Најава: Ходочашће од Подгорице до манастира Острога

8. маја 2017. - 19:03

ТРАДИЦИОНАЛНО ХОДОЧАШЋЕ   СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ

ОСТРОШКОМ ЧУДОТВОРЦУ

СА БЛАГОСЛОВОМ АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ

МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО- ПРИМОРСКОГ

ГОСПОДИНА ДР АМФИЛОХИЈА

СА МОЛИТВОМ У CРЦУ  

БОГУ И СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ ОСТРОШКОМ

ЗА ЗДРАВЉЕ, РАДОСТ, МИР У ДУШИ И МИР У

ЦИЈЕЛОМ СВИЈЕТУ,

КРЕНУЋЕ  Л И Т И Ј А

НА  ПОКЛОЊЕЊЕ СВЕТОМЕ ВАСИЛИЈУ ОСТРОШКОМ.

У СРИЈЕДУ 10. МАЈА 2017.Г. У 17. ЧАСОВА

ПРОГРАМ:

16 Ч. БЛАГОСИЉАЊЕ СЛАВСКОГ КОЛАЧА

И БЛАГОСЛОВ  ЗА ПУТ  НА МЈЕСТУ БУДУЋЕГ ХРАМА СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ НА КОНИКУ (ЛОКАЦИЈА БИВШЕ ПИЈАЦЕ)

17 Ч.  ПОЛАЗАК СА  САБОРНОГ ХРАМА ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА У  ПОДГОРИЦИ

ПУТОВАЊЕ СЕ ОДВИЈА НОЋУ. ЗБОГ СИГУРНОСТИ У САОБРАЋАЈУ ПОЖЕЉНО ЈЕ ПОНИЈЕТИ  И   БАТЕРИЈСКЕ

ЛАМПЕ, KAO И РЕЗЕРНУ ОДЈЕЋУ И ОБУЋУ У СЛУЧАЈУ КИШЕ. СА СОБОМ ЈЕ ПОТРЕБНО ПОНИЈЕТИ ХРАНУ И ВОДУ.

СВА ОБАВЈЕШТЕЊА О ХОДОЧАШЋУ МОЖЕТЕ ДОБИТИ НА

ТЕЛЕФОН  068 488 604

ДОБРО ДОШЛИ!

У граду Фиеру већ пету годину ради једина српска основна школа у Албанији

8. маја 2017. - 12:17

У граду Фиеру у Албанији живи пет хиљада Срба, од којих је неколико хиљада муслиманске вероисповести. Срби муслимани — тако се изјашњавају. И таквих има у више места Албаније, посебно у Скадру, где је реч углавном о породицама пореклом из Подгорице и њене околине. Ови у Фиеру су пореклом из Санџака, доселили се на албанску обалу 1924. године.

Захваљујући задивљујућој храбрости и упорности породице Дуљевић већ пету годину ради прва и једина српска основна школа у „земљи орлова“. За ову просветитељску мисију, домаћин Екрем Дуљевић даровао је своју кућу. Преуредио је за потребе школе у којој данас неколико стотина ђака сриче српску азбуку. Уче о српској историји и традицији.

Наставу за ученике од првог до четвртог разреда изводе учитељи који долазе из Скадра и Тиране, а ангажовано је и шест возача који довозе ђаке из суседних места.

„Отац мога оца оставио нам је аманет да сачувамо српски језик. Половином септембра 2010. године, када смо почели, био је то курс српског језика и требало је да га држимо у време викенда. Интересовање је, међутим, било огромно и сада имамо прву основну школу са четири, а наредне школске године са пет разреда, коју похађа 213 ученика,“ прича Екрем Дуљевић, који је и председник „Јединства“, Удружења Срба у Албанији.

Нису баш сви у Рет Либофши, селу са око 420 српских кућа, на периферији Фиера, благонаклоно гледали на то што се у дворишту Дуљевића, пред улазним вратима школе, вијори српска застава. Најприје се кренуло са покушајем подмићивања родитеља да децу не шаљу у школу. Уцењивани су и учитељи. Када то није уродило плодом, прешло се на отворене претње, чак и смрћу, члановима фамилије Дуљевић.

Према његовим речима, било је свакојаких притисака, од скидања српских симбола, заставе и табле школе, до претњи смрц́у његовој деци од припадника Црвено-црне алијансе.

„Били смо принуђени да током одржавања наставе, али и ноћу, држимо страже под оружјем,“ каже Екрем, и додаје да је сада ситуација неупоредиво боља захваљујући већем разумевању албанске државе.

