Дан отаџбинске културе у Чилеу

10. јуна 2017. - 20:36

У недељу, 28. маја, по благослову старешине храма, јереја Душана Михајловића, у сарадњи са Руском Асоцијацијом „Procementerio Ruso“, одржана је манифестација „Дан отаџбинске културе у Чилеу“. Већ други пут у својој историји црква Свете Тројице и Казанске иконе Божије Мајке на овај дан широм је отварила врата за све посетиоце, који су у току целога дана имали прилику да уз помоћ православних Чилеанаца у улози водича – ђакона Роберта Леона, чтеца Едуарда Медела, Соње Гутиерез и Хорхеа Естраде, сазнају нешто више о историји ове јединствене руске цркве у Сантјагу, као и историји Православља у Чилеу.

Претходног дана, чланови парохија Св.Николаја Жичког који већину својих богослужења остварује у овом храму, као и представника православне заједнице „Св.Нектарије Егински“, у току више часова су чистили и уређивали цркву.

Представници Руске асоцијације, која брине о овом храму омогућили су да у сали Руског дома у његовој близини буде организована музејска поставка са мноштвом богослужбених предмета, фотографија и докумената који говоре о осамдесетогодишњој историји постојања и деловања руске емиграције у Чилеу. Међу њима је нарочито интересантна преписка о братској сарадњи са асоцијацијом емиграната српског порекла, који су у већем броју стигли у Чиле четрдесетих година прошлог столећа.

НАЈАВА: На празник Свих Светих на Светом Стефану прва Литургија новог пароха Паштровског

10. јуна 2017. - 20:30

У недељу прву по Духовима, на празник Свих Светих, служиће се Света Литургија у цркви Светог Архиђакона Стефана са почетком у 8:30 часова.

Литургију ће служити јеромонах Климент, настојатељ манастира Прасквица и нови парох паштровски  јереј Драгослав Ракић.

Неопходно је доћи петнаест минута раније због уласка на острво.

Епископи аустралијски Силуан и диоклијски Кирило служили Литургију у Горњем Острогу

10. јуна 2017. - 18:09

Преосвећена господа епископи аустралијски Силуан и диоклијски Кирило одслужили су Свету архијерејску Литургију на платоу испред Горњег острошког манастира у прву суботу по Духовима 10. јуна, на празник Преподобног Никите Исповједника.

Саслуживало им је бројно свештенство и свештеномонаштво уз молитвено учешће великог броја вјерника који су из разних крајева свијета дошли у острошку светињу на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу.

Владика Кирило, викарни епископ Митрополије црногорско-приморске током Литургије је ријечима добродошлице поздравио Епископа Силуана, који је како је казао чадо Митрополије, јер је завршио Цетињску богословију и додао да је Свети Василије и њега и његовог брата архијереја послао да у далеким земљама Аустралији и Аргентини проповиједају Јеванђеље Христово и шире вјеру православну.

Владика Силуан захвалио је Епископу Кирилу и казао да је у острошку светињу дошао из далеког свијета као некада, као млади богослов, да се поклони великом чуду Божијем овог краја свијета, великом испуњењу благодатних ријечи, великом литургу, који привлачи мноштво људи благодаћу Божијом.

– Заиста у Светом Василију Острошком су испуњене ове ријечи, јер је Свети Василије своје срце и свој ум, своју цјелокупну конституцију, своје биће молитвом и постом, умивањем у светим врлинама, светотајинским и световрлинским животом претворио у једну велику благодатну ризницу и велики акт и факт истине божанске пројављене у самом Христу, а затим преко Његових светих ученика кроз сву историју Цркве наше, да ће се сила Божија пројављивати у овоме свијету и да ће многи који кушају благодат Божију, који долазе у сусрет са њом на кољенима вјере, велика добра задобити од благодати божанске, наћи утјеху, наћи исцјељење и наћи оно што је најважније у нашем животу смисао правог постојања овдје на земљи – казао је Владика Силуан.

Подсјетио је да је данас Оданије Педесетнице и додао да је свака молитва и евхаристијско сабрање света Педесетница и догађај сусрета човјековог срца са живим Богом који се најбоље доживљава кроз Божију благодат.

– Када Бог дотакне човјеково срце, онда он постаје свјестан себе и свијета око себе, постаје спреман да промијени свој живот, почиње да оплакује свој грјеховни живот и почиње да проналази кохезију својих мисли, сабира га благодат Божија и он постаје једна цјелина, враћа му се људско достојанство, враћа му се заправо оно чему га Бог призва, а то је да буде икона Његова у овом свијету. Човјеку покајнику који долази у сусрет са живим Богом се враћа боголикост – казао је Владика Силуан и додао да је Острог мјесто сусрета са живим Богом које преко Божијег угодника Светог Василија сабира све народе.

Поучавајући сабране Владика је казао да светим и чудесним моштима Светог Василија не треба приступати сујевјерно.

– Приступајмо са вјером, као некада крвоточива жена, и изнудићемо љубав и реакцију божанску. Битна је вјера, Бог је велика љубав, али Бог зна шта је за нас најбоље. Немојмо да пороптамо ако Господ не услиши одмах наше молитве. Он је господар времена и рокова и Господ зна шта је и када најбоље за нас и да ли је вријеме да примимо утјеху коју тражимо – казао је Преосвећени владика Силуан и заблагодарио Господу који га је удостојио да служи у острошкој светињи.

Сабрани вјерници и монаштво који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће, а заједничарење Преосвећених епископа Силуана и Кирила са свештенством и острошком братијом настављено је у манастирској гостопрминици.

