Црква Св. Димитрија у подгоричком насељу Крушевац прославила славу, Литургију служио Митрополит Амфилохије

8. новембра 2017. - 17:38

Светом архијерејском литургијом, празничном литијом и благосиљањем славског колача  у подгоричком насељу Крушевац је 8. новембра прослављена храмовна слава цркве Светог Димитрија Солунског.

Началствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а саслуживало му је свештенство уз молитвено учешће вјерног народа.

У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да Христови свједоци вјековима Њега проповиједају и ријечима и дјелима својим.

„Један од њих је и Свети великомученик Димитрије Солунски. Био је војвода града Солуна, наследник свога оца, војводе солунског. Император римски Максимилијан му је забранио да вјерује у Христа. И не само њему, него је од њега тражио да прогони хришћане. У то вријеме су хришћани прогоњени, а кад нијесу“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Нагласио је да је то гоњење предвидио сам Господ и да оно траје све до наших дана.

„Ето, то је било и у вријеме Светог Димитрија. Тражено је од њега да се одрекне Христа, да не буде Његов свједок. А он га је посвједочио пред Максимилијаном и пред ондашњим властима христоборним“, казао је Владика и додао да ни данашње власти није ништа мање христоборне од ондашњих.

Подсјетио је да је овај светитељ Цркве Божје посјечен за Христа и да је из његових моштију потекло миро.

„Онога, који га је убио тјелесно, Максимилијана, данас памте једино по томе. Трагови му смрде нечовјештвом“, казао је Митрополит Амфилохије.

Након светог причешћа храм на Крушевцу је три пута обишла празнична Литија са читањима Јеванђеља.

Митрополит Амфилохије је затим служио помен краљу Николи и краљици Милени и свим упокојеним члановима светородне лозе Петровић.

Потом је благосиљан славски колач храма, као и колачи свечара који Светог Димитрија Солунског славе као породичну крсну славу.

На крају је Митрополит Амфилохије говорио и о тежњи појединих гласноговорника црногорског властодајућег режима да Божје храмове преведу у државно власништво.

„Таквог безумља није било ни у вријеме Лењина и Стаљина чак, да не говоримо у вријеме Броза… Ипак су храмови у њихово вријеме остали да припадају Цркви Божјој и оном народу који је црквен и крштен на начин како је то било и у вријеме краља и господара Николе Петровића, који је градио и овај свети храм. Није га градио за себе као приватну цркву, јер нема цркве приватне. Свака је црква Божја, Богу принијета на дар и онда народу црквеном, крштеном да се у њему моли и учи саможртвеној љубави према Богу и према ближњима“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Рајо Војиновић

Фото: Јован Радовић

Поводом упокојења протопрезвитере Младенке Зековић – Иван Александрович Иљин: „БОЖИЋНО ПИСМО“

8. новембра 2017. - 7:30

 