Домаћини објашњавају да су се у ове крајеве доселили пре скоро сто година из околине Новог Пазара, Сенице и Тутина. Њихови преци су, у ствари, муслимани српског порекла, чији се потомци данас изјашњавају као Срби и често деци дају српска имена. У целом округу Фиер има чак 2.000 српских породица.

„Планирамо да подигнемо нову школску зграду. Урађен је пројекат и о свему смо обавестили нашу амбасаду. Очекујемо помоћ матичне државе,“ истиче Дуљевић, додајући да им је за сада Београд помагао слањем дела уџбеника, и стипендирањем неколико десетина студената на Универзитету у Београду.
У лепо уређеној учионици, окићеној српским заставама, први час почиње школском химном „Свети Сава“.

Ученици показују свеске са обрађеним градивом, исписане на српском језику, ћирилицом и латиницом, цртеже са изложбе.

На часове, како рекоше, долазе с великом вољом, јер желе да што боље овладају српским језиком. Да стекну знања о историји и култури својих предака. Наставник Козма Дима на табли исписује „Србија је наша мајка“, а ђаци га прате и читају углас.

Света Тројица у Рет Либофши

Ardenica Monastery by Pudelek У срцу Албаније: Муслиманска деца певају о Светом Сави

Село Рет Либофша је у општини Либофша, која припада области Фиер. Ова област је позната по античком граду Аполонија, где је кратко време боравио Цицерон, славни римски оратор. А на брду изнад села налази се манастир Ардреница, који је некад носио име Свете Тројице.

Овај манастир је саграђен 1282. године. У њему се налази прелепа фреска Светог Саве, а верује се да је у њему крунисан и Ђорђ Кастриот Скендербег.
Данас у овај манастир, за сваки значајнији православни празник, долазе како муслимани српског порекла из овог села, тако и Албанци православци из околних места.

„Ми идемо и у цркву и у џамију,“ каже старина Исмет Дуљевић, који је поклонио ливаду на којој ће се градити нова српска школа.

„Муслимани смо по вери, али морамо да поштујемо и веру својих предака. Отац ми је у аманет оставио да чувамо српски језик и сјећање на Србију одакле смо дошли прије скоро 100 година. Тако ми деци дајемо и православна и муслиманска имена, па се моји синови зову: Исмет, Љубан, Голуб, Џевахир и Мирко,“ каже он.

Салих Селимовић

Извор: Ин4С

Даница Милинчић, коју су Срби заборавили као у оно вријеме Милунку Савић

8. маја 2017. - 9:47

Испред цркве Светих Петра и Павла у Топчидеру може се, сваке недеље и током свих црквених празника, видети неупадљиви лик осамдесетогодишње старице. Она не проси, јер јој то њена част и карактер не допуштају, већ мирно и достојанствено стоји (после литургије, на којој се моли са свима и причешћује) и захваљује се свима онима који јој добровољно и без њене молбе помажу.

Благослови ова бакица, старачким погледом пуним жала за неким неоствареним, срећнијим животом, и све оне друге, што, заокупљени својим мукама, пролазе крај ње ни не приметивши је.

И јуче, на ђурђевданском окупљању у црквеном конаку, она ми одједном приђе да ми се захвали на показаној бризи о њој – а ја, и кад имам и кад немам, за њу увек налазим нешто сасвим конкретне (другачија и не постоји) помоћи, што више могу – и почесмо, по први пут да причамо. Реч по реч, сазнадох да су јој мужа и сина убили Шиптари, да је избеглица са Косова и Метохије, да живи сама, у некој бараци у Реснику, и да ложи дрва која исече са неке палете (а да је некада имала читаву шуму на породичном имању).

Реч по реч, бака у црнини цеди као из суве дреновине своју животну причу из које сазнадох да јој је тешко и све теже, овако болесној, самој и без примања, остављеној од свих осим од добрих људи из ове цркве и од Бога Милостивог, који све види и не допушта јој да клоне духом, упркос свему.

Племенитошћу и бригом оних који је помажу, за све нас Распети Христос не допушта овој оживљеној несрећи у људском облику да се до краја разочара и изгуби веру у људе и у смисао живота (ма како он тежак био).

