Прва православна гимназија у Босни и Херцеговини

13. децембра 2017. - 23:43

Православна гимназија у Брчком биће отворена, највјероватније, на јесен наредне године, договорено је данас у Брчком на састанку Његовог преосвештенства епископа зворничко-тузланског Фотија са представницима извршне и законодавне власти из реда српског народа и Српске православне цркве у Брчком.
 Биће то прва православна гимназија у БиХ.

Епископ зворничко-тузлански Фотије рекао је новинарима након састанка да су сви представници извршне и законодавне власти у Брчком једногласно подржали отварање гимназије.

„Ово је значајна одлука, она је историјска и пионирска. Све то даље треба реализовати како доликује и ми смо оформили један одбор овдје који ће конкретно радити на реализацији пројекта“, нагласио је епископ Фотије.

Он је додао да ће се по том питању подршка тражити и код Министарства просвјете и културе Републике Српске и Светог архијерејског синода на челу са патријархом.

„Ова данашња одлука иде у правцу онога што сам недавно разговарао са предсједником Републике Српске Милорадом Додиком, који је том приликом рекао да на нивоу сваке епархије у Српској треба да се формира по једна гимназија“, рекао је епископ Фотије.

Према његовим ријечима, то ће бити велики допринос Брчко дистрикту, Републици Српској и СПЦ.

„Желимо да се објединимо кроз ту гимназију и да вратимо наше образовање на немањићке темеље, на темеље потпуне симфоније између Цркве и државе, која се огледа и у просвјети“, нагласио је епископ Фотије.

Градоначелник Брчко дистрикта Синиша Милић рекао је да је посјета епископа Фотија Брчком посебно важна, јер се разговарало о конкретним темама које су од интереса за српски народ на подручју дистрикта.

„Простор за православни школски центар је већ обезбијеђен у насељу Илићка. Претходих година смо се опредијелили да подржимо градњу, односно куповину једног таквог објекта, а сада се кренуло и у фазу реализације када је ријеч о садржају објеката“, навео је Милић.

Он је рекао да су се сви који су присуствовали данашњем састанку сагласили да управо у том објекту буде православна гимназија.

„Формирана је и група која ће испитати законске и све друге претпоставке да би православни средњошколски центар заживио у што је могуће краћем року“, истакао је Милић, додајући да ће то сигурно бити до наредне школске године.

Посланик Српске демократске странке Милан Пурић нагласио је да је ријеч о пројекту од историјског значаја за српски народ у Брчком.

„Апсолутно ће бити драгоцјена и васпитна и образовна страна ове школске установе и мислим да ће захтијевати много напора, мораћемо савладати много баријера до почетка рада, али нећемо жалити труда и свега другог што буде потребно да се коначно и почне са школовањем у тој школи“, рекао је Пурић.

Током састанка било је ријечи и о културно-административном центру који се налази у црквеном дворишту, који треба ускоро да буде завршен, а који ће бити допуна православној гимназији, те помоћи реализацију свих њених активности.

Протојереј-ставрофор Небојша Драшкић каже да ће тај српски културно-административни центар бити значајан не само за Црквену општину Брчко, већ и за цјелокупну Зворничко-тузланску епархију.

На данашњем састанку истакнуто је да ће врата православне гимназије у Брчком бити отворена за све ученике који је желе похађати, без обзира на вјерску, географску и националну припадност.

Извор: Срна

Свечано прослављена слава храма Светог Андреја у црмничком селу Дупило

13. децембра 2017. - 23:24

Храм посвећен Светом Андреју Првозваном у црмничком селу Дупило прославио је своју славу.

Литургијским сабрањем началствовао је архимандрит Бенедикт, игуман манастира Михољска Превлака, уз саслужење јеромонаха Никона Кокотовића, игумана манастира св. Николе у Брчелима и јереја Слободана Лукића, црмничког пароха.

Литургијско благољепије својим појањем су уљепшале монахиње манастира Рустово и манастира Покрова Пресвете Богородице у Брчелима. На крају Литругије благосиљан је славски колач након чега се вјернима бесједом обратио отац Бенедикт.

