Група од 16 ходочасника кренула на Ђурђевдан пјешице са Сокоца до манастира Острога

7. маја 2017. - 19:38

Група од 16 ходочасника кренула је јутрос пјешице са Сокоца на поклоничко путовање до Манастира Острог у Црној Гори да би се на празник Светог Василија Острошког Чудотворца 12. маја поклонили ћивоту овог светитеља

Иницијатор ходочашћа Дејан Елез рекао је новинарима да је ово девети поход пјешице до манастира Острог, те да сваке године има све више поклоника.

Елез је додао да је међу ходочасницима ове године 16 младића и једна дјевојка, а да је пут дугачак 220 километара.

Елез каже да су првих неколико година на овом путу спавали под ведрим небом и у шаторима, а да су људи касније препознали њихову добру намјеру, те их угостили кад наиђу.

Младенка Вукосављевић, која другу годину иде на ово поклоничко путовање, каже да је то искуство које се не може кратко описати, јер много тога прођу и доживе.

Најмлађи у групи ходочасника са Сокоца је шеснаестогодишњи Стефан Бајагић који ппрви пут иде на ово поклоничко путовање. Он вјерује да ће превазићи све могуће тешкоће и да ће у Острог стићи са радошћу ходочасника.

Благослов за срећан пут ходочасницима је дао протојереј Младен Видаковић, након јутарње молитве у Цркви Светог пророка Илије на Сокоцу.

Ходочасници са Сокоца данас стижу у мјесто Дуб, удаљено 15 километара од Рогатице, гдје ће се одмарати у објекту асфалтне базе „Романијапутева“.

Са поклоничког путовања ова група се враћа 12. маја.

Извор: Ин4С/Срна, РТРС

Прослављена храмовна слава цркве Светог Ђорђа под Горицом у Подгорици

7. маја 2017. - 19:17

Прослављење страдања и мученичке кончине Великомученика Христовог Георгија – патрона једне од најстаријих православних цркава на Балкану са непрекинутим богослужбеним континуитетом, отпочело је претпразничним Вечерњим богослужењем у петка 5.маја у 18 часова – када се верни народ и иначе окупља око ове своје светиње.

Овог пролећног поподнева, претпразничним Вечерњим богослужењем је началствовао старешина храма – Архијерејски намесник Подгоричко-Колашински доц. др Велибор Џомић, са својом браћом свештеницима: високопречасним протојерејем-ставрофором Милетом Кљајевићем,  протојерејем Јованом Радовићем, јерејем мр Блажом Божовићем и ђаконом Иваном Црногорчевићем. Са певнице допирали су врло добро изграђени и уједначени гласови појаца цркве Светог Ђорђа и ђаконице Данице Црногорчевић.

Домаћини славе, сестра Миланка и брат Груја принели су Христу Богу на дар богато украшен славски колач и жито; заједно са око тридесетак слављеника којима су по окончаном вечерњем Богослужењу, свештеници пререзали славске колаче и прелили вином кољива које су принели као уздарје Господу, а све у славу и част Победоносца Христовог, Георгија.

Већ у раним јутарњим часовима, 6.маја, на дан мученичке кончине овог високог официра на двору цара Диоклецијана, парохијани су хрлили у храм да би са вером, надом и љубављу одали хвалу Живоме Бог Који је диван у свом дивном војводи Великомученику.

Долазак групе верника из Војводине – који су први пут поклонички посетили овај најстарији храм у богоспасаваној Митрополији Црногорско-Приморској – само је додатно увеличао овај празнични дан.

Торжественим Евхаријстијским сабрањем је началствовао је старешина храма о. Велибор Џомић са својом браћом свештеницима: високопречасним протојерејима-ставрофорима Милетом Кљајевићем и Драганом Станишићем, протојерејем Јованом Радовићем, јерејем Блажом Божовићем и ђаконом Иваном Црногорчевићем, а уз молитвено учешће протојереја-ставрофора Милуна Фемића.

Бројни верницу су следовали својим свештенослужитељима у овој служби Богу Живоме и Његовом дивном угоднику – неко гласом, неко литургијским вином, неко просфором, а остали, иако разногласни, умилним и саборним појањем.