Извор: Манастир Острог

На Цетињу одржан Сабор Кола српских сестара Црне Горе

10. јуна 2017. - 15:05

У Цетињском манастиру и у Богословији Светог Петра Цетињског на Цетињу данас је одржан Сабор Кола српских сестара Црне Горе.

Сабрање је почело у Цетињском манастиру Светом службом Божијом коју је са свештенством служио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије.

У току Литургије примањем Свете тајне крштења Цркви Божијој су прибројани Марко, Вук и Ивана Милачићи.

У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је казао да је сабрање Кола српских сестара велики Божји дар.

„Ви, као нове мироносице свједочите Христа, прво својом вјером и својим животом, као Марија Магдалина. А није случајно да је на Христов гроб прва дошла управо Марија Магдалина и да је, по древном предању, она прва ишла код цара Тиберија. Однијела је ускршње јаје да му честита Христово васкрсење, њему који је био незнабожац, али да му посвјеочи Христа васкрслога“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Он је рекао да су од тада до данас жене мироносице најдивнији свједоци васкрсења Христовог и милосрђа Божијега.

„И Бог као вјечна љубав нама се јавио тако што се родио од Пресвете Дјеве Богородице. Неки кажу како Црква не поштује жену. Како не поштује кад је она која је шира од небеса граница између видљивога и невидљивога свијета“, нагласио је Владика Амфилохије.

Он је додао да је она у себе смјестила не само обичнога човјека него Бога и човјека.

„Тиме је постала шира од небеса и савршенија од херувима и серафима. Мајка Христова је онда и наша мајка. Она уздиже материнство изнад сваке светиње овоземаљске“, казао је он и подсјетио на стих пјесника Тина Ујевића: Срце је мајке срце Богомајке.

„И свака мајка у себи има тај дар богородичности, не само рађања него богорађања рађајући дјецу и васпитавајући их у страху Божјем“, закључио је Митрополит Амфилохије.

Након Литургије Сабор је настављен трпезом хришћанске љубави у трепезарији Цетињске Богословије, гдје је Митрополит Амфилохије поздравио учеснице сабрања и госте манифестације.

Изведен је и пригодан културно-умјетнички програм, а историчар Предраг Вукић и публициста Јован Маркуш говорили су о хуманитарном раду на Цетињу у доба Књажевине и Краљевине Црне Горе и Краљевине Југославије, као и о хуманитарном раду краљице Милене Петровић.

Рајо Војиновић

Фото: Јован Радовић

 

Јован Маркуш: Хуманитарни рад краљице Милене Петровић

10. јуна 2017. - 15:27

МИЛОСРДНО КОЛО СЕСТАРА ,,КРАЉИЦА МИЛЕНА“

Милосрдно коло сестара ,,Краљица Милена“ при Црквеној општини Цетиње је данас једино удружење у Црној Гори које чува успомену  на владарку која се као књегиња и краљица истицала  хуманитарним радом и доброчинствима према поданицима и  у народу била позната као народна мајка.

Милосрдно коло сестара ,,Краљица Милена“ основано је на предлог цетињских пароха, а по благослову Његовог високопреосвештенства митрополита црногорско- приморског  господина Амфилохија 1. децембра  2009. године при Црквеној општини Цетиње.

Рад Милосрдног кола сестара ,,Краљица Милена“ заснива се на човјекољубљу, милосрђу и мисионарењу.

Слава кола је празник Иконе Пресвете Богородице Филеримске, која се прославља 1/14. априла.

Коло броји око 50-так чланица које према својим даровима и могућностима учествују у разним добротворним активностима. Милосрдним колом  сестара ,,Краљица Милена“ руководи Управни одбор. Прва предсједница Управног одбора Кола била је г. Гордана Вулетић, а садашња предсједница је г. Оливера Балабан.

Програм рада Кола који обухвата: обиљежавање великих хришћанских празника кроз читаву годину, обилазак старих и немоћних, финансијска помоћ  болесној дјеци, куповина огријевног дрвета старим и немоћним, дијељење половне гардеробе, књига, обуће,… социјално угроженим особама, учешће у организацији дјечјег сабора, организовање предавања и духовних разговора у просторијама духовног центра „Св. Јован Крститељ“ на Цетињу, добротворни рад у радионицама плетења и шивења у просторијама Кола. У склопу својих активности Коло организује и поклоничка путовања.

Коло се први пут појавило и као издавач и промотер књиге поезије „Цетињски псалми“ ауторке Марине Кусовац.

Коло је добило своје административне просторије у духовном центру „Св. Јован Крститељ“, у Његошевој 73.

КРАЉИЦА МИЛЕНЕ ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

 

Будућа црногорска краљица Милена Вукотић је рођена на Чеву 22. априла 1847. године, као најстарије дијете војводе Петра и мајке Јелене, родом од Војводића из Бјелопавлића. Милена је ступила је у брак са књазом Николом 27. октобра /8. новембра 1860. године. Прво дијете је родила када је имала непуних 18, а посљедње са 42 године.  Краљ Никола I и краљица Милена имали су дванаесторо дјеце: три сина, престолонасљедника Данила (1871-1939), Мирка (1879-1918) и Петра (1889-1932); и девет кћери: Љубицу – Зорку (1864-1890), Милицу (1866-1951), Анастазију – Стану (1867-1935), Марију (1869-1885), Јелену (1872-1952), Ану (1874-1971), Софију (1876), Ксенију (1881- 1960) и Вјеру (1887-1927). Марија се упокојила у 16 години, а Софија два мјесеца након рођења.

