Патријарх руски Кирил: „Издајник увијек губи“

13. априла 2017. - 23:44

„Издаја је страшан грех, зато што онај ко га чини изневерава најбоља осећања и однос других према њему, – истакао је Његова Светост патријарх Кирил у својој проповеди у Велику среду. – У издаји побеђује зло, побеђује лаж, побеђује лицемерје, побеђује гордост, побеђује поквареност. Сви ови страшни пороци се концентришу у деловању издајника. Издајник је увек негативна личност, и то не само у очима оних које издаје, већ и у очима оних којима издаје. Издајници никад нису поштовани, а често бивају и ликвидирани као непотребни очевици. Ето због чега је Јудино самоубиство свима ишло у прилог, као да није било никакве издаје, као да није било никаквог Јуде. Човек је напустио живот и није било никаквих сувишних проблема ни за првосвештенике, ни за књижевнике – могли су смело да оптуже Спаситеља, и као да нико није знао да је Невиног издао најближи ученик.“

„Овај страшни догађај, – истакао је Свјатејши патријарх, – помаже нам да схватимо колико је издаја греховна. Кад издајемо Господа, у Којег смо веровали, Који је одговарао на наше молитве, ми Га издајемо због неких животних околности, због тога што нам се у извесном тренутку чини да нам Он не помаже, а то значи и да Га нема. А ако Га нема, а ја сам тужан, могу да Га издам пред људима позвавши се на своје наводно искуство. Људи из старијих генерација се сећају да је у време Совјетског Савеза било издајника и међу свештенослужитељима који су се јавно одрицали чина, а онда су полазећи од свог знања, од свог искуства, убеђивали људе у то да Бога нема, да су све то бајке, да је све свесна превара.“

„Ниједан од ових издајника није добро завршио и они који су искористили њихову издају нису их нимало поштовали. Као што је и за време рата било издајника и нико их није поштовао, – мрзели су их они које су издали и презирали они којима су их издали. Издајник увек губи у овом животу и неминовно бива кажњен у паклу после смрти,“ – истакао је патријарх.

С руског: Марина Тодић
Извор: Правосавие.ру

Архиепископ атински Јероним: „Желе да нас униште“

13. априла 2017. - 23:40

Архиепископ Атински Јероним дао је обиман интервју пред Васкрс. Агенција Agionоros преноси најважније делове изјаве поглавара Јеладске Цркве.

О променама грчког Устава, којима се смањују права Цркве

Ми се ничега не бојимо. Грчка Црква је живела и без устава и државне регулације, живела је у катакомбама, преживела је мучеништво, процват Византије и 400 година турског ропства. Једино што желим да истакнем јесте да су, после формирања савремене независне Грчке, све тешкоће у односима између Цркве и државе биле изазване утицајем и деловањем Запада.

О подели Цркве и државе

Ми се не противимо разграничењу функција Цркве и државе. Али ако смо ми разграничили надлежности, зашто се онда од Цркве отима њена имовина, када год је то властима мило? Зашто се у живот Цркве меша Влада, постулирајући своје комунистичке „леве“ идеале, све време подвлачећи да са Црквом нема ништа заједничког?

Зашто држава школује свештенике? Нека нам дају слободу да се сами бавимо духовним образовањем.

Да ли Ви себи можете да представите министра, који би се осмелио да учи грчке муслимане како да тумаче Куран? Или учио католике како да тумаче Свето Писмо? Или како издаје наређења Јеврејима?

Само од нас, православних Грка, захтевају да ћутимо. А они, који припадају верским мањинама, имају право да говоре све што им је воља и држава обраћа пажњу на све њихове прохтеве. Ми трпимо толики притисак, против нас се води толики рат, да ми осећамо да они желе да нас униште.

О наметању пореза Цркви

Гуше нас порезима. Нарочито наше манастире. Црква покушава да уз помоћ зајмова омогући своје функционисање, али не знам колико још можемо да издржимо. Црква је доведена на ивицу егзистенције, као и сви остали Грци.