Прослављање празника настављено је уз славску трпезу коју је припремио Стеван Ђуровић са својом породицом.

 

Ученици првог разреда Богословије Светог Петра Цетињског прославили крсну славу Светог Мардарија

13. децембра 2017. - 16:57

На празник Светог Мардарија ученици Првог разреда Богословије Светог Петра Цетињаског са својим разредним старјешином Благојем Рајковићем прославили су своју славу.

Славље је започело Светом Литургијом коју је у Цетињском Манастиру  служио јеромонах Јустин сабрат Цетињског Манастира.

Славски колач освештао је и пререзао протојереј Мирчета Шљиванчанин, Кординатор Катихетског Одбора.

У својој бесједи отац Мирчета је честитао данашњи празник ђацима и професорима истакавши да је Свети Мардарије у годинама у којима су и данашњи слављеници ишао истим улицама и поклањао се истим светињама и цјеливао мошти Светог Петра одакле га је промисао Божја одвела до Русије и даље до Америке гдје је свједочио Име Христово.

„Нема љепшег примјера од кога би се хришћани учили и надахњивали, а нарочито они који уче богословље и који се спремају да буду пастири Цркве“,  истакао је отац Мирчета.

Разредни старјешина Првог разреда , Благоје Рајковић се захвалио свима који су дошли да заједнички прославе славу и најавио програм који су спремили ученици Првог разреда.

На крају се присутнима обратио и Ректор Цетињске Богословије протојереј – ставрофор Гојко Перовић, који је пренио поздраве професора Александра Вујовића, који се налази у Петрограду, на чији предлог је Први разред узео Светог Мардарија као свога небеског покровитеља, кога је красила скромност и упорност, што је одлика свих Апостола, рекао је отац Гојко.

Н.П.

 

 

 

У невремену оштећем манастир Гомирје

13. децембра 2017. - 15:35

У ноћи између 11. и 12. децембра 2017. године, током јаких вјетрова који су захватили подручије Горског Котара, страдао је и манастир Гомирје. Манастирски конаци и остали помоћни објекти остали су без кровног покривача, чиме је на манастиру учињена значајна материјална штета.  Тренутно се ради на санацији насталих оштећења како би се у манастиру несметано наставио монашки живот и заштитила ова древна светиња.

Извор: Епархија горњокарловачка

 

Манастир Гомирје се рађао заједно са формирањем првих српских насеља у Гомирју, Врбовском и Моравицама. И овде се поновило оно сто се често дешавало приликом бројнијих народних миграција у којима је редовно био и понеки свештеник или калуђер. Са гомирским досељеницима дошао је један калуђер, коме су Срби у Гомирју саградили малу капелицу у којој је вршио богослужење. Али,тај калуђер је био стар и није могао да као војни свештеник, по ондашњем обичају, иде са војском против непријатеља и да се војницима и тамо нађе ради верске утехе. Зато су Гомирци у то време радо примили „једно седам“, по другима сест, калуђера, које су сами овамо довели из далматинског манастира Крке, дакле из краја из кога су потицали први гомирски досељеници.

