Објављена књига о освећењу храма Светог Петра Ловћенског Тајновидца у Бару

20. маја 2017. - 14:30

У новијој историји српског народа, у Сабору светих Српске православне цркве, нема ниједног светитеља а да му Његош није био светац и светиња. Народ га је канонизовао, и ако је Народ Црква, канонизован је одавно – оцјењује Бећковић

Издавачко-информативна установа „Светигора“ објавила је уз сјутрашње освећење Цркве Светог Петра Ловћеноског Тајновидца у Бару истоимену публикацију, која је вишеструко занимљива – због текстова, као и илустрација у њој. Поред „Светигоре“ издавач је и НВО „Ризница“. Књига је објављена благословом митрополита црногорско-приморског Амфилохија, а књигу је приредио Јован Б. Маркуш.
На почетку књиге читалац ће се сусрести с Предговором који садржи текст академика Матије Бећковића „Свети Петар ИИ Петровић Његош – Пустињак цетињски“, његовом бесједом коју је изговорио прије четири године о Васкрсу. Бећковић истиче да уз чињеницу 200. годишњице Његошевог рођења, треба истаћи да је ријеч о једном од најзначајнијих владика Српске Православне Цркве послије Светог Саве и највећег пјесника српског језика од Светог Саве до данас. „Као и Свети Сава, и Његош је већи и значајнији данас него што је икада био. Једино је мањи од себе сама, оног који ће тек бити“, записао је Бећковић. Посебно се осврнуо на „Лучу микоркозму“ коју је Његош спјевао за вријеме Васкршњег поста.

Освећење цркве и духовна академија

Храм Светог Петра Ловћенског Тајновидца у Бару, који се налази поред барског Саборног храма, освештан ће бити у недјељу 21. маја. Свету архијерејску литургију од 8 часова у недјељу ће служити митроплит црногорско-приморски Амфилохије са више архијереја Српске Православне Цркве.

Освећењу цркве претходи свечана академија, која ће бити одржана на платоу испед Саборног храма Светог Јована Владимира у суботу 20. маја, са почетком у 20 часова, а на којој ће говорити академик Матија Бећковић.

– И овом приликом позивамо све православне хришћане, као и грађане других вјероисповијести, да присуствују овом величанственом догађају, којем се Свети Петар Ловћенски Тајновидац радује на небесима, којем се анђели радују. Овом приликом, још једном позивам на свеопшту радост и окупљање, да нам не буде жао труда, јер то су непоновљиви тренуци у историји, и добро је да се и ми нађемо као свједоци и учесници историје. Уједно позивам и потенцијалне добротворе и дародавце да се својим прилогом уграде у овај храм, како би вријеме и труд ових радника и мајстора исплатили, да никоме не останемо дужни – каже протомајстор Момчило Станојевић.

Драган Стојановић

– Извори и подстицаји за „Лучу“ тражени су највише тамо гдје их је можда било најмање, а нимало у њему самом и истини да се „пустињаци хране сопственом супстанцом, дубином свог испосништва и усамљености“. Што је писана у вријеме поста узимано је као податак без суштинског значења, као да је „Луча“ постом више датумирана него инспирисана. А што је пјесник, црноризац и испосник највише знао о посту и што је пост одрицање, а причешће завјет и спремност на жртву и поистовјећење с Христом, и што се и пост и „Луча“ завршавају васкрсењем, томе као да није придавано значаја – пише Бећковић. „`Луча` је литургијска поема, а литургија – скраћена Библија, и једина истина о човјеку“, истиче Бећковић.

– Његошев пјесмотвор није друго до посрбљено јеванђеље, чије су ријечи непропадљиве. Знати их напамет, најсигурнији је оријентир и начин да сачувамо себе. Корице његових стихова су усне његовог народа које те стихове свакодневно понављају и у камење уклесују – каже Бећковић.

„Има много владика, али кад се каже Владика сви мисле на једнога. Нема светијег ореола од оног који блиста око његове главе, а тај ореол потребнији је нама него оном који је пјевао: `Што ћеш мају плести вјенац кад му га је сплео творац`“, наводи даље Бећковић.

– Он је и пророчка савјест српскога народа и Небош и Пророковић и тајновидац и путоводитељ и „једна сламка међу вихорове“ и „сирјак тужни без ниђе никога“. А да није без ниђе никога данас, може показати само његова Црква. То не би било само црвено слово у црквеном календару, него и највећа радост и охрабрење његовом народу – стоји у Бећковићевом тексту.