О разлозима склапања брака између Милене Вукотић и Николе Петровића Његоша, као и о личности краљице Милене  др Саво Вукмановић у публикацији Никола I Петровић Његош-биографске црте( Цетиње,1990, стр. 32-39) је записао, између осталог, сљедеће:

,,На четрдесет дана послије ступања на пријесто Никола се разболио од запаљења плућа. Његов живот је „о длаци висио”, „Сиромах отац и сирота мајка које су муке мучили око њега”. Да би му пружили већу његу и пажњу, они су се из вароши преселили код њега у „Биљарду” и довели му још и вјереницу Милену Вукотић. Према извјештајима које је тада слао француски конзул у Скадру, Екар, министру спољних послова своје владе, Тувнелу, а које је добијао од доктора Тедеска са Цетиња, књаз је био тешко оболио и „стално се могла очекивати катастрофа”. Још му је јављао: „Ако се ова несрећа догоди, тешко ће бити да се спријечи грађански рат” у Црној Гори.

Међутим, доктор Тедески и конзул Екар су се преварили у својим нагађањима. Кроз два мјесеца, „крајем септембра, (Никола) је био већ оздравио и до Петровдана се био опоравио, колико да није ни боловао… Ускоро затим отац је опрезно подсјетио сина на женидбу, наводећи му пословицу: ,.Ко рано руча и рано се жени, не каје се!”. На очеве савјете Никола се прво окањивао, али их је убрзо прихватио и 27. октобра 1860. године вјенчао се са Миленом, кћерком чевског војводе Петра Вукотића. Вјенчање је извршено у Влашкој цркви на Цетињу скромно и „мукло, без икаквог весеља”, због короте за стрицом Данилом. „Из сваке капетаније позвати су били по три до четири главара на свадбу да буду свједоци ове женидбе”. Младенцима је кумовао војвода Петар Вујовић са Љуботиња.

Рано вјенчање за Николу I је свакако представљало јачи доживљај који му се дубоко урезао у свијест. Сјећајући се овога под старе дане, он је у својим Мемоарима за себе и своју младу записао да су ,,били један чудан пар”, а у шаљивој, недатираној и необјављеној пјесми „Јубиларна здравица мојој дјеци”, пјева:

 

„Јутро једно, да, јутро је било:

много свјета бјеше се скупило

око оне цркве накрај града,

док њој крену једна жена млада.

Мину дивна, окићена,

у круг вељи од људи и жена;

к цркви иде тихо и достојно,

слободније него њезин војно!

– Шени и ти! — мени шаптијаху.

– Хајде брже! — људи ми збораху.

– Виђи, она како лијепо иде!

– Што с’обзиреш?! Слапчине се стиде!

– Ха, напријед у цркву уљези

да с њом ступиш у брачној вези.

Ја у цркву и владика ту је.

-Дивна ли је — сав храм одјекује.

-А он, гле га, као да затеже, биће добро, ако не побјеже. ..”.

Склапање брака Николе Петровића и Милене Вукотић дошло је из двоструких разлога, пријатељских и политичких. Још „дјед књажев, Станко Стијепов, и дјед књагињин, Стеван Перков, по старом црногорском обичају зарекоше се да се спријатаље, ако се једном роди унук, а другом унука”. Ова њихова узајамна жеља настала је највише „вољом владике Рада који је Стевана Перкова волио и поштовао као оца, па је хтио да послије њега Петровићи и Вукотићи остану у пријатељству”. То су исто жељели и родитељи младенаца, војвода Мирко и војвода Петар, да се вјенчањем њихове дјеце још јаче утврди пријатељство њихових братстава и да се и даље одржи њихова политичка моћ и престиж над осталим племенима. Тако је Милена Вукотић од свога рођења 22. априла 1847. сматрана за вјереницу Николе Петровића. Ипак њихова званична вјеридба извршена је тек 1853. године.

У своју будућу кућу Милена се уселила прије удадбе. Још када је Никола 1856. г. отишао у Париз да се „научи и спреми за предсједника Сената”, а евентуално и за насљедника пријестола, морало се повести рачуна и о образовању његове вјеренице. Стога је књаз Данило наредио свом брату Мирку да је узме с Чева код себе не Цетиње „да се неколико дотјера за положај који је очекује”…Тако је Милена дошла на Цетиње, гдје се образовала и прилично васпитавала на двору. Прво је посјећивала основну школу, а потом су је књагиња Даринка и Стеван Радоњић учили у француском језику. Једно вријеме јој је и Нићифор Дучић предавао српски језик. У то доба Милена је била млада, ,,али је обећавала — како је књаз за њу записао у својим Мемоарима — све оно што се доцније показало. Мој отац и мајка — каже он даље — љубили су је као да им је била рођена кћи. Стриц ју је покојни волио и много мазио. . . Она је у сваком обзиру изванредно лијепа била, мила, љубазна, блага и побожна. Са мном је у то вријеме мало говорила и по хадету ондашњем скоро је изгледала као да хоће да ме игнорира”.

У првим годинама брака Никола није „показивао много њежности према својој сапутници. „Млада и неискусна Чевљанка била је запостављена од своје врло образоване стрине и претходнице на пријестолу и није ништа представљала у двору. Још како за дуже времена није имала дјеце, то је књаз помишљао и да је „отпусти и врати на Чево”. Овом мишљу он се одлучно носио и показивао је хладноћу према њој све до одласка књагиње Даринке из Црне Горе и доласка првих кћери иза којих се очекивао син, насљедник пријестола. Од тада књаз је измијенио став према својој „књагињи” и „царици”. Одавао јој је поштовање, подизао ауторитет, за вријеме свог одсуства одређивао је за регенткињу, у рату јој слао извјештаје са бојног поља и сматрао је за чувара мира и породичне среће. Уз то још у књижевности он ће приказивати њен лик и у различитим расположењима испјеваће јој читав циклус пјесама у којима ће износити њену „нарав свету”, што нам миром (његовим) бдије и „све врлине душе” њене које су „сјајни урес за царице”. У поезији и приватном животу он ју је од милоште звао Добра и Мише, а она њега понекад у интимним моментима Нико и Мали.

