Митрополит Амфилохије посјетио сједиште Антиохијске Цркве у Буенос Ајресу

30. новембра 2017. - 23:14

Дана 30. новембра 2017. године Његово Високопреосвестенство Митрополит Црногорско-приморски и администратор Буеносајрески и јужно-централно амерички Амфилохије у пратњи пароха оца Естебана Јовановића и протођакона Владимира Јарамаза одазвао се позиву Митрополита Буеносајреског г. Силуана и посјетио Катедралну Цркву Светог Ђорђа и сједиште епархије.

У веома срдачном и отвореном разговору Високопреосвешени Митрополити су разговарали о улози и будућности Православне Цркве у Аргентини и у Јужној Америци. Владике су констатовале велику потребу за превођењем и штампањем књига на шпанском језику ради ширења и мисије наше свете Цркве. На крају разговора архијереји су размијенили поклоне и још једном истакли да је велика радост што ове двије епархије сестринских Српске и Антиохијске Цркве имају веома добру сарадњу.

Митрополит Амфилохије сјутра, 1. децембра, наставља канонску посјету у Еквадор и Колумбију гдје ће посјетити парохијске заједнице у градовима Гвајакил и Боготу.

протођакон Владимир Јарамаз

 

 

 

Митрополит Амфилохије посјетио парохију града Генерал Мадриаге у Аргентини

30. новембра 2017. - 22:27

У сриједу, 29. новембра 2017. године када Православна Црква празнује Светог Григорија Неокесријског, Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-приморски и администратор Буеносајрески и јужно-централно амерички Амфилохије у пратњи пароха оца Естебана Јовановића и протођакона Владимира Јарамаза посјетио је православну парохију града Генерал Мадаријаге који се налази на 400 км јужно од Буенос Ајреса.

Овом приликом Митрополит је био гост удрузења које носи име по Ловценском тајновидцу Св. Петру II Петровићу Његошу.

У сједишту удрузења “Његош” Митрополит је благословио да се одслужи велико вечерње са петохљебницом после које је и архипастирском бесједом поучио окупљени вјерни народ.

Иначе, у Мадаријаги живи око 100 породица које су поријеклом из Црне Горе, који веома држе до своје вјере православне и чувају своје коријене. Посебно је упечатљиво било то што људи које смо срели много воле Црну Гору, причају о њој, иако већина њих никада нијесу били у родну земљу својих предака, а сада су старци и од својих родитеља научили да говоре Српски језик и то сви са сачуваним оргиналним подгоричким, никшићким, цетињским акцентом.

После Вечерње службе митрополит Амфилохије је дао интервју за локалне новине “Тривуна” и за регионалну телевизију “Канал 3”.

протођакон Владимир Јарамаз

Данас се прославља свети Севастијан Џексонски (Дабовић)

30. новембра 2017. - 15:29

 

Син српских досељеника из Рисна, преподобни архимандрит Севастијан Џексонски (Дабовић) први је српски православни монах рођен на тлу Америке. Познат међу досељеницима, али и у матици, као “отац српског православља у Америци”, био је заслужан за оснивање неколико српских цркава у Сједињеним Америчким Државама. Биле су то прве наше цркве на новом континенту. Утемељитељ православља на америчком тлу, Дабовић је у сећању Срба у САД остао због апостолског, мисионарског и књижевног четрдесетшестогодишњег рада.

Архимандрит Севастијан рођен је у Сан Франциску 9. јула 1863, а на крштењу је добио име Јован. Замонашен је у току школовања у Русији и рукоположен у чин јерођакона 1887, а у чин јеромонаха 16. августа 1892. рукоположио га је епископ алеутски и аљаски Николај. Постављен је за мисионара у Калифорнији и држави Вашингтон. Подаци кажу да је Севастијан крстио више људи од било ког свештеника западне хемисфере. Свети Николај (Велимировић) који је био Севастијанов велики пријатељ и сахранио га у манастиру Жича 1940, назвао га је “безгрешним човеком” и “највећим српским мисионаром модерних времена”.