Било је то прије пар година. Сви су се спремали дочеку Божића, припремали јелку и поклоне. А ја сам био усамљен у туђој земљи: ни породице, ни друга – и мени се чинило да сам остављен и заборављен од свих људи. Около је била празнина и није било љубави: далеки град, туђи људи, очврсла срца. И ето, у чамотињи и малодушности, сјетих се хрпе старих писама које сам успио сачувати упркос искушењима наших црних дана. Дохватио сам је из кофера и нашао то писмо.
То је било писмо моје покојне мајке, написано прије 27 година. Каква срећа што сам се сјетио тог писма! Препричати га није могуће и зато га у цјелости наводим.
„Драго моје дијете, Николицe. Ти се мени жалиш на самоћу, а кад би само знао како је мени тужно и болно слушати твоје ријечи. Ја бих са таквом радошћу дошла теби и убиједила те да ти ниси сам и не можеш бити сам. Ти знаш да је не могу оставити оца, он много пати, и моја му њега може бити потребна сваке минуте. А ти свакако требаш спремати испите и завршавати универзитет. Него, дај да ја теби кажем зашто ја никада не осјећам усамљеност.
Видиш, човјек је усамљен само тада када он никога не воли. To je зато што је љубав попут нити које нас везују са вољеним човјеком. Тако ми и букет творимо. Људи – то су цвјетови, а цвјетови у букету не могу бити усамљени. И ако се цвијет само расцвјета и почне мирисати, њега баштован убере и дода у букет.
Тако је и са нама, људима. Ко воли, његово срце цвјета и мирише; и он поклања своју љубав исто тако, као што цвијет поклања свој мирис. Али, он тада није усамљен, зато што је његово срце код онога кога он воли: он о њему мисли, брине се о њему, радује се његовим радостима и пати са њим у његовим патњама. Он и нема времена да би се осјећао усамљеним и размишљао о томе да ли је он усамљен или не. У љубави човјек заборавља на себе; он живи са другима, он живи у другима, а то и јесте срећа.
Ја већ видим твоје упитне плаве очи и већ чујем твоје тихо противљење, што је то само пола среће, јер цијела срећа није само у том да волиш, него у томе да и тебе воле. Е, ту је малена тајна, коју ћу ти ја на увце рећи: ко заиста воли, тај не запиткује и не ситничари. Не смије се стално пребројавати и запиткивати: а шта ће мени донијети моја љубав? а чека ли мене узајамност? а можда ја волим више него што мене воле? да ли уопште вриједи давати толико љубави?…Све је то нетачно и непотребно; све то значи да љубави још нема ту (још се није родила) или је већ ту нема (умрла). То опрезно премјеравање и измјеравање прекида живу струју љубави која тече из срца и задржава је. Човјек који мјерка и вага – не воли. Онда се око њега формира празнина, недосегнута и незагријана зрацима његовог срца, и други људи то тада осјећају. Они осјећају да је около њега празно и хладно и круто, окрећу се од њега и не чекају никакву топлину с његове стране. То њега још више хлади, и ето – он сједи потпуно сам самцат, заобиђен и несрећан…
Не, драги мој, љубав треба стално да струји слободно из срца, и не треба се забрињавати о узајамности. Треба људе разбуђивати својом љубављу, треба их вољети и вољењем их призивати да воле. Вољети – то није пола среће, него цијела срећа. Само то признај и около тебе почеће да се дешавају чуда. Предај се струји свога срца, ослободи своју љубав, пусти да њени зраци свијетле и грију на све стране. Онда ћеш ускоро осјетити како ка теби теку са свих страна повратне љубави. Зашто? Зато што твоја директна, ненамјерна доброта, твоја непрекидна и безусловна љубав невидљиво изазива у људима доброту и љубав.
И онда ти осјетиш то повратно струјање не као „пуну срећу“, која ти је била потребна, него као незаслужено земаљско блаженство, у којем ће твоје срце цвјетати и радовати се.
Николице, дијете моје! Размисли о томе и сјети се мојих ријечи чим се опет осјетиш усамљеним. Посебно тада, када мене више не буде на земљи. И буди спокојан и благомислен, зато што је Бог – наш баштован, а наша срца – цвијеће у Његовом врту.
Ми те обоје њежно грлимо, и твој тата и ја.
– Твоја мама-„.
Хвала ти, мама! Хвала ти за љубав и за утјеху. Знаш, ја увијек завршавам читање твог писма са сузама у очима. И тада: тек што сам завршио са читањем писма, почело је Божићно свеноћно бденије! О, незаслужено земаљско блаженство!

 

(Преузето из књиге: Иван А. Илыин, Поющее сердце, 10, изд, Москва, 2017, стр. 258- 262.

Превод са руског: др Драгана Павловић, љекар и постдипломац Санктпетербуршког државног института

Приређивач: Александар Вујовић, професор Цетињске богословије и уредник Катихетско-образовног програма Радио Светигоре

*Нека овај прилог буде мала воштаница за покој новопрестављене слушкиње Господње, попадије Младенке-Маше Зековић, дивне и узорне мајке хришћанке, на коју треба да се угледају сви који су је познавали, а будућим покољењима да буде примјер мајчинства и доброчинства, радости и вјере у живот и васкрсење.
Вјечан јој спомен и Царство јој Небеско, а породици утјеха од Господа.
Христос воскресе – Ваистину воскресе!

Петровград, 6. новембра 2017. године)

Одигитрија: Ходочасничко путовање у Високе Дечане

8. новембра 2017. - 7:17

ПРОГРАМ ПУТОВАЊА:

Полазак испред Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, у четвртак , 23.новембра у 23 сата.
Долазак у Ман. Високе Дечане је планиран у раним јутарњим часовима.
Група ће учествовати у Светој Архијерејској Литургији а потом се поклонити моштима Св. краља Стефана Дечанског, Светитељу ког наша Црква тог дана и прославља.
Након послужења, око 14 часова група креће за Пећку Патријаршију.
Након обиласка Пећке Патријаршије, планиран је повратак за Црну Гору.
У повратку група обилази и Ман. Ђурђеве Ступове у Беранама.
Долазак у Подгорицу је у касним вечерњим сатима.
Цијена путовања. 25 е

Видио: Промовисана књига „Црквени живот у Црној Гори у 18. и 19. вијеку“

8. новембра 2017. - 7:06

Књига „Црквени живот у Црној Гори у 18. и 19. вијеку“ аутора протојереја Слободана Јокића, представљена је, у недјељу 5. новембра 2017, у Парохијском дому у Никшићу.