О изградњи џамије у Атини

Позивам да се не предузимају несмотрене одлуке и да се не жури са изградњом џамије. Мигранти треба да осете нашу љубав и гостопримство, али ово није њихова отаџбина, они морају да разумеју да је њихово коначно одредиште већ одређено – то је њихова сопствена отаџбина.

С руског: Александар Ђокић

Извор: Православие.ру

Васкршња посланица Српске православне цркве 2017. (видео)

13. априла 2017. - 23:23

Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2017. године

ИРИНЕЈ

по милости Божјој

православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни ВАСКРШЊИ поздрав:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Христос васкрсе из мртвих,
смрћу смрт поразивши
и онима који су у гробовима
живот даровавши

(тропар Пасхе).

Драга браћо и сестре,

Васкрс је највећи хришћански празник, празник вере, живота и сваког благослова Божјег. Сва наша вера је у Васкрсу и Васкрс у вери. Отуда свети апостол Павле, учитељ народа, кога слободно можемо назвати и највећим проповедником Васкрсења, Христовог и нашег, јасно каже: „Ако Христос не устаде, узалуд вера ваша“, а одмах потом додаје: „Али је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 17-20). Вера у Васкрсење Христово суштина је апостолске проповеди и учења, темељ Цркве, њеног богослужења и богословља.

У Светом Писму, како Старог тако и Новог Завета, Васкрсење је централна тема. О њему се говори у два међусобно повезана смисла: као свеопштем васкрсењу мртвих на крају људске историје (Ис. 26, 19) и Васкрсењу Христовом, предсказаном од старозаветних пророка (Пс. 15, 10), а утврђеном кроз проповед светих апостола (Дап. 2, 23-24).

Стари Завет нам на много места, својим језиком и прасликама, говори о васкрсењу. О њему сведочи пророк Давид у својим Псалмима (Пс. 15, 9; 16, 15). Многострадални Јов вапије Богу вером у васкрсење: „Знам да је жив мој Искупитељ и да ћу опет у овом телу видети Бога“ (Јов. 19, 25-27). Пророк Јона је праобраз тридневног Васкрсења Христовог (Мт. 12, 40). Најпознатија визија васкрсења мртвих у Старом Завету дата је у Књизи пророка Језекиља: он, надахнут Духом Божјим, види како оживљавају сухе кости и како се свака облачи у своје људско тело (Јез. 37, 1-10). То виђење је испуњавало срца свих верујућих Јудеја Старог Завета и било је неодвојиво од вере у долазак Месије и у Његово Васкрсење (Ис. 53, 10).

Нови Завет је, са друге стране, сав у тајни Крста и Васкрсења Христовог. То нам потврђују свети јеванђелисти потресним описом последњих догађаја из Христовог живота који су се збили у Јерусалиму: Његовог извођења на суд пред Пилата, Његовог Распећа, Његове смрти на крсту, али и Његовога славнога Васкрсења (Мт. 27-28; Лк. 23-24). Прве које су се удостојиле да постану сведоци Васкрсења Христовог биле су жене мироносице (Мк. 16, 1-2), а потом свети апостоли и пуноћа ране Цркве. Њима се придружују ранохришћански мученици и сви потоњи мученици и новомученици, истински сведоци Васкрсења Христовог, као и Оци Цркве, који нам кроз свете саборе, кроз никео-цариградски Символ вере и кроз своје догматско учење оставише веру у васкрсење. Црква је сведок да је Христос са нама у векове (Мт. 28, 20). Она то посебно сведочи светом Литургијом, која се врши у спомен „смрти и Васкрсења Христовог“. У светој Литургији нам се кроз свето Причешће дарује Васкрсли Христос. Зато будимо деца Васкрсења! Живимо Васкрсењем Христовим и не дозволимо да нас, по речима светог апостола Павла, ишта одвоји од љубави Његове (Рим. 8, 35)!