У једном опису манастира Гомирја из 1772. вели се, наиме, да су Гомирци, немајући свештеника, послали своје људе у турску Далмацију у манастир Крку одакле су довелишест калуђера (illi absque sacerdotibus esse nequeuntes, miserunt aliquos eh puis ad turcicam Dalmatiam ad monasterium Krcam, unde invitarunt kallugeros ad se, et transmigrarunt sim illissex). Они су са собом донели све сто је потребно за вршење богослужења у цркви: књиге, одежде, крстове и друге потребне ствари и све то поклонили гомирској капелици код које су се настанили. Од тих калуђера тројици се знају и имена. Били су то Аксентије Бранковић, Висарион Вучковић и Мардарије Орловић. Ови калуђери су подигли у Гомирју мали дрвени манастир са црквом Св. Јована Крститеља. „Ми смо те исте оче“, пишу касније Гомирци, „од почетка узели за своје свештенике и с великим поуздањем са њима ишли против непријатеља на службу царску, а после, кад смо од славне Коморе добили, нама гомирском народу поклоњена места (плацеве), што је потврђено и привилегијама покојног цара Фердинанда, наш гомирски пут је та места поделио на личности (na persone). Један мали плац дали смо нашим верним оцима (калуђерима), за који и данас наши оци на заповед и службу царску с нама заједно иду против непријатеља, не само по један, него и по два и по три, што могу посведочити наши команданти и официри који нам заповедају. И после тога, када смо ту исту крајину купили од господе Франкопана и кад смо добили потврду цесарове светлости за нашу крајину коју смо купили, најпре смо дали један луг нашој цркви и нашим верним оцима, па смо онда земљу међу се делили. Поред тога луга дали смо несто горе за црквену потребу, а када су тај луг искрчили било је чисте земље за једно тридесет косаца, а земље која се оре нису имали нимало, него су просили те се тиме хранили. “ Ченећи заслуге досељених Срба и њихових калуђера у одбрани овог подручја од Турака, гроф Вук Франкопан је дао гомирским калуђерима 27. септембра 1619. искључиво право риболова на потоку Рибњаку од извора па све до реке Добре у коју утиче.

После деобе гомирског атара, купљеног од грофова Франкопана, манастир је имао 415 и 1/3 јутра земље. Пре тога, манастир је имао мало земље. Знамо да је несто земље манастир купио од неког Дмитра, затим да је Јанко Мамула поклонио манастиру осам јутара земље и да су поједини хришћани поклањали манастиру мање делове своје земље да би се у манастиру вршиле службе за њих и њихове умрле сроднике.

Гомирски калуђери су обављали свестеничку слузбу не само у Гомирју, Врбовском и Моравицама него и у Дрежници, Пониквама, Равној Гори, Јасенку, Туку, Мркопољу, Мариндолу и Бојанцима. Манастир Гомирје је опслуживао и Жумберак, кад не би имао својих свестеника, све до половине XVIII века. За то је добијена и посебна царска дозвола, која је касније само потврђивана, на пример 1706. и 1721. „по старим обицајима“ . Кад је почело насилно унијачење жумберачких Срба, протерана су 1750. два последња гомирска калуђера из Жумберка. То су били Гаврило Мусулин и Макарије Вишњић.

Посебно треба истаћи да су гомирски калуђери одувек поповали у Јасенку, где је манастир такође имао доста земље. Грбић је записао народно предање да је у Јасенку био манастир пре него у Гомирју и да су калуђери пресли из Јасенка у Гомирје. Како је у гомирском диптиху записано да је манастир основан 1557. „али зна се поуздано да је Гомирје подигнуто тек пошетком седамнаестог вијека“, Манојло Грбиц мисли „да би ова биљеска могла односити се на цркву и манастир у Јасенку, а Јасенак је, откако је Гомирја, свагда припадао са својом земљом и шумом манастиру Гомирју“. Кад је неки Божић Ковачевић узурпирао у Јасенку манастирску ливаду, велики гомирски судија Фаркас Михачевић, донео је 4. децембра 1676. пресуду према којој та земља припада манастиру Гомирју. Тако је остало вековима. Јос 1905.посед манастира Гомирја у Јасенку износиоје 331 јутро и 612 цетворних хвати. У Јасенку је 1723. услед снега, који је пао 12. маја и уништио летину, био на служби јеромонах Григорије Гомирац „гладан и зедан“ . Тамо се 1762. помиње на служби јеромонах Исаија Радојчић, а пет година касније (1767) у Јасенку умире стари гомирски архимандрит Рафаило Добревић.

 Манастир Гомирје је имао имовине и у другим местима, свакако услед завештања појединих побожних хришћана. У Сењској Драги помиње се једна „лука“ коју је манастир дао у закуп неком Ђури Вукосћу за 20 дуката. У Врбовском и Мркопољу манастир је имао по једну кућу и земљу, које су продане 1768. године. Од Мариндола манастир је примао „вински десетак“, какав су давали и жумберчани. Из понеких села манастир је примао прилоге у житу („кварат псенице по кући“), што се одржало и после 1774, кад је осталим манастирима забрањено сакупљање молостиње, с мотивацијом да је ова гомирска пракса „исто тако стара као и сам манастир“.