Отац Севастијан добио је дозволу 11. јануара 1894. за подизање прве Српске цркве на америчком континенту у Џексону, у коме је живела већа група Срба. Иако је 1896. јеромонах Севастијан додељен Руској православној катедрали у Сан Франциску, он је и даље водио бригу о парохијанима новоподигнутог храма Светог Саве у Џексону, упорно молећи да митрополит српски Михаило Српску духовну мисију прими под своје духовно окриље. Но, то се није десило, а није дочекао ни владичанску титулу. Умро је 1040. у Жичи, у чијој је порти и сахрањен. Његови посмртни остаци пренети су пре неколико година натраг у родни Џексон.

На Аљасци, далеком северозападу Сједињених Америчких Држава, постоје православни Индијанци и Ескими који се такође крсте с три прста. Архимандрит Севастијан Џексонски био један од оснивача и српског Храма светог Саве у Дагласу на Аљасци, који је подигнут 1902, а кумови на освећењу били су православни Индијанци. Црква је 1937. изгорела у пожару, а у близини овог места и данас постоји српско гробље из тог времена.

Лику светих архимандрит Севасртијај прибројан је 2005. године.

 

Божићни пост – Радост ишчекивања најљепшег од синова људских

29. новембра 2017. - 17:54

Као што је цио човјеков живот пропутовање, тако је и пост веома важан дио тог пута који својим квалитетом, садржајем, особеношћу осмишљава животни пут сваког човјека.
Зашто је то тако?
На првом мјесту због тога што је пост Божанска установа, утемељен на Божијем благослову, а не на људској мудрости. Тако се пост открива као Божија заповијест и путоказ без кога хришћани не могу сигурно и безбједно путовати. Отуда је вријеме поста вријеме духовне радости, вријеме у којем нам човјекољубиви Бог даје нову шансу да интензивније проникнемо у вјечну истину да „не живи човјек само о хлебу, него о свакој ријечи која излази из уста Божјих“ (Мт. 4. 4.).

Пост нам открива да је човјек „душа жива“, саздан, не само од тијела – видљиве материје, него и од оног унутарњег, невидљивог – духовног. Као што тијело треба хранити тако и душа човјекова вапије за својом храном. Пост је прилика да се истински и на прави начин хранимо и тјелесно и духовно.
Сваки пут када уронимо у тајну поста, Црква Православна нам саопштава да нас очекује нешто јако велико и важно, како за нас појединачно, тако и за свеукупно човјечанство.

Налазимо се на 40 дана од празновања најзначајнијег догађаја, који је историју рода људскога подијелио на Старо и Ново, а то је Рођење Хистово – Бог постаје човјек. Онај кога су пророци најављили, народи ишчекивали, мудраци даривали постаје дио нас. Догађај који уноси радост, наду, љубав, јер је са нама Бог – Емануил.
Црква Христова, не само да чува спомен на овај догађај, већ га благодаћу Духа Светога и оприсутњује, и сваке године радујући се увијек изнова кличе и пјева „Дјева данас Превечнога рађа…“.
Ова реалност Цркве да је она у исто вријеме и сјећање, спомињање (αναμνησις) и оприсутњавање (αναπαραστημη- поново сам са вам) догађаја и личности открива нам какав је смисао и значај поста.
Пост је дакле припрема за учествовање у том догађају. Зато нас Црква призива да се духовно и тјелесно вјежбамо и учимо како треба дочекати овај велики празник. Призвани смо да наша тијела постану пећина у коју ће Син Човјечији имати гдје главу склонити, да наша срца буду јасле у којима ће богомладенац бити повијен, а наше душе пуне смирења и врлина којима ћемо гријати ово најљепше од свих синова људских.

Наш начин живота треба да буде свет и непорочан, пун благодати и истине, богољубља и човјекољубља, једном ријечју христоподобан (χριστοειδης). Христос је принио себе без остатка, па смо и ми призвани, да по угледу на Њега, сами себе, једни друге и сав живот свој принесемо. Пост је идеално вријеме за то и такво себеприношење.

