Детињци молитвено прослављени у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици

17. децембра 2017. - 16:14

У трећу недјељу пред Божић, на Детињце, 17. децембра 2017. године, на дан када наша Света Црква прославља и Свету Великомученицу Варвару и преподобног Јована Дамаскина, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литургија.

Светом Литургијом началствовао је  протојереј Мирчета Шљиванчанин, а саслуживали су му : протојереј-ставрофор Драган Митровић, као и протојереји Далибор Милаковић и Бранко Вујачић.

На Светој служби Божијој одговарали су и пјевали чланови мјешовите пјевнице при Саборном храму, као и чланови храмовног хора : “Свети Апостол и Јеванђелиста Марко” који је под дирингетском палицом мр Људмиле Радовић.

Сабраном вјерном народу у овоме Светоме храму обратио се овом приликом началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин.

Отац Мирчета је говорио о прочитаној јеванђелској причи, приближавајући њен дубљи смисао, указујући притом на оно што је и њена суштинска поука, подвлачећи благодарност као суштинску врлину којом требамо располагати :

„Управо ови дани Божићног поста, приближавајући се празнику Рођења Христовога нас подсјећају и припремају, а и народни обичаји који су везани за ове недјеље уочи Божића – данас Детињци, следеће недјеље Материце и Оци, управо нас подсјећају и васпитавају да као што се радујемо томе да примимо дар и дарове Божије – исто тако треба да смо спремни и да заблагодаримо. 

Јер ми браћо и сестре и дјецо, у ствари живимо љубављу других.

Живимо прије свега љубављу и милошћу Божијом, а такође живимо од љубави и милости и дарова оних око нас.

Зато сваки прави истински човјек који жели да буде Христов човјек, који жели да се назива хришћанином треба да је спреман да благодари, треба дакле да се наш живот преточи у благодарење.

Само онај који благодари је свјестан љубави другога, љубави Божије, љубави ближњих, а и само онај који се труди да задобије љубав то може задобити једино ако је спреман да благодари и ако је свјестан љубави којом је окружен.” – подсјетио је протојереј Мирчета Шљиванчанин.

Пред Свету Тајну Причешћа, отац Мирчета је најавио и вечерашњи догађај у крипти Саборног храма, гдје ће се са почетком у 19 часова одржати треће по реду предавање у Божићном циклусу предавања током Божићног поста.

Наиме, предавање на тему : “Чуда Светог Василија Острошког” одржаће протосинђел Сергије – намјесник манастира Острог.

Светим Тајнама Тијела и Крви Христове присајединио се већи број вјерног народа.

Након Светог Причешћа свештенство Саборног храма је пререзало и освештало славски колач заједно са вјерним народом, дјецом и члановима храмовног хора “Свети Апостол и Јеванђелиста Марко који је управо овом приликом прославио своју крсну славу – празник Светог Јована Дамаскина, као и јубилеј – 25. година постојања.

Током дијељења антидора (нафоре) представљен и подијељен свима присутнима и шести број часописа „Црква је живот“ који уређује вјероучитељ Павле Божовић са полазницима старије групе школе вјеронауке са Саборног храма.

Ово издање часописа које носи назив : “Добродошао Христе” је у цјелости посвећено празнику Детињци.

У наставку по завршетку Свете Литургије у крипти Саборног храма евхаристијско заједничарење је настављено кроз славску трпезу коју су чланови храмовног хора припремили за све присутне, а такође је евхаристијско сабрање у крипти Храма било још богатије и за пригодан дјечији програм који су поводом празника Детињаца припремила и извела дјеца школе вјеронауке при Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици коју већ годинама успјешно воде вјероучитељи Павле Божовић и Ана Ненадић.

