У Котору представљена књига “Свети Митрополит Петар Други Цетињски пустињак и Ловћенски тајновидац, житије, служба и акатист”

5. маја 2017. - 11:33

“Оно што је Божије то је неуништиво. Неуништив је Ловћенски тајновидац”, поручио је јуче присутнима у цркви Светог Николе у Старом граду Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије на бесједи поводом 170 година од штампања првог издања „Горског вијенца“ и представљања књиге “СВЕТИ МИТРОПОЛИТ ПЕТАР ДРУГИ Цетињски Пустињак и Ловћенски Тајновидац житије, служба и акатист”, у организациј Српског пјевачког друштва Јединство 1839 Котор.

“У кам га затуцали, затварали у девет тамница, сада у овој тамници ловћенској, он ће увијек изнова васкрсавати и његов пророчки лик ће сијати. Управо тиме што је он личност заквашена силом Васкрсења Христа Васкрслога, не као идеје, него личности Христа што је понио крст. Богу да заблагодаримо што нам је подарио много великих људи. Али првенствено, ја бих рекао, што нам је подарио два пророка. Пророка Николаја, охридског , жичког и васељенског и пророка Петра ловћенскога тајновидца. Докле њих имамо и поред њих смо, нема зиме за нас као народ”, казао је митрополит Амфилохије.

Он је рекао да смо били на распећу и у временима ондашња два урагана, Првога и Другога свјетскога рата, али И данас у вријеме урагана који се сад “натопактовски” испртио над нама и који је угрозио жилу куцавицу нашега бића, Пећку патријаршију, Дечане и Косово.

“Сви ти урагани су урагани који долазе и пролазе, али оно што је Божије, што је Христово, што је васкрсло, оно постаје неуништиво, не само за нас и у нама, него је то једина нада Европе. Све обезбоженије и све нечовјечније Европе. И не само Европе него и Америке и свеукупнога људскога друштва и човјечанства. Дакле, воли нас Бог ипак, какви смо да смо. Чим нам је дао такве боговидце, тајновидце и пророке, има наде за нас. Биће нешто од нас, ако Бог да”, казао је Митрополит Амфилохије.

Он је позвао присутне да 21. маја буду у Бару поред храма Светог Јована Владимира гдје је од 1974.  до данас изграђена десета “ловћенска” црква.

Књижевник Будимир Дубак је подсјетио да је духовни отац младога Рада био његов стриц Свети Петар Цетињски. Он је постао његов први васпитач, учитељ и трајни духовни узор. “Писац Житија митрополит Амфилохије нас уводи кроз даљи животни пут младог Радивоја. Долазак у манастир Савину је од огромног значаја за његов духовни развој. Постоји аутентично свједочанство попа Митра Васиљевића, које је записао његов унук П. Ђукић. Из времена када је код Јосифа Троповића у манастиру Савини млади Раде учио школу. Цитирам: “то бјеше још дијете, али порасло и веома наочито, питома израза, али за те године и необично озбиљна погледа. На основу тог казивања Иво Андрић је сачинио свој посљедњи прозни запис о Његошу, а написао их је 10, под насловом “Тренутак у Тополој”. Његош је привлачио погледе грађана док је пролазио кроз град. Било је уочљиво, каже Андрић, да је дечак леп И стасит и некако прерано зеро. Момак читав. Само ход му је био тежак и спор. Ето тако је наш Нобеловац видио младог Његоша, будућег трагичног јунака косовске мисли”, казао је између осталог Дубак, назначивши да митрополит Амфилохије у Житију усмјерава пажњу на утврђивање стајних тачака у животопису Светог Митрополита Петра Друга.

Поздравивши присутне у име домаћина, парох которски протојереј ставрофор Момчило Кривокапић казао је да је “вечерас пред нама представљање једне невелике, а врло важне и велике књиге”- “Свети митрополит Петар II Цетињски Пустињак и Ловћенски Тајновидац житије, служба и акатист”. “Његош је оспораван и хваљен, али никад до наших дана нико за њега није рекао да је геноцидан. Међутим, и то је доживио. Што би он био бољи од онога коме је пјевао “о преблаги тихи учитељу слатка ли је света бистра вода с источника Твога бесмртнога”, казао је Кривокапић, подсјетивши и да су и за Христа говорили све најгоре.

