Реаговање на текст објављен у „Побједи“: Надамо се да је близу вријеме када ће Црна Гора престати да буде бесудна земља

17. јула 2017. - 17:02

Дневни лист „Побједа“, годинама уназад, објављује текстове у којима на непрофесионалан, непринципијелан и злонамјеран начин испољава мржњу према Православној Митрополији црногорско-приморској, Српској Православној Цркви и њеним вјерницима, фаворизујући и стављајући се у службу групи самозванаца који себе називају припадницима тзв. „Црногорска православна црква“, као такве непрепознате и непризнате ни од једне православне Цркве у свијету.

У том духу, овај дневни лист је, у тексту објављеном 5. јула 2017.године, пренио изјаву Мираша Дедеића, рашчињеног и анатеми предатог свештенослужитеља Васељенске Патријаршије у Италији и тако, по ко зна који пут, клеветнички и срамно, изнијели неистину на рачун Митрополита црногорско-приморског г.  Амфилохија, Православне цркве и њених вјерника.

Свјесни да овај текст, као и стотине сличних, нијесу могле и неће моћи ни једног здраворазумног човјека убиједити у своје наводе, а камо ли нанијети штету Цркви Божијој коју „ни врата паклена нису могла , не могу и неће моћи надвладати“, али истине Божије ради из Митрополије црногорско-приморске реаговали су саопштењем упућено дневном листу „Побједа“. Међутим, уредништво „Побједе“ је објавило свега неколико реченица саопштења, чиме су још једном показали да новинарски кодекс, правило и етика већ одавно нису мјерила њихове уређивачке политике.

Саопштење преносимо у цјелини.

 

Уредништву Дневног листа ”Побједа”

Подгорица

 

Обраћамо се уредништву Дневног листа ”Побједа” да у складу са законом о медијима, а првенствено сагласно елементарном људском и моралном закону, објави сљедеће саопштење, везано за текст објављен у Вашем листу од 5. јула 2017. под насловом: ”Амфилохије жели да нас доведе у статус београдске колоније.”

 

У вези са самозваним ”Митрополитом Михаилом” за васељенску Православну Цркву непостојеће тзв. ”Црногорске православне цркве”, подсјећамо све истинољубиве људе у Црној Гори и шире на сљедеће чињенице:

 

Г. Мираш Дедеић је 1954. године на молбу тадашњем Епископу будимљанско-полимском Макарију за упис у богословију добио одговор: ”одбија се због тога што смо при избору имали бољих кандидата”; као клирик Епархије црногорско-приморске – коју сада назива ”београдска колонија” – поново је поднио молбу за богословију Патријарху Герману (1959) и Свети Синод СПЦ му је одобрио ванредни упис, због тога што је прерастао узраст; у Призрену је завршио два разреда и поднио молбу да ”из здравствених разлога” настави као ”екстерни” ђак. Намјесто богословије, наставио је гимназију (екстерно?) у Приштини, да би му, по молби, тадашњи Рашко-призренски епископ (потоњи Патријарх) Павле дао благослов за упис на Богословски факултет СПЦ у Београду.

 

Послије завршетка Богословског факултета (1969), као ”одан” Митрополиту црногорско-приморском Данилу, такође по молби, био је постављен за наставника монашке школе у Острогу. Већ 1970. године Свети Синод ”укида радно мјесто” Мираша Дедеића и ставља се на ”расположење” његовом епископу Митрополиту Данилу (зашто је укинуто то радно мјесто – добро зна садашњи Патријарх Иринеј, тадашњи управник Монашке школе). Ради чега је ишао на постдипломске студије у Совјетски савез и Италију, притом одбијен од Митрополита Данила да буде замонашен, податке о томе најбоље чува архива ондашње и данашње УДБе Црне Горе, као уосталом и за његовог претходника, такође од УДБе ангажованог Антонија Абрамовића (о Антонију их је УДБа објелоданила приликом његовог проглашења за ”Митрополита ЦПЦ” (1993) на ондашњем Тргу Јосипа Броза на Цетињу). Намјесто замонашења г. Дедеић се у Риму оженио и као ”српски теолог” био рукоположен од грчког митрополита Цариградске Патријаршије из Беча (чија ли је то тада била ”колонија” за пароха Дедеића у Риму?).