И тада је упитах за име. И она рече:

”ДАНИЦА…
ЈА САМ, ДЕТЕ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ ИЗ КОСОВСКЕ САМОДРЕЖЕ…“

Ја занемех. Као да ми се небо сручило на главу и у памћењу ми намах васкрсе читава она велика и још неиспричана прича о страдању немоћних и незаштићених Срба од мржњом распомамљених и политички вешто организованих Шиптара одмах после Титове смрти…

ПА ТО ЈЕ, ЕЈ, ДАНИЦА МИЛИНЧИЋ, наша Косовка-девојка из најтужније српске приче с почетка осамдесетих! Приче коју смо тада сви знали, памтећи, са сузама, име ове несрећне мајке косовопољске и свесрпске. Приче о којој је писао читав свет, а њеним случајем се бавили највиши (покрајински и државни) органи тадашње комунистичке Југославије…

Преда мном је стајала ОНА НЕКАДА СВИМА ПОЗНАТА МУЧЕНИЦА, НАЈПОЗНАТИЈИ СИМБОЛ СРПСКОГ СТРАДАЊА НА КОСОВУ, Даница Милинчић, чијег су сина Данила, другог јуна 1982. године пред мајчиним очима убила четворица Шиптара, досељеника из Албаније (за овај злочин нису кажњени и нису одлежали у затвору ниједан дан).

И њу су тада ранили из револвера у раме, али још више – у душу, оваквом бездушном егзекуцијом њеног двадесетдвогодишњег сина, хранитеља и заштитника.

Четрнаест година пре тога су Шиптари гвозденим шипкама убили Даничиног мужа и Даниловог оца, а овог пута су ствар довршили, једном заувек. Годину дана након оних застрашујућих демонстрација у Приштини и паљења конака Пећке Патријаршије (са више него јасном поруком Србима са Косова и читаве Србије)…

Млади Данило Милинчић је за собом оставио кћеркицу Ивану и трудну жену Радмилу (родила му је посмрче, Ивана), а његова мати Даница је после синовљевог убиства дословно прогањана, из године у годину, све док, коначно, није истерана – као, у том тренутку, последња Српкиња – из митске Самодреже, у којој се, према Предању, по последњи пут причестила војска српског Кнеза Лазара пред Косовску битку…

Даничина судбина је праћена у часу њеног страдања широм и попреко свих српских земаља, а она је, уз несрећног Ђорђа Мартиновића, постала упозоравајућа најава свега оног што ће се Србима тек догодити на њиховој Светој Земљи.

И она је годинама, својим упорним остајањем на родном, породичном огњишту држала усправном нашу наду да ћемо ипак преживети и ова страшна искушења и остати своји на своме.

Убица, извесни Мухамед Мујо Ферат, док је пуцао у Даницу и Данила, урлао је, у хистеричном заносу: ”Ово није Србија, већ албанска земља Фадиља и Енвера Хоџе!” И тиме пуцао не само у њих двоје – већ у све нас редом, све који мислимо да је Косово са Метохијом колевка српства и духовни, државни, друштвени и културни завичај нашег целокупног историјског постојања.

Али, време чини своје. ”Далеко од очију, далеко од срца”, као и толико пута пре и после тога (када су српске несреће у питању).

Наша најтежа болест, олаки заборав, прекрила је и овај ”случај”, остављајући Даницу да сама и у вечној црнини, на својим нејаким леђима носи овакву и оволику трагедију. Распета за све нас, али без нас око себе, на свакодневном распећу њене избегличке несреће.

Даница сада гаца блатом српске равнодушности и незаинтересованости, остављена од свих оних који су је помињали и преко њене несреће градили своје политичке каријере. Од Милошевића, преко читавог ДОС-а и свих његових мешетара из транзиционе српске епохе, па до дана данашњег, не остаде нико да се побрине да наша МАЈКА ХРАБРОСТ не остане, дословно, просјакиња што живи од тога колико ће јој уделити добронамерни прилазници.

Васпитана у косовском, заветном српском духу, по нашем патријархалном, витешком моделу, Даница никоме не прича КО ЈЕ ОНА У СТВАРИ. Не жели да распродаје своју несрећу и да тргује са оним што јој је покидало живот и ранило срце. Ране на рамену су јој зарасле, као и језиве претње и увреде које је доживела и једва некако преживела, али јој МАЈЧИНИ СРЦЕ НИЈЕ ЗАРАСЛО.

