо, без обзира на силу која је против њих и без очекивања материјалне награде“, казао је између осталог Максимовић.

Приређен је и празнични културно-умјетнички програм у којем су учествовали драмски умјетник Небојша Кундачина из Београда, етно појац ђаконица Даница Црногорчевић и Црквени хор „Свети кнез Лазар“ из Крушевца.

Данашњој светковини у манастиру Бешка присуствовали су многобројни вјерници из Црне Горе, Србије, Републике Српске и Русије.

Рајо Војиновић

Фото: Јован Радовић

Видео: Нови ТВ

Тонски прилог Радија Светигора

Монашење у манастиру Бешка

8. априла 2017. - 16:54

У навечерје Лазареве суботе Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије замонашио је у манастиру Бешка на Скадарском језеру три искушенице ове свете обитељи којима је дао монашка имена Павла, Гаврила и Евангелија.

Након монашења Владика је казао да благу вијест Христову нијесу свједочили само Пресвета Дјева и архангел Гаврило, него сви свети Божји људи кроз вјекове, до наших времена, од апостола Павла до Патријарха нашега Павла.

„И у наше вријеме Господ нас је удостојио једног таквог дивног свједока, блаженог спомена Патријарха нашега Павла. А ево, од ове свете ноћи још три свједока те свете благе вијести Христове“, рекао је Владика Амфилохије.

Рајо Војиновић

Фото: Јован Радовић

Тонски прилог Радија Светигора

Једнодневни излет у манастир Острог за четрдесетак Ромкиња са њиховом дјецом из Кампа Коник 1 у Подгорици

8. априла 2017. - 16:25

Поводом Свјетског дана Рома 8. априла, Православна  Митрополија  Црногорско-Приморска  у сарадњи  са  НВО „Демократски ромски  центар“ из Подгорице  на  празник Цвијети, организовала је  једнодневни излет за  четрдесетак жена  Ромкиња  са  њиховом дјецом из Кампа Коник 1 , у поход  Великом  свецу  Светом  Василију  Острошком  Чудотворцу.

Велико одушевљење  и радост владала је  у аутобусу,  који се  у раним  јутарњим часовима кретао пут Острога. Поштовање које  Роми имају према  дијелу и животу Светог Василија Острошког чудотворца  чинило је  да  је  у аутобусу, а  касније   и   у самом  манастир, чинило да све  буде  у реду, миру , како и приличи вјерницима који походе  овог  Великог Свеца. Са  великом пажњом и поштовањем  Ромкиње  и њихова  дијеца иако нијесу у  Христовој вјери,  су пратили   објашњење  свештеника  у  манастиру, о животу и дијелу  Острошког свеца  Свијетог Василија  Острошкпг Чудотворца. Одушевили се  његовим дијелима  излијечења  многих људи који су од  њега тражили и добили помоћ.

Посебно је  било интересантно када смо сви ушли у црквицу у којој  леже мошти Светог Василија Острошког Чудотворца, и када је  дежурни  свештеник покрај чивота прочитао заједничку молитву, а касније и када  су се  све  присутне  Ромкиње   и њихова  дијеца  помолиле  и пољубиле  ћивот.

Након   силаска из Горњег у Доњу манастир  поклонике  манастира  и њихову дјецу примио је  у   Доњем  манастиру  отац Сергеј, а  затим све   присутне  позвао у манастирску гостопримницу на   послужење. Уз подсјећање присутних  на  значај вјере  у животу  сваког човјека и на  потребу сталности присуства  Бога  у нашим срцима, отац  Сергеј је  позвао све  присутне  да се  помоле  Господу Богу Исусовом молитвом, коју су сви прихватили  са  великим одушевљењем.

Иван Тоскић,  који је  био организатор  овог похода, захвалио се  оцу Сергеју и свештеницима  манастира Острог на  лијепом дочеку и примјереној организацији, рекавши  да  су Роми  сиромашни  материјално, али нису сиромашни у души и поштовању Бога. Сиромаштво није мјерило човјека, човјекова  величина се  огледа у добрим дјелима, у односу према  родитељима, пријатељима  и понајвише  у љубави према  Богу. Даће  Бог  да идуће  године  дођемо у походе  овој  Светињи  у љубави, вјери и Православљу истакао је  Тоскић.

Поред послужења Свештенство из Доњег манастира је  за  походнике   Ромкиње  из Кампа 1 њихову дјецу, обезбједило и мале  поклоне.

