Прослава празника преноса моштију Светог Николе у Дугом долу на Његушима

22. маја 2017. - 22:08

У цркви Светог Николе у Дугом долу на Његушима данас је, поводом празника преноса моштију овог светитеља служена Света литургија.

Началствовао је протојереј Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, а саслуживали су му сабрат манастира Острога јеромонах Јеротеј, протопрезвитер будвански Борис Радовић, парох кочански Мирко Вукотић, парох црмнички Слободан Лукић, јереј Игор Балабан и протођакон Владимир Јарамаз.

Појала је византијска пјевница манастира Ћелија Пиперска.

Вјерни су у току Литургије цјеливали дјелић моштију Светог Николе који се чува у манастиру Ждребаоник код Даниловграда.

Отац Слободан Јокић је у пастирском слову подсјетио сабране на врлински живот Светог Николе, на његову љубав коју је имао према свакоме човјеку и коју би требало да у себи има сваки хришћанин.

Он је на крају пожелио да сви идемо путем Светог Николе и свих Божјих угодника.

Благосиљан је славски колач и приређена славска трпеза хришћанске љубави.

За вријеме трпезе госте је поздравио парох његушки протојереј-ставрофор Обрен Јовановић.

Рајо Војиновић

Патријарх руски Кирил у Москви дочекао мошти Светог Николаја Мирликијског

22. маја 2017. - 13:22

Уочи прославе Преноса моштију Светог Николаја Чудотворца из Мире у Бари (1087.), 21. маја 2017. године, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил одслужио је велико бденије и чин сусрета светитељевих моштију у храму Христа Спаситеља у Москви

Његовој Светости су саслуживали Патријарашки намесник Московске епархије Митрополит крутицки и коломенски г. Јувеналије, Митрополит некрески г. Сергије (Грузијска Православна Црква), сабор Архијереја и свештенство Руске Православне Цркве. Служби је присуствовао и апостолски нунције у Руској Федерацији Надбискуп Челестино Миљор и ординариј католичке Надбискупије Богородице у Москви надбискуп Паоло Пеци.

Појао је Патријарашки хор при храму Христа Спаситеља у Москви под управом И.Б. Толкачева и камерни хор при храму Христа Спаситеља под управом С.Н. Соколова. Директан пренос службе је обавио ТВ канал Русија-24.

Пред појање полијелеја предстојатељ Руске Православне Цркве, архијереји и свештеници прошли су кроз западна врата храма Христа Спаситеља да дочекају ковчег са моштима Светог Николаја Чудотворца. Велика светиња је допремљена у Москву посебним летом из италијанског града Барија.

Долазак моштију светитеља Божјег дочекала су и пратила звоњавом сва звона са свих цркава града Москве, а започела је у 18 часова звоњавом са главног звоника Руске Цркве – звоном Ивана Великог у московском Кремљу.

Патријарх Кирил, архијереји и свештенство дошли су до улице Волхонка. Светиња је преузета из аутомобила који је дошао из аеродрома и постављена је на носила. Његова Светост је целивао драгоцене реликвије, након чега је ковчег уз певање тропара Светом Николи пренет у средину храма и постављен на припремљено место.

Након читања Јеванђеља, Његова Светост Патријарх г. Кирил је метанисао пред моштима и обратио се присутнима у храму својим патријарашким словом. Учесници богослужења – свештенство и верници – поклонили су се моштима, помазани су уљем и добили иконе Светог Николе уз Патријархов благослов.

Извор: СПЦ/Патриархиа.ру

У Недјељу слепог одслужена Литургија у цркви Светог Ђорђа у Подгорици

22. маја 2017. - 8:44

На шесту недељу од Васкрсења Христовога, 21. маја, у недељном дану када молитвено прослављамо највољенијег и најмлађег Господњег Ученика – одслужена је Света Литургија у Цркви Светог Ђорђа, под Горицом у Подгорици.

Светом Евхаристијском сабрању началствовао је јереј мр Блажо Божовић уз молитвено учешће протојереја-ставрофора Милуна Фемића и верног народа – док је чтецирао млади Никола Прелевић.

