Све је спремно за Дјечији Сабор – Дјецо, видимо се сјутра!

1. септембра 2017. - 18:55

Велику радост и осјећај важности сутрашњег великог и цијелу годину очекиваног догађаја за све полазнике православне вјеронаке видимо управо на самим њиховим ликовима.
Школе православне вјеронауке из свих крајева Црне Горе у вриједној и креативној припреми за Дјечији сабор показују, не само своје стечено знање о вјери и креативност у остварењу новог занимљивог пројекта и облика одржавања самог Дјечијег сабора, него својим идејама и ажурношћу потврђују и јасно показују да желе да умноже своје истинске таланте од Бога им дароване, као и то да истима дарују и обогаћују сву осталу дјецу и омладину која ће тог дана у великом броју бити присутна.
Наиме, посебна занимљивост ове године је и то да ће поједине школе вјеронауке израдити владарске дворове тј.пунктове на којима ће на сликовит и опипљив начин представити светородне династије нашег рода, Немањићи, Петровићи, Карађорђевићи, Војислављевићи, Црнојевићи и Балшићи. Стечене информације на дворовима ће користити учесницима у главном квизу након којег ће бити проглашени побједници и уручене им пригодне награде.
И техничке припреме Сабора су завршене, а ове године је уложен посебан труд и професионалност, будући да између осталог имамо обезбијеђену и концертну бину и озвучење за ову прилику што додатно и по спољашњем карактеру Сабор подиже на један виши, свечанији, озбиљнији и професионалнији ниво.

Овогодишњи Сабор одржаће се у суботу, 2. септембра под слоганом „Свети владари вјере чувари“.

Добродошли!

Секретар Катихетског одбора
протојереј Драгослав Ракић

Посјета Епископа средње-западно америчког и новограчаничког г. Лонгина Митрополији црногорско-приморској

1. септембра 2017. - 18:42

Ових дана гост наше Митрополије црногорско-приморске је Епископ средње-западно амерички и новограчанички господин Лонгин.

Он је претходног дана, у четвртак 31. августа ноћио у манастиру Острог, гдје је данас, у петак, 1. септембра 2017. године, у раним јутарњим часовима молитвено присуствовао Светој Литургији, која се служила у горњем манастиру.

У наставку дана у пратњи Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија посјетио је село Корнет у Љешанској нахији, као и родну кућу новопросијавшег љешанско-либертвилског и свеамериканског Светог Мардарија Ускоковића.

Наиме, на мјесту родне куће Светог Мардарија обновиће се манастир Светог Преображења Господњег, а ово мјесто је иначе и древно сједиште Митрополије у којој је столовао први Мардарије корнетски – такође Ускоковић.

У пратњи Високопреосвећеног Епископа Лонгина налази се такође и група вјерног народа из Сједињених Држава и из Канаде, међу којима је и Милан Лешић добитник три ордена наше Свете Цркве.
За љубав према Мајци Цркви добио је орден Светог Мардарија, орден Светог Краља Милутина и орден Светог Саве другог степена.

По благослову Високопреосвећеног Митрополита господина Амфилохија, на овај датум – 1. септембра служиће се сваке године Света Литургија на мјесту куће Светог Мардарија, гдје ће се и обновити манастир Светог Преображења Господњег.

По повратку из села Корнет, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије и Епископ Лонгин су са вјерницима из Сједињених Држава и Канаде посјетили и Храм Васкрсења Христовог у Подгорици.

У оквиру посјете Саборном храму у Подгорици, одржан је и састанак између Митрополита Амфилохија, Епископа Лонгина и братства Ускоковића на коме је донијета одлука о обнови древног манастира Преображења Господњег и о изградњи храма посвећеног Светом Мардарију Корнетско-љешанском либертвилском и свеамериканском.

Поред тога, на овом састанку су уз Митрополита Амфилохија и Епископа Лонгина присуствовала и два намјесника протопрезвитера-ставрофора : подгоричко-даниловградски и подгоричко-колашински Драган Митровић и Велибор Џомић, као и надлежни парох љешански, свештеник Слободан Петровић.

Овом приликом, поменутом састанку су присуствовали и бројни пријатељи Цркве који су већ првога дана изразили жељу да учествују у обнови и у изградњи ове древне светиње, а све то на понос Корнета, Љешанске нахије, Црне Горе и читавог Православља.

Управо је Милан Лешић, велики добротвор наше цркве и носилац великих одликовања, дао један од првих прилога за обнову манастира Светога Преображења и за изградњу цркве Светога Мардарија љешанског и либертвилског.