 

Није дуго потрајало док је Дедеић стављен под забрану свештенодејства од стране Спиридона, митрополита италијанског Цариградске Патријаршије због његових црквеноморалних преступа да би га коначно и Свети Синод Васељенске Патријаршије (1997), као ”недостојног свештеника” подвргао ”крајњој казни лишења свештеничког чина”, ”због тешких антиканонских и душепогубних његових безакоња”, ”огољен сваке благодати и дјеловања”, закључивши своју одлуку: ”Зато да се нико никада не усуди од клирика да се облачи и саслужује са њим, а од вјерника да га прими или почаствује као свештеника или затражи од њега благослов.”

 

Оптуживши због тога Грке да га они гоне зато што он хоће да ”оснује српску црквену општину” Дедеић се обратио српском Загребачком митрополиту Јовану да га прими у своју Епархију ради оснивање те српске црквене општине у Риму. Пошто га Загребачки митрополит није примио, он је, ухљебија ради, као већ анатемисани и рашчињени свештеник, преко бугарског расколничког ”Патријарха Пимена” произведен од црногорских аутокефалиста за ”митрополита ЦПЦ” (сама Бугарска Патријаршија на челу са Патријархом Максимом тај чин је прогласила безакоњем и обманом).

 

Та вјерска заједница свој правни идентитет заснива једино на издатом увјерењу цетињске полицијске станице (Одјељење безбједности Цетиње бр. 34-01/99- 4537/1) којим се потврђује ”оснивање вјерске заједнице Црногорска Православна Црква”, 17. јануара 2000. године. Заиста, од тог тренутка, та вјерска заједница има уставно и законско право, као све новоосноване вјерске заједнице или НВО да постоји и да дјела, међутим, као таква какве везе она има са вјековном православном Зетском, Црногорском митрополијом – Црквом, која је до 1918. године била и државна вјера Црне Горе? То што је Православна Црква Краљевине Црне Горе 1918, односно 1920.г. одлуком свог Светог Синода васпоставила своје вјековно јединство са Пећком Патријаршијом (Уставом од 1931.г. названом и СПЦ) представља само афирмацију њеног идентитета, а никако било какво њено укидање или лишавање имена, имовине и достојанства. Као што је примање Црне Горе у Уједињене нације васпоставило њен државни идентитет, тако је и Црногорска митрополија, сматрана као једина чуварка континуитета Пећке Патријаршије, повратком у Пећку Патријаршију потврдила своју цјеловитост прихваћена у заједницу свих аутокефалних помјесних Цркава. (Није Краљевина Црна Гора створила Црногорску митрополију – Цркву, већ је Црногорска митрополија створила црногорску државу!) Отуда, и кад држава губи независност или је добија, Црква наставља да живи сагласно свом вјековном поретку и устројству. Тај чин васпостављања јединства је тада прихваћен са радошћу од свеукупног свештенства, монаштва и православног вјерног народа Црне Горе, и тако до данас; а надати се и до краја свијета и вијека.

 

Зато, својатање од стране ове племенско-партијске вјерске заједнице, основане 2000. године,  идентитета, имена, храмова, имовине једне установе непрекидно постојеће осам стотина година, у правним европским државама представља предмет кривичног гоњења за лажно представљање, ширење вјерске мржње, покушаје мафијашког отимања туђе имовине, угрожавање вјековне духовно-моралне кичмене мождине Црне Горе.

 

Надамо се, међутим, да је близу вријеме кад ће Црна Гора престати да буде бесудна земља, а ова нова Црна Гора, ако истински мисли на своје достојанство, почети да гради себе на оним темељима на којима је у њој саграђено све што је право, часно, вриједно и честито. Сваком иоле разумном човјеку је јасно да то није и не може бити ова вјерско-племенска интересна организација основана 2000.г. као ”вјерска заједница Црногорска православна црква”!

