Вјерни народ Спичанско – Мишићке парохије свечано испратили досадашњег и дочекали новог пароха

11. јуна 2017. - 23:44

Уз измијешана осјећања туге и среће, у Сутомору је прије неколико ноћи доскорашњем надлежном пароху приређен ријетко виђен испраћај на нову свештеничку дужност.

Био је то дан за који је ваљало живјети и који је, дакако, требало заслужити. То је општа оцјена оних који су се нашли на вечери захвалности, како су организатори „крстили“ дружење којим су испратили досадашњег и дочекали новог пароха спичанско-мишићког.

„Сутоморе Петру кличе – за све хвала свештениче“, текст је на транспаренту окаченом на Парохијском дому у Сутомору, којим је четрдесетак пријатеља и парохијана дочекало протојереја Петра Церовића, досадашњег пароха спичанско-мишићког, који ће, одлуком митрополита црногорско-приморског Амфилохија, након дванест година проведених у овом приморском градићу, службу наставити у Будви.

Отац Петар није крио емоције и како то обично бива у оваквим приликама, ријечи постају уске да дочарају његову, али и радост свих присутних на вечери захвалности. Боље од ријечи говори видео-прилог ИН4С-а:

 

 

 

Празник Свих Светих – Слава крипте Саборног Храма у Подгорици

11. јуна 2017. - 23:32

У Недељу Свих Светих, прве седмице по Духовима, 11. јуна, 2017. године, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литургија.

Овом приликом прослављена је и слава крипте Саборног храма која и јесте посвећена свима Светима.

Светом Литургијом началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, уз саслужење : старјешине Саборног храма – протојереја – ставрофора Драгана Митровића, као и протојерејâ : Далибора Милаковића, Миладина Кнежевића и протођакона Владимира Јарамаза.

На Светој Литургији су пјевали и одговарали чланови мјешовите пјевнице при Саборном храму, као и чланови црквеног хора Саборног храма „Свети Апостол и Јеванђелист Марко“ који је под вођством дирингетице мр Људмиле Радовић.

Током Свете Литургије услиједило је резање и славског колача и славског кољива који су принешени у славу и част свих Светих.

Након што је свештенство Саборног храма обавило обред освештања, свештеник Мирчета Шљиванчанин је испред братства Саборног храма пожелио свима сабранима срећан и благословен празник и срећну славу и обратио се својим празничним пастирским словом :

„У име Оца и Сина и Светога Духа.

Ево, у ову недјељу браћо и сестре након великог празника и догађаја силаска Светога Духа на Апостоле – на Цркву, на сав свијет, славимо Недјељу Свих Светих, а то наравно није случајно.

У Недјељу Свих Светих прослављамо управо све оне плодове Духа Светога, прослављамо све оне који су живјели благодаћу Божијом, који су живјели благодаћу Духа Светога, који су Богу угодили.
На челу са Пресветом нашом Владичицом Богородицом и свима светима.
Свима светитељима Цркве, чак од Христовог времена, па чак и прије Христовог времена.
Оних светитеља који су очекивали са надом на спасење долазак Христов и свих светих до данашњег дана.
Црква Божија је устројила овај празник који се слави још из раног времена хришћанства.

Можда међу првим празницима великих догађаја спасоносних из Христовог живота који су почели да се славе у Цркви, јесте Недјеља свих светих.

Црква Божија је то установила из разлога да прославимо све оне које су Богу угодили, а чији спомен и празник не славимо појединачно.

Има и оних светитеља за које не знамо.
А Богу су знани њихови животи, њихови подвизи, а са друге стране, празник Свих Светих,  показује нам нешто што је најважније, а тиче се и нашег живота :
а то је да Христос није узалуд долазио, да се Христос није узалуд родио, да није узалуд узео нашу природу, да Христос узалуд није пострадао на Крсту и да узалуд није васкрснуо и да узалуд није сишао Свети Дух на Цркву и на сав свијет.

Него то значи да имамо плодове тога живота.
Имамо плодове живота у Христу, плодове живота у Цркви, плодове благодати Светога Духа, а то су управо светитељи Божији.

Знамо да имају неки који себе називају хришћанима а да не поштују светитеље.
А зар је то могуће ?
Зар је могуће да има Спаситеља а да нема спасених ?
И у каквог би ми Бога вјеровали, када не би било оних који су му угодили ?
Тако да је живот у Христу у Цркви немогућ без светитеља.

Светитељи су примјер и показатељи да има Спаситеља, да има спасених и да има спасења.

То је радост свима нама који живимо у Цркви, јер, имамо примјере свих оних који су Богу угодили.