Овај дан је за многе  жене и дјевојке  као и младиће који су походили манастир Острог  био јако значајан и свакако ће  им остати у најлијепшој  успомени. Пут вјере је  дуг, али она увјек долази  у срца вјерујућих, поправљајући наше  поступке и живот ка  бољем и праведнијем свијету. Ова мисионарска  посјета подгоричких  Рома  Острошком манастиру  је  мисионарски пут хришћанске  вјере која ће  ући у срца  Рома.

Нека нам Бог  и Свети Василије покаже  прави пут вјере и живота  у вјери. Ако да Бог  и изградња и завршетак цркве Свњетог Василија Острошког Чудотворца  у Подгорици на  Конику, даће прилику и Ромима из овог насеља  да појачају и развијају своју љубав према  Богу, а  зашто и не  рећи и према  Православној вјери  и нашем Исусу Христу сину Божијем.

Иван Тоскић,

Демократски ромски центар

Дубровачки парох протојереј-ставрофор Славко Зорица у Херцег Новом одржао предавање „Молитва, пост и покајање“

8. априла 2017. - 14:51

Дубровачки парох, протојереј-ставрофор Славко Зорица одржао је у Херцег Новом, у Духовном центру, предавање „Молитва, пост и покајање“

Предавање је одржано у оквиру трибине која траје током Васкршњег поста, а у организацији Топаљске парохије. Христово и Божје дејство се прихвата и прима, а сусрет с Богом у молитви јесте најважнија ствар за све нас, а Христово дјело и живот се најбље упознају молитвом, и зато је молитва тежак посао – рекао је протојереј-ставрофор Зорица. – Молитва Цркве је веома важна јер је цијела теологија у ономе како у нешто вјерујемо и како се за нешто боримо. Оно што молимо у то треба да вјерујемо Прави теолог је онај који се искрено моли. Бог се не боји молитве зато јер Он слуша ту молитву. Ако вас неко одвоји од молитве, одваја вас од највећег извора снаге. Зато је молитва битна колико и дисање или откуцаји срца. Молитва је у ствари дисање душе. Људско биће је најбоље дефинисано као биће које се моли. Без молитве нема живота, а као људска бића створени смо да будемо способни да се молитвом захвалимо Богу – каже Зорица. Подсјећа да су се људи кроз историју молили да су њихове молитве биле услишене.

– Сви светитељи се моле за нас, а за то је безброј примјера. Зна се да је Свети Василије Острошки којем се молимо често услишавао наше молитве. Многи су људи који су то на себи доживјели – каже Зорица. Уједно, додаје свештеник, свако добро урађено дјело једна је врста молитве.

– Молитва је веома широк појам и треба развијати дневну молитву. Искрена молитва заузима мјесто у нашем уму и не дозвољава нам да у том тренутку долазе друге, негативне ствари. Да би се борили против демона црква нам је у својој мудрости дала молитвено правило. Молитвено правило је да треба себе натјерати на молитву. Правило почиње призивањем имена Божјег у име Оца и Светог Духа, а затим се наставља читањем Светог писма, литургијом, благословом и благодарењем. Молитве могу бити краће или дуже, а битно је да је молитва искрена – наглашава Зорица. Свештеник је упутио присутне да су тропари молитвене пјесме, чак једна врста медитације, и као таква веома ефикасна молитва.
– Христос је рекао да се бол најбоље изгони молитвом и постом. Отуд Христова препорука за Велики пост, који је на првом мјесту праштање а тек потом физички пост. Најбољи начин за уклањање зидова између човјека и Бога јесте праштање, а зидови се граде гријехом. Бог нас у вријеме поста позива да опростимо свима који смо ми увриједили – додаје Зорица, упозоравајући да и ми морамо опростити ако желимо да се опрости нама.

– Први корак праштања је повратак јединству, солидарности, љубави. Главни разлог за пост је љубав. Позвани смо не само ради контроле и молитве већ да се одрекнемо нечег како бисмо то што смо сачували подијелили са некима којима је то неопходно – каже Зорица. Подсјећа на Христове ријечи да ће сва наша блага на свијету трајати колико и наш земаљски живот.

– Пост је вријеме када оснажујемо нашу везу са унививерзумом, и то је Господ наш – рекао је Зорица, одговарајући на бројна питања присутних, нарочито младих.

Здравко Шакотић

Извор: Дан

Фото: slobodnadalmacija.hr (архива)