Примајући те дарове, постајући их свјестан, човјеку не преостаје ништа друго него да непрекидно благодари на изобиљу дарова и благослова Господњих. Пост је такође израз благодарења и као такав нераскидив је са Литургијом – Евхаристијом, која је врхунац благодарења „због свега и за све“. Пост који не води и не уводи Литургију је промашај главног циља –  загрљаја Бога и човјека – Светог Причешћа. У Причешћу ми видимо Бога – Свјетлост Истиниту и примамо Духа Небеског, а пост је благодатно средство које нам у томе помаже и на то нас подстиче.
Дакле, пост је прилика да и ми узвикнемо са Светим Апостолима и женама Мироносицама: Видјесмо Господа!

Нека је свима који се одваже на ово духовно путовање срећан и благословен предстојећи Божићни пост и да буде украшен многим духовним даровима.

протојереј Никола Пејовић

Архиепископ Јован: Српска Црква је једина Мајка Црква

29. новембра 2017. - 22:34

Његово Блаженство Архиепископ охридски Митрополит скопски господин Јован говорио је за Радио Светигору о недавним покушајима Македонске расколничке цркве да се стави под скут Бугарске Патријаршије и да је прогласи својом „мајком црквом“ тражећи заузврат признање аутокефалности.

На питање да ли је могуће да Бугарска Патријаршија буде мајка црква Македонској расколничкој цркви, Архиепископ Јован је одговорио да од свога установљења у 11 вијеку па до укидања 1767. године Охридска Архиепископија нема мајку цркву, а да од поновног установљења 1920. године „мајка црква“ ове Архиепископије може бити искључиво СПЦ која је тада и установила ово канонско подручје.

– Прво, Охридска Архиепископија заједно са Синајском Патријаршијом, ако се узме од 1015-1018. године када је Василије Други Бугароубица установио ту Архиепископију, она нема мајку. Дакле, нема мајку од древности. Али, будући да је укинута 1767. године, када је поново установљено канонско подручје на овој територији, а то је од Српске Православне Цркве 1920. године, као мајка црква се јавља СПЦ. Будући да не можемо континуитет Охридске Архиепископије разматрати од његовог зачећа 1015 – 1018. године, него има прекид у континуитету, и наставља се јурисдикција СПЦ 1920. године, ми можемо мајку цркву да имамо само у СПЦ и никако другачије, и све Православне Цркве то признају и то не може другачије да буде.
Зато се и до сада нико други није мешао у разрешење овог црквеног спора који је под влашћу само СПЦ. Сви су наравно добронамерни који желе да помогну, међу њима прво Констатинопољска Патријаршија па Јеладска Црква, која је исто помагала у разрешењу овог проблема, па нека то буде и Бугарска Црква. Али, називати мајком црквом Бугарску Патријаршију за канонско подручје сада у Републици Македонији је бесмислено.
Ово говорим са историјског аспекта. Тако се и открива, тако се препознаје, тако се и доказује мајчинство неке цркве, у црквеном подручју.
Дакле, то је само показало колико су неозбиљни људи у Синоду расколничке организације. Они су се и раније много пута показивали неозбиљним. Неозбиљни су били кад су тражили да нам сруше цркву и срушили су нам цркву; неозбиљни су били кад су подстакли разбојнике да дођу и да нам запале кућу, једину кућу у којој смо сви живели тада; неозбиљни су били кад су тражили да нас узастопно затварају, и сад се опет показују неозбиљним. Али, шта можете, једино су због њих преговори са СПЦ у стагнацији већ дуже време. Како се они показују неозбиљни, а очигледно кроз овакве догађаје се показују сасвим неозбиљни, и нема потребе то више никоме причати, показивати, објашњавати, него се то види у читавом православном свету. Ово ће опет одложити преговоре сигурно, зато што – са неозбиљним људима како преговарати?
Са децом из дечијег врта, како их је назвао садашњи Патријарх московски, тадашњи Митрополит смоленски, који их је посетио прије неколико година, како можете да преговарате? То је сасвим неозбиљни акт са њихове стране.
Али Бугари се нису показали тако неодговорни, они то нису прихватили. То читам из њиховог саопштења. Нису прихватили да су мајка црква, нису прихватили аутокефалност, што се нудило као замена да Македонска расколничка црква прихвати мајчинство Бугарске Цркве а да им они заузврат дају аутокефалност, што се није догодило наравно. Само је решила Бугарска Црква, да колико може разговара са свим Православним Црквама, да се дигне раскол или схизма (тако се то назива), из расколничке цркве у Македонији, да би тај спор могао да се решава благопоучно.
Врло су дипломатски и умерено саставили то саопштење и донели ту њихову одлуку, – казао је Архиепископ Јован.