А то значи да можемо и ми, иако грешни, иако слаби, али, Спаситељ је дошао – научио нас, страдао и васкрсао, ниспослао Духа Светога и дао и нама могућност иако слабима иако грешнима, иако сами од себе – као људи, као створена бића не би могли бити спасени, али, зато што је дошао Спаситељ и својом благодаћу Светога Духа нас обасја у својој Цркви – ми имамо могућност да се и ми као и духовни преци наши – а то су свети – да и ми уђемо у тај сабор Свих Светих на чијем челу је Господ наш, а у којем су сви они које данас прослављамо – на челу са Пресветом Богородицом.

Ту су и пророци, ту су и апостоли, ту су и мученици, ту су и преподобни, ту су и свештеномученици, ту су и Христа ради луди – јуродиви, ту су и сви они које називамо светима и које данас торжествено славимо и које ћемо славити увијек.
Јер је Црква Божија црква и сабор свих светих.

И да Бог да да се и ми уврстимо у тај сабор, а већ смо почели да се увршћујемо и да улазимо Светим Крштењем, својим животом у Цркви и имамо могућност да напредујемо непрестано у томе животу и да свој живот крунишемо уласком у Сабор Свих Светих.

Али, за то је потребна велика вјера, велика жртва, велики труд, велико смирење и изнад свега љубав која је круна свих врлина.

Па да нам Бог то дарује, и да нам дарује покајања, јер, без покајања се то не може постићи.

Ова наша Крипта је управо зато посвећена Свима Светима да нас подсјети да смо позвани управо на тај сабор  – на вјечни сабор са Пресветом Тројицом – Богом нашим и на сабор са свима светима.

Ми данас поред Свих Светих прослављамо једног великог Божијег угодника – Светог Луку, Архиепископа кримског – Чудотворца – љекара, исцјелитеља.
Прослављамо Светитеља који је живио Христом, који је Христа проповједао својим служењем другима.

И нека би нас својим молитвама данас помиловао.
Ми имамо овдје и дио његових моштију и то је велики благослов за све нас.“ – закључио је тиме своје пастирдко обраћање отац Мирчета.

Овогодишњи домаћин и кум славе крипте Саборног храма, др Предраг Ракочевић са својом породицом, припремио је пригодно послужење за сав присутни народ, а овом приликом је кумство за следећу годину примио др Радмило Стругар са својом породицом.
Стога, евхаристијско сабрање и заједничарење у торжественом прослављању празника Вазнесења, настављено је за славском трпезом љубави.

Борис Мусић

Фото : Борис Мусић

УЧЕНИЦИ XII ГЕНАРЦИЈЕ ОБНОВЉЕНЕ ЦЕТИЊСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ (2003-2007) ПРОСЛАВИЛИ ДЕСЕТОГОДИШЊИЦУ МАТУРЕ

11. јуна 2017. - 23:20

Ученици XII генерације обновљене Богословије Светог Петра Цетињског (2003-2007) прославили су десетогодишњицу матуре у недељу 11. јуна 2017. године.

На празник Преподбне Теодосије Тирске у Недељу свих Светих служена је литургија у Цетињском манастиру са којом је отпочела прослава матуре ове генерације, чији је разредни старешина био свештеник Звонко Ангелов сада свештеник у Суботици у епархији бачкој.

Литургијским сабрањем началствовао је јеромонах Николај Стаматовић, игуман манастира Златеш у епархији будимљанско-никшићкој, а саслуживали су му протосинђел Исак Симић, свештеник Анђелко Боричић, свештеник Игор Балабан, јеромонах Јустин Мреновић, ђакон Никола Перковић и ђакон Игор Грацун. После прочитаног јеванђеља сабраном вјерном народу, монасима и сабраћи своје генерације обратио се свештеник Анђелко Боричић.

Сабрање је настављено у Цетињској богословији гдје су своју браћу поздравили и вјероучитељ из Брчког г. Владо Мојевић и јеромонах Николај Стаматовић.

На прослави десетогодишњице матуре на Цетињу присуствовали су: свештеник Анђелко Боричић, јеромонах Николај Стаматовић, ђакон Никола Перковић, ђакон Игор Грацун, Вукота Вишњевац, Немања Дачевић, Иван Савић, Стеван Савићевић, Дарко Николић и Владо Мојевић са супругом Слободанком.

Нека свеблаги Господ чува сву браћу из ове генерације са њиховим породицама, молитвама Светог Петра Цетињског и Светог Николаја Охридског и Жичког њихове разреде славе.