Прва манастирска црква била је дрвена и саграђена је, према казивању самих гомираца, одмах по њиховом досељавању у Гомирје. Према опису манастира из 1772, било је то 1600. године, док су се каснији историчари одлучили за следеће две године. Фрас наводи да је камен темељац постављен 1601, а Грбић вели да је манастир саграђен 1602. По свему судећи, сва три казивања су истинита, јер црква и манастир се не граде за дан. Ако су крчки калуђери досли 1600. године, а 1601. положили камен темељац новој цркви, могли су је довршити и осветити тек догодине, тим пре што је и досељеним монасима требало обезбедити кров над главом. До освећења нове цркве, добегли крчки калуђери су се служили малом капелом коју су Гомирци раније саградили свом старом духовнику „насред насега конфина на Гомирју“, јер су се и ови нови калуђери “ код напе випе споменуте капелице на Гомирју населили“.

У току целог XVII века, све манастирске зграде биле су дрвене грађевине. Поред њих је 1621. гроф Вук Франкопан сазидао четвртасту кулу осматрачницу са које се могло пратити кретање Турака. Другу такву кулу подигао је гроф на брду Стражнику. Тако су и народ, и калуђери и манастир укључени у граничарску службу, у мучну дужност одбране хришћанске Еуропе од турске најезде.