Два Света Путира су била изнесена пред сабрани народ који је примио Најсветије Тело и Крв, за коју је пре читавих 1715 година пострадао овај Витез Бога Живога.

Празничном беседом се обратио о. Велибор Џомић, првенствено честитајући празник Светога Храма – спомен Светога Великомученика и Победоносца Георгија. Потом је подсетио сабране да данас прослављамо ”великог војника, сведока Христове вере, чудотворца и исцелитеља, чије се Свете мошти чувају у древном граду Лиди палестинској, а које и данас исцељују, мироточе и благодатно надахњују и теше све оне које им са вером приступају”.

Управо нас је Свети Георгије, отац је казао, ”данас призвао у овај Свети Храм, стар толико векова”,  исповедивши да му та мисао, кад год прилази овом древном мученичком Храму, обузима и душу и срце и ум. Наставивши потом да ,”кад год приђе овом светом храму, који је у непрекинутој богослужбеној употреби (а и то је чудо Божије), зна да се хвата у деветовјековно, вјечно младалачко коло са свима Светима који су вековима то духовно коло разиграли, са свима онима који су вековима на овом месту певали духовне песме као и ми што смо их данас певали – са свима онима који су исту веру веровали, као и Великомученик Георгије;  да се хватамо у коло са свима онима који су били спремни на подвиг, као што је био спреман и Свети Георгије”.

Отац је затим упитао: ”А где су ти са којима се хватамо у духовно коло где год станемо око ове Свете Цркве Божије?” Треба знати да ”кад год овде прилазимо знајмо да газимо по светим и свештеним гробовима наших предака, по светим костима – оних који су живели као хришћани на овом простору, у овом граду”. Навео је и да смо ”видели кад су измештали бензинску пумпу код стадиона – да су нашли преко 120 гробова хришћана, окренутих у правцу од запада ка истоку, који су ту почивали вековима. Деценијама су људи, из незнања, газили су људи по њима, а поратне комунистичке власти су скрнавиле то место. Ко зна колико је гробова уништено кад је прављен стадион ”Будућности” под Горицом, саобраћајнице, кад су бушене рупе за цистерне за бензинску пумпу”.

”Велико скрнављење светих гробова наших предака је овде извршено”, нагласио је отац Велибор, рекавши да ”не може имати благослов ни народ ни  град – док се тај грех не покаје, док се не искупи, док се те кости не омију покајном молитвом и вином свештеним”.

Рекао је да је ”ова Света Служба данас једна од тих Светих служби покајног приношења молитве Господу да у Царству Своме упокоји све наше праоце, оце, прамајке, мајке, браћу, сестре – све оне који су пре нас отишли са овог привременог земаљског света у онај Вечни, Непролазни, Небески свет”. И да ”Господ опрости свако сагрешење, а посебно онима који су те гробове скрнавили”. Навео је да је ових дана са оцем Мирчетом Шљиванчанином био до главара овога града и да су поред осталог, по благослову Митрополита Амфилохија, тражили да се те кости људски и хришћански сахране и похране крај ове Свете Цркве, на древном гробљу. Питао је и себе и њих: како бисмо се осећали да је неко покупио кости нашега ђеда, прађеда, чукунђеда, у некакву кесу и однео их незнано где, односно да их је украо из гробова у коме су вековима почивали”. Навео је да ми не молимо, не тражимо – него захтевамо да се те кости врате, да нађу свој мир и починак – а надамо се да ће Господ молитвама Светог Великомученика Георгија помоћи да тај њихов нарушени мир и вечни покој буде остварен у молитвеној тишини овог Светога Храма”.

”Бурну и прошлост чува овај храм” казао је отац, додавши да ”није чудо зашто је посвећен Светом Георгију. Овај Храм је вековима војевао битку вере! Овај Храм је скрнављен од Османлија, Турака, окупатора; скрнављен од безбожника после рата… Преко 60 пута је после Другог светског рата био на распећу, скрнављен, обијан, пљачкан, пустошен, али се одржао на благослову Божијем, на молитвама Светог Великомученика Георгија, на топлој вери, љубави и жртви свих оних православних верника града Подгорице, који су у њему духовну утеху налазили. И у ове дане је нека безбожна душа и безбожна рука покушала да обије овај Свети Храм, да га рани, да га распне, али су га је Господ молитвама Светог Великомученика Георгија одбранио”.