У ствари Милена је била добра и племенита жена са свим типичним особинама једне изразите патријархалне Црногорке. Још у младости одликовала се љепотом, разборитошћу и моралом. Осредњег раста, правилних црта лица, црних очију и бујне косе, она је била „једна између најљепших женских” појава и „могла је да заузме мјесто међу најотменијим свјетским госпођама”. По природи духовна и благородна, Милена је као владарка у народу позната била као народна мајка. Њен зет књаз Петар Карађорђевић, пошто је остао удовац и постао незадовољан са животом на Цетињу, говорио је „да ни дана не би остао тамо да му није књагиње Милене”. Др Лазар Томановић, државник и историчар, који је једно вријеме са њом као регенткињом сарађивао, истиче још и њене духовне врлине и назива је „мудром и савјесном владарком”, која је увијек знала да сачува „присутност духа”… У младости патријархално васпитана, а послије удадбе све до рођења сина Данила, Милена је била као у некој ,, засјен“, тиха и повучена. „Књаз се_ према њој (задуго) грубо понашао, те се није могла развити и свој уплив у државним пословима раширити”, Миленин утицај се највише осјећао у породици. Она је бдила над својом дјецом, нарочито мушком, коју је више вољела и за коју је жељела да стално остану поред ње. Највише је њежности показивала према Данилу, од чијег је рођења и стабилизован њен положај као супруге. Према књазу, како он сам признаје у пјесми „Опет она”, Милена је била „анђео хранитељ” који му је вазда пристизао у помоћ:

 

„Кад м’ облете мисли црне,

кад све видим наопако,

кад кидишу на ме људи

и назирем чудо свако”.

 

Она га је „свраћала са зла пута”, вадила га, из метежи злијех слика и ,,из пакла“. У изгнанству, у Француској, је најозбиљније водила рачуна о здрављу и расположењу владаочевом. У моментима туге и разочарања га је тјешила и оптимистички умиривала. Да би му разбила срџбу и гњев због акта подгоричке скупштине 1918. године и њених учесника, она га мирно и утјешно подсјећа на трагичну судбину „великог и моћног руског цара Николе”, „силног султана Абдул Хамида” и других који су сви много „теже прошли од њих”.“

Док је била књагиња и краљица, Милена се истицала  хуманитарним радом и доброчинствима према поданицима. Није имала политичких амбиција, иако ју је од краја XIX вијека књаз Никола често консултовао приликом доношења битних политичких одлука

 

Кра­љи­ца Ми­ле­на, на­мје­сни­ца кра­љев­ске вла­сти, по­сли­је кра­ље­вог упокојења у Француској 1921. године оста­ла је да жи­ви у Кап д’Антибу, ода­кле је стал­но оби­ла­зи­ла кра­ље­во при­вре­ме­но по­чи­ва­ли­ште у Сан Ре­му. Ре­ла­тив­но бр­зо и она се упокојила – 16. мар­та 1923. год. у 1,30 са­ти у Кап Ан­ти­бу у кру­гу сво­је по­ро­ди­це. Била је сахрањена поред краља Николе I, у крипти Руске цркве у Сан Рему.

Поводом упокојења краљице Милене  у  Француској 1923.г. нај­ви­ше про­сто­ра у отаџбини по­све­тио је лист „Цр­на Го­ра“ са Це­ти­ња, ко­ји пи­ше сље­де­ће:

„Тај­на људ­ске суд­би­не је не­ис­пи­та­на; пу­те­ви зем­ног жи­ћа оста­ју не­по­зна­ти плит­ко­ум­ном мо­згу чо­вјеч­јем. У ва­си­о­ни се све за тре­ну­так ока ми­је­ња а нај­при­је и нај­бр­же се про­ми­је­ни сре­ћа чо­вјеч­ја. Ап­со­лут­не и до­жи­вот­не сре­ће не­ма. Наш ве­ли­ки пје­сник, фи­ло­соф, дав­но је, нико та­ко, оцр­тао шта чо­вје­ку на зе­мљи сље­ду­је. Са два ред­ка из Гор­ског Ви­јен­ца све је ка­зао:

 

Ча­шу ме­да још ни­ко не по­пи,

Што је ча­шом жу­чи не за­гр­чи!

Раз­ми­шља­ју­ћи, шта све у жи­во­ту би­ва, по за­ко­ну асо­ци­ја­ци­је, не­ком ин­стинк­ту, че­му ли, ов­дје се ис­пи­су­ју сти­хо­ви си­на Срп­ске Ати­не – Ива­на Гун­ду­ли­ћа:

 

Сад врх кру­не са­бља ви­си;

Сад врх кру­не са­бља па­да;

Сад на цар­ство роб с’узвиси,

А тко цар би, роб је са­да!“

 

Та­ко је хтје­ла на­род­на сре­ћа; та­ко су дик­ти­ра­ли ин­те­ре­си на­ше ује­ди­ње­не на­ци­је, да, ка­ко на­род ка­же, уз су­ху и си­ро­ва из­го­ри, да уз ви­нов­ни­ка мно­гих за­ла и не­ви­на жр­тва па­не. О суд­би Кра­љи­це Ми­ле­не ли­је­по и она ла­тин­ска ка­же: Ni­hil ma­le fe­cit, sed cic sta­tus ra­tio ec­spo­scit (Ни­шта сла­бо ни­је ура­ди­ла, али ви­ши ин­те­ре­си су та­ко из­и­ски­ва­ли).