Велики руски старац, свети Серафим Саровски, током читаве године је све ходочаснике у свом манастиру поздрављао речима: „Христос васкрсе, радости моја!“ Да бисмо то духовно стање достигли, по речима светог владике Николаја „морамо својим животом целивати Распеће Христово, не ради обичаја већ као своје сопствено, и ране Његове као своје ране“.

Са тугом и болом у срцу морамо рећи да данашњи свет не иде путем васкрсења већ више путем смрти и безнађа. Када то кажемо, имамо на уму податак да и у Србији сваке године умире по један велики град због смртности много веће него што је рађање. Тај податак је разлог за плач и ридање, али и аларм за узбуну. Мора се нешто учинити да се тај пут смрти заустави. „Рахиља оплакује децу своју и неће се утешити, јер их нема“ (Мт. 2, 18). Чедоморство је свагда и свугде, па и у нашем народу, смртни грех који вапије небу. Престанимо убијати своју сопствену децу у утроби! И она имају право на живот и на васкрсење. Питамо се где су вајни „борци за људска права“ да заштите најслабије, а то су још нерођена деца у утроби својих мајки. Изиђимо, браћо и сестре, из земље греха и смрти, као старозаветни Израиљ из Египта, и Бог ће нас благословити сваким благословом духовним, да бисмо били Народ Бога Живога. Нека радосни плач новорођене деце надјача беспомоћне крике смрти! Нека Србија – и сав свет – поново постане велика Колевка! Вратимо се вери у живот, вратимо се Васкрсењу!

Драга браћо и сестре, света Православна Црква је наша духовна Мајка. Она брине о својој деци без обзира на то где она живе и распиње се са својим синовима и кћерима да би сви заједно достигли у Васкрсење. Радујмо се са радоснима и тугујмо са онима који тугују, носећи бремена једни других, јер ћемо тако испунити закон Христов (Гал. 6, 2)! Свети старац Софроније (Сахаров) каже да држање заповести Божјих разапиње у нама старог човека и васкрсава новога, сазданог по лику Бога, Творца и Спаситеља нашега. Свети Василије Велики такође, у истом духу, говори о преображавајућем значају поста и каже да анђели Божји записују имена оних који држе цео Велики пост јер се они тим постом одричу земаљског и пролазног да би задобили вечно и непролазно, а то је васкрсење. Држећи заповести Божје, ми изражавамо и потврђујемо своју љубав према Христу (Јн. 14, 15), али и према својим ближњима (Мт. 22, 40).

Данашњи свет је увелико прихватио другу философију, философију широког пута који води у пропаст (Мт. 7, 13). Хришћанске врлине покушавају се заменити привидним хуманизмом и лажном духовношћу Далеког Истока. Све лажне религије и парарелигије, философије и лажне философије, идеологије и модерне митологије и саме робују смрти и људска бића осуђују на смрт уколико верују да је човек „биће за смрт“, а не биће за живот вечни, поготову пак уколико подстичу људе на убиства и самоубиства, тренутна (у рату и у крвавим „мирнодопским“ обрачунима) или продужена (разузданим живљењем у сваком пороку, особито робовањем дроги). Живимо у времену када се зло покушава прогласити добром, а добро злом, грех пак, по речима светог старца Пајсија Светогорца, нечим модерним и прихватљивим. Омладини се уместо примера врлине и честитости нуде идоли и антихероји, непослушност родитељима и одбацивање сваког ауторитета. Велика је одговорност Цркве, али и свих просветних институција ове земље, јер треба помоћи омладини да пронађе пут аутентичног живота и васкрсења. Поучавајмо децу да буду слична јеванђелском младићу који је питао Господа: „Шта да радим да бих задобио живот вечни?“ А тај младић је од Христа добио одговор: „Држи заповести!“ Ето пута спасења, ето васкрсења!