Одговарајући на питање новинара како на ово реагује македонски народ и да ли су тачни наводи медија да је у Македији препозната лоша намјера расколничке цркве, Архиепископ Јован је рекао да је македонски народ коначно схватио праве намјере расколника.

– Коначно је препознао. Ми смо много пута сведочили. Мислили су да СПЦ хоће да се наметне. Е сад сви откривају да је супротно, и да је Српска Црква заиста желела да се наметне, она не би давала аутономију Охридској Архиепископији. Ми заиста имамо највећу аутономију од свих православних цркава у свету.
Значи, ако је неке намере за њих имала Српска Црква, она не би то давала. Сад кад се ово догодило македонски народ је препознао нешто друго.
У ствари да неко не жели да буде под Српском Црквом а да жели да буде под Бугарском Црквом. То је бесмислено. Ја мислим да су утицаји неких политичких дешавања у задње време у Македонији само допринели томе. Али, неће бити дугог века, јер народ већ препознаје и не може се тако лако прећи преко того, – рекао је Архиепископ охридски Митрополит скопски господин Јован.

Разговор водила Оливера Балабан

 

Аудио радија Светигора – https://svetigora.com/arhiepiskop-ohridski-jovan-spc-je-majka-crkva-ohridske-arhiepiskopije/

Патријарх Иринеј посетиће Московску Патријаршију поводом 100-годишњице устоличења Патријарха Тихона

29. новембра 2017. - 23:06

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј са делегацијом узеће учешће од 1. до 8. децембра 2017. године у обележавању значајног јубилеја Московске Патријаршије: 100-годишњице успостављања Патријарaштва у Руској Православној Цркви и устоличења првог Патријарха московског и све Русије – Светог Тихона.

На позив Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, поводом обележавања стогодишњице Сверуског Помесног Сабора из 1917. године, на коме је донета одлука о обнови Патријараштва у Руској Православној Цркви и изабран Свети Тихон, исповедник вере, на московски патријарашки трон, што се догодило у жару револуционарних потреса у Русији, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј узеће учешће у овом догађају предводећи делегацију Српске Православне Цркве, коју чине Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, Његово Преосвештенство викарни Епископ моравички и старешина Подворја Српске Православне Цркве у Москви г. Антоније, игуман манастира Ковиљ архимандрит Исихије (Рогић), старешина храма Светог Саве на Врачару архимандрит Стефан (Шарић) и ипођакон Дејан Накић.

шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић

Најава: Трибина “Ријеч“ УКЦГ – Пјесници руског октобра

29. новембра 2017. - 23:17

У оквиру обележавања најзначајнијих догађаја у светској  поезији на Трибини“Ријеч“УКЦГ  биће говора о песницима руског октобра, о највећим и најутицајнијим  именима руске лирике 20.века, зачетницима руске авангарде(Мајаковски, Блок, Јесењин, Горки,  Хлебњиков, Брусјов, Пастернак, Николај Тихонов,Андреј  Бели...) чије дело је имало плодотворни утицај и визионарски карактер.

Руски авангардни песници, оснивачи и припадници руског футуристичког покрета, стају на страну револуције, али истичу аутономију уметности, сматрајући да револуцију ваља провести у самим уметничким облицима, посебно у материјалу речи. Одатле борба за нову семантику и лексику, увођење неологизама све до заумног језика, разбијање традиционалне структуре стиха, увођење консонаната, аритмичност.

О  особеностима лирике  руских песника, односно њиховој књижевно историјској судбини, и о љубави за руске песнике која датира још од Његошеве посвете дела“Огледало српско“- „Сјени Александра Пушкина“ , говориће чланови УКЦГ и Милица Краљ, уредница трибине“Ријеч“.

Вече ће се одржати у четвртак, 30.новембра у 19 часова у Духовном центру „Симеон Мироточиви“ на Немањиној обали, Предград 31.