Величајући онога који је био удостојен созерцања најдубљих откривења – да је у почетку Логос, нераздвојан од Оца, узрок свега постојећег, Светлост коју тама обузети не може – читава Црква на земљи и на небесима му је појући, клицала.

Осветивиши, присајединивши  и заблагодаривши Господу на Сједињењу са Њим, Васкрслим, началствујући свештенослужитељ јереј Блажо Божовић у празничној беседи обратио се потом верном народу, рекавши ,, да у овом данашњем Светом Јеванђељу налазимо утјеху и поуку за наш духовни живот а доста често и за наше телесно оздрављење;  као у причи о исцељењу слепога, где нам Господ даје поуку о томе како треба да будемо сарадници Божији тј. да дамо Христу простора да уђе у наше срце; знајући који је наш део и посао како би наше здравље довели у што боље стање “ нагласивши да је то данас веома важно ,, када одлажемо наше оздрављење, када чекамо овај или онај пост, овај или онај петак… “ Но Господ нам говори у овој причи да са исцељењем треба кренути одмах, не чекати  ,, јер и Он сам исцељује у суботу, а знамо да је код јевреја субота дан, када је забрањено ишта радити и чинити “.

У том смислу Силоамска бања, како је поучио отац представља – Цркву ,, у којој ћемо ослабљене делове нашега бића опорављати и освећивати уз Христа и са Христом – молити се, исповедати, кајући се “, причешћивати се Светим Тајнама.

,, Веома је битно “ отац је нагласио при крају своје беседе ,, да будемо будни над нашим стањима и процесима који се дешавају у нашем животу, чак и у животима других људи, али понајпре у нашим животима – да би на тај начин исправно пропратили све оне знакове који су послати од Бога, од Његових Светих људи – и да би могли правилно да схватимо и да видимо колики је био наш допринос, а колико је велика Тајна Божија у нама“.

Стога се и каже да ,, није згрешио ни он, ни родитељи његови – већ како би се слава Божија пројавила у њему “.

Користећи пролећне дане, у порти цркве Светог Ђорђа час веронауке је потом одржала протиница, Надица Радовић.

А гостопримница цркве Светог Ђорђа је и овог пута  била отворена да прими све оне жедне Бога Живога – Васкрслога у Сину Његовом Јединородном – са којим  се данас присајединише.

Елза Бибић

У Недјељу слијепог одслужене литургије у манастиру Острогу

22. маја 2017. - 8:24

У шесту недјељу по Васкрсењу Христовом – Слијепога, 21. маја, када наша Света Црква молитвено прославља Светог апостола и јеванђелисту Јована Богослова, одслужене су литургије у острошкој светињи

На платоу испред Горњег манастира, уз молитвено учешће бројних поклоника који су дошли на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу, одслужена је Света Литургија. Началствовао је улцињски парох протојереј-ставрофор Радојица Божовић, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Милета Кљајевић из Подгорице, протојереј Слободан Алексић из Ваљева и ђакон Срђан Пјевац из Чајнича.

Након читања јеванђељске приче Светог Јеванђелиста Јована, о Христовом исцјељењу слијепог човјека од рођења, сабране је поучавао о. Милета.

– Овај свијетли и хумани догађај даје нам повод да размишњамо о претешком и болном животу слијепог човјека, а да истовремено говоримо о другом, духовном сљепилу. Сваки орган нашег тијела има Богом одређену улогу као и свако наше чуло. Ова чула су нам потребна да можемо да упознамо стварност која нас окружује. Свако чуло има своју вриједност и своју заслугу. Но, чуло вида даје нам најпотпунију слику спољашњег свијета. Знајући потребу и велики значај чула вида, водимо рачуна да сачувамо своје очи и њихову значајну функцију. Ми жалимо оне који су од свог рођења остали без очног вида, јер су лишени овог потребног и корисног Божијег дара, јер са тим тјелесним недостатком лишени су могућности да виде плаво небо и сунце које нам даје топлоту и свјетлост и љепоту Божије природе, шумско и пољско цвијеће, да виде чак и мио лик своје рођене мајке. Заиста је тјелесно сљепило велики недостатак ових људи, али још је већи и тежи је недостатак духовног вида – казао је о. Милета.