Очински позивамо све оне који су се из неког разлога одвојили од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве да се врате у њено окриље. Страшан је грех раскола и јереси. По светим Оцима, ни мученичка крв га не може опрати. Опростимо једни другима ради Васкрсења и поново постанимо браћа у светој Цркви, јединој Лађи спасења!

Васкршњим поздравом поздрављамо сву нашу духовну децу у Отаџбини и расејању и молимо се да Васкрсли Господ свима дарује радост Васкрсења. Посебно поздрављамо наш народ на распетом Косову и Метохији, неодвојивом делу Србије, чије светиње су чувари не само српскога Православља него и хришћанства у Европи. Косово је било и остаће наше јер Бог није у сили него у правди и моћан је да нам врати оно што нам се на силу покушава одузети.

Нека са овим празником Васкрса васкрсне и Србија, и васцели српски род, како су говорили наши народни песници. Дај Боже да људи који воде и чувају државу буду надахнути духом Васкрсења и духом вере у победу добра над злом! Нека Васкрсли Господ, Победитељ смрти и Животодавац, дарује свако добро Своме Народу, што ће рећи свему роду хришћанском и православном, и свим људима добре воље, да би сви заједно предокусили радост будућег века, радост васкрсења и вечнога живота!

Христос васкрсе!

Ваши молитвеници пред Распетим и Васкрслим Господом

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски ИРИНЕЈ

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ канадски МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕJ
Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ
Епископ осечкопољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ источноамерички ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ славонски ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ франкфуртски и све Немачке СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки ИЛАРИОН
Епископ аустралијско-новозеландски СИЛУАН

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ топлички АРСЕНИЈЕ
Викарни Епископ диоклијски КИРИЛО

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички МАРКО
Викарни епископ стобијски ДАВИД

Упокојио се у Господу архимандрит Гаврило Вучковић (видео)

13. априла 2017. - 23:09

Са вером и надом у Вакрсење, Митрополија загребачко-љубљанска обавештава јавност да jе на Велику среду, 12. априла 2017. године, нешто после 22 часа, у Господу уснуо игуман лепавински архимандрит Гаврило (Вучковић). 

О времену служења заупокојене Литургије и опела новопрестављеном оцу Гаврилу биће накнадно саопштено.

Вечан ти спомен, достојни блаженства и оче наш Гаврило!

Животопис оца Гаврила (Вучковића)

Архимандрит Гаврило (Вучковић) ступио у манастир за искушеника крајем априла 1961. године. Рођен је  23/10. маја 1944. године у селу Дубока, општина Кучево (код Пожаревца) од оца Душана и мајке Душанке. Световно име Бора. Први манастир Туман, па Рајновац. У манастиру Преображење био је полазник монашке школе.

Замонашен је у расу на Велику суботу 1964. године у манастиру Раковици. Чин пострига извршио епископ Сава моравички, а привео га архимандрит Милутин, касније епископ тимочки, по завршетку Богословско-монашког семинара школске 1963./64. године. По благослову Његове Светости Патријарха српског господина Германа, исте године одлази у манастир Пећку Патријаршију.

Од 23. септембра 1965. до 11. марта 1967. на одслужењу војног рока у Скопљу. По повратку из војске прелази из Епархије београдско-карловачке у рашко-призренску и бива причислен у братство манастира Високих Дечана. Исте 1967. године био рукоположен у чин јерођакона од епископа рашко-призренског господина Павла на дан светог Стефана Дечанског. Провевши од 21. марта 1967. до 10. марта 1971. у манастиру Високи Дечани, по личној молби добио канонски отпуст за прелазак у манастир Хиландар на Светој Гори (Грчка).

У Хиландар стиже 12. марта 1971. године. Додељује му се послушање чредног ђакона и просфорара. Касније са послушања просфорара на послушање гостопримца, прво при канцеларији и Сабору стараца (општа управа) и после на дуже време гостопримац за опште манастирске госте. Рукоположен за јеромонаха 26. јануара 1980. године, на дан светих мученика Ермила и Стратоника.