Књига је, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, изашла као заједничко издање „Светигоре“, Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори и „Свевиђа“.

Вишегодишњи старјешина Саборне цркве у Никшићу, од 2010. на дужности архијерејског намјесника никшићког, протојереј Слободан Јокић магистрирао је на Богословском факултету у Фочи, прошле године. Рад на тему Светотајински и литургијски живот Православне цркве у Црној Гори у периоду 18. и 19. вијека је послужио као основа за настанак новообјављеног дјела.

Преосвећени Епископ Јоаникије сматра да је штампање ове књиге изузетно значајан догађај, јер нас она уводи у Цркву, освјетљава корјене на којима смо насађени и помаже нам да разумијемо прошлост, да оно што је вриједно сачувамо и унапредимо, а према ономе што није од велике вриједности заузмемо правилан став, што је о. Слободан, оцијенио је Владика, и учинио.

„Тематика књиге је обухватна. Срећа је што постоји доста извора, докумената, свједочанстава, нешто мање студија, на које се аутор могао ослонити. За похвалу је огромна марљивост, прави истраживачки рад. Тематика се, углавном, односи на онај период историје Митрополије црногорске када је она остала као „иза грома“, једини остатак испод Саве и Дунава од Пећке Патријаршије, послије њеног укидања 1766. године“, навео је Његово Преосвештенство.

Кобну одлуку о укидању Пећке Патријаршије, подсјетио је Владика, коју су донијеле турске власти, а у којој је учествовала и јерархија Васељенске Патријаршије, црногорска Митрополија није прихватила. Неколико Митрополита црногорских и јерарси Српске Цркве, покушавали су да обнове Патријаршију, али се у томе није успјело.

„Како је опстала Митрополија тешко је и данас разумјети, али њен углед је порастао зато што је опстала, што су на њеном челу били српски јерарси, а не грчки. Наш народ се због тога везивао понајвише за Митрополију црногорску, увијек је био одан са њеног подручја тој светој столици, али и других српских крајева. Међутим, она се није само задовољила тиме што је њен углед порастао, него је настојала да то у сваком смислу оправда и оправдала је“.

„Црквени живот се, уз много искушења, сачувао у ономе што је суштинско и то отац Бобан сјајно свједочи. Светотајински живот, уз доста искушења и недостатака, се, ипак, сачувао, а то значи да се вјера сачувала што се види по конкретним плодовима. Управо тај архијереј, који је на својој кожи претрпио трагично укидање Пећке Патријаршије, Свети Петар Цетињски, као млади јерођакон је то преживио и остао је вјеран Пећком трону са надом да ће се опет успоставити. Његош је наставио његово дјело и тај ток светости од Светог Саве преко Светог Василија и Преподобног Стефана Пиперског, Светог Петра Цетињског, Светог Петра Ловћенског Тајновидца, Преподобног Симеона Дајбабског до Светог Мардарија Либертвилског Ускоковића је непрекидан“, указао је Владика Јоаникије.

Доц. др протојереј-ставрофор Ненад Тупеша, који је био ментор при изради Јокићеве магистарске мастер тезе, сматра да ова књига представља синтезу историјских околности и црквено-богослужбеног живљења нашег народа у свеукупној Православној Цркви, конкретно у Митрополији црногорској у 18. и 19. вијеку.
„Радостан сам да је та теза доживјела своју завршну форму и да се пројавила у пуној научно-истраживачкој светлости пред нама. Света Црква Божја има једно историјско кретање, свој живот у овом свијету, иако сама није од свијета, али носи последице свијета по заповијести и ријечи Господњој, а с друге стране она никада није била огољена као једна иституција, као заједница која је конгломерат индивидуа, него увијек као заједница, окупљена око Христа“.

„Света Црква никада није постојала, нити може постојати ван богослужења, нити се може замислити, уколико жели да остане Црква Христова, Црква Православна. Такав је случај и Цркве у Црној Гори, Србији и широм васељене православне да је она, сходно историјским околностима и изазовима, морала да преживи, али не било како, већ да преживи исконски и аутентично, свједочећи Христа кроз богослужење Цркве“, рекао је протојереј-ставрофор Ненад Тупеша, осврнувши се на промишљен избор наслова књиге, којим се, како је оцијенио, обухватају сви сегменти, живљење, кретање, дјелање, богослужење, све у чему се човјек налази од народних обичаја, преко светотајинског и литургијског живота до одређених значајнијих историјских момената, какави су били у вријеме Митрополита Митрофана Бана, Илариона Рогановића, Светог Петра Цетињског.