Борис Мусић

Фото : Борис Мусић

У сусрет дјечијем сабору – Митрополит Амфилохије: Вјеронаука успоставља мост између култа и културе

1. септембра 2017. - 14:40

Наш народ као хришћански зрео, културан народ, постоји скоро десет вјекова. Свеколико наше саборно памћење и историјско биће натопљено је вјером православном, до најситнијих детаља свакидашњег живота, до мијешења хљеба, причања бајки… У језику, понашању, начину живљења, односима, свуда је она присутна. Ми смо ушли у круг историјских народа – Хришћанством. Хришћанство је родило, обликовало и оплодило биће овог народа.

Нажалост, наша дјеца данас иду у школе у којима преовлађује дух обоготворавања науке, који чини да школско знање стекне самоумишљене претензије које му не припадају. Наука сведена на феноменологију и на чулно сазнање, ограничена на рјешавање практичних проблема и остваривање краткорочних цивилизацијских циљева, превиђа, на некрофилски начин, суштинска егзистенцијална питања људског бића: Ко смо? Шта смо? Ради чега смо? Зашто чинимо и куда идемо?

Овакав тип школе, који између осталог искључује из наставе вјеронауку, постоји и од раније и има своје дубље коријење. Њени зачеци су у времену Француске револуције, значи – више од двјеста година уназад. Међутим, историја људског рода не траје само двјеста година. Она траје миленијуме и миленијуме. И као што историја људскога рода не траје само двјеста година, тако и историја школства и образовања не почиње са Француском нити било којом другом револуцијом, већ постоји много прије њих. Човјечанство познаје мноштво различитих система школовања, много старијих од данашње, тзв. неутралне школе.

Велика је обмана тврдња да постоји „неутрална“ школа. Управо је тај назив уведен да би се могле што лакше спровести одређене идеје о човјеку и његовом образовању, одређени систем и одређено виђење свијета које је итекако дефинисано, активно и смишљено. Иза привидне „неутралности“ скрива се одређени став према свијету и животу; сама „неутралност“ је став, који дубински утиче на људско мишљење и понашање и на све области људске дјелатности. И те како реалан животни став и идеологија, која собом све детерминише а која се представља „као да је нема“, обликују на стваран начин како циљеве школства тако и његове методе и програме. И иначе, свјетовност као начело мишљења, живљења, понашања, као начело иманентне метафизичности која собом детерминише људско биће, људска изворишта и коначне егзистенцијалне и историјске циљеве, и те како је више активно начело, и све друго, него ли неутрално.

Идеје и идеологије су итекако реалне ствари. Оне обликују реални људски живот, преусмјеравају га и мијењају. Зато су наше школе биле и остале све друго, а најмање неутралне. Зар је онда допустиво да у име краткотрајног, и по много чему сљепачког искуства те и такве „неутралне“ школе, негирамо и одбацујемо искуство ових простора које траје већ вјековима? Ко може и смије себи присвојити то право – осим духовног слијепца?! Ко има на то право овдје гдје је Свети Петар обликовао духовно-просвјетно биће овога народа, као и његов синовац – Свети Петар II Ловћенски Тајновидац? Овдје гдје су се Црква и вјера уопште у вјечни смисао људског бића, вјековима претакалe и преточилe у живот људи, гдје се сеоска породица формирала по узору на манастирско општежиће, а цјелокупни друштвени живот – прожет црквеним етосом, односно вјечним вриједностима! Ту постављати питање да ли увести вјеронауку у школе и проучавати Хришћанство, заиста представља – апсурд!

Због неуравнотеженог односа према просвјети и њеног свестраног идеологизирања дошло је до расцјепа у свим областима друштвеног и културног живљења код нас. Пребродити ту „схизофренију“ у своме друштвеном бићу, у својој култури, у својој свијести и савјести, то отуђење од дубљих нас самих, немогуће је без повратка вјери, као основи свега онога чему се надамо и провјери смисла и коначних циљева живота.

Један од главних разлога противљења увођењу вјеронауке у школе јесте мишљење да би то била „принуда“ за дјецу. Да оставимо по страни чињеницу да су, као по правилу, заговорници таквог схватања идеолошки оптерећени и као такви онеспособљени за истинску објективност посматрања. Још је важније од тога да таквима, и њима сличнима, измиче из вида очевидна чињеница да је цјелокупно европско школство, онако како је уобличено и разрађено – принудног типа. Нијесу ли сви предмети у школи принудног карактера? Отуда у наше вријеме толико изражени антишколски дух и то не само код дјеце него и код значајних савремених педагога и психолога. Зашто то? Зато што заиста има нечега принудног и вјештачког у европском школском систему, који је данас преовладао у читавом свијету.