”Великога Свеца данас прослављамо и кроз њега Велико Име Божије. Кроз њега и његов подвиг, кроз његово сведочење вере прослављамо и славу овога Храма, који је једно неописиво чудо – како се кроз векове, одржао и опстао! То је било могуће само Богу. Никаква земаљска грађевина, ма колико била лепа и знаменита, ако нема благослова Божијег, не може да опстане. Може да траје 5,10,50 година – но, она нестане – али овакве Божије грађевине, остају у векове, да се људи у њима сабирају, да налазе мир душама својим, да имају живи, непосредни контакт са Живим и Непосредним Богом”.

”Дивимо се Студеници, дивимо се Хиландару – слава им и милост! Али, морамо да кажемо да је темељ њима овде, са Рибнице, из времена Симеона и пре Симеона Немање” – нагласио је на крају отац. Она је темељ и потоњој, подловћенској Црној Гори, јер ”како каже Свети Петар Други, Ловћенски Тајновидац, – што се не шће у ланце везати, што на праву веру не похули, то се збеже у ове планине”. И управо је ”на тој вери кроз потоње векове саздана Црнојевићка, Петровићка, Црна Гора – на вери и покајању ове и осталих обурданих светиња Подгорице. То је сведочанство овога храма”.

Отац је још једном честитао Славу данашњим свечарима – у име братства храма Светог Георгија – како би је славили у миру, здрављу, радости са свима најмилијима, да би благослов Светог Георгија био на њиховим домовима и да би сви заједно славили Господа.

Отац је потом позвао све верне на Свету Архијерејску Литургију коју ће у недељу 7. маја служити Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-Приморски г. Амфилохије, који ће истовремено одслужити и први помен жртвама злочиначког и Брозом нарученог англо-америчког бомбардовања, када је уништена Подгорица 1944. године.

Завршавајући своју беседу, о. Велибор је, носећи на грудима Јеванђење Христово, предводио свештенство и  верни народ у литији око цркве док је непосредно уз њега, на рукама младог чтеца Душана, стајала једна од најстаријих сачуваних икона Светога Георгија, приказаног на коњу, како убива аждаху.

Покропивши потом верни народ и заблагодаривши Господу на данашњем дану, свештеници су пререзали славске колаче и прелили вином кољива које су принели данашњи свечари у великом броју.

Празнично сабрање је настављено у Духовном центру на празничној трпези Љубави коју су ове године припремили брат Груја и сестра Миланка Ђукић – Грбавчевић, иначе дугогодишњи парохијани храма Светог Ђорђа. А познати доброчинитељ наших храмова, честити привредник Баћо Бујишић, благословом Светог Георгија, а на радост верних, у наредној 2018. години од Рођења Христова – биће, ако Бог да, домаћин славе овог Храма.

Елза Бибић

Тонски прилог Радија Светигора

Прослављена храмовна слава цркве Светог Ђорђа у Стијени Пиперској на Задољу

7. маја 2017. - 18:05

Ова духовна светиња народу је била симбол слободе и непокорности у вјековној борби за слободу и из поштовања према нашим прецима, духовној традицији и обичајима нашег народа поносни смо што се лијепа традиција зборовања враћа у овај крај преко овог зборног мјеста – казао је Савић Божовић

Храмовна слава Цркве Светог Ђорђа у Стијени Пиперској на Задољу окупила је бројне Пипере, али и њихове госте који су на ово живописно мјесто стигли из разних крајева како би традиционално обиљежили Ђурђевдан.

Свету литургију служио је свештеник Момо Раичевић, а присуствовале су и монахиње Манастира Ћелија Пиперска. Овогодишњи домаћин славе Савић Божовић, са братом Славком и рођацима Срђом, Сретеном и Тодором, пожелио је гостима добродошлицу подсјетивши на историју цркве, овога краја и знамените личности.