Додао је и да “они људи који су плитког ума и плитко мисле, не разумију Његоша”. “На крају он за њих није ни писао. Не би он био тајновидац да свако може да га разумије. Зато, не треба се чудити разнима који олако дају оцјене, па би им било најпаментије да ћуте”, казао је Кривокапић.

Присутни су били у прилици да цјеливају крст који је Његош пред саму своју смрт донио у претходницу цркве Светог Николе. Крст је преживио пожар у којем је претходна црква изгорела.

Предраг Николић

Фото: Јован Радовић

Тонски прилог Радија Светигора

Научници намјеравају да пронађу мошти покровитеља Енглеске, светога краља Едмунда

5. маја 2017. - 10:04

 

Научници намјеравају да пронађу мошти светога краља Едмунда — покровитеља Енглеске. Према њиховом мишљењу, остаци се налазе под једном од тениских терена у граду Бери Сент Едмундс, сaопштава РИА, позивајући се на The Telegraph.

До таквог закључка научници су дошли проучавајући судбину светиње. Мошти краља, који се упокојио у IX вијеку, налазиле су се у локалној опатији све до XVI вијека, када је земљом владао Хенрик VIII. Онда, након пљачкања манастира, оне нестају. Међутим, како вјерују стручњаци, њих су могли поново сахранити на локалном монашком гробљу, на месту гдје се данас налазе тениски терени парка Аби Гарденс.

Нешто слично се већ дешавало. Тако су гроб краља Ричарда III (владао у XV вијеку) пронашли испод једног паркиралишта у граду Лестеру.

Археолози чекају од градских власти дозволу за ископавање. Чиновници их увјеравају да ће она бити издата у најскоријој будућности.

Како би се гроб светог Едмунда препознао међу осталима, помоћи ће архивски записи XVI и XVII вијека, у којима се каже да су монаси послије затварања опатије, 4. новембра 1539, смјестили краљеве мошти у гвоздени сандук и закопали на гробље.

***

Свети мученик Едмунд (правилније је Еадмунд) рођен је 841. године у породици благочестивих хришћана. Његово име значи «блажено покровитељство». Одмалена је научио право значење молитве и запамтио све Псалме.

Године 855. Едмунд је изабран за краља источних Енглеза. Краљ је био толико посвећен свом народу, његовој сигурности и благостању, да се због њега добровољно одрекао брака. Он је био „мудар и поштен… скроман и побожан… очински дарежљиви  покровитељ сиромашних и удовица… заштитиник Цркве, уздигнут од самог Бога“.

Године 869. огромна војска Данаца напала је Земљу источних Енглеза. Опљачкано је мноштво манастира, укључујући Ели и Сохам. У позну јесен краљ Едмунд је пружио отпор у насељу Тетфорд у Норфолк. Упркос чињеници да је непријатељ претрпио тешке губитке, краљ је био присиљен да се повуче у село Хоксен у сјеверном Суфолку, гдје су га Данци и заробили.

Едмунд, који је увијек штитио друге, одбио је да заштити себе. Остао је вјеран Христу и са ријечима: „Само ја треба да умрем за људе своје, да не би цио народ погинуо“, одбацио  мировне предлоге Данаца, а чија је цијена била издаја вере. Данци су га исмијавали и тукли. Едмунд је одбио да постане вјероодступник, говорећи: «Ништа не може да ме – ни живог ни мртвог – одвоји од љубави Христове». Тада су га мучитељи привезали за храст и почели немилосрдно бичевати, затим су у њега испалили неколико стријела из лука и на крају му откинули главу, а он је непрестано све док није издахнуо призивао Спаситељево  име. То се десило у понедјељак, 20. новембра 869. године. Након тога, Данци су напустили то подручје, бацивши краљеву главу у жбун купине који се налазио у близини. Касније, људи који су дошли да траже главу мученика, били су обавијештени о мјесту гдје се она налази завијањем вукодава (великих паса) који су је чували.

Од 2006. г. Светог Едмунда на локалном нивоу признала је за светитеља Берлинска и Њемачка епархија Руске православне цркве (празунује се 20. новембра по јулијанском календару).

С руског: Марија Живковић

Извор: Православие.ру