Шта значи за неки предмет да је принудан? Ако дијете треба обавезно да научи таблицу множења или сабирања, зар није обавезно да научи основе свога историјског постојања, дјелања, свога језика, културе? Друго је упознати вјеру и све њене историјске манифестације, а друго – прихватити је или не прихватити као свој животни став, као своје „вјерују“. Имати вјеронауку у школи значи омогућити новим покољењима да непосредно упознају основе свога постојања, и етике, садржај обичаја свога народа и надахнитељске силе његове културе и цивилизације. Присуство вјеронауке у школама није угрожавање слободе ђака или наставника, него управо – давање могућности избора. Изабрати се може само оно што се истински познаје, чему је равноправан доступ кроз систем образовања и достојанственог вредновања. Наметање својих идеолошких „богова“ и насилно потискивање Имена Божијег и свега онога што је везано за вјеру, нарочито хришћанску, не само што је била принуда над саборном свијешћу и савјешћу народа, него и присилно лишавање читавих покољења могућности слободног и равноправног доступа свеукупности људског историјског искуства. А све у име „неутралне школе“!

Не може се, као што је нажалост код нас постало правило, у име свјетовности, као идеологије која у начелу дефинише и одређује свеукупни поглед на свијет, негирати нешто што не подлијеже њеним критеријумима. Тиме се једна, такође, непровјерена догма проглашава за, наводно, експериментално потврђено начело мишљења, дјелања, понашања, образовања и циљева људског постојања. Само људи са нојевски завученом главом у пијесак могу тако олако одбацивати вјеру и превиђати њену утканост у све поре човјековог историјског личног и заједничког постојања, а онда на основу таквог односа према религији уопште, избацивати вјеронауку, као науку која уводи младога човјека у ту свеобухватну стварност, из школе и образовног процеса. (При том, ето још једног апсурда, и сам назив „лаичка“ школа је религијски, библијски термин).

Култура без култа је исто што и организам без срца. Култура је у ствари рухо култа. Умре ли култ, култура се претвара у лешину. Све што је у историји настало у области културе, настало је из оваквог или онаквог култа. Гдје њега нема, нестаје живот, рађају се мртворођенчад, јер живот настаје само из односа, из љубави. Украде ли се човјеку оно што је најбитније, унутарње једро битовања, сучељавање са самим собом, са својом судбином, бићем, са оним искуством којим обдарује религијски опит, са искуством отворених хоризоната, у човјеку се неминовно гаси свијест о његовом непролазном боговском достојанству, а тада и науке губе своју кохезивну силу, надахнуће и дубљу оријентацију.

Вјеронаука, управо, успоставља мост између култа и културе, а начелом неугасиве наде отвара вјечне хоризонте уму, бићу и срцу људском. Без тих хоризоната, губи се нада, човјек постаје ропско биће како у својој есенцији тако и у својој егзистенцији, битовању, без обзира какве форме оно задобијало и у какво се рухо у историјским токовима човјек облачио. Начело лажног живота: из хаоса настајем, у хаос и ништавило се враћам, сужава на нулту тачку хоризонте појединца и заједнице, укида изворну слободу, нарочито наду у ослобођење од смрти и од коначног бесмисла људскога а тиме обесмишљава образовање и сваки људски чин и дјело. Вјера уноси ред у хаос, не признаје детерминизам за Бога свог, отвара прозор и излаз из онтолошке условљености, развија осјећање за дубљи жубор Тајне у нама и око нас, за неразоривост људског достојанства. Стога вјера никако није нешто што принуђава, што манипулише дјечијом свијешћу. По чему и како то да „манипулише“ човјеком оно што отвара његове видике на битијном и историјско-есхатолошком плану а оно што човјека своди на коначно ништавило даје му тобож „слободу“?

Крајње је вријеме да се наша школа ослободи нагомиланих предрасуда, а првенствено предрасуда о вјери. Основни задатак школског васпитања и образовања јесте да оно буде отворено, прије свега за живот, за људе, за историју, за свеукупност научног сазнања и практичног умијећа, али истовремено да буде отворено за најдубљу истину о човјеку, за питање смисла и бесмисла живота, а то и јест питање вјере и невјере. Лишити дијете на самом почетку његовог образовања те отворености за вјечност, за вјечни смисао постојања, то значи осакатити га, направити од њега духовног и интелектуалног кепеца. Отворити му душу за вјечну тајну, отворити му хоризонте за могућности бескрајног напредовања и у времену и у вјечности; то значи подарити му крила, окрилатити га, открити у њему дамаре неисцрпног стваралаштва, дубљи смисао страдања и патње, као и изворишта бесмртног људског достојанства. Друштво и школа су дужни да отворе младим покољењима ум и душу за разликовање времена и вјечности, природе и оностране стварности, зла и добра, за разликовање смисла и бесмисла, вјере и невјере, морала и аморалности. Не смијемо пристати на то да вјековно искуство вјере, које је вјерно цјеловитом приступу човјеку, буде одбачено, а оно што се само у једном кратком временском интервалу сматрало за истинито да буде коначна мјера човјековог васпитања и образовања?