 

А што се тиче Митрополита црногорско-приморског Амфилохија – он се труди да нас избавља од колонијализма све четири стране свијета, ходећи путем Богочовјека, који је једини прави Пут, Истина и Живот, световасилијевски и светопетровски пут слободе од сатане, гријеха и смрти.

 

Из Митрополије црногорско-приморске

Митрополит Амфилохије у САД: „Учимо из личног искуства Св. Мардарија“

17. јула 2017. - 14:28

Поводом прославе Светог Мардарија Либертивилског и Свеамеричког, у недељу 16 . јула 2017. у манастиру Св.Саве у Либертивилу служена је Божанска Литургија којом је началствовао Патријарх српски Иринеј, потом је одржана Литија са моштима Св.Мардарија, а током службе је проповед произнео Митрополит црногорско-приморски Амфилохије који је прочитао Посланицу Светог Мардарија из 1933. године, две и по године пре упокојења светитеља, у којој новопросијавши сведочи о милости васкрслог Господа према њему, рабу Божјем. Чудесно сведочанство можете чути у нашој емисији Српски мост, 17. јула од 11 часова, као и у наставку ове вести, благодарећи протођакону др Дамјану Божићу који је забележио проповед:

http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=13979

Извор: Радио Слово љубве, СПЦ

Патријарх Иринеј: Црква је снага која нас обједињује

17. јула 2017. - 13:29

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је од 14. до 16. јула 2017. године у Сједињеним Америчким Државама началствовао је свеправославним прослављањем новообретеног Светог Мардарија Либертивилског и Свеамеричког.

 

Благодарећи протођакону др Дамјану Божићу који се налази у пратњи Патријарха, Радио Слово љубве емитовало је звучне записе забележене током прославе Светог Мардарија. Беседу Патријарха српског Иринеја изговорену 14. јула 2017. године у манастиру Новој  Грачаници можете преслушати ОВДЕ.

Извор: Спц и радио Слово љубве

Реаговање на текст у Вечерњим новостима: Неславно пропадање славних новина

17. јула 2017. - 9:11

Неславно пропадање славних новина
или како се „Вечерње новости” против банкрота боре лажима о Српској Православној Цркви

Четворогодишње стрмоглаво пропадање „Вечерњих новости“, очај запослених и њихова молба држави као сувласнику да њих и њихову кућу спасе од менаџмента, урушавања тиража свих издања, мобинга, изгубљених парница, вишемилионских дугова и, напослетку, блокаде рачунâ пред банкрот, – за који се надамо да ће ипак бити избегнут, – из нашег угла ишли су упоредо са кардиналном променом уређивачке политике према Српској Православној Цркви.

Да неистине са насловне и четврте стране „Вечерњих новости“ од 15. јула нису толико бруталне и злонамерне, на њих се не бисмо ни осврнули. Али, када на половини насловне стране стоје речи „Шок на крају рада Комисије – ПОТПИСАНО: СТЕПИНАЦ ЈЕ МУЧЕНИК?! У СПЦ незванично признају да је став необично снисходљив према римокатолицима“, јасно је да уредништво „Новости” потура читаоцима отровну лаж да су српски чланови Мешовите комисије за дијалог о Степинцу мал’те не потписали његову канонизацију. Тиме, очевидно, жели да код верникâ изазовe крајње неповерење према Светосавској Цркви.