Чин хиротоније извршио епископ родостолски Г. Хризостом, титуларни епископ Васељенске патријаршије са седиштем у Кареји (Света Гора). Одмах примио ново послушање – чредни јеромонах у цркви. На манастирску славу Свето Ваведење 1981. године у току бденија пострижен у малу схимну са истим именом Гаврило. Пострижење извршио епископ зворничко-тузлански господин Василије (Качавенда), а привео, као духовни отац, старац проигуман Никанор. По благослову Управе манастира Хиландара, боравио годину дана, од марта 1983. до марта следеће 1984, код духовника старца Кирила у келији светог Николаја – Белозерска, међу Грцима.

По благослову духовника старца Никанора и по личној молби добио општи канонски отпуст и вратио се у Србију. У манастиру Бања, код Рисна (Црна Гора), провео месец дана, а у Боки Которској код протојереја ставрофора, архијерејског намјесника за Боку Которску оца Мома Кривокапића, три месеца. У августу 1984. године канонски примљен у Епархију загребачко-љубљанску. Дана 17. августа 1984. године примио управу манастира Лепавине и парохију манастирску. На Велику Госпојину – Успење Пресвете Богородице, 1994. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански и целе Италије Г. Јован на Светој архијерејској литургији произвео га у чин архимандрита.

Током грађанског рата (1991-1995) остао је у манастиру. У свом пастирском раду познат је по кориштењу модерних технологија доступних путем интернета за духовно-мисионарски рад. Свети синод Српске православне цркве изабрао је оца Гаврила да извуче коверту са именом новог Патријарха јануара 2010. године. Свети синод Српске православне цркве формирао је крајем 2014. године Мисионарско одјељење, изабравши оца Гаврила као једног од његових дванаест сталних чланова.

По благослову Његовог Високопреосвештенства Митрополита господина Порфирија, архимандрит Гаврило (Вучковић) учествовао је на „Првом Међународном симпосијуму о дигиталним медијима и Православној пастирској бризи“, који је одржан од 07 до 09. маја 2015. године у Атини уз учешће 75 стручњака, православних свештеника и мирјана из 21 земље.

Извор: СПЦ/Митрополија загребачко-љубљанска

Видео: ТВ Храм

Упокојио се у Господу монах Василије Хиландарац

13. априла 2017. - 22:42

Монах Василије Хиландарац се упокојио на Велики уторак, 11.04.2017. у Хиландару, након вишегодишње болести.

Рођен је 3. новембра 1949 у Брђанима (Краљево), од оца Величка и мајке Милене. На Свету Гору је дошао 15. марта 1975. Замонашио се 18. априла 1976. Примио је велику схиму 6. августа 2009.

Од 1982. године је члан Сабора стараца (проистаменос). На послушању епитропа Хиландара провео је дуги низ година, неуморно се старајући о манастирским пословима као и ширењу Речи Божије међу српским народом, доносећи утеху и наду многима који су му се обраћали за духовни савет.

Последње године је, услед тешке болести, провео у келији, окружен бригом и негом млађе хиландарске братије.

Монашка сахрана на гробљу манастира Хиландара обављена је дан након упокојења, на Велику среду, 12. априла 2017. године.

Господе, упокој душу слуге свога, монаха Василија!

Извор: hilandar.org

На Велики четвртак у Саборном храму у Подгорици одслужена Литургија

13. априла 2017. - 14:51

На Велики Четвртак, 13. априла. 2017. године, са почетком у 8 часова, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литургија

Светом Литургијом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин, а саслуживали су му : протојереј – ставрофор Драган Митровић, протојереји : Далибор Милаковић, Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић као и протођакон Владимир Јарамаз.

Овом евхаристијском сабрању молитвено је присуствовао јереј Милош Лучић.

На Светој Литургији су пјевали и одговарали чланови мјешовите пјевнице при Саборном храму.