– По предању, ова црква је најстарији духовни, историјско-културни споменик у Пиперима. Потиче из доба Немањића, а у овом изгледу обновљена је 1838. године, јер је претходно рушена у походима Махмут-паше Бушатлије. Својевремено је овај храм био најопремљенији, између осталог и разноврсном библиотеком за вријеме Зетске бановине. Иконостас цркве је поклон Митрофана Бана и састоји се од 16 икона урађених у златотехници са металним подлогама, аутора чувене браће Ђиновски, познатих иконосликара – казао је Савић Божовић, истичући да је ова духовна светиња народу била симбол слободе и непокорности у вјековној борби за слободу.

– Из поштовања према нашим прецима, духовној традицији и обичајима нашег народа, због братске слоге, вјере, заједништва и свих људских врлина, поносни смо што се лијепа традиција зборовања, окупљања и упознавања враћа у овај крај преко овог зборног мјеста – казао је Савић Божовић у надахнутом говору.

Замјеник предсједника Црквеног одбора Томислав Новељић нагласио је да се скупови пред Црквом Светог Ђорђа одржавају од 2013. године, што је прерасло у традицију.

– Скупови се одржавају откад је Црква обновљена и приведена намјени, а организатори су сваке године различита стијенска братства – појаснио је Новељић.

Један од млађих учесника скупа Димитрије Божовић није скривао задовољство посјетом.

– И ми млади већ неколико година баштинимо традицију својих предака, склапамо нова познанства са рођацима и племеницима. Пратимо обичаје цркве, баш као што су то чинили наши стари – истакао је Димитрије Божовић.

Пиперима је у госте дошао и књижевник са Жабљака, Шаранац, Милан Анђелић.

– Дошао сам на Задоље, прије свега да обиђем једно јуначко и прослављено мјесто, у којем је живио Савић Радојев Божовић, велики црногорски јунак. Ту је његово кућиште, коме сам хтио прићи. Надам се да ће Пипери и то обновити. Овдје боравим први пут и одушевљен сам. Утисци су заиста сјајни. Био сам и на извору Дубовик с кога сам пио изврсну хладну воду, па сам му и стихове посветио – казао је Анђелић.

Он је прочитао и неколико својих пјесама посвећених овом питомом крају.

Домаћин славе за наредну годину биће Веселин Стеванов Марковић са браћом.

А. Ћ.

Извор: Дан

Најава: Митрополит Амфилохије служиће на Марковдан Литургију у цркви Свете Петке у Лимљанима у Црмници

7. маја 2017. - 17:54

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије служиће на Маркован, 8. маја са свештенством Свету службу Божију у цркви Свете Петке у Лимљанима у Црмници, са почетком у 9 часова.

Р.В.

Тонски прилог Радија Светигора

Зоран Шапоњић: У Високим Дечанима нашао сам изгубљеног себе

7. маја 2017. - 17:47

У Високим Дечанима нашао сам јуче изгубљеног себе. И видео Божју милост. И Његову славу. И као никад у животу задрхатао пред свецима ископаних очију. Видео Дечане. Високе. Грешан и бедан, мали и пролазан, недостојан…

Нисам их тако замишљао. А ко још од нас пролазних и слабих може да замисли Божију лепоту. Крстове дечанске. Еј, крстове дечанске. И стазу којом су ходали велики пред Богом и још већи у вери. Они који су радије остајали без очију, и без главе, и без себе него да остану без Њега и Његове милости. Они велики и непролазни.

Ходао сам јуче светом лавром. А ноћас, кад су ми се те слике стале враћати, нисам могао да се сетим јесам ли и једном ногама дотакао под. Знам само да сам дрхтао, и дрхтао, и дрхтао, и тек ноћас, ноћ пошто су Дечани остали иза мене као давни дивни сан, неухватљив а стваран, онај који се стално враћа, схватио да сам тамо нашао изгубљеног себе. Слаб у вери, грешан пред Богом.

Како само у Високим Дечанима мирише тамјан. И ливадско цвеће у порти. И како се векови славе могу дохватити руком. И како све буде и прође, а Високи Дечани остају и трају.