Манастир Гомирје је као и цело ово подруцје у Хрватској крајини потпадало од 1609. под духовну власт српског епископа који је резидовао у манастиру Марчи код Иваница, у Славонској крајини. Кад су од 1671. на марчанску епископску столицу силом доведени унијати, гомирски калуђери су заједно са калуђерима манастира Марче и Лепавине дали снажан отпор овом насиљу, тражећи да им се за епископа постави неко од православних калуђера. Због тога су морали да претрпе многе непријатности и прогоне.

~~~

  МАНАСТИР

Цар зида манастир Светих Архангела,
На води Бистрици дуг хиљаду хвата;
Силни су му стуби од албастра бела,
Темељи од сребра, зидови од злата .

Престо Патријархов од опала; престо
Царев од рубина, стоји на два звера;
За десет владика од бисера место;
Сто кедрових стола за сто калуђера.

Свуд грчки мозаик и млетачка фреска,
У окнима стражу страже архангели,
Из свију зидова мирише и блеска.

А први пут звона зазвониће триста,
Кад из Цариграда врати се Цар смели,
И тешки мач спусти у подножје Христа.

Јован Дучић

 

Интервју: Архимандрит Доротеј (Форшнер), старешина манастира Свете Тројице у Бредареду (Шведска)

13. децембра 2017. - 15:21

Сваке године око Светих Врача долази у Србију. Може се рећи – враћа се, будући да срцем из завичаја Светог владике Николаја и оца Јустина никада није ни отишао.

Овде се обрео деведесетих. У времену рата и немаштине, када су многи одавде одлазили у потрази за бољим и безбрижнијим животом, млади Швеђанин Давид, син протестантског пастора, дошао је да упозна „стару, чисту и изворну православну веру“. Крај тадашњег игумана, данас Епископа ваљевског Милутина, блажене успомене архимандрита Арсенија и врлу каонску братију, откривао је снагу и топлину Светосавља, које је српски народ обликовало и очувало кроз историју. Управо у Каони примио је монашки постриг и изучио дуборез. Био је чувар кивота Светог владике Николаја Лелићког. Божји пут га потом води назад у родну Шведску, где оснива манастир Свете Тројице у Бредареду (околина Гетеборга, Епархија британско-скандинавска, нап. аут.), у коме данас служи са братијом Габријелом и Исаком, такође Швеђанима.

Од нашег последњег сусрета отац Доротеј је постао духовник притворске јединице у Гетеборгу и затвора у Тидахолму. Са благословом владике Милутина, у Епархијском дому у Ваљеву са архимандритом Доротејем поразговарали смо о новинама у његовом пастирском раду и мисионарским активностима обитељи којом управља.

Оче Доротеј, на чему се ових дана ради у манастиру Свете Тројице?

Раде се текући послови. Око конака увек има нешто да се ради. Такође, преводе се и књиге на шведски језик. Ове године смо штампали Часослов, завршен је Осмогласник, а сад припремамо и Требник. Народ долази, ми их дочекујемо. Све је уобичајено…

Да ли народ долази у већем броју или је онако како је раније било?

Није нека велика разлика, може се рећи да је исти број верника који долази на богослужења. У граду, осам километара од нас, од пре три године постоји и грчка парохија. Грци, који су долазили код нас, прешли су тамо. Али, долазе неки други православни

Ваше знање српског језика изнова одушевљава. Вежбате ли причајући са нашим људима у Шведској?

Има Срба који редовно долазе, а понекад и остану мало дуже у манастиру па причам са њима. Причам српски скоро сваки дан.Увек има прилика за то. Неко дође, неко позове телефоном…

Које језике говоре Ваша братија отац Габријел и отац Исак?

Они су Швеђани. Говоре шведски, енглески и немачки. Отац Габријел познаје и старогрчки.

Кажите нам нешто о њима…

Животне приче су им сличне мојој. Отац Габријел се упознао са Православљем одавно, не баш у младим годинама као ја, али свакако млад. Студирао је протестантску теологију. Није завршио студије, прешао је у Православље. Дуго је био ипођакон, а после је постао монах у финском манастиру Валаму, ту је било најближе… Владика Лаврентије, наш епископ у то време, благословио је да он буде сабрат манастира Валаам, а да служи као парох у Шведској. Отац Исак  је 2000. године прешао у Православље. После три до четири године дошао је у манастир. Он се са Православљем сусрео преко клирика Српске Цркве. Његов отац је помагао својевремено да се нађе богослужбено место у Гетеборгу за нашу Цркву. Отац Габријел има 71, а отац Исак 63 године.

Јесу ли икад били у Србији?

Отац Габријел је био два пута. Док сам живео у Каони, посетио ме је. Боравио је неких 5-6 дана. Поклонио се Лелићу и Ћелијама и лепо му је било.

Колико знају о Србији и Србима?

Знају понешто. Не много јер нису живели овде. Знају преко Срба који долазе код нас. Неколико породица има које долазе редовно и са њима разговарају.

Пре неколико дана сте служили у новоподигнутом храму Светог Нектарија у Ваљеву. Била је велика свечаност поводом дана  који је у календару наше Цркве њему посвећен. Како сте Ви све то доживели?