– У новијој историји српског народа, у Сабору светих Српске православне цркве, нема ни једног светитеља а да му Његош није био светац и светиња. Народ га је канонизовао, и ако је Народ Црква, канонизован је одавно – оцјењује Бећковић. Пјесник додаје:

– Најзад, да Његош за живота није ништа ни био ни створио, посмртно мучеништво прославило би га и овјенчало несвенљивим вијенцем. И да ништа није претрпио сем што су му седам пута кости претурали и седам пута га сахрањивали, било би довољно да буде уписан у мученикослов светих. Они који су га мртвог прогањали и опорочавали, нису ни слутили, да му, тако, исписују житије и да ће његово посмртно страдање, на правди Бога и пред очима свијета, постати и најрјечитије образложење за његово светитељство. Нема пјесника који је толико страдао. Тако страдају само светитељи, утолико светији уколико страдају за поезију и због поезије. Само се око светитеља и светиња разгоријевају бојеви који не престају. Рушење капеле на Ловћену, за коју је он поставио први камен и рекао – „овдје ме копајте“, најварварскији је чин времена које је обиловало небројеним варварствима. Пошто је срушена на Ловћену та капела умножава се и, као „у време кад су цркве летеле“ појављује се на другим висовима. Откуд би свака од тих капела била света, а да онај чије су оне, није светац – записао је академик Бећковић.

Поред Предговора, књига садржи још четири поглавља и додатак. У првом поглављу налази се Житије Св. Митрополита Петра Другог, Цетињског пустињака и Ловћенског тајновидца које је написао митрополит Амфилохије. У другом поглављу приказан је кратки илустровани историјат Ловћенске капеле (1845 – 2017), док треће поглавље доноси попис цркава саграђених по узору на ловћенску Његошеву капелу. Дат је и кратак преглед изградње Цркве Св. Петра Ловћенског у Бару у четвртом поглављу, а на крају је прилог, у коме је донијето писмо у којем је митрополит Амфилохије апеловао на Игора Лукшића док је био премијер, да се обнови капела на Ловћену.

Живана Јањушевић

Извоор: Дан

 

Вапај књаза Михаила Петровића Његоша за ловћенским светињама

20. маја 2017. - 13:07

ВАПАЈ КЊАЗА МИХАИЛА ПЕРОВИЋА ЊЕГОША ЗА ЛОВЋЕНСКИМ СВЕТИЊАМА

   Уко­ли­ко се ра­ди­ло о чи­сто по­ро­дич­ној ства­ри, вр­ло је ин­те­ре­сант­но зна­ти што је књаз Ми­ха­и­ло Пе­тро­вић Ње­гош, унук кра­ља Ни­ко­ле и Ње­го­шев ди­рект­ни по­то­мак, предузимао да спријечи разарање Ловћенских светиња. Књаз Михаило, аристократа по крви и у души, написао је апел свјетској јавности који је објављен 1969. године  у „Гласу канадских Срба“ у њему пише следеће:

,,ЊЕГОШЕВА КАПЕЛА НА ЛОВЋЕНУ СРПСКА СВЕТИЊА

   Ниједан српски родољуб не може бити равнодушан када се поведе полемика о томе који је најдостојнији начин да се трајно изрази дужно поштовање и народна захвалност према успомени једног великана нашег рода. Поготову када је ријеч о највећем: о Његошу. Због тога је разумљиво што је српска јавност, како она у земљи тако и она у слободном свијету, с узнемиреношћу и протестима  примила вијест о намјери данашњих властодржаца у земљи да намјесто постојеће капеле на гробу великог владике подигну један мраморни маузолеј, дјело вајара Ивана Мештровића.

Гроб владике Рада у спомен-капели на врху Ловћена је српска национална светиња. На њу се и у Првом и у Другом свјетском рату био сручио бијес непријатеља. У Првом свјетском рату  аустро-угарски окупатор био је порушио капелу, а ковчег са Његошевим костима био је пренијет у Цетињски манастир захваљујући старању тадашњег црногорског митрополита Митрофана. Послије Ослобођења и Уједињења, капелу је с пијететом обновио краљ Александар: нова капела била је потпуно вјерна реплика првобитне. У њу су Његошеве кости свечано пренијете и положене приликом њеног освећења, 1925 године. У Другом свјетском рату, капелу су оштетили италијански фашисти, али је главнокомандујући италијанских трупа сматрао за потребно да се јавно огради од тога варварског поступка. У оба свјетска рата, Његошев надгробни споменик био је симбол страдања и борбе српског народа. И у своме вјечном  пребивалишту владика Раде дијелио је судбину свога народа

Вјечни покој највећег српског Пјесника и мислиоца досад су се усуђивали да ремете само душмани Српства у данима српске трагедије. Сада су и црногорски комунисти наумили да Његошев надгробни споменик преуређују по својој обијести. „За правило лудост изабраше“. па су одлучили да капелу на врху Ловћена сруше и да на њено мјесто поставе један световњачки споменик.