У име Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, саиздавача промовисане књиге, обратила се проф. др Јелица Стојановић, предсједник. Она је запазила да је ово дјело богато веома занимљивом и новом грађом о једном нерасвијетљеном времену црквеног живота о којем се често произвољно и стихијски говорило.

„Књига је својеврсна енциклопедија догађаја из црквеног и црквено-народног живота и обичаја. Обилује живим и животописним примјерима, изворном грађом, свједочанствима, документима, својеврсна је панорама и ход кроз године, просторе, личности (без иједне импровизације и произвољности). Уз то, обилује богатом литературом, изворима, у традицији писања добрих стручних и научних књига и монографија. Сигурни смо, постаће незаобилазна литература за многе који се баве разним областима које се тичу простора данашње Црне Горе, а и шире: теолозима, историчарима, етнолозима, онима који се занимају културолошким, етичким, духовним, књижевним проблемима и темама“, мишљења је Стојановић.

Књига се састоји из три целине: Непрекидност светотајинског и литургијског предања православне цркве у Црној Гори у 18. и 19. вијеку; Молитвословља и остали (специфични) обреди; Богослужбене књиге.

„У књизи је описан народни дух и обичаји, уткани у православни живот и Цркву, проблеми, животне недаће, потешкоће, борба…, сиромаштво, потреба за вјером, поштовањем црквених обичаја, али и народних. Времена су била тешка, али, да се закључити по многим детаљима, и вјера и црквени живот, без обзира на неке отклоне, били су добоко уткани у човјека… Зато нам постаје јасније како је у тим временима одржана Црква, народност, писмо, језик, слобода“, казала је др Јелица Стојановић.

Отац Слободан Јокић је написао дивну књигу, систематичну, читку, прегледну, научну, поучну, написао је црквено-историјску, животну читанку, чији, нарочито, први дио би, по мишљењу проф. Радинка Крулановића, морао бити обавезна литература за све који сматрају да припадају овом народу и његовом духу.

„Књига Оца Слободана није писана да буде штиво, хладно и информативно. У њој има фине, танане поетичности, која књигу чини читљивом и занимљивом. Није тешко открити одакле му поетичност…Слова су му жива, ријечи заокружене, реченице усмјерене, цијела књига писана у славу Божју, што је и природно, јер писац по Богу живи, како живи, тако и исповиједа. А, исповједа љубав!“, поручио је Крулановић.

Крулановић је додао да нам аутор овом књигом жели да саопшти да је богослужбени живот једини прави живот, а средиште богослужбеног живота Литургија.

„Служити Литургију, учествовати у њој је насушна потреба, јер се у Литургији мире времена, призива Дух Свети и лично се појављује Бог да нас измири са собом, са другима и са свијетом у којем живимо. У Литургији се једино и остварују сва људска права и слободе“, сматра проф. Крулановић.

На крају вечери, којој је, као ријетко када присуствовала бројна публика за коју није било довољно мјеста у сали Парохијског дома, обратио се и аутор, протојереј Слободан Јокић. Он је захвалио издавачима: Матици српској – Друштву чланова у Црној Гори, „Светигори“ и „Свевиђу“, потом, учесницима у промоцији, нарочито Владици Јоаникију, који је дао благослов за штампање књиге, о. Ненаду Тупеши на корисним сугестијама, предусретљивости и срдачности, те професорици Јелици Стојановић, која је са доц. др Драгом Перовићем најзаслужнија што је ова књига отишла у штампу. Захвалност је изразио и управама манастира Острога, уреднику издања и свима који су се потрудили да књига угледа свјетлост дана.

„Надам се да сам макар дјелимично успио или бар одшкринуо врата сазнању да је богослужење како у периоду који је обрађиван тако и данас, једна од најбитнијих одлика свакодневног живота народа на територијама које данас припадају Црној Гори и да, на крају, закључимо да свештенство и народ у Црној Гори нијесу „сањарили“ над Литургијом, већ је Литургија и светотајински живот био и остао центар, извор и увир – најдубљи смисао цјелокупног живота“, закључио је протојереј Слободан Јокић.

Вече, које је организовала Епархија будимљанско-никшићка и Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, употпунио је хор Преподобне мати Ангелине, а програм је водио Марко Ковачевић.