Лепо… Лепо је кад имамо велике свечаности, посебно кад придодамо нове онима које славимо вековима. Као на пример, празник Светог Нектарија. Кад славимо новопројављеног  светитеља у новом храму, благодат се некако освежава. Овде се, хвала Богу, слави много светитеља. Осећа се да је православна земља и благодат  јача него код нас у Шведској.

Колико наш народ у Шведској зна о Светом Нектарију? Његов култ је развијен у православном свету, на Егину долазе наши људи из Аустрије, Швајцарске и других делова дијаспоре…

Има их који су били на поклоничким путовањима на Егини. То су углавном они који болују од рака. Зна се прилично о Светом Нектарију. Мада, велики број Срба у Шведској иде скоро редовно у цркву, поштује веру, али није то на неком дубљем нивоу духовности. Тамо је црква једно од ретких места где увек могу да се сретну са својим сународницима, и то им је јако битно. Мали број њих је у правом смислу речи посвећен вери. У Шведској постоје грчке парохије, па се преко Грка може чути о Светом Нектарију , а и на интернету постоји обиље информација.

Два пута седмично, као затворски свештеник за осуђенике православне вероисповести, обилазите затворске установе. Какво је то искуство?

Ja сам од 2003. године у тој служби, али сам боравио по потреби само неколико пута у години. Од прошле године сам добио уговор са затворским управом. Сад обилазим притворску јединицу у Гетеборгу и један затвор у Тидахолму. Гетеборг је 80 км од манастира, а Тидахолм 125 км са друге стране. То одузме по цео дан јер треба око сат – сат и по вожње до тамо и исто толико и назад.

Којих су националних припадности затвореници о којима се духовно старате?

Углавном су Срби. Има и Руса, Румуна, Бугара…

Како изгледа та служба у Шведској? Шта они очекују од духовника?

Од човека до човека, та очекивања су различита. Рецимо, у притвору у Гетеборгу, једном од најстрожијих притвора у Шведској, затворени су 23 часа дневно, само сат проводе у шетњи на отвореном. Али, и током тог сата не смеју ни са ким да се сретну, осим са персоналом, тако да смо ми свештеници једини са којима могу да разговарају. Некад причају о својим проблемима, о ономе шта им се десило… Углавном им је важно да могу да причају. Када човек седи сам, почиње много да размишља, између осталог, о свом животу и о својој вери. Покушавам да им дам и јеванђеље и молитвеник. Имају много времена, па неки од њих почну да се моле Богу и читају јеванђеље. Има их много који први пут у животу у затвору почну то да раде. Ако остану дуго у притвору, имамо о чему да причамо.

Нажалост, ја имам свега пет сати недељно на располагању да проведем с њима. Волео бих више, али то мора да одобри затворска управа. Они одређују правила за све нас свештенике – католике, протестанте, православне… То су државне службе и тешко је ту ишта променити.

У затвору у Тидахолму је другачије. Тамо имамо капелицу и онде пре подне служим кратку молитву – Изобразитељну, која траје 10-15 минута за једно одељење. Они могу да се сретну међусобно, али не могу са другим одељењима. После молитве имамо времена за разговор. Понекад долазе и људи са Балкана који нису православни да би причали на свом језику. Тај затвор има пет одељења. Служим за једну или две групе, а онда прошетам по другим одељењима, попричам са онима који су тамо. Понекад има неких посебних разговора, понекад исповести и тако… Имао сам и неколико затвореника који су се први пут у животу исповедали, постили и причестили се. Не могу тамо да служим Литургију, али могу да уносим причешће. Кад долазим, то је као један мали празник за њих. Тог дана се могу и помолити, запалити свеће за своје сроднике  у Србији… Швеђани који су осуђени имају право да се виде са својима и да пред крај казне добију од 4 до 72 сата. Ко није Швеђанин, може да прима посету, али Србија је далеко и родбина не долази често.

Колико њих је којима сте духовник?

Десет до петнаест у притвору и толико у затвору, нема их много. Понекад буде мало више или мало мање, али то је то.

Свештеничка служба у затворима у Шведској постоји дуже него у Србији, где је крајем деведесетих обновљена. Показала се као нешто што је јако добро у процесу ресоцијализације осуђеника. Каква су искуства Швеђана? Колико духовник доприноси њиховом поправљању за време издржавања казне?

У шведским затворима ова служба постоји одавно, не тачно знам од када. У време док је постојала смртна казна, свештеник је увек имао приступ затвору да би могао да исповеди оног над којим би она требало да буде извршена. Радило се, наравно, о протестантским свештеницима, будући да је Шведска већински протестантска земља. После Другог светског рата почели су да дозвољавају и протестантским сектама да улазе, као и нама православнима и римокатолицима. Има 20-30 година откако служимо. Један српски свештеник из Штокхолма и ја једини смо православни свештеници који имамо уговоре са државом и плате за то што служимо по затворима. Полако, боримо се за да уђемо у још неке затворе јер потреба постоји.