Борис Мусић

Фото и видео : Борис Мусић

Спутњик: Црногорска јавност запрепашћена – Шта се ово десило са драгоценом Богородицом Филеримском

17. децембра 2017. - 15:46

Црногорска јавност је била запрепашћена када је недавно радник Народног музеја на Цетињу Александар Беркуљан приказао слике на којима се види да се икона Богородице Филеримске налази у ужасном стању. У Митрополији црногорско-приморској незадовољни су „маћехинским односом“ државе према тој вредној хришћанској реликвији.

Историја доласка иконе у Црну Гору почиње након Октобарске револуције када су, посредством многобројне руске емиграције, до краља Александра Карађорђевића стигле неке од најврједнијих хришћанских светиња — дио Часног крста, десница Светог Јована Крститеља и икона Богородице Филеримске.

Реликвије су неко вријеме биле чуване у Цркви Светог aпостола Андреја Првозваног у Белом двору на Дедињу, након чега их је краљ Петар II Карађорђевић, законити насљедник свога оца краља Александра, у априлу 1941. године, непосредно пред напуштање Краљевине Југославије послије нацифашистичког напада на своју земљу, завјештао и предао Митрополији црногорско-приморској и манастиру Острог.

Нажалост, рђаво вријеме и сплет неповољних околности учинили су да реликвије ни ту не нађу мира, па су 1952. године, у оквиру једне полицијске акције у манастиру Острог, записнички изузете од стране тајне комунистичке полиције, а према казивању протојереја-ставрофора доц. др Велибора Џомића, догодило се да су од 1978. године те три светиње први пут, у њиховој двије хиљаде година дугој историји, раздвојене, односно, прецизније — „да су атеисти и богоборци врло намјерно нарушили њихову духовну цјелину“.

„Комунистичке власти су их држале у депоу Удбе све до 20. јануара 1978. године када су дио Часног Крста и десницу Светог Јована Крститеља вратили Митрополији црногорско-приморској, а икону Богородице Филеримске су, до даљњег и привремено, на чување предали Народном музеју Црне Горе. Важно је да се зна да је у том периоду од 26 година, односно од 1952. до 1978. године, икона Богородице оскрнављена и опљачкана. Они који су је изузели да би је чували до окончања кривичног поступка, који је вођен против архимандрита Леонтија (Митровића), украли су њен централни драгуљ, а што се види када се упореде фотографије приликом изузимања у Острогу и њене предаје на привремено чување у Народни музеј. Постоји и кратки видео запис о томе како су светиње изгледале 1952. године у манастиру Острог, а видимо како икона изгледа данас“, каже отац Џомић у разговору за Спутњик.

Од тада, према ријечима оца Џомића, траје „атак на духовно јединство три светиње“, због чињенице да је икона Богородице Филеримске депонована у тзв. Плаву капелу у Народном музеју на Цетињу, која, како каже, „представља профани и неприкладан простор за такву светињу“.

Већ деценијама Митрополија црногорско-приморска захтијева да икона буде враћена тамо гдје она суштински припада, а то је у — храм Божији, у цркву. Међутим, за сада од стране црногорских власти није било слуха за један такав захтјев, а отац Џомић који је и координатор Правног савјета Митрополије Црногорско-приморске, каже да судски и парнични поступак по овом питању од стране Митрополије још није покренут, али да то не значи да га неће бити.

„Наш досадашњи став је, прије свега, представљао израз жеље да са државним органима, а ту прије свега мислим на Владу Црне Горе, дођемо до најбољег решења мирним путем. У једном моменту је све већ било договорено и завршено. Влада Црне Горе и Министарство културе су својевремено опредијелили 200.000 марака за изградњу параклиса при Цетињском Манастиру у коме би привремено биле обједињене све три светиње. Међутим, из идеолошко-политикантских разлога се потом једнострано одустало од стране Владе“, каже наш саговорник.

Митрополија се такође оштро противи и намјери цетињских општинских власти да икона Богородице Филеримске буде смјештена у Цетињској пећини која би изнутра била футуристички озидана, што би суштински био прави пагански храм за једну светињу, а отац Џомић подсјећа и на чињеницу како би то значило да би сама икона у том случају била и физички угрожена због изложености Цетињске пећине поплавама.