Александар Вујовић

Ученици IV генерације обновљене Богословије Светог Петра Цетињског (1995-2000) прославили 17 година од свог матурирања на Цетињу

11. јуна 2017. - 23:17

Ученици IV генерације обновљене Богословије Светог Петра Цетињског (1995-2000), окупили су се 9. јуна 2017. године на празник Светог свештеномученика Терапонта и прославили 17 година од свог матурирања на Цетињу у храму Светог Апостла и Јеванђелиста Луке на Кошутњаку у Београду код домаћина свештеника др Николе Гаврића, старешине овог храма.
Сабрање је отпочело Светом литургијом којом је началствовао протојереј-ставрофор Слободан Лалић а саслуживали су му протонамјесник мр Раде Јовић, јереј Никола Темеринац, јереј Александар Миликић, јереј др Никола Гаврић, јереј Ненад Калем и јереј Небојша Милићевић. За пјевницом је појао Велибор Крагић и свештеник Миодраг Топаловић а чтецирали су Душан Белошевић и Љубиша Мајсторовић. Симбл вјере и молитву Оче наш говорила су дјеца о. Ненада Калема и о. Николе Гаврића а причастен су појале попадије.
На крају литургијског сабрања свим присутним обратио се протојереј-ставрофор Слободан Лалић, који је заблагодарио честитом домаћину на труду око организације овогодишњег окупљања генерације.
Молитвама Светог Петра Цетињског и Преподобног Стефана Пиперског, Господе Исусе Христе, спаси и чувај све из ове генерације и сохрани их на многаја и благаја љета. Амин.
Александар Вујовић

ПРОФ. ДР МИЛО ЛОМПАР У КОТОРУ: СУСРЕТ ТАЛЕНТА И ТРАДИЦИЈЕ – ПЕЧАТ КУЛТУРE

11. јуна 2017. - 23:07

Да би један пјесник био репрезентативни пјесник културе, у његовом дјелу мора да се дотакну двије различите силе, од којих је јена индивидуални таленат, а друга традиција, оцијенио је проф. др Мило Ломпар на књижевној вечери под називом „Мотив душе у Лучи микрокозми и Горском вијенцу“, приређеној синоћ у ризници цркве Светог Николе у Старом граду.

”То је нешто што обиљежава сваку вриједност, а само понекој даје израз оне генијалности која тај таленат чини неупоредивим. Али, само таленат није довољан. Потребан је сусрет тог талента са традцијом. Тек у сусрету талента и традиције, на највећој тачки и највећем интензитету њиховог дотицаја, тамо гдје је таленат најизразитији и тамо гје је традиција изразила оно магистрално, оно суштаствено у себи, одвија се тај сусрет који даје печат култури и обиљежава је у нечему што битно надилази и саму поезију, а у појединим моментима и саму културу. Није то тако само код Срба. То је у свих великих народа, пјесничких, исто тако. Код Енглеза је то Шекспир, а код Италијана Данте, код Шпанаца је то Сервантес, код Њемаца Гете, а код Руса Пушкин. Пушкин, један од оних пјесника којима је Његош посвећивао своје стихове и дјела”, казао је Ломпар.

“Луча микрокозма”, подсјетио је даље он, написана је у четири недјеље ускршњега поста, “када се владика, како биљежи његов секретар Милорад Медаковић, затворио у своју собу и није никога пуштао код себе и узимао мало хлеба и воде”.

“Дакле “Луча микрокозма” је написана у тренутку духовне припреме. Није могуће писати “Лучу микрокозма” на начин обичан. Постоје ствари којима се човјек мора припремити да би им приступио. “Луча микрокозма” је дјело посвећено једном од најтајанственијих сусрета који подразумијева људска мисао. То је мистички сусрет човјек и Бога. То је онај моменат у искуству људском када човјек напушта субјективност, а то значи онај моменат када он излази из тога да може да каже ја, јер чим кажемо ја, ми смо се одијелили од свијета, расцијепили у неком смислу”, каже Ломпар.

Његош се, наводи даље Ломпар,  сусреће са Богом унутар једног пјесничког говора. “Утолико је “Луча микрокозма” захтијевала једну духовну припрему и сам пјесник је тој духовној припреми био на неки начин сам подређен.

Сама “Луча” са својих шест пјевања, добила је допуну у посвети пјесниковом учитељу и пријатељу Сими Милутиновићу Сарајлији, која је написана провог маја 1846. Године. У тој посвети је дата унутрашња суштина читавог овог сусрета човјека и Бога. Судбина свијета у Лучи микрокозма одмјерава се у судбини појединца.

“Горски вијенац”, то је слично, али друкчије. Ту се судбина свијета одмјерава у судбини колектива и у судбини појединца. Његош је дакле био пјесник различитог артикулисања изражавања питања у души. Оно у “Лучи мокрокозма” има превасходно индивидуални, а у “Горском вијенцу” веома снажан коелктивни печат.

Посвета “Лучи микрокозма” дошла је на почетак књиге. То значи да је Његош оно посљедње што је написао, ставио читаоцу прво пред очи. То је занимљиво као рјешење. То посљедње искуство до којег је допро, он поставља читаоцу као једну врсту загонетке пред њим.