Он је додоа да човјек без тјелесног вида живи у физичком мраку, а да духовно слијеп човјек живи у душевном мраку и не види зраке небеске свјетлости, не види и не осјећа у души својој Божанске истине, нити их има у срцу своме.

– Не осјећа и неће да види у самој природи Божијој присуство једне разумне, свемогуће и свезнајуће силе Бога Творца и духовног и материјалног свијета. Из овога се да извући закључак да је човјек од рођења добио од свемогућег Господа Бога, од Сина Божијег Христа вид, а фарисеји који су имали тјелесни вид, кроз своју надмености и оспоравање Христу да Својом божаснком свемоћи чини чудо, даде слијепом вид, а они посташе слијепи. Брижна и њежна мајка, наша Света Црква Православна, прађедовска и данас позива своју дјецу да иду смирено, са великом вјером за Христом, Сином Божијим, свемогућим и свезнајућим и да се из дана у дан све више и више посвећују свјетлошћу Његовог Светог Јеванђеља – закључио је о. Милета.

Бројно монаштво и вјерници присајединили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа, примивши Свето Причешће, а потом су сабрани приступали цркви Ваведења Пресвете Богородице са Моштима Светог Василија Острошког Чудотворца.

Света Литургија одслужена је и цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, гдје се такође сабрао велики број вјерника, а заједничарење је настављено у манастирској гостопримници.

Извор: Манастир Острог

Академик Матија Бећковић: Ловћенски Тајновидац (бесједа на Академији у Бару поводом освештавања храма Светог Петра II Ловћенског Тајновидца)

22. маја 2017. - 7:30

ЛОВЋЕНСКИ ТАЈНОВИДАЦ

Свој трећи век Његош почиње као Свети Петар II Ловћенски Тајновидац чију прву цркву освећујемо  у порти Саборног храма  у Бару.Она је двојница оне коју је  сам подигао на Ловћену и  аманетом наменио за своју вечну кућу.Та кућа је обурдана са крова наше отаџбине ,али  није нестала већ је освитала на другим местима као у она доба „кад су цркве летеле“.За сад их има десепетнаст, више него влашића, као да се рађају из сваког каменчића збурданог са Ловћена.Као да су се четири домаћа свеца, чијим ликовима је била украшена, разлетели се на све четири стране и устали да је бране..Прву је стриц Свети Петар Цетињски обновио синовцу  у Прчању, другу је Свети Василије Острошки озидао у Долима у Пиви,трећу је Свети Стефан Пиперски изнео  на Таворски Кључ код Колашина,а четврта је – прва коју у Бару подиже светац – свецу, Свети Јован Владимир – Ловћенском Тајновидцу.

А тамо где су Свети Петровићи ту је  и Свети Лука   и капеле у Вишњића долу и код манастира Косијерева.Ловћенска прогнаница нашла је уточиште и на Багдали код Крушевца и у Богоштици код Крупња и у Ђурђевом граду код Зворника  и у селу Петровићи код Шековића.Није чудо што  неуки народ не престаје  да верује  како их све подиже Ловћенски Тајновидац откад је постао погорелац.И да се ово сазвежђе креће ка врху Ловћена.И да ћемо кад се сјате изнад  оног заробљеног гроба, поново запевати:“Сад пропојте Високи Дечани / И лијепа лавро Студенице/Земљи српској ново лице дајте!