Њен Данило је сахрањен у Самодрежи (код Вучитрна), на сада разваљеном и уништеном српском гробљу, а онда пребачен до наше цркве Усековања Главе Светог Јована Претече, оне исте из које су косовски витезови са Кнезом Лазаром, Милошем Обилићем и Девет Југовића пред собом на Видовдан 1389-те отишли у своју Небеску Отаџбину. Та црква је, одавно још, јавни ВЦ и депонија за (демонском мржњом према Србима испуњеним) Шиптаре из ове митске земље наше Најважније Битке у историји.

А Даница Милинчић је, ето, ЖИВА САХРАЊЕНА У СРЕД РАСРБЉЕНОГ БЕОГРАДА, као његова Гојковица (из песме ”Зидање Скадра”), узидана у нашу мучну и безличну свакодневицу, пуну видљивих и невидљивих издаја и бестидности свих врста. Од којих је једна од најстрашнијих – управо ова бездушна препуштеност наше Данице њеној муци и речима неописивом страдању.

То ми је све пролазило кроз главу након тог њеног кратког и стидљивог представљања, када сам сазнао да је она бака коју сам сваке недеље сретао на причешћу и, касније, пред црквом – по несрећи чувена Даница Милинчић.

Срби тако (пасивно) довршише оно што су Шиптари (активно) започели. Наставише ужасно понижење и лагано (дан по дан) убиство ове трагичне јунакиње нашег доба. Некада из Самодреже, косовске, данас из Ресника, београдског. Некада из врелог језгра српске трагедије, а данас са ледене периферије наше уобичајене равнодушности према сопственим јунацима и мученицима.

Наша добра и трпељива, незлобива бака Даница, за коју не бих ни знао ко је да је нисам, готово случајно, питао за име и судбину. Ни не слутећи да ће ми се из њеног лаконског одговора одједном отворити читава наша српска и косовска мука у свој својој неизлечивој, застрашујућој страхоти.

Ко смо ми уопште? И да ли смемо да се називамо наследницима оних који кроз судбину ове неупадљиве старице у црнини данас (из небеских висина) мере нашу племенитост и великодушност, одређујући нам праведну меру за све што чинимо (и не чинимо)?

П. С.
Ако неко има потребу да лично помогне овој нашој велемученици, у последњим годинама (можда и месецима или данима) њеног мукама испуњеног живота, нека лично наиђе до ове апостолске цркве, изграђене преко пута Милошевог Конака (уз сам Топчидерски парк), и нека јој да шта год и колико год може – и олакша јој, овако, те њене застрашујуће усамљене тренутке пред скори одлазак у наручје њених најдражих, у посмртном сусрету са мужем и сином.

А за тачно 27 дана ће бити тачно 35 година од оног часа који јој је заувек променио и уништио живот (оно што је остало од њега)…

Јуче је бака Даница сатима чекала да је неко одбаци до њеног Ресника и тамошњег принудног смештаја, али се није жалила.

Како да се жали неко ко је већ прежалио свој живот и постоји још само да би измолила Бог да јој удели што скорију и бржу смрт?

П. П. С.
Владика Атанасије Јевтић је, осамдесетих година, написао можда и најзначајније савремено сведочење о српском страдању, објављено под насловом ”ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА”.

Ту пише о Данилу и Даници Милинчић, сину и мајци:

”Зашто су косовски Срби данас тако депримирани и деморалисани? Зашто брзо узмичу и пред одбраном својих основних људских права? Можда зато што су се бројни покушаји супротстављања насиљу и зулуму над личношћу и имовином, најчешће завршили крварењем, а често и губљењем живота. Можда је пред очима нека још свежа и незацељена рана: лична, породична, комшијска, свенародна?… Ипак, када смо у друштву са неким пријатељима, при крају обиласка Косова, дошли да посетимо гроб покојног Данила Милинчића из Самодреже, крвнички убијеног прошле године на својој очевини и сахрањеног крај цркве у Вучитрну, видели смо и један другачији српски став. На његовом споменику, који му „подиже мајка Даница, син Иван (посмрче), ћерка Ивана, браћа Павле и Мирослав“, стоје ове просте али потресне речи, које сведоче о непобедивости духа народа којем је Данило, и сви ми, припадао и припада (текст преносимо дословно):

„Сине оче брате роде
погинуо си у слободе
зликовац је налетио
и кукавички ти срце разнео
па му децу сирочиће оставијо
мајку сестру и браћу у црно завијо
Ал херојски си погинуо
бранећи своју очевину
Ал живо биће никада не умире
оно је увек са нама“…

Па наставља:

”… Да, Данило из Самодреже није умро; он је жив, и међу нама је.