Светој Тајни Тијела и Крви Христове – Светој Тајни Причешћа, приступио је и присајединио се вјерни народ у великом броју.

Након Свете Тајне Причешћа, свима сабранима у овоме Светоме храму, поучним и празнично надахнутим и бодрим пастирским словом, обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин.
Отац Мирчета је у својој пастирској бесједи, говорио о суштини и смислу овог дивног празника којег торжествено прослављамо.

Наиме, Велики Четвртак је дан посвећен спомену установљења Тајне вечере односно Свете Евхаристије (ломљење хлебова), односно на „умовеније“ (прање) ногу, на опроштајну бесједу Господа Исуса Христа са ученицима — у Сионској горници и на путу за Гетсимански врт, на првосвештеничке молитве Господње пред страдања, и на предају Богочовека на страдање.

На Велики четвртак служи се Литургија Светог Василија Великог и тога дана је Господ установио Свету Тајну Причешћа.

Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим гдје је на тај дан, који се прославља као Велики Четвртак, била Тајна вечера.

Исус је тада установио Свету Тајну Причешћа говорећи:
„Узмите, једите; ово је тијело моје.“ и „Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завјета која се пролива за многе ради отпуштења гријехова“ (Мт. 26, 26-28).
Ове се ријечи управо и могу чути у току (сваке ) Свете Литургије.

Касније у току дана, на Велики Четвртак, како је већ најавио отац Мирчета, са  почетком у 18 часова, читаће се дванаест (страсних – страдалних) одломака из Јеванђеља о страдању Христовом.

Текст и фото: Борис Мусић

У Саборном храму Светог Николе у Котору одслужено Јелеосвећења

13. априла 2017. - 14:37

У саборном храму Св.Николе у Котору, по вишевијековној традицији, служена је Света тајна Јелеосвећења, то јест посебна служба за исцјељење болесних и одржање здравља здравих помазивањем освећеним уљем.

Мноштво вјерних је било присутно, а на крају су дијељене бочице са освећеним уљем.

Пракса Јерусалимске цркве да се Св.тајна Јелеосвећења служи на Велику Сриједу је и у најгора времена комунизма одржавана, чак и у вријеме кад је био само један свештеник.

Предраг Николић

Митрополит Амфилохије на Велики четвртак одслужио Литургију у Цетињском манастиру

13. априла 2017. - 14:17

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије служио је данас, на Велики четвртак Свету службу Божију у Цетињском манастиру.

У току Литургије Владика је у чин јеромонаха рукоположио сабрата Цетињског манастира јерођакона Јустина (Мреновића).

У литургијској бесједи Митрополит Амфилохије је рекао да ће се прва Тајна вечера понавља на земљи кроз Тајну Свете литургије.

„Понавља се кроз Тајну светога причешћа, понавља се око Тијела и Крви Господње. Тајном вечером је започело сабрање Цркве Божије, изабраног Христовог народа. То сабрање управо и јесте Црква Христова“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Он је објаснио да само онај који разумије тајну тога сабрања разумије шта је Црква и поима ко је Христос.

„Поима зашто је Он дошао у овај свијет – да нико ко повјерује у њега не погине него да има живот вјечни“, казао је он.

Митрополит Амфилохије је подсјетио да Тајна вечера претходи Јудином издајству, Христовом распећу, Његовој смрти, Његовом тродневноме почивању у гробу, али и Његовоме славноме и светоме васкрсењу.

„У знаку ове свете недјеље Христових страдања и онога што се са Господом догађало у њој, одвија се и развија свеукупна људска историја. Све оно што је истински право и вјечно, оно ходи тим путем Христовим, за Христом. А све оно што је отпало од Бога, што се одвојило о Христа, оно ходи путем Јуде издајника“, казао је Митрополит Амфилохије.

Рајо Војиновић

Фото: Јован Радовић

Тонски прилог Радија Светигора