Сто седамдесет и две године је прошло откад је  которски поглавар Габријел Иванић известио претпостављене  да је Његош „под утицајем ноћних визија“ почео да зида цркву на врху Ловћена да би „привукао пажњу удаљених народа – како би се они још боље уверили у његова религиозна осећања“.Шесдесет и три године касније 1913. године Аустрија је тражила да јој се Ловћен уступи милом,а већ 1916 га освојила силом. Њена гласила  су тријумфално јавила „да ни пробијање руског фронта ни пад свију руских тврђава ни потпуно уништење владавине Петра Карађорђевића,

није нас тако задовољило као пад Ловћена.“Вебер  наређује Митрополиту Митрофану Бану да Његошеве кости уклони с Ловћена – и то ноћу.Капелу ће заменити већ готов споменик „који представља генија победе  који ће се на Ловћен осовити за вечна времена ,прекрстивши руке на мачу на чијем је врху монограм цара Фрање Јосифа.,а на другој страни датум 11.1.1916.дан освајања Ловћена.

Немогуће је не доводити у везу и не поредити аустроугарско  и социјалистичко рушење Капеле на Ловћену.Не само зато што је војник оне војске која  је рушила 1916.у међувремену постао Врховни командант оне  која је докрајчила 1971.године. Разлог више за тај чин  био је  што је  срушену капелу обновио Карађорђев и Његошев праунук,  Србијанац по крви,а Црногорац по млеку,витешки краљ Александар Карађорђевић, с којим се аустоугарски каплар             у Првом рату борио на Церу и Сувобору,а после Другог рата се,као маршал, уселио у његову кућу. Није било силе која га је могла зуставити у осветничком гневу, камоли  Митрополит црногорски Данило  и Свети архијерјски сабор Српске православне цркве, уз   незапамћени јавни отпор најзначајнијих мислећих људи Југославије.Тај који је иза свега стајао,смртне казне није никад потписивао већ само наређивао.За разлику од оног који је капелу обновио и у њој клечао,на Ловћену никада нису били ни онај који је срушио  ни аутор који је маузолеј створио.

Рушење Капеле на Ловћену равно је рушењу Храма Христа Спаса у Москви.Ни у духовном животу бесудне земље варварскијег чина  није било.Нити  од Капеле има мањег храма ни веће симбологије ни веродостојнијег сведока трагичне и   распамећене историје. Петар Лубарда  насликао је ту неман и овековечио злочин,сликом названом Сумрак Ловћена.

Кад су Владику Петра II сахрањивали  испратили су га књаз и кнегиња,два арихимандрита,два ђакона и 20 свештеника.Пуцало се,кажу,из хиљаду пушака.Кад је пресахрањиван,испраћен  је без крста и свеће,без свештеника и сродника.Било их је  сваке феле, вере и невере само није било његове цркве.А како би се и помешала с онима  који су тврдили да Владика није  Владика, да  капела није  црква, а и да је црква не би припадала цркви. Лако су се одлучили између мале капелице и грдосије маузолеја до којег су пробили тунел да,уместо оног  грудоболног   унесу „ Његоша“ од 28ооо кила.Није се ни могло друкчије завршити време у којем је Његош .исписиван  из хришћанства уопште,из православне цркве посебно,из српске поготово.Нудили су му више богова место једног,место крста  – нова знамења,место камилавке-орла,а место црне мантије више модела у више боја.И како је написао Душан Радовић,подмићивали га нудећи му“ Нову смрт и већи гроб / И да није мислио што је мислио /И да није написао што је написао / И да је одувек мислио оно што они мисле.“

Истина , готово сви митрополити  у његовој столици понели  су трнове венце и држани што под паском што у тамници .Од дахауског  Гаврила до безгробног Јоаникија,од утамниченог Арсенија до  каштиганог Данила Дајковића.

Садашњи Митрополит ,ако тако смем рећи,није имао  куће,ако кућом не зовемо ону с каменим кровом и земљаним подом у којој се као Ристо  родио, али је као Амфилохије направио куће за све људе, какве Црна Гора није видела,попут Саборног храма у Подгорици и  Бару,па је, ево, озидао  и прву кућу Светом  Пустињаку цетињском.