Српска православна црква, којој у првом реду припада дужност чувања и одржавања, најприје гласом Црногорско-приморског митрополита Данила. а потом свечаном изјавом Светог архијерејског сабора, да је она одлучно противна томе неразумном пројекту. И с правом. Владика Радс био је поглавар Српске православне цркве. Вјера у Бога и дубоко продуховљена хришћанска етика биле су темељи његовог духовног живота и мисаоног стваралаштва. Он јс још за живота подигао капелу на врху Ловћена и одредио да у њој буде сахрањен. Као владар и као пјесник Његош је желео да његови земни остаци пребивају на висинама, на врху Ловћена, стожер-планини  Црне Горе и слободног Српства кроз вјекове. Али као религиозни човјек и првосвештеник, он је одредио да му гроб буде на посвећеном мјесту. у капели, у подножју крста, симбола овоземаљског страдања и вјечног спасења.

Његошева капела складно довршава природну куполу Језерског врха и с њим се слива у величанствени надгробни споменик који савршено изражава васионски домет Његошевог духа. Томе споменику нема шта да се додаје ни да се одузима. Љуба Ненадовић најљепше је описао сву непролазну величину овог споменика. „Пирамиде. гробови египатских краљева“, писао је Љуба Ненадовић, „шта су друго него гомила камења према Ловћенском врху, према томе Владичином споменику. И кад на овом свету нестане брегова и људи, мени се чини још ће трајати два црногорска колоса: Ловћен и Владика“.

Замисао да се Његошева капела уклони са врха Ловћена. а на њено мјесто постави гломазни мраморни маузолеј за чије подизање треба да се и сам врх Ловћена поруби и заравна, а испод њега планина избуши галеријом од неколико стотина метара, је израз бахатости и мегаломаније комунистичких властодржаца. Њу спровести у дјело, значило би погазити Његошев аманет. Она је противна најосновнијим осјећајима мјере и чојства, како је то умјесно подвукао Епископ горњо-карловачки Симеон. Против тога пројекта одлучно се изјаснила већина мјеродавних умјетника и стручњака који су били консултовани по томе питању. Штавише, против њега се једнодушно изјаснила и Комисија за реорганизацију Музеја на Цетињу, састављена од угледних стручњака, коју је био образовао нико други до сам Републички секретаријат за просвјету и културу СР Црне Горе. Ево шта је та комисија закључила о поменутом пројекту: „Мештровићев пројекат предвиђа измјену силуете и читавог терена Ловћена, и то у једном негативном смислу који би грубо нарушио изглед једног од најљепших предјела у нашој земљи“.

Пројекат маузолеја на врху Ловћена намјесто Његошеве капеле за осуду је и са етичке и са естетске тачке гледишта. Он је и за осуду с обзиром и на све оно што се иза њега крије. Ако је црногорским комунистима стало да, као што тврде, подигну Његошу споменик достојан његовог генија, зашто Мештровићев маузолеј не постављају на Цетињу, као што препоручује већина мјеродавних стручњака и културних радника? Зашто хоће пошто-пото да руше капелу на врху Ловћена? Комунистичка пропаганда у земљи острвила се на Српску православну цркву. Комунисти оптужују Цркву да“бесправно присваја“ владику Рада и да се супроставља њиховом пројекту „из себичних разлога“. По своме обичају, комунисти оптужују друге за гријех који хоће сами они да почине. Њихов пројекат с Мештровићевим маузолејом је параван иза ког се крије маневар уперен против утицаја Српске православне цркве и јединства српског народа. Кампања о споменику на врху Ловћена у тијесној је вези с једном другом кампањом која настоји да протури чудовишне тезе о тобожњој „нацији“ и некој „посебној црногорској култури“. И једна и друга дубоко вријеђају српски национални осјећај и понос правог Црногорца.

Српска православна црква легигимни је чувар Његошевог гроба и капеле на Језерском врху. Њен став у одбрану оне српске националне светиње је у потпуном складу с њеном вјерском и националном мисијом. Одрођени цетињски комунисти дрско изјављују да је њихова „одлука“ коначна и неопозива. Са врха Ловћена на њих грми неумрли глас великог владике:

Не требује царство нељудима, Нако да се пред свијетом руже.“

У Паризу, маја 1969 године

Књаз Михаило Петровић – Његош“

ПИСМО КЊАЗА МИХАИЛА ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША ПА­ПИ ПА­ВЛУ VI

   Послије апела свјетској јавности књаз Михаило Петровић Његош напи­сао је писмо и па­пи Па­влу VI. Пи­смо је по­сла­но 15. ок­то­бра 1970. год. на фран­цу­ском је­зи­ку, пре­по­ру­че­но, и оно у пре­во­ду гла­си ова­ко:

„Пресвети Оче,

Фран­цу­ска и дру­га за­пад­на штам­па прет­по­ста­вља да би Ва­ша Све­тост мо­гла уго­во­ри­ти са­ста­нак са ше­фом ју­го­сло­вен­ске др­жа­ве мар­ша­лом Јо­си­пом Бро­зом Ти­том у вре­ме ње­го­ве сле­де­ће по­се­те Ита­ли­ји.