Дан и ноћ већ враћају ми се слике Високих Дечана. Данас видим оно што јуче нисам. И знам да се морам потрудити више, да сачувам онај мир у души кога сам, несвестан, јуче понео из Високих Дечана. Да га гајим и негујем што више и дуже будем могао.

На улазу у градић Дечане, испод манастира, црном фарбом они префарбали таблу на којој на српском пише „Дечани“. Нисам Дечане тако замишљао. У центру Дечана, на некој високој згради окачили огромну слику онога што су га прекјуче ослободили у Француској. Гледао сам јуче ту слику, тај трен док сам поред ње пролазио, и мислио, мислио, какви су то људи којима је он херој и који нема чију другу слику да окаче и да се њом диче него његову.

Враћаћале су ми се читаве ноћи слике Дечана. И смех и подозрење оних људи које смо питали за пут до манастира. И, шта их брига што смо кренули у Високе Дечане… И једино чега се ноћас нисам могао сетити су лица тих људи. Знам да сам видео људе, али им се лица не сећам.

Остало ми у мислима само лице онога са оне огромне слике у центру Дечана. Лице зла. Лице крви.

Видео сам га прексиноћ у Приштини. Лицем у лице. Отпоздрављао је са бине док су око мене, хиљаде људи у трансу викали „УЧК, УЧК“ и осетио крв… Страховиту мржњу. Јутрос, ни једног од лица људи око мене не могу да се сетим, сећам се само мржње, тешке и невероватне, и – његовог лица. И знам да никад у животу нисам био усемљенији као прексиноћ у Приштини док су око мене шкрипали зубима кад је он са бине говорио о Србима и рату.

Као прут тресао сам се синоћ у Приштини. Не од страха. Од јада.

А онда сам јуче, у Високим Дечанима слушао причу монаха. Било је горе, било је и теже. Било и прошло, а само Дечани остали. На љубави, не на мржњи. На Божјој речи и Божјој промисли, не на ножу и не на злу.

Како је само јуче мирисао тамјан у Високим Дечанима. И колико сам љубави видео на лицима светаца ископаних очију. И доброте. Колико мира. Као нигде и ни на једном другом месту. И како сам знао да се Дечанма морам вратити и враћати. Бар у сну. Како сам тамо нашао себе.

Како је јуче хладна била вода у порти Високих Дечана. И како су биле беле Проклетије у даљини. И како је све око мене било чисто. Као душа тек рођеног детета. И како се јутрос сећам лица сваког монаха кога сам јуче видео у Дечанима. И мирноће у њиховим очима. Жртве коју подносе а која се на њима не види. Мирни и спокојни. Помирени са својом пролазношћу и непролазношћу Високих Дечана.

Гледао сам јуче равну Метохију. Окићену бехаром и тек никлом пшеницом. И нисам у свом срцу нашао ни трун мржње. Нека, нека ору и сеју и нека беру.

Мени су јуче само Високи Дечани били довољни. У срцу да их сачувам и доста је. За сва времена. Јер, ако нестане Дечана, Високих, где ћу онда наћи себе, сутра кад се поново изгубим. И где ће моја деца, и моји унуци једног дана наћи себе… Куд ће ићи, где ће тражити оно што јесу, оно су били и оно што морају бити…

И кад негде дубоко у себи, потражим одговор, знам, све ће ово бити и проћи, и ми ћемо бити и проћи, а Дечани ће остати. Да чекају боље од нас, и кад дође онај дан, имаће са чим пред Његово светло лице.

Зоран Шапоњић
Извор: Искра

Митрополит Амфилохије и Епископ Кирило у Подгорици одслужили Литургију са парастосом жртвама савезничког бомбардовања из 1944. године

7. маја 2017. - 17:40

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије и Епископ диоклијски господин Кирило служили су данас са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог Ђорђа под Горицом у Подгорици.

У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Кирило је рекао да је вјера у Христово васкрсење кичма духовног живота хришћана.

„Један од најважнијих доказа у свједочењу те благе вијести васкрсења Христовог свакако су свети мученици, јер нема већега доказа о истинитости неке теорије, неке тврдње, неког свједочанства од тога да неко положи све што има, па и живот свој за ту истину“, рекао је Епископ диоклијски и додао да је један од најсвјетлијих примјера за ово Свети великомученик Георгије.