„Најоригиналнији и најдаровитији човек кога је Српство дало“ како  је Његоша назвала Исидора ,“представља велики празник  у животу српског народа“ како га  је оценио  Владика  Николај.Али тај празник траје до данашњег дана и трајаће док је српскога рода и језика.И није било ни једног дана да није био на уснама свог народа  док је постао црвено слово не само он него је поцрвенело и свако слово које је написао.Било би нечувено  да је свето све  његово,а  он није.Не зна се  шта га је више прославило оно што је учинио за живота или оно што су му други чинили после смрти.Можда се само тако и постаје свет у свету којем ништа није свето.И кости су му губљене и налажене. Једино му није иструлела десна рука,она  којом је писао, крстио се и крштавао .Његов народ живи од његових речи које су га посветиле и  за које се испоставило  да су medut neter илити Божје речи.

Они који су га прогонили, седам пута сахрањивали,клеветали и преводили у друге вере,нације и језике – нису ни знали да исписују његово житије.И да није  био свет постао би  и да није велики  песник био би први песник – великомученик и„жрец олтара свесветија“.Откад је променио светом није било дана да се није појављивао на овом.Рођен пре два века  изборио се  да живи у свим вековима.Био је један,а постао сви људи.Није било веће борбе за бесмртност ни славније победе над смрћу. Та борба и та победа одигравале су се и у наше дане и на наше очи.Први који је осетио његову величину био је странац ,Италијан Никола Томазео,који није пропустио да каже да у животу није видео лепшега човека.

Време је имало времена да његово мајсторско решето све пречисти и постави на своје место.Као што  ћивот његовог стрица  мири завађену браћу,тако ни један  камен његове разурене гробнице неће бити камен раздора .Светост синовца само је продужетак светости стрица.Кад се стриц вратио са школавања у Русији имао је 19. година,а кад га је наследио синовац је напунио 17. година.Стриц је читао Волтера,а синовац Милтона.Свенародни култ уздигао  је обојицу до култа црквенога.Смрт Његошева била је највећи српски пораз од Косова али и ново рођење у бесмртности.

Херој хришћанства и грађанин неба „винуо се у вечност међу краљеве- без земље и песнике светитеље- без народности.“

„Мртав он зове да се пењемо!“Да славимо духовну истину,веру у вечност и више облике постојања..

Његовом ореолу радују се понајвише новопросијани српски светитељи којима је  био свети и док су били на земљи.Свети Владика Николај који га је први и назвао светим и Свети Јустин  и свештеномученици црногорско-приморски на челу са Светим Јоаникијем.Чекају га и Свете Владике: Петар Зимоњић и Сава Трлајић и  Доситеј и Платон Јовановић.Колико вапије  небо још више  вапија   српски народ на земљи, јер нема друге личности око које би се сав саденуо ни другог светитеља чије  су псалме научили напамет, а  његову слику одавно целивали.Они који не верују ни у Бога ни у Цркву још не одустају да одлучују ко је свет а ко није.

.Онај који је на земљи „прогрмео хулом страховитом“ на рода отпаднике – са Неба позива на помирење и праштање свима и свакоме, а највише онима који „нису знали шта раде“.

Написана је служба,житије,акатист,тропар,молитва Светом Ловћенском Тајновидцу.Усудио  бих се  да предложим да се усвоји и  његова  молитва  коју бисмо у његово име понављали у свим храмовима.А она гласи:

Боже драги,који све управљаш

Који седиш на престо небески

И могућим зажижеш погледом

Сва свијетла кола у простору

Ти,који си развија прашину

Испод твога трона свијетлога

И назва је својим мировима

Те си сваки прашак оживио

Насија га умнијем семеном

Ти,те књигу држиш миробитну

У коју су судбе уписате

Мировима и умним тварима

Који си се милосно склонио

Дјеителне оживјет членове

Малом мраву ка великом лафу –

Проведри ми изнад Горе Црне

Уклон од ње муње и громове

И смућени облак градоносни!

А не изоставити ни последња три стиха:

Ма нијесу ни криви толико

Превари их невјера на вјеру

Ухвати их у мрежу ђавољу!

Догодине на Ловћену!

(Слово академика Матија Бећковића на Духовној академији поводом освећења цркве Светог Патра II Ловћенског Тајновидца у Бару 20. маја 2017. године.)