У Цр­ној Го­ри – јед­ној од шест ре­пу­бли­ка Ју­го­сла­ви­је ко­му­ни­стич­ки ру­ко­во­ди­о­ци пред­у­зи­ма­ју ра­до­ве ка­ко би раз­ру­ши­ли ка­пе­лу Све­тог Пе­тра Це­тињ­ског, ко­ја се на­ла­зи на вр­ху пла­ни­не Лов­ћен до­ми­ни­ра­ју­ћи Ко­тор­ским за­ли­вом и у ко­јој по­чи­ва у ми­ру Го­спод­њем, мој слав­ни пре­дак вла­ди­ка Пе­тар II Пе­тро­вић-Ње­гош, не­за­ви­сни вла­дар Цр­не Го­ре од 1830–1851. го­ди­не, аутор спе­ва ’Гор­ски ви­је­нац’, об­ја­вље­ног пр­ви пут 1847. го­ди­не.

Сма­тра се да је мој уз­ви­ше­ни де­да нај­ве­ћи ју­го­сло­вен­ски пе­сник.

Вер­ни­ци­ма у зе­мљи мо­га ро­ђе­ња, ко­ји су зна­ли ве­ко­ви­ма да бра­не вред­но­сти сво­је хри­шћан­ске ве­ре, не са­мо за се­бе, већ и за све хри­шћа­не Ју­го­сла­ви­је, Ка­пе­ла Све­тог Пе­тра у ко­јој по­чи­ва мој де­да истин­ско је све­ти­ли­ште свих ју­жних Сло­ве­на.

Цр­но­гор­ски ко­му­ни­сти, по­кор­ни слу­жи­те­љи сво­га ше­фа Ти­та, ни­ка­ко се не ус­те­жу да спро­ве­ду, ово­га пу­та јед­но од нај­ве­ћих све­то­гр­ђа ње­го­ве дик­та­ту­ре, тј. ру­ше­ње јед­ног ре­ли­ги­о­зног мо­ну­мен­та да би на том ме­сту уте­ме­љи­ли про­фа­ни ма­у­зо­леј ра­ди бри­са­ња свих тра­го­ва Све­тог Кр­ста ко­ји над­ви­су­је ка­пе­лу и да га за­ме­не цр­ве­ном зве­здом ко­ја би тре­ба­ло да до­ми­ни­ра над ја­дран­ским пла­вет­ни­лом и над жи­во­том јед­ног око­ва­ног на­ро­да. Уве­рен сам да ми је мо­рал­на оба­ве­за да по­зи­вам у по­моћ све љу­де до­бре во­ље, ср­ца и ми­ра. Због то­га сам до­зво­лио се­би да адре­си­рам ову мол­бу Ва­шој Све­то­сти и да Вас за­мо­лим, Пре­све­ти Оче, да оства­ри­те Ва­шу бла­го­на­кло­ну ин­тер­вен­ци­ју код ше­фа ју­го­сло­вен­ске др­жа­ве, у име нај­ви­ших ху­ма­ни­тар­них прин­ци­па ко­јих је Ва­ша Све­тост бла­же­ни чу­вар у све­ту, да би на­лог за ру­ше­ње веч­не ку­ће вла­ди­ке Пе­тра II Пе­тро­ви­ћа Ње­го­ша био опо­врг­нут. Ви­со­ки до­сто­јан­стве­ни­ци Ка­то­лич­ке цр­кве у Ју­го­сла­ви­ји мо­гли би ко­ри­сно да по­мог­ну да се из­бег­не но­ва не­сре­ћа њи­хо­ве пра­во­слав­не бра­ће у ко­ју их по­та­па и же­ли да их за­др­жи у њој ате­и­стич­ки ре­жим са­да­шње Ју­го­сла­ви­је.

Не­ка ми Бог по­мог­не да мо­гу за­хва­ли­ти Ва­шој Све­то­сти и у мо­јим искре­ним мо­ли­тва­ма оста­јем са си­но­вљев­ским по­што­ва­њи­ма Ваш вр­ло за­хвал­ни и ода­ни

Ми­ха­и­ло Пе­тро­вић-Ње­гош

Принц од Црне Горе “

   О да­љој суд­би­ни пи­сма Мар­ко Ми­лу­но­вић – Пи­пер, ре­дак­тор и пу­бли­ци­ста, дугогодишњи пријатељ књаза Михаила који је објавио ово писмо у  прилогу Ње­гош на Лов­ће­ну ( „Са­мо­у­пра­ва“, Но­ви Сад, CXI, бр. 12 (1167), 1991, стр. 22–23) је запи­сао сље­де­ће: „Пи­смо је по­слао са ’по­врат­ном по­твр­дом о при­је­му’, ко­ју је при­мио по­сле де­се­так да­на. Али то је би­ло све. Од све­тог оца Па­пе, или не­ко­га од ње­го­вих до­глав­ни­ка, ни­је би­ло ни ре­чи. Принц је као кул­ту­ран чо­век оче­ки­вао ви­ше од то­га“. По­сли­је уза­луд­ног по­ку­ша­ја да спа­си цр­кву и гроб­ни­цу на вр­ху Лов­ће­на, принц Ми­ха­и­ло Пе­тро­вић Ње­гош је на­пи­сао: „Сви су они јед­на­ки, мо­јем су де­ди узе­ли Ска­дар – ру­ше­њем Ка­пе­ле на­ста­вља­ју ста­ре по­сло­ве“.