Епископ Кирило, који у Буенос Аиресу борави у својству архијерејског замјеникаМитрополита Амфилохија, администратора Епархије буеносаиреске и јужноцентралноамеричке СПЦ, говорио је у својој бесједи и о стању наше Цркве и дијаспоре у Јужној Америци.

Након причешћа вјерних Архијереји су са свештенством, уз молитвено учешће вјерног народа, на заједничкој гробници испод порте цркве Светог Ђорђа служили парастос жртвама англо-саксонског, тзв. савезничког бомбаровања из 1944. године.

Након парастоса Митрополит Амфилохије је рекао да је Подгорица жестоко страдала више пута у историји, али да је највеће њено страдање било у двадесетом вијеку.

„То се дешавало у вијеку који је био проглашен за вијек људскога напретка и прогреса. У њему је безбожна сила, антибожна сила, демонска сила, сила властољубља и гордости, отимања, гажења Божје и људске правде угрозила много шири простор од овога града. Овај град је пострадао, бомбардован је 1915. од стране Аустроугарске, а онда 1941. од фашиста. А онда је бомбардован и 1943. године од нациста“, подсјетио је Митрополит црногорско-приморски.

Он је рекао да се сјећа тог догађаја из дјетињства – бомби које падају из авиона као у крушке по  Доњој Морачи.

„А онда је 1944. било бомбардовање које је, нажалост, дошло од савезника. Али, да не осуђујемо њих, то је било бомбардовање засновано на на нашем домаћем братоубилаштву, јер је извршено на захтјев и по налогу Јосипа Броза, који је повео крваво братоубилачко коло на нашем простору“, казао је Владика.

Владика Амфилохије је додао да је то крваво коло у Подгорици у овом догађају имало свој врхунац.

„Искористио је тај безбожник, и његови сарадници, витешки дух овога народа да, у исто вријеме када је почела борба за слободу, покрене и братоубилачко коло да би задобио власт, што му је 1945. и пошло за руком“, казао је он.

Он је додао да је та бољшевичко-титоистичка идеологија залила крвљу милиона невиних простор од Камчатке до Подгорице.

„Зашто су Броз и његова безбожна компанија тако немилосрдно убијали овај град. Кам да је то било против нациста који су се већ повлачили у то вријеме. У суштини, он је бомбардовао своје идеолошке противнике, оне који су на други начин такође били у покрету отпора против нацизма“, казао је Владика и подсјетио да је у овом бомбардовању погинуо и официр Краљевске југословенске војске у Отаџбини, један од вођа националног покрета отпора против нациста Ђорђије Лашић.

Он је објаснио да је Броз тада искористио прилику и савезнике да због тих својих идеолошких противника овај град претвори у прах и пепео.

„Осамдесет посто града је уништено, најмање двије хиљаде људи је убијено, и свега десетак окупаторских војника“, казао је Митрополит Амфилохије.

Владика је казао да су ове жртве само због тога биле осуђене на заборав.

Митрополит Амфилохије је на крају саопштио свој благослов подгоричком свештенству да се убудуће сваког Ђурђевдана на овом мјесту служи парастос свим жртвама аустро-угарског, нацифашистичког и англоамеричког бомбаровања  Подгорице.

Рајо Војиновић

Фото: Јован Радовић

Тонски прилог Радија Светигора

Прослављена храмовна слава манастира Ђурђеви Ступови у Беранама

7. маја 2017. - 17:32

Храмовна слава Ђурђевих Ступова, катедралног манастира Епархије будимљанско-никшићке, чија црква је посвећена Светом великомученику Георгију, прослављена је свечано и молитвено на дан празника, у суботу 6. маја 2017.

Прослављена храмовна слава манастира Ђурђеви Ступови

Свету Архијерејску Литургијуслужио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије уз саслужење бројног свештенства и монаштва Епархије.

Празничном богослужењу присуствовао је, у великом броју, вјерни народ беранског краја, те уважени гости и пријатељи древне немањићке задужбине – манастира Ђурђеви Ступови, који су, поводом великог празника наше свете Цркве и храмовне славе, учествовали у молитвеном сабрању.