Да бисмо покушали да разумемо мотивацију уредништва за такав однос према Српској Цркви, вратимо се на 18. јануар претходне године! Тада су „Новости”, после посете званичне црквене делегације Ватикану, објавиле: „Новости сазнају: СПЦ у Ватикану уговарала папину посету Београду“. Наравно, на сличан начин писала је о овом догађају и загребачка штампа. Да би повукли ову измишљотину, „Новостима” нису била довољна ни два званична писмена демантија из врха Српске Цркве, ни изјава Одељења за штампу Свете Столице, ни изјава митрополита Амфилохија. За уредништво „Вечерњих новости“, и тада и данас, важно је једино шта каже (или налаже?) Загреб, односно део тамошњег политичког и црквеног естаблишмента који би имао користи од канонизације надбискупа Степинца. Искључиво у том светлу може се разумети зашто у чланку од 15. јула, без икакве задршке или опреза, горљивије него у загребачкој штампи, „Новости” немилосрдно ваде речи из контекста, фалсификују, тенденциозно и искривљено, а у корист хрватске стране, тумаче поједине ставове заједничког саопштења, измишљају непостојеће саговорнике из црквених и научних кругова, све до измишљања и стављања под наводнике апсолутно непостојеће реченице: „Степинац је мученик и исповедник вере Римокатоличке Цркве“.

Да нема места чуђењу због оваквих поступака него да се ради о доследном праћењу каптолске диригентске палице, потврђује и то што, на пример, део саопштења, оригинално написаног на италијанском језику, који гласи: „Si è pure potuto illustrare la vita e il ministero di un importante рastore cattolico, in un periodo particolarmente travagliato della storia“, наводе по нетачном хрватском преводу, – „… Живот и служба једног угледног католичког пастира у посебно тешком историјском периоду..“, а  не правилно: „… Живот и служба једног важног католичког пастира у посебно проблематичном историјском периоду“, како стоји на званичној интернетској страни Српске Православне Цркве. Коме и због чега је било потребно да свесно даје погрешан превод заједничког саопштења, нама је јасно, а јасно је и због чега несавесне преводиоце, свесне тога шта и зашто раде, следи уредништво „Новости“.

Поред загребачких диригената, са српске стране једини саговорник „Новости“ заправо је био др Вељко Ђурић Мишина, еnfant terrible српске историографије, трудољубив и вредан истраживач, али и човек који ће остати запамћен како по недоличном писању о корифеју српске науке, академику Василију Крестићу, тако и по неодговорном и неаргументованом коментарисању учинка српског дела Мешовите комисије о Степинцу, управо у „Новостима” од 15. јула. Он за „Новости” представља и црквене и научне кругове, а њему се причињавају игре у режији политичких и других чинилаца. Он громопуцатељно, али сасвим неутемељено, проглашава: Хрвати однели победу! Није него…

На његову жалост и на жалост „Новости” и њихових новинара који, свесно или несвесно, пишу као чланови хора под диригентском палицом загребачког Каптола, ситуација је потпуно другачија: српски део заједничке комисије, заједно са врхунским српским историчарима, изнео је, за православно схватање живота и светости, за православни етос, снажне и убедљиве аргументе за своје ставове. Истина је да те аргументе хрватска страна у дијалогу није прихватила, као што ни наша страна није прихватила њене аргументе. То значи израз „и даље различита тумачења” (интерпретације) двеју страна, а не прихватање Степинца као светитеља и мученика од стране српског дела Комисије, како безочно и бесрамно импутирају новинари „Вечерњих новости”. У складу са постигнутим договором, без обзира на фалсификате, притиске и кампању коју у Хрватској води Каптол, а у Србији незнавени пропагатори каптолске „истине” о Степинцу, попут уредникâ и новинарâ „Вечерњих новости”, Српска Православна Црква неће износити у јавност аргументацију наше стране све док се рад Комисије потпуно не приведе крају, осим уколико колеге из Загреба у међувремену не прекрше договор.

Напослетку желимо да изразимо жарку жељу и упутимо молитву Господу да, зарад читалаца и запослених, одговорни у држави нађу решење за опстанак „Вечерњих новости“, а да их убудуће воде људи који спас од финансијског банкрота неће тражити у духовном и моралном банкроту, односно служењу оним круговима који нам не мисле добро.

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије,
председник српског дела Мешовите комисије
за дијалог о Степинцу, и чланови исте:
митрополит црногорско-приморски Амфилохије,
епископ бачки Иринеј,
епископ славонски Јован и
проф. др Дарко Танасковић