ПОЧЕТАК СУДСКЕ ГОЛГОТЕ КЊАЗА  МИХАИЛА ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША

   Иако се навршава 40 година од разарања цркве Светог Петра Цетињског и Његошевог гроба на Ловћену, али до сада за јавност је остало потпуно непознато да је судски спор са државним властима, поред Митрополије црногорско – приморске, водио и књаз Михаило као легитимни потомак светородне лозе Петровић Његош.

Државне институције и данас држе сакривену од очију јавности документацију о овом судском процесу. У ово смо се лично увјерили прије извјесног времена када нам је од стране одговорних у Државном архиву Црне Горе, противзаконито и без икаквог образложења, ускраћен увид у цјелокупну судску документацију која ниједним постојећим законом  није проглашена државном тајном.

Али народна изрека:,, Заклела се земља рају да се тајне све дознају“ и овога се пута обистинила. Захваљујући Ђорђију Р. Петровићу Његошу са Цетиња, који је као блиски рођак књаза Михаила био у току са  судским процесом, сазнали смо да су заступници били познати југословенски адвокати из Београда:Андрија И. Поповић, са Његуша, и Др Саво Стругар, са Цеклина. Доброчинством адвоката, браће Слободана и Бранимира, синова Андрије И. Поповића, који су нам безрезервно ставили на располагање обимну судску документацију о цијелом процесу, у прилици смо да у најкраћим цртама упознамо јавност са током режираног судског процеса од врха комунистичке власти.

У припремном поднеску тужиоца књаза  Михаила Петровића Његоша од 28. 10. 1971. године наводи се као неспорно следеће:

,, Никада и ни у каквом облику Влада Републике Црне Горе, није донијела, током 1952 године, а нити касније, никакву одлуку о томе, да се мјесто Његошеве Цркве – Капеле на Језерском врху Ловћена, подиже Мештровићев маузолеј Његошу, пошто је ноторно, а и тужени признају, нема никаквог писаног трага, нити су тужени одговарајућу писмену одлуку о томе суду приказали. Усмени разговор 1952 године ондашњег предсједника бладе Блажа Јовановића са Иваном Мештровићем, не могу представљати никакву одлуку, која би могла ма какве правне посљедице.

   Међутим, тужена страна признаје и чак истиче, да су се све радње и сви подухвати, договори, комбинације, планови и узајамне обавезе ,, рушитеља“ Његошеве Цркве и Његошевог Гроба на Ловћену обављали у свему на основу те непостојеће ,, одлуке“ из 1952 године.

   Независно од те измишљене и неистинито приказане одлуке из 1952 године, чак и да је постојала, она је поништена фактички одлуком  и правно ваљаном одлуком надлежног органа Бр. 04-770/1 од 7 јула 1961 године, пошто су том одлуком Његошева Црква и Његошев Гроб на Ловћену проглашени за историјско – културни споменик и СТАВЉЕН ПОД ЗАШТИТОМ ДРЖАВЕ“

Књаз Михаило даље наводи : ,, да нема примјера у свијету да се завјет и аманет народних великана, какав је генијални Његош, од потомака не поштује и брани од сваког напада и уништења“, као и да је ,,СФР Југославија потписала међународни уговор и обавезала се да ће на својој територији чувати и штитити од пропадања и рушења све културно – историјске споменике и исте ставити под заштиту државе“

   На крају тужбе књаз Михаило предлаже да Суд прибави  извјештај Комисије о реорганизацији музеја на Цетињу од 5 априла 1966 године: ,, који су извјештај потписало свих 11 чланова и једногласно предложили да се Мештровићев маузолеј Његошу постави на Цетињу, а не на Ловћен“

У припремном поднеску од 22.јуна 1972. године тужене стране, тј. државних органа које је заступао Ђорђе Дурутовић, замјеник Јавног правобраниоца СР Црне Горе, умјесто одговора на правно неспорне чињенице, констатујући да ,, Пошто тужбу заступају врло искусни правни стручњаци“ покушава да проникне у наводно скривени циљ тужбе књаза Михаила и пише следеће:,, Прави циљ тужбе је, изгледа, својеврсна демонстрација против изградње Његошевог маузолеја, па и то само формално у име тужиоца, а стварно за туђ рачун“. На крају Дурутовић, попут полицијско исљедника, покушава да тужбу књаза Михаила претвори у међународну завјеру и закључује:,, Ми смо увјерени да је тужилац доспио у такву незавидну ситуацију само због дезинформације непријатељских кругова у иностранству, јер живи далеко од Црне Горе“

РАЗАРАЊЕ ЛОВЋЕНСКИХ СВЕТИЊА

   Не сачекавши чак ни исход спора код првостепених судских власти који је водио  књаз Михаило,  легитимни насљедник светородне лозе Петровић Његош, власти су кренуле у светогрђе – разарање цркве Светог Петра Цетињског и Његошевог гроба на Ловћену.