Током Литургије Преосвећени Епископ је у чин чтеца произвео Вуксана Вешовића и Николу Бугарина.

Празник Светог великомученика и побједоносца Георгија сабраном народу и храмовну славу братији Манастира, архипастирском бесједом честитао је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

„Сви прослављамо овог великог Божјег угодника који је крвљу својом посвједочио своју вјеру, који је својом вјером задивио свијет, православне хришћане и незнабошце, па су многи од незнабожаца, а међу њима и римска царица Александра, гледајући страдање Светог Георгија, његово свједочење свете вјере православне, повјеровали у ХристаБога Који даје Светом Георгију великомученику снагу, духовну силу да издржи страдање и да не поклекне у вјери, него да прослави Христа Господа и своју вјеру запечати својом мученичком крвљу“, рекао је Владика.

Он је додао да су безбожници мислили, када су почели гонити Цркву од апостолског доба и још неко вријеме, да ће временом Црква Христова поклекнути и да ће се хришћанско име затријети. Настојали су свим средствима државне принуде, силе и насиља да униште вјеру православну, али, како је вријеме пролазило, појављивали су се све храбрији хришћани.

„И негдје послије 300 година гоњења Цркве појавио се Свети великомученик Георгије, а са њим и Свети Димитрије и многи свети мученици, великомученици који су са, до тада, невиђеном храброшћу посвједочили свету вјеру православну.Зато их је Господ прославио, те цијела православна васељена слави Светог Георгија и Светог Димитрија“, казао је Његово Преосвештенство, додајући да у том слављу учествује и манастир Ђурђеви Ступови, односно цијела Епархија будимљанско-никшићка.

Владика је у својој бесједи подсјетио да је дробњачко племе, у 17. вијеку узело за свог заштитника Светог великомученика Георгија и то, према његовим ријечима, није случајно, јер постоји сјећање на Светог Јована Владимира који је на свом печату, такође, имао заштитни лик овог великог угодника Божјег.

„Од Светог Јована Владимира примили су то и први Немањићи, а ова Епархија постала је ознамењена вјером Светог Георгија и кроз дурмиторско племе, и кроз ову светињу, а нарочито кроз нова светилишта мученика, кроз мученичку Пиву и пивска Дола, кроз страдалну Велику, Мурину, Горњу Ржаницу, а са овим мученицима увијек треба да поменемо и 28 дјеце уморених глађу у плавском затвору. Сви су се они својом жртвом придружили Светом Георгију у несрећном и трагичном 20. вијеку. И она дјеца која пострадаше на Мурини, прије неколико година, од Нато алијансе, а ови кажу да су то наши пријатељи. Видјећемо какви ће то бити пријатељи, а ми, углавном, знамо да су нас бомбардовали и било ко да нас је бомбардовао, да ли су то Нато пакт или фашисти, било ко да нас је клао и уништавао, то су за нас наши непријатељи и то се тако и показало“.

„У ове дане васкрсења Христовог вршили смо помен дјеци пострадалој на Мурини и сјетили се све оне дјеце, и у пивским Долима, и у Велици, и у Горњој Ржаници, и у плавском затвору, који су се својом жртвом придружили Светом великомученику и побједоносцу Георгију. Зар се није својом жртвом уподобио Светом Георгију Томо Вучетић, дјечак од девет година, који је жив одран од фашиста у Велици, или Мато Симоновић, коме су ноге откинули и бацили га на шљиву да тако сконча, или оно дијете извађено из мајчине утробе коме је отац дао послије његове смрти име. Заслужило је то дијете име и зове се Миличко, или онај мали Благоје Васовић, који је бачен низ кањон ријеке Пиве, па се зауставио у крошњи бора, а био је огрнут у црвену струку, па је то дијете послије 24 сата издахнуло и постало храна птицама небеским, али је остала та црвена струка као знак мученичке смрти, не само његове, него мучеништва Пиве и Дола“, бесједио је Преосвећени Епископ Јоаникије.

И у овом нашем времену, истакао је Владика, добили смо, опет, овдје, свједоке вјере православне.