Успевате ли да им помогнете?

Данас нема смртне казне, има доживотне робије. Ретко ко лежи доживотно, јер после четрнаест година имају право да добију одређена умањења казне и велики број добије 25, 30 или 35 година. Један део су већ одлежали и имају шансу да изађу раније. Има оних који остају на доживотној, који су опасни по околину, али они нису у затвору у коме служим. Затвор у ком сам ја јесте затвор „прве класе“ –  најстрожији, али има таквих шест у Шведској. Овај је један од блажих у првој класи.

Има ли међу осуђеницима чији сте духовник оних са казном доживотне робије?

Не. Ако притвореник неко није Швеђанин или држављанин неке од земаља Европске уније и постоји ризик да побегне онда га стављају у прву класу, иако можда треба да буде у нижој класи затвора. Углавном, људи о којима се старам су возачи камиона, код којих су „позади“ проналажени наркотици или оружје. Е сад, да ли су они знали за то или нису… Такође, дешавало се да упадну у дугове, немају да плате, па онда шта ће –  вози „овај“ ауто, носи „ову“ торбу и слично. Буду ухваћени и уследи затворска казна од 4- 5 година. Имао сам и неке који су осуђени на 12 година због трговине наркотицима.

Како реагују наши људи када виде Вас – Швеђанина као свештеника Српске Православне Цркве задуженог за њих? Да ли се изненаде?

Не, углавном су радосни. Они долазе из Србије или Црне Горе, никад пре нису били у Шведској док нису морали да „заврше посао“ који су имали. Дошавши у затвор, не могу да причају са персоналом, нити с неким другим. У затвору увек има неки Србин који пристиглима може нешто да објасни, помогне око неких ствари. Лакше је кад имају с ким да причају на свом језику. Ја сам ту да им то пружим. Кад се човек исприча, олакша своју душу, боље је и њему и свима око њега. Осим Срба, има ту и Бугара и људи из бивших совјетских република, којима је руски био други језик, па и са њима разговарам. Имао сам прилике да причам са људима из Јерменије, Азербејџана… Има и муслимана из Босне са којима сам спонтано почео да причам, јер они немају с ким тамо да причају.

Ви толико језика говорите да можете са свима да причате… (Отац Доротеј говори:  шведски, српски, енглески, руски, немачки, чита и разуме старогрчки и црквенословенски, а споразумева се на бугарском и македонском, као и осталим скандинавским језицима, прим. аут.)

Нађу се сличности међу језицима које олакшавају комуникацију. Са Бугарима, рецимо, уопште није проблем, све се разуме. Са Чесима и Словацима мало теже, али ако се прича спорије, може да се разуме. Све су то словенски језици и сличности има доста. Румуне већ не могу да исповедам, њихов језик је прилично другачији од свих које познајем. Имали смо недавно један интересантан случај у вези са језицима. Наиме, човек из Вијетнама завршио је у затвору у Шведској (трговина наркотицима). Знао је само свој, вијетнамски језик, и ниједан други. Тражили смо по целој Шведској свештеника који се служи тим језиком. И једва смо нашли једног римокатоличког свештеника који зна. Онда, пошто смо ми свештеници повезани, можемо да позовемо свештеника, и управа потврди да може да дође. Тај свештеник је дошао са севера Шведске и остао три дана у затвору, разговарајући са њим у просторији за састанке са адвокатима.

За крај сваког нашег разговора, увек Вас замолим  да упутите неку поруку нама овде…

Увек исто: да се чува Православље!

разговарала: Јадранка Јанковић

Извор: Епархија ваљевска

У Великој Британији сваки пети становник не зна да је Божић – празник рођења Христовог

13. децембра 2017. - 15:09

У сусрет најрадоснијем Хришћанском празнику – Божићу обављено је једно интрересантно истраживање које је дало поражавајуће резултате.

Свеки пети британац не зна да је Божић повезан са рођењем Исуса Христа, показало је истраживање једне енглеске компаније OnePoll, а објавио The Independent

Сваки двадесети мисли да је Христос рођен на Васкрс, а сваки десети не зна да је Витлејем мјесто рођења Исуса Христа, али 7 од 10 тврди да веома добро зна историју Христа.

Опрос 2000 человек показал, что каждый 20-й не смог назвать имен родителей Иисуса, а трое из 10 не подозревали, что Иисус был плотником. Около 16 % думали, что он был безработным. Каждый 20-й думает, что среди даров, которые волхвы принесли младенцу Иисусу, был осел, а еще 5 % считают, что существует звезда, названная в Его честь.

Каждый 10-й не смог назвать имя Иуды, который предал Иисуса, и один из 100 человек считает, что его предала мать, Дева Мария. Почти четверть не знали, что Страстная Пятница – день, когда Он умер на кресте.

Истраживање је такође показало да само троје од десет британаца зна о Исусу из Светог Писма.

Иницијатор овог истраживања је телевизијски канал „History“.