Ру­ше­ње Ње­го­ше­ве ка­пе­ли­це је от­по­че­ло фи­зич­ки у ју­лу 1972. год. Ча­сни чо­вјек Исо Мах­мутбе­го­вић, из Бистрице крај Би­је­лог По­ља, од­био је да ру­ши ка­пе­ли­цу упр­кос ору­жа­ној при­јет­њи од стра­не ми­ли­ци­је го­во­ре­ћи: „Ја не же­лим и не мо­гу да ру­шим би­ло чи­ју све­ти­њу“. Убрзо потом комунистичке власи су приморале затворенике из Спужа да разоре цркву Светог Петра Цетињског и Његошев гроб на Ловћену. За послове око разарање светиња био је ангажован чак и војни хеликоптер..

Тог истог ју­ла 1972. год., у „име на­ро­да“ осу­ђен је на ка­зну стро­гог за­тво­ра про­фе­сор Прав­ног фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду др Ми­ха­и­ло Ђу­рић из­ме­ђу оста­лог за­то што је у члан­ку „Ка­мен раз­до­ра“ на­пи­сао сље­де­ће: „Тре­ба се до­бро за­ми­сли­ти над ствар­ним мо­ти­ви­ма да­на­шњег спо­ра око но­вог спо­ме­ни­ка Ње­го­шу. Ни­је то ни­какав спор из­ме­ђу при­ста­ли­ца и про­тив­ни­ка овог ве­ли­ког пе­сни­ка, из­ме­ђу ње­го­вих пра­вих и ла­жних по­кло­ни­ка, ма­да се мо­же осно­ва­но по­сум­ња­ти у истин­ску при­вр­же­ност Ње­го­шу оних ко­ји би хте­ли да га за­зи­да­ју Ме­штро­ви­ће­вим ка­ме­ним окло­пом. Те­шко је раз­у­ме­ти и оправ­да­ти бес­при­мер­ну упор­ност по­ме­ну­тих по­ли­тич­ких чи­ни­ла­ца у на­ме­та­њу у сва­ком по­гле­ду сум­њи­вог ре­ше­ња“.

Ље­та го­спод­њег 1972, а исте го­ди­не ка­да са по­но­си­тог Лов­ће­на не­ста­де храм – ка­пе­ла св. Пе­тра Це­тињ­ског, за­по­че се, Бож­јом по­мо­ћу, оства­ре­ње иде­је па­ро­ха ко­тор­ског про­то­је­ре­ја Мом­чи­ла Кри­во­ка­пи­ћа да се из­гра­ди храм у Пр­ча­њу у сла­ву св. Пе­тра Це­тињ­ског. Ово је био из­раз вје­ре да ру­ше­њем цр­кве на Лов­ће­ну не мо­гу сру­ши­ти Цр­кву.

Годину дана послије вандалског чина, док трају радови на обезглављеном Ловћену, 12. јуна 1973. године књаз Михаило захтијева да се оконча првостепени судски поступак, започет двије године раније. Да би се ,, купило вријеме“ и наставила ,, дивља градња“ у одговору тужених од 25. јула 1973.године појављује се нови,, аргумент“ да наводно књаз Михаило као тужилац нема активну легитимацију у судском процесу. Другачије речено да књаз Михаило као легитимни потомак светородне лозе Петровић Његош није овлашћен да води парницу ради заштите Његошевог гроба на Ловћену, односно да је започета парница недопуштена. За окончање ове судске фарсе књаз Михаило је морао приложити обимну литературу о генеалогији своје владалачке куће Петровић Његош, уз коју је навео да је апсолутна већина Петровића Његоша сагласна са покретањем и вођењем судског поступка којим се жели: ,, одбранити од рушења у уништења цркве Св. Петра и гроба владике Рада на Ловћену“

Прошла је и трећа година од подношења тужбе а исход првостепене пресуде која је већ била донијета и држана у тајности  није био познат књазу Михаилу. Пуномоћник књаза Михаила адвокат Андрија И. Поповић био је принуђен да се обрати за помоћ предсједнику Окружног суда, ради интервенције код надлежног вијећа суда, да се без даљег одлагања достави странкама пресуда у предмету П-465/71 по коме је главна расправа закључена дана 29.10. 1973 године.