Кра­љи­ца Ми­ле­на је ћер­ка чу­ве­ног на­шег Вој­во­де Пе­тра Ву­ко­ти­ћа, с Че­ва рав­на гни­је­зда ју­нач­ка. Од­ра­сла је у ку­ћи, ко­ја је зна­ла уви­јек од­го­ји­ти дје­цу сво­ју са­мо у иде­ал­ном на­род­ном ду­ху. Та­ко је и Кра­љи­ца Ми­ле­на вас­пи­та­ва­на и спре­мље­на, да бу­де ве­ли­ка Срп­ки­ња, да бу­де на­род­на мај­ка, ка­ко је на­род из бла­го­дар­но­сти звао, док је сво­јом Кра­љи­цом на­зи­вао.

Ви­ше од пе­де­сет го­ди­на би­ла је на пре­сто­лу Цр­не Го­ре. То је би­ло ври­је­ме те­шко и муч­но, – ври­је­ме, у ком су осва­јач­ки ва­ли осман­лиј­ске на­је­зде, с вр­ло не­знат­ним пре­ки­ди­ма, не­пре­ста­но, за­пљу­ски­ва­ли ово на­ше су­ро сти­је­ње. У свим тим те­шким пре­жи­вља­ји­ма Цр­не Го­ре би­ла је Кра­љи­ца Ми­ле­на вјер­ни по­ма­гач Кра­ља Ни­ко­ле, да се др­жав­ни брод од про­па­сти са­чу­ва.

Свој на­род сил­но је во­ље­ла, као што мај­ка је­дин­ца си­на во­ли, а њу је на­род та­ко исто нео­пи­са­но и во­лио и ци­је­нио. Сво­јим мир­ним, па­мет­ним и до­сто­јан­стве­ним ути­ца­јем умје­ла је до­не­кле об­у­зда­ти пок. Кра­ља у мно­гим ча­со­ви­ма ње­го­ве ја­ро­сти, ко­ју је би­ло по свом ин­стинк­ту или на­го­во­ру оних, ко­ји су га окру­жи­ва­ли, у не­бро­је­но ма­хо­ва ње­го­ве вла­да­ви­не ис­ка­лио над мно­гим за­слу­жним Црногорцима.

Пре­ми­ну­ла је да­ле­ко од ка­ме­на на ком је вје­ко­ва­ла. От­пу­то­ва­ла је Бо­гу на исти­ну с те­шким бо­лом   и ра­ње­ним ср­цем. Ко­сти су ње­не оста­ле у ту­ђи­ни, али на­род, ко­је­му је то­ли­ко де­це­ни­ја вла­дар­ка би­ла, пра­ти ње­ну сјен­ку на пу­ту вјеч­но­сти с ве­ли­ким пи­је­те­том. Па, сје­ћа­ју­ћи се Ње­го­ше­ве те­о­ри­је: ’Ни­ко сре­ћан ни­ко за­до­во­љан’ – цр­но­гор­ски на­род ка­же: Ми­ле­на је би­ла ве­ли­ка Срп­ки­ња – слич­на Ми­ли­ци Кне­за Ла­за­ра: она ни­је до кра­ја не­срећ­на, јер крв кр­ви ње­не сје­ди на пре­сто­лу ује­ди­ње­ног срп­ског пле­ме­на, а њој, за не­бро­је­не за­слу­ге ње­не, не­ка  је  ме­ђу  на­ма вјеч­на част и сла­ва!“ (Цр­на Го­ра, Це­ти­ње, бр. 18 од 23. III 1923)

Посљедње овоземаљске дане са краљицом Миленом су провеле двије неудате принцезе Ксенија и Вјера. Принцеза Вјера Петровић Његош испустила је своју племениту душу након операције 30. октобра 1927. године, у Кап Антибу. Принцеза Вјера је привремено била сахрањена у Кану, у Руској цркви, а потом у крипти Руске цркве у Сан Рему, поред родитеља. Принцеза Ксенија Петровић Његош, упокојила се у Паризу, 9. марта 1960. године. Привремено је била сахрањена у Кану, у Руској цркви, поред својих сестара, великих руских књагиња Милице и Анастазије – Стане Романов. Послије десет година (1970) њени земни остаци су пренесени у крипту Руске цркве у Сан Рему, поред родитеља и сестре Вјере.

У времену забране повратка земних остатака у Отаџбину, о привременом почивалишту краљевске породице у Сан Рему, бригу су водили Руска црква, краљеви и краљичини потомци из италијанске династије Савоја, и унук принц Михаило Петровић Његош.

Падом врха комунистичке власти у Црној Гори 1989. године, сагласношћу и залагањем Предсједништва СР Црне Горе, Скупштине општине Цетиње, Православне српске и руске цркве, Владе Републике Италије, града Сан Рема и краљевих потомака из династија Савоја, Романов и Петровић Његош, испуњен је краљев аманет послије 68 година, да буде сахрањен у Отаџбини, према прописима Православне цркве.