„Они који су пострадали за име Божје, као и свети Георгије, полако се прибрајају, придружују лику Светих мученика, које предводи Свети великомученик и побједоносац Георгије. Ова светиња је, такође, свједок мучеништва. Колико је она страдала, али, хвала Богу, увијек је појала у славу Божју од њеног настанка до дана данашњег. Послије сваке разуре и сваке паљевине, она је имала моћ да опет васкрсне заједно са својом народом“, поручио је Владика Јоаникије.

Он је захвалио г.-дину Драгу Пантовићу, куму овогодишњег славља, на организовању трпезе братске љубави.

„Сабрасмо се, као и сваке године, на ово велико свенародно славље, које траје цио дан. Сваке године нас обрадује и благослови Свети Георгије. То је дивно народно славље, укријепимо се овим слављем и братском љубављу,а понајвише Божјим благословом. У дане васкрсења Христовог настављамо са слављем Светог великомученика Георгија у овој немањићкој светињи. Дочекујемо наше госте и пријатеље, који долазе са разних страна, имамо и нашег честитог домаћина, кума данашњег славља г.-дина Драга Пантовића са својом породицом. Бог нас је удостојио да се данас овдје саберемо, да се заједнички Богу помолимо,да са нашим кумом славе у љубави прославимо васкрсење Христово и славу овог светог храма Светог великомученика и побједоносца Георгија“.

„Нека његове молитве буду свима на помоћи, нека Господ благослови нашег кума и његову породицу зато што је са великом љубављу прихватио да буде домаћин овог великог славља. Срећна слава овој светој обитељи, нашој монахињи Александри, која данас слави имендан и свима вама, нека молитве Светог Георгија и Свете царице Александре буду на помоћи“, закључио је Његово Преосвештенство.

Освештан је и преломљен славски колач у славу Божју, а у част Светог великомученика и побједоносца Георгија, небеског покровитеља Берана и његових житеља.

Традиционална Ђурђевданска свенародна Литија прошла је, у послијеподневним часовима, кроз град Беране. Литијом, у којој је учествовао велики број вјерног народа, свештенства и монаштва из цијеле Епархије, началствовао је Епископ Јоаникије. Кренувши из порте манастира Ђурђеви Ступови, Литија је прошла кроз град уз пјевање тропара и читање Светог јеванђеља. По повратку у Манастир народу је празник Светог Георгија, заштитника Берана, још једном, честитао Преосвећени владика Јоаникије.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Тонски прилог Радија Светигора

Епископ Јона из Украјинске православне цркве 7. маја одслужио Литургију у Горњем Острогу

7. маја 2017. - 17:04

Његово Преосвештенство Епископ Г. Јона, викар Блажењејшег Митрополита кијевског и све Украјине Г. Онуфрија, началствовао је Светом Литургијом у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем манастиру поред моштију Светог Василија Острошког Чудотворца, у четврту недјељу по Васкрсењу Христовом – Раслабљеног, 7. маја, када наша Света Црква молитвено прославља свете Саву Стратилата, Саву Ердељског и Свештеномученика Бранка.

Саслуживали су му архимандрит Флавијан и јеромонах Илија који су са са Преосвећеним Владиком Јоном у братској посјети острошкој светињи и јереј Драгослав Ракић, парох кучко-братоножићки и љеворечки.

Бројно монаштво и вјерни народ који је из разних крајева васељене дошао у острошку светињу молитвено су учествовали, а они који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће.

Након Свете службе Божије Владика Јона, са којим је у острошку светињу дошла и веће група вјерника из Украјине, благосиљао је вјерни народ, који је потом приступао Моштима Светог Василија Острошког поклањајући им се и цјеливајући их.

У недјељу Раслабљеног одслужена је Света Литургија и у Доњем острошком манастиру у цркви Свете Тројице, којом је началствоваои сабрат острошке обитељи јеромонах Јеротеј, а саслуживали су му јереји Радмило Чизмовић пјешивачки парох и Блажо Петровић зетски парох, те јерођакони Роман и Зосима.

Бројно монаштво и вјерници молитвено су учествовали у евхаристијском сабрању, а заједничарење је настављено у манастирској гостопримници.

Извор: Манастир Острог