Пре­нос и са­хра­на зем­них оста­та­ка вла­ди­ке Пе­тра II Пе­тро­ви­ћа Ње­го­ша оба­вље­ни су без цр­кве­ног об­ре­да, без сви­је­ће и без све­ште­ни­ка! Ме­штро­ви­ћев ма­у­зо­леј Ње­го­шу отво­рен је 28. ју­ла 1974. го­ди­не. На ве­ли­кој све­ча­но­сти го­во­рио је пред­сјед­ник Пред­сјед­ни­штва СР Цр­не Го­ре Вељ­ко Ми­ла­то­вић, ко­ји је био и пред­сјед­ник Од­бо­ра за из­град­њу ма­у­зо­ле­ја. У свом го­во­ру он је, из­ме­ђу оста­лог, ка­зао: „ Да би смо Ње­го­ша во­ље­ли, жи­вје­ли с њим и при­ма­ли ње­го­ве по­ет­ске и мо­рал­не по­у­ке о жи­во­ту и сло­бо­ди, да би смо до­гра­ђи­ва­ли и про­ду­жа­ва­ли жи­вот ње­го­вих исти­на, нео­п­ход­но га је вра­ћа­ти аутен­тич­но­сти и из­вор­но­сти: ду­жни смо да ту­ма­че­ње ње­го­вог дје­ла, пје­снич­ког и др­жав­нич­ког, осло­бо­ди­мо ба­ла­ста ро­ман­ти­чар­ске и фол­клор­не на­ив­но­сти, пра­во­слав­не и гра­ђан­ске ми­то­ма­ни­је и де­ко­ра за јед­ну ефе­мер­ну на­ци­о­нал­ну дра­му и па­те­ти­ку“. По­сли­је све­ча­но­сти на Је­зер­ском вр­ху Лов­ће­на, 28. ју­ла 1974. године Глав­ни од­бор за по­ди­за­ње Ње­го­ше­вог ма­у­зо­ле­ја, тј. разарање цркве Светог Петра Цетињског и Његошевог гроба на Ловћену, одр­жао је на Ива­но­вим Ко­ри­ти­ма сво­ју по­сљед­њу сјед­ни­цу, ко­јој је пред­сје­да­вао Вељ­ко Ми­ла­то­вић. Злат­на ме­да­ља, по јед­но­ду­шној же­љи и од­лу­ци Од­бо­ра, до­ди­је­ље­на је тадашњем пред­сјед­ни­ку СФРЈ Јо­си­пу Бро­зу Ти­ту, некадашњем аустријском нареднику чија је војска отпочела са  разарањем цркве  Светог Петра Цетињског 1916.године.

КРАЈ СУДСКЕ ГОЛГОТЕ КЊАЗА МИХАИЛА

   Прошла је још година дана, четврта од почетка  судске фарсе,  Мештровићев маузолеј је уз велику помпу свечано отворен 28. јула 1974. године, али тајно чувана првостепена судска  пресуда  ни тада није  достављена књазу Михаилу.

Коначно, првостепена пресуда  Окружног суда у Титограду од  29. октобра  1973.  књазу Михаилу је са ,, закашњењем“ од 2 године уручена 20. октобра 1975. године. У пресуди се кратко констатује следеће:

,, Одбија се, као неоснован, захтјев тужбе тужитеља Михаила М. Петровића, из Париза, којим се тражи да се : гроб Петра  II Петровића Његоша  који се налази на капи код Ловћена – Језерском врху прогласи неповредивим, како својим  грађевинским тако и у природним дјеловима тла  које му нужно припадају“

Пресуду је донијело, вијеће састављено од  ,, предсједника вијећа –  судије  Слободана Ђуретића и чланова вијећа – судије поротника Ракчевић Василије и Божовића Рада.“

Два дана послије примања пресуде 22. октобра 1975. године, књаз Михаило је уложио жалбу  Врховном суду СР Црне Горе због:  нетачно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примјене материјалног права и битне повреде одредаба парничног поступка, предлажући да се укине првостепена пресуда.

Послије скоро 6 година од почетка судског процеса, 4 године  од разарања  цркве Светог Петра Цетињског и Његошевог гроба на Ловћену, 2 године од свечаног отварања Мештровићевог маузолеја и 1 годину  од подношења жалбе Врховни суд СР Црне Горе  дана 30. децембра 1976. године је донио пресуду без права жалбе , која је књазу Михаилу достављена 24. јануара 1977. године ,у којој пише само следеће:

   ,,  Одбија се жалба тужиоца као неоснована и потврђује пресуда Окружног суда у Титограду  П  бр. 465/71 од 29. октобра 1973. године

Пресуда је донијета: ,,  у  вијећу састављеном од судија  Марковић Марка, као предсједника вијећа, Мила  Бојовић и Радован Ђукановић, као чланова вијећа“

Овим чином је тргикомична судска представа у режији врха комунистичке власти била окончана. По­сли­је уза­луд­ног по­ку­ша­ја да спа­си цр­кву и гроб­ни­цу на вр­ху Лов­ће­на  постаје јаснији коментар  књаза Ми­ха­и­ла Пе­тро­вића Ње­гоша када је не добивши одговор од па­пе Па­вле VI. на­пи­сао: „Сви су они јед­на­ки, мо­јем су де­ди узе­ли Ска­дар – ру­ше­њем Ка­пе­ле на­ста­вља­ју ста­ре по­сло­ве“.