Међу нама је и његова ојађена мајка Даница, и браћа му, и породица.

Но њихове се муке, нажалост, и даље настављају.

Јадна мајка Даница, после Данилове сахране, била је напустила и кућу, и имање, и Косово.

После неки месец дана вратила се са великим напором на своје имање, и – издржала једва годину дана.

Борила се и трпила нове притиске, и најзад је ових дана (крајем јануара 84) поново дошла у Београд да тражи правду и заштиту од насиља и зулума на свом имању на које се вратила верујући у „повратак на Косово“.

Имање ни сада неће да прода, али на њему не може да опстане.

Заиста, не потврђује ли и овај трагични случај оно болно признање многих наших Косоваца: „Одавде не одлази само онај ко нема куда“?…”

Страшна судбина Даничина (и свих њених), и на овај начин опевана и просто уклесана у историју српског народа.

Драгослав Бокан

Извор: Ин4С/Фејсбук

У Сретњи код Даниловграда обиљежена храмовна слава цркве Светог Георгија

8. маја 2017. - 9:26

У Сретњи надомак Даниловграда обиљежена је храмовна слава Цркве Светог Георгија.

Под сводом овог храма литургија се није чула 75 година, а тек прошле године је одржана божја служба. Како памте старији мјештани, последњи пут божја служба у овој цркви била је 1941. године, односно у предвечерје Другог свјетског рата. Након тога, због нове идеологије, у Сретњи је скоро замро црквени живот. А да се то промијени недавно су одлучили мјештани који су се организовали и дјелимично обновили цркву. Она је споља добила нови-стари изглед, али има још доста тога што треба урадити како би се у њој редовно одржавала литургија.

Храм Светог Ђорђа се помиње у једном писму из 1841. а позната је његова обнова 1908. године. Даће Господ да брзо завршимо обнову и да буде више људи и у овом селу и у овом светом храму рекао је након литургије свештеник Предраг Катанић.

А да цркву у Сретњи Бјелопавлићи нијесу заборавили говори и број вјерника који је прије два дана дошао да присуствује литургији. Око четрдесетак житеља није спријечио лош пут и неприступачан терен да дођу у Сретњу и присуствују служби.

– У овом селу налазе се остаци кућишта Бијелог Павла, нашег родоначелника. У брду је уклесана и његова пећина позната у народу као Чучага, а на сваком кораку у Сретњи присутни су трагови прошлости. Међутим, све је то тренутно недоступно Бјелопавлићима, али и осталима, јер је пут до цркве лош. Последњих година нешто се на томе ради, како би Сретња добила значај који има за овај крај, а на томе су посебно ангажовани представници Удружења Бјелопавлића „Бијели Павле. Овај крај би могао да постане туристичка и вјерска атракција за многе вјернике који недалеко одавде пролазе на путу ка Острогу и не сумњам да би доста њих застало у Сретњи, посјетило цркву и обишло знаменитости везане са животом нашег родоначелника појашњава Миљан Станишић, професор социологије.

Иван Милошевић

Извор: Дан

У Недјељу раслабљеног у Саборном храму у Бару одслужена Литургија

8. маја 2017. - 8:58

У четврту недјељу по Пасхи,недјељу Раслабљеног,служена је Света Литургија у Саборном храму Св.Јована Владимира у Бару.Службом је началствовао гост из Архиепископије Београдско-карловачке протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије. Саслуживали су протојереј Слободан Зековић, старјешина храма, јереј Љубомир Јовановић,јереј Младен Томовић,и јереј Марјан Петковски.Пред Свето Причешће вјернима се надахнутом бесједом о јеванђелској причи о исцјељењу раслабљеног у бањи Витезди обратио прота Стојадин.

Сабрање је настављено послужењем у крипти Саборног храма.

Јелена Зековић

Фото: Крсто Пламенац

Ђурђевдан прослављен у Саборном храму у Бару

8. маја 2017. - 8:57

На празник Св.великомученика Георгија Побједоносца служена је Света Литургија у Саборном храму Св.Јована Владимира у Бару.Службом је началствовао гост из Архиепископије Београдско-карловачке протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије. Саслуживали су протојереј Слободан Зековић, старјешина храма, јереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Пред Свето Причешће вјернима се надахнутом бесједом о Светом Георгију обратио прота Стојадин.

На крају Литургије пререзани су славски колачи бројних свечара,који Светог Георгија прослављају као своју крсну славу.

Јелена Зековић

Фото: Крсто Пламенац