Земни остаци краљевске породице пренесени су у Отаџбину 30. септембра 1989. године. Уз највише државне почасти и чинодејствовање архијереја Православне српске цркве краљ Никола I и краљица Милена су сахрањени 1. октобра 1989. године, на Цетињу, у цркви Цетињског манастира Рођења Пресвете Богородице, на Ћипуру. Принцезе Вјера и Ксенија, вјерни пратиоци својих родитеља, сахрањене су сјутрадан 2. октобра 1989. године, уз чинодејствовање свештеника Православне српске и руске цркве, на Дворском гробљу пред Цетињским манастиром, поред рано упокојених сестара Софије и Марије.

Улога краљице Милене, која је била и формално-правно посљедњи вршилац краљевске власти Краљевине Црне Горе (од 7. марта до 28. јуна 1921. год.), тј. суверена Црне Горе, није до данас у историографији нашла одговарајуће мјесто. Није тешко примијетити да је краљица Милена дала много већи допринос Црној Гори него што јој је дато простора и у нашој литератури, као и посмртним јавним признањима тј. Обиљежјима. Инспиративно може да послужи будућим истраживачима и ствараоцима чињеница да је најважније књижевно остварење краља Николе „Балканска царица“ посвећено Црногоркама, у коме је желио да прикаже узорни тип Црногорки које су га у рату и миру задивљавале својим мушким срцем и прегнућем.

Данас у Црној Гори, умјесто пригодних обиљежја, у знак сјећања на доброчинство краљице Милене дјелује само хуманитарна организација Коло милосрдних сестара ,, Краљица Милена“, при Православној Митрополији црногорско-приморској на Цетињу, чијем раду  допринос даје и њена унука Хајдана Лукина Вукотић, слиједећи Миленино доброчинство.

Цетиње,10.06. 2017.г.                                                                                                                                    Јован Б. Маркуш

МАТУРИРАЛИ УЧЕНИЦИ XXI ГЕНЕРАЦИЈЕ ОБНОВЉЕНЕ ЦЕТИЊСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ

10. јуна 2017. - 8:22

У четвртак 8. јуна 2017. године ученици XXI генерације обновљене Богословије Светог Петра Цетињског (2012-2017) завршили су матуру и богословски испит зрелости

 

КАД СВЕ ЗНАТЕ БЛАГО ВАМА КАД ТО И ИЗВРШУЈЕТЕ

 

 

Матура и богословски испит зрелости са благодарењем и додјелом диплома за ученике XXI генерације обновљене Богословије Светог Петра Цетињског (2012-2017) завршен је у четвртак 8. јуна 2017. године.  Свечани чин благодарења у Цетињском манастиру служио је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Кирило, уз саслужење ректора протојереја-ставрофора Гојка Перовћа и професора богословије протојереја Немање Кривокапића, те ђакона Николе Перковића. Чтецирали су свршени матуранти г. Лазар Крстић и г. Игор Малиновића свештени апостол прочитао је матурант г. Недељко Томић.

Појали су матуранти Цетињске богословије предвођени својим професором појања и канонског права ђаконом Павлом Љешковићем. Благодарењу је присуствовао и овогодишњи изасланик Светог Архијерејског Синода СПЦ на матурском испиту зрелости Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки, новоизабрани милешевски г. Атанасије Ракита, као и професори богословије, монаси Цетињског манастира, родбина ученика и гости и пријатељи богословије.

По благослову  изасланика Владике Атанасија, богословцима и свим присутним обратио се Владика Кирило, који је принио благодарење Богу за многа доброчинства која чини, и за данашњи дан у којој излазе из ове школе и ови матуранти који славе Светог Јована Богослова.  Он је подсјетио на ријеечи „Кад све знате, благо вама кад то и извршујете“. Те ријечи треба увијек памтити и заједно са животом повезати. Он је поручио ђацима да са својим примјером увијек треба да буду свјетлост свијету и примјер другима на путу спасења.

Потом је у згради Цетињске богословије приређена прозивка матураната и додјела диплома и књига. У име Светог Архијерејског Синода СПЦ обратио се епископ Атанасије који је честитао свима успјешни завршетак матуре, истакавши да у данашњем дану Црква Христова има велики повод за радост, особито наша Српска Православна Црква и Митрополија црногорско-приморска и Цетињска богословија, јер изводи још једну генерацију својих богослова. Ово је само једно од почетних завршених поглавља у њиховом усавршавању у знању и у испуњавањима ријечи апостолских, да буду и да се владају као дјеца свјетлости, поручио је Владика Атанасије.

На свечаном ручку присутне и ученике поздравио је ректор богословије протојереј-ставфор Гојко Перовић, поручивши им да понесу са собом убјеђење да никад не треба престати служити другима, него показати примјер и роду своме и угледати се на Христа који је цијелим својим бићем служио другима. Он је истакао да је у овој генерацији завршило школовање на Цетињу 15 кандидата, и од тога тројица су били одлични, седморица врлодобри, а пет је завршило са добрим успјехом.

Разредни старешина XXI генерације обновљене Богословије Светог Петра Цетињског, професор г. Драган Радоман се са дирљивим ријечима обратио свом разреду и измећу осталог рекао:

„Драги моји ђаци, нови богословци, стигао је дан који сте сањали дугих и тешких пет година. У неизбрисивом сјећању су ми остали они ваши дјечачки погледи уплашености и неизвјесности када сте дошли у ову школу. Дирљиви су били и они моменти поздрава са родитељима када су вас предавали овде под окриљем Светог Петра Цетињског и благословом Светог Јована Крститеља. И тако дан за даном, година за годином, испуњене учењем Божије науке и истине, духовним узрастањем на богослужењима у Цетињском манастиру и по светињаам уздуж и попријеко наше митрополије и ширих простора. Ево, стигли смо до новог поздрава, поздрава када вас испраћамо на животну пучину. Хвала вам господо моја драга, када смо се радовали вашим школским успјесима, а највише успињању на духовној љествици богољубља и врлина. Богољубље Светог Јована Богослова, нашег заједничког небеског покровитеља и чистоћа духа и ума цетињског пустињака и тајновидца Његоша, били су узор нама професорима који смо слиједили у вашем образовању и спасавању. Дубоко вјерујем да смо све од себе дали. После оне прве прекретнице када сте завршили основу школу и опредијелили се за богословију, ево вас сада на много вишој раскрсници. Идете са Цетиња са дипломом свете богословске школе. Радујете се данас, моја драга господо богословци и пјевајте, и са том срчаношћу и радошћу идите својим породицама и домовима и свуда куда вас воде анђели Божији. Гледајте на дане пред вама са храброшћу, подигнута чела, а са Цетиња понесите само оно што је најбоље, душеспасоносно и најкорисније Богу, Цркви, народу Божијем и вама самима. Знајте да вас на животним путањама, светиње уз које сте узрастали непрестано прате, благослов деснице Светог Јована Крститеља, потпора Часног Крста Господњег, благи поглед Пресвете Богородице Филермовске и Цетињске, милостиви поглед Светог Петра Цетињског. Живи, здрави и весели ми били, на многаја и благаја љета“, завршио је своју ријеч професор Драган Радоман.

У име свог разреда обратио се г. Ненад Мијановић, казавши: „Ваша Преосвештенства, часни оци, поштовани професори, пријатељи, радници ове школе, браћо моја матуранти. Ево већ 25 лета ова Богоугодна школа и Свети Петар уче, васпитавају и на прави пут изводе своју духовну децу. 25 лета из ове школе излазе генерације спремне за нове изазове. Те 2012. године Бог нас је удостојио да и ми упишемо ову животну школу. Као и сваком прваку, тако и нама те 2012. године на уму је било само једно: када ћемо завршити, па далеко је 2017. Молитвама Светог Петра и Божијим благословом, успјели смо данас да окончамо наш петогодишњи дар у овој просветној установи. За ових пет година, било је и среће и туге и разочарења, али заиста и предивних дружења. Сва ружна сећања, којих је било, на данашњи дан се склањају у страну. Данас ми благодаримо Богу и Светом Петру и нашем небеском покровитељу апостолу Јовану Богослову за духовно старање над нама. Користим ову прилику да се испред матураната захвалим Вама, преосвећени владико Атанасије што сте имали много разумевања за нас на овом испиту зрелости. Захваљујем и Вама преосвећени Владико Кирило за ваше васпитавање и очинско старање док сте били наш професор и васпитач. Захваљујем и вама оче ректоре и уважени професори, што сте се трудили да нас за ових пет година научите и да нам приближите богословску науку. Захваљујем се и нашим драгим радницама и радницима ове богословије као и нашим пријатељима са Цетиња. Међутим, највећа захвалност данас иде нашем разредном старешини, професору Драгану, зато што никада није напустио своје дато обећање, да ће се увек према нама одностити као према млађој браћи“. Ученици су потом разредном старешини поклонили фудбал и дрес у знак сјећања на овај лијепи дан.

 

У току ручка матурантима су честитали и поздравили их и професорица Весна Кривчевић, у своје лично име и у име Радио Светигоре, начелник Општине Чајниче г. Горан Караџић, у име васпитача богословије протојереј мр Арсеније Радовић, испред Кола милосрдних сестара „Краљица Милена“ са Цетиња које су поклониле и торту г-ђа Његосава Перовић, протојереј-ставрофор Момир Васиљевић парох чајнички који је поклонио богословији копију иконе краснице Чајничке Богородице, Слободанка Павићевић из Подгорице и представници клуба Ноћних вукова Вукоман Булатовић и Жељко Вукчевић.

На крају свечаности све присутне поздравио је још једном Владика Атанасије.

Ученици XXI генерације обновљене Богословије Светог Петра Цетињског који су завршили своје школовање на Цетињу су: Никола Жунић, Александар Калајџић, Дамјан Караџић, Миломир Крсмановић, Лазар Крстић, Игор Малиновић, Ненад Мијановић, Петар Милутиновић, јерођакон Јаков Нинковић, Александар Нововић, Илија Павићевић, Саво Перић, Петар Радибратовић, Недељко Томић, Стефан Шинжар.

Честитамо свршеним матурантима да их благослов и молитве Светог Петра Цетињског и Светог Јована Богослова прате у све дане њихових живота, на свим послушањима и усавршавањима које им буде повјерила Света Црква.

Александар Вујовић,

професор Богословије Светог Петра Цетињског

ВЕШТИЦОФОБИЈА

10. јуна 2017. - 8:25

– Оче, шта да радим? – питала ме једанпут парохијанка. – Мислим да моји ближњи покушавају да баце чини на мене.

«Ох, више с том вештицофобијом!» – мислим у себи, а наглас говорим:

– Да ли неко од ваших ближњих уме да лети?

– Како да лети? – обесхрабрено одговара.

– Па, у ваздуху, – појашњавам, – као некада давно Свети Кипријан Антиохијски док је још био чаробњак. То ти је прави правцати вештац. А ваши то не умеју, претпостављам?

– Не, – забринуто је процедила парохијанка.

– Па какве су то онда вештице? То је смешно, чак и ако би они читали бајалице и боли лутке иглама. Сећам се како је архимандрит Јован (Крестјанкин) на слично питање рекао да за читав живот није срео ниједног лошег човека, осим себе самог, и није могао ништа да каже по поводу било каквих чаробњака.

Жена се осмехнула и успокојила.