Луча микрокозма, односно њена посвета, почиње стиховима :

“Да, свагда ми драги наставниче,

српски пјевче небом осијани,

задатак је см’јешни људска судба,

људски живот сновиђјење страшно! “, казао је Ломпар

ИСТРАГА – МОТИВ БИБЛИЈСКЕ И ХЕЛЕНСКЕ ТРАДИЦИЈЕ

Ломпар је између осталог говорио и о ономе “што се често Његошу приписује, а што у појединим вулгарностима добија драматичан облик”. “А то је да је “Горски вијенац” неки подстицај или умишљај на геноцид, како данашња терминологија воли да каже. То је потпуо нетачно. Оба елемента самог “Горског вијенца” истрага потурица, припадају свјетској књижевности. Истрага је нешто што памти и библијска и хеленска традиција. Тај мотив постоји у обије књижевности. “Потурице” су мотив који припада европској историји. У једном свом изузетно важном раду, који се зове “Мотив ренегата” у “Горском вијенцу”, написан 1952. године Алојз Шмаус је управо тематизовао проблематику истраге потурица. Он је нашао прецизну ријеч – ренегата. Ова ријеч је битна јер се радња истраге потурица дешава поткрај 17. вијека, а период европске историје 16. и 17. вијек управо карактерише драстично сукобљавање на површини питања ренегатства. То постоји 1528. у анабаптистичком холокаусту, 1567. у шпанском прогону Мавара, што је потпуно самерјиво јер је ријеч о протјеривању Мавара, муслимана и покољу муслимана у Севиљи.  Онда, 1572. године у Вартоломејској ноћи, у драматичном сукобу између протестаната и католика, који има највише сличности по недоумици француског краља да донесе одлуку. Та недоумица врло је слична недоумици Владике Данила И. Она је на неки начин одсликана у једном врло вјерном историјском свједочанству, које се ту појавило. У исто вријеме комплетни ратови од 1618. до 1648. године су апсолуто ратови између католика и протестаната. Дакле, ми видимо да је Његош одабрао један мотив који је репрезентативни европски мотив и да је дакле “Горски вијенац” парабола или судбина европске традиције и да је то у нашој традицији довео са том резонанцом искуства, потпуно временски синхроно.

У Његошевом времену, 19.вијеку, када он пише то дјело, на француској позорници  одиграва се један комад “Сицилијанско вечерње” о покољу Француза на Сицилији, који обрађује тематику 13. вијека и изазива овације публике због своје успјешности.

Дакле, Његош није одабрао неки локални мотив, нити је он одабрао неки мотив који би био посебно вођен драматичношћу сопственог избора, него је он пронашао, као и у “Лучи микрокозма” један мотив који изузетно добро показује европску компоненту српске културе у најбољем њеном  најрепрезентативнијем тону”, казао је Ломпар.

Он је назначио даје магистрални ритам српске традиције, косовска традиција.

Медиајторка вечери, којој је присутвовао и конзул Србије Зоран Дојчиновић, била је проф. Љиљана Чолан, у музичком дијелу наступио је хор Српског пјевачког друштва Јединство Котор 1839, које било И организатор књижевне вечери.

Предраг Николић

Митрополит Амфилохије служио Литургију на Великом пијеску код Бара

11. јуна 2017. - 14:39

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију на темељима ранохришћанске цркве Свих Светих на Великом пијеску код Бара.

Владика је Литургију служио поводом храмовске славе ове древне светиње.

У литургијској проповиједи он је рекао да Господ зна коме је овај храм био посвећен.

„Али ми, знајући да су у њега уграђени безбројни хришћани од древних времена, и да се овдје прослављало име Божје кроз вјекове, наименовали смо овај храм у храм Свих Светих“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Он је рекао да се уочи Педесетнице Црква Божија сјећа свих упокојених у нади на васкрсење и живот вјечни.

„А ево, послије Педесетнице, када је Дух Свети сишао на Цркву Божију и на ову творевину своју, на све људе и на све земаљске народе утемељивши Цркву као мјесто спасења, прослављамо и празник Свих Светих, Богу угодивших од Христа до данас, а и оних који ће Господу угодити до краја свијета и вијека“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Након причешћа вјерних Митрополит Амфилохије је служио помен новопрестављеној слушкињи Божјој Добрили Пламенац, а потом је благосиљао славски колач.

На крају се поново обратио сабраним вјерницима и дао им благослов да се обнова ове светиње и грања новог храма на њеним остацима доврши 2020. године, када би, у склопу прославе осам вјекова аутокефалности наше помјесне Српске православне цркве, требало да се изврши његово освећење.

Светковина на Великом пијеску завршена је славском трпезом хришћанске љубави, за којом је Митрополита, свештенство и вјернике поздравио председник одбора за обнову овог храма Никола Смоловић.

 

Рајо Војиновић

Фото: Јован Радовић