Не треба занемарити ни то да у крајној линији оваква школа без вјере постаје на наше очи школа без морала. Вјера је за етику оно што је коријен за стабло и плод. Не може се плод одвојити од коријена, без коријена нема дрвета, али ни плода на дрвету, као што се, са друге стране, дрво познаје по својим плодовима. То двоје је, дакле, неодвојиво једно од другога. Тако као што плод зависи од коријена и врсте дрвета, тако и етика зависи од темеља на којима се гради и начела по којима се обликују етички принципи. Не постоји нека „општа етика“, нити некакви општи етички принципи, као што не постоји некакво „опште дрво“, осим у машти. Истинско образовање не значи просто стицање знања, него разоткривање и задобијање образа, цјеловитог људског лика, отвореног за вјечни раст и узраст, побједом над безобразијем смрти и ништавила. То опет значи да се етика и наука о вјери као и само знање узајамно прате, не могу једна без друге, не могу замијенити једна другу, ни у животу, а ни у школи. Савремена школа, као и стара, незамислива је и без једног и без другог предмета. Као што је незамислива и без литургике са историјом умјетности, а уз то, и без историје Цркве. Тако је било и у предратним школама, тако је и данас у школама по Европи које његују вјеронауку. То су све области на којима почива цјелокупна европска култура.

Било би добро да и наша данашња власт, уколико стварно жели да обнови и створи један уравнотежен и савремен систем образовања и васпитавања нових покољења, који ће у потпуности одговарати духу културе и свеукупне историје човјечанства, као и потребама будућности, уведе у свој образовни систем све те предмете. Једино тако ће наше основне и средње школе бити у могућности да припреме цјеловито образоване и васпитане људе.

Књига која је пред нама управо показује да је код нас постојао такав систем образовања у ком су сва остала знања – људска, чулна и опитна – била прожета једним свеобухватајућим духом, који је тим фрагментарним и одвојеним знањима давао заједнички именитељ и смисао. То је, код нас, конкретно била православна вјера и етика која из ње произилази. Закони који су доношени у периоду у ком се наше младо школство убличавало у новом времену слободе, као и уџбеници који су тада штампани, показују да је основна намјера оних који су се старали о напретку и бољитку дјеце била да, као што смо већ рекли, отвори њихове видике на битијном и историјско-есхатолошком плану. Не сумњамо да им је намјера била исправна, нажалост – насилно је прекинут тај малтене тек уобличен процес, и ми смо остали ускраћени за сазнање какве би он плодове донио. Истовремено, сигурни смо да се школство тако засновано не би нашло у ћорсокаку у ком се данас налази, као и у то да би ти млади људи, тако образовани – а не лишени могућности слободног и равноправног доступа свеукупности људског историјског искуства – у много већем броју израсли у људе самосвјесне и цјеловите, који би и своје сопствене животе много квалитетније осмишљавали и носили, а тиме и битисање читаве заједнице учинили укупно бољим, квалитетнијим и смисленијим.

*Текст је предговор Митрополита Амфилохија преузет из књиге „Православна Вјеронаука у основним школама у Црној Гори од 1834 – 1918. године“, аутора протојереја – ставрофора Обрена Јовановића

Поплављен град Виндзор: страдале помоћне просторије цркве светог Димитрија

1. септембра 2017. - 9:54

У понедељак, 29. Августа 2017. године, Виндзор је захватило велико невреме праћено великом количином кише која је пала у веома кратком року. То је изазвало незапамћене поплаве великог дела града. Посебно је страдао део града где се налазе православне цркве. Добрим делом је полављена и црква Светог Димитрија, тј њене помоћне просторије. У потпуности су поплављене просторије Српске дечије школе као и црквена канцеларија . Чланови управе ЦШО Свети Димитрије су одмах реаговали и избацили воду у времену док је она још увек надолазила. На тај начин је спречено да дође до веће штете. Наредних дана ће се приступити процени штете а након тога ће уследити комплетна обнова и санација просторија како би деца на време почела редовну школску годину.

Свештеник Јовица Ћетковић