Када се погледа читав живот и дјела књаза Михаила Петровића Његоша, човјека који је три пута одбио краљевску круну, није случајно Митрополит Амфилохије, који је седамдесетих година прошлог вијека у Паризу упознао овог скромног, часног и стаменог изданка светородне лозе Петровић Његош, у поговору мемоара књаза Михаила под насловом ,, Из мојих мемоара“ у издању ,, Светигоре“( 2001.г) записао:

,, Оно по чему ће принц Михаило Петровић остати признат и познат и у будућности, јесте његова храброст и вјерност православљу, српству и Отаџбини, те двије петровићке и светопетровске врлине, које је он пројавио и показао у пресудном историјском тренутку, нарочито на почетку и у току другог свјетског рата.“

Јован Б. Маркуш

Митрополит Амфилохије у Храму Светог Саве у Београду одржао предавање „Видовданска етика и Косовски завјет“ (видео)

20. маја 2017. - 12:28

Предавање Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија на тему „Видовданска етика и Косовски завјет“ који је одржао 17. маја 2017. године у крипти Саборног храма Светог Саве у Београду.

Предавање је организовала управа храма Светог Саве и Светосавска омладинска заједница Архиепископије Београдско-карловачке.

Вече је својим присуством увеличао јединствени акапело састав „Србски православни појци“.

Извор: Радио Светигора

Видео: ТВ Храм

У Котору завршен дводневни курс „Калиграфска радионица“

20. маја 2017. - 12:05

Ћирилица стоји и опстаће, али од нас зависи да ли ће се чувати и сачувати и да ли ће је као културну баштину преузети други, уколико ми и даље наставимо да је одбацујемо чак и тамо гдје је у званичној употреби, чуло се на калиграфској изложби приређеној вечерас у ризници Српске православне цркве (СПЦ) у Старом граду.

У организацији Српског пјевачког друштва Јединство Котор 1839, 19. маја је завршен прилично посјећен дводневни курс под називом „Калиграфска радионица“.

По ријечима пароха которског, протојереја – ставрофора Момчила Кривокапића, Српска православна Црква је сачувала ћирилицу у Црној Гори. “Одржавање радионице је  врло значајно. Свако чување ћирилице, свако стављање акцента на ћирилицу, нама додаје на ономе што је наша основа и звање. Ма колико би Црква данас требало да се бави само Јеванђељем, да није Српске православне цркве у Црној Гори, питање је гдје би ћирилица била. Нажалост, и у неким крајевима гдје нема протјеривања ћирилице, као у централној Србији, све мање је у употреби. Катастрофалан податак који сам чуо од наших гостију је да се ћирилица користи само 10 %, иако никакве репресије нема. То је вјероватно посљедица несрећних дешавања у још несрећнијој Југославији. Неко је имао добру намјеру, али чињеница је да је Југославија била гробница српског народа и српске културе”, казао је Кривокапић.

Књижевница Јања Тодоровић одржала је предавање „Ћирилица културна и духовна баштина српског народа“. Илуструјући проблем све мање употребе најсавршенијег писма на свијету, у којем свако слово има један глас, изнијела је и податак да су у централном дијелу  Србије сва имена градова написана латиницом. Постоји опасност, наводи даље, да уколико се српски народ одрекне ћириличне културне баштине, то преузме други. “Имамо сувише разлога да ћирилицу афирмативно држимо, не само у личном животу него институционално, колико је то могуће, а тамо гдје то није могуће да се организовано боримо за њу јер је вриједност коју не треба олако изгубити. И Свети Сава и Његош су писали ћирилицом. Иако су имали избор и били пред изазовом модернизма тих времена, остали су репер и темељне личности наше цивилизације и нашег идентитета и трајања кроз вјекове, али и свјетски и наднационални, што су били у сваком погледу и што је јако битно. Немојмо да будемо ми они који ће угасити ту свјетлост и прихватити да оно што и није само једино наше овлада нашим душама трајно. Мислим да за то имамо духовне силе, духовне снаге и да можемо. Нека словенски просветитељи, које ћемо за који дан прославити, Ћирило и Методије, буду с’ нама и да нам духовно тајанствено помогну у томе”, поручила је Тодоровић.

Публициста Душан Тодоровић представио је мултимедијалну видео презентацију „Култура ћирилице“ која се бави писменошћу Срба од најстаријих времена са освртом на прво познато словенско писмо – глагољицу, па до најстаријих ћириличних споменика од 9.в. и надаље до Вукове реформе и модерног доба.

Калиграфску изложбу и радионице приредиле су и водиле Татјана Јанковић и Снежана Ђурђевић.

Предраг Николић