Не, ја не поричем да на свету постоје они који троше своје време на магију, надајући се да ће извући неку корист за себе. Али ја сам против страха од чаробњаштва. Ако си хришћанин, треба да се бојиш само једног – да изгубиш Бога. Јер ако и врачар Кипријан, који је достигао врхунац свог заната, није могао да омађија девојку, само зато што је она била хришћанка, онда из тога следи да тему вештицофобије треба да оставимо по страни једном за свагда.

Али не и тему шкодљивости од занимања врачањем, и сходно томе, тражења магијске помоћи.

«Нека се не нађе у тебе… ни врачар, ни који гата по звездама, ни који гата по птицама, ни урочник, ни бајач, ни који се договара са злим духовима, ни опсенар, ни који пита мртве, јер је гад пред Господом ко год тако чини» (Поновљени закони 18: 10–12). Чак и оне који су из незнабоштва прешли у хришћанство и који никада нису ни видели Стари Завет, Апостол Павле уверава да ће свако, ко се буде бавио сличним стварима, бити лишен Царства Божијег. (Гал. 5, 19–21).

На први поглед се чини да ништа не може бити страшније од тога. Па ипак, до дана данашњег у цркви примећујем људе, који покушавају да спроведу овакав или онакав магијски ритуал. До дана данашњег, на исповести слушам покајничке приче о томе како је нека жена покушала да омађија младог свештеника за своју ћерку. Нећу залазити у техничке детаље те методе, али када сам просветлио на ту тему свештенике које познајем, они су после тога престали да са стола за прилоге узимају, фабрички запечаћене, слаткише. Не из бојазни да буду зачарани, наравно, већ из гадљивости.

Међутим, мало сам пожурио са речју «наравно». Лично познајем двојицу свештеника, који верују у моћ вештица:

– Дешава се да служиш литургију, а молитва никако не иде, ништа ти не полази за руком. Схваташ да је у цркви одређени човек, који зна неку враџбину.

Други је скроз уверен, да постоје врачари који су способни да «покваре» Свете Дарове, ако само погледају на њих и изговоре бајалицу.

– Баћушка, а како то може бити? Запутио се Христос у Капернаум, а у гомили се налази вештац, који је погледао на њега на посебан начин, прошапутао нешто отприлике «Пирцхгшл» – и оп: урекао Богочовека! То је чиста бесмислица? – одговарам, а тад сам био млад свештеник.

– Ти си још млад и неискусан, после ћеш разумети све, – рекао ми је тај свештеник.

Од тада су прошле године. Данас сам десет година старији, него што је тада био мој противник. Хвала Богу, никад и нисам разумео страх према тим несрећницима, који се не плаше да огорче Бога повезаношћу са магијом. Зашто кажем «огорчити»? Христос исцељује читавог човека (Јн. 7, 23), чини целим и његову душу и тело, јер рана је његова велика као море (Плач. 2–13). Ко још може учинити тако нешто, ако не Онај, Који је створио сав свет и законе његове? Приврженост чаробњаштву нарушава ту недељивост, пуноћу, која се достиже само кроз савез човека са својим Творцем. Сетите се шта се десило човеку у Едемском врту, када је он, очаран магијом змије, решио да може и без Бога достићи жељени резултат. Премудри Адам, који је наденуо име животињама, који је видео суштину ствари, скрива се од Господа под жбуном. Адам, који је некада сведочио о Еви да је она тело његово, од тела његовог, после пада у грех почиње да се стиди своје нагости. Ето и краја чедности. Шта је добио човек прихвативши враџбине? Смрт, као резултат нецелокупоности свог тела.

«Сине мој, дај ми срце своје, и очи твоје нека пазе на моје путе», – говори Господ (Приче Соломунове 23, 26). Да ли можеш Богу дати скоро цело срце, а делић магији? Да ли се можеш молити, исповедати, причешћивати и истовремено читати хороскоп, врачати, ићи видовњацима? Помало служиш Господу и малчице златном телету? Ујутру си веран жени, а увече љубавници? А Свето Писмо управо као прељубу карактерише све окултне радње. Нећу говорити ни о каквим Божјим казнама за бављење магијом, јер ми смо новозаветни људи. Изгубити Бога – ето чега се треба плашити. Удаљити се од Њега, макар за корак. Зар се онај који воли не плаши да изгуби из вида њему драгу особу? Зар не тежимо спајању са онима које волимо?

– Оче, али видовњаци су свуда по телевизији и све погађају! – спори се са мном православна хришћанка.

– Када бих ја био видовит, не бих другима читао судбину. Купио бих срећку и купао се у парама. Да ли познајете много таквих? Е, па ето! – завршавам досадну расправу.

Раме уз раме са веровањем у магију иде и веровање у сан, црвене конце, кафе и друга сујеверја. Какав ли је притисак живети у таквом свету, где се човек налази у илузији незаштићености од тамних сила, а његова судбина зависи од кретања и броја звезда?!

Не дао Бог никоме да се обре у атмосфери страха и да се поклања томе, што Свето Писмо назива гадошћу, јер и Апостол љубави овај пут строго учи: «А страшљивима и невернима… и врачарима… њима је део у језеру што гори огњем и сумпором» (Откр. 21, 8). Блажени Павле нас бодри говорећи: «Ако је Бог с нама, ко ће на нас?» (Рим. 8, 31–32). Драги православци, хајде да оснажимо своју верност Богу, попут Свете Јустине, и тада ћемо моћи, као богољубиви архимандрит Јован (Крестјанкин), да живимо у свету без вештица и других гадости.

С руског Александар Ђокић