„Сматрам да је то један од најпримитивнијих и најнецивилизованијих атака на икону Богородице од кад је настала. Мислим да је и сеф Удбе боље мјесто за икону од те пећине из које је осамдесетих година 20. вијека потопљено Цетиње. С друге стране, реконструкција цетињске пећине већ је дубоко загазила у незаконите, противправне токове и Митрополија ће, сасвим извјесно, против одговорних за то поднијети кривичне пријаве. Против сваког од њих без изузетка“, наглашава отац Џомић.

Подсјећања ради, икону Богородице Филеримске по предању је насликао Свети апостол Лука и она представља једну од првих икона Пресвете Богородице, а како каже отац Џомић, „никада никоме из Цркве током двије хиљаде година хришћанства није пало на памет ни да размишља, а камоли да процјењује вриједност иконе Филеримске или осталих светиња“, додајући да „нема новца, нити блага на земљи које би могло да представља еквиваленцу било којој светињи, а посебно не таквима као што су три светиње“ које се данас налазе у Црној Гори.

Црногорска јавност је утолико више била више запрепашћена и шокирана када је прије неколико дана радник Народног музеја на Цетињу Александар Беркуљан приказао слике на којима се види да се услед лошег третирања и небриге надлежних, икона Богородице Филеримске данас налази у „ужасном стању“, гдје се види да је површина иконе „екстремно деградирана“ и да се ради о инкаустици, односно слици која је рађена воштаном бојом (тинтом отопљеном у воску), а не техником уље на платну или темпером, како се раније мислило.

Оквир слике је такође оштећен, што датира још од деведесетих година када је Цетиње посјетила италијанка Ђованела Ферарис Барте, при чему је за потребе њеног истраживања икона први пут растављена, а оквир оштећен нестручним руковањем надлежних.

Да невоља буде већа, према мишљењу Беркуљана, службеника Народног музеја, који је имао прилику да изблиза проучава икону, Црна Гора нема довољно техничких и стручних капацитета да заустави пропадање иконе и да је на неки начин обнови.

„Колико ја знам, нико се код нас не бави инкаустиком, нити конзервацијом воштане боје. Ту је и проблем температурних отклона. Ако је већа температура, постоји опасност да се боја истопи или отпадне. Икона је већ у фази када изгледа као крљушт. Испуцала је читавом својом површином“, рекао је Беркуљан.

Због свега наведеног, у Митрополији су у потпуности незадовољни маћехинским односом државе према икони Богородице Филеримске, па отац Велибор Џомић поручује да су у овакво стање свету реликвију могли да доведу само савремени „мрзитељи икона и иконоборци“.

„То је само један од примјера невиђеног скрнављења иконе. То је нова врста иконоборства и ријеч је о новим иконокластима у 21. вијеку. Онакве ствари које су учињене на икони, а које нам је аргументовано приказао Александар Беркуљан, могли су да учине не само нестручни људи, него савремени иконокласти — мрзитељи икона и иконоборци. И то све да би једна Италијанка, из ко зна каквих разлога и побуда, а зна се за чији интерес, мимо научних институција Црне Горе, писала некакву своју књигу о икони. То је велика срамота и то оних који су годинама контаминирали јавни простор и тровали црногорску јавност неистинама да је Црква која је створила и очувала светиње кроз све претходне вјекове ’вршила девастацију‘. Срамота до неба, али не видим да тим типовима од тога црвене образи. Ипак, очекујем хитну реакцију тужилачких и судских органа“, јасан је отац Џомић.

извор: Спутњик

У Шапцу промовисана књига „Од Косова до Јадовна“ епископа Атанасија

17. децембра 2017. - 15:54

У петак 15. децембра је у препуној сали шабачке Саборне Цркве, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа Шабачког г. Лаврентија, одржана промоција деветог издања књиге ”Од Косова до Јадовна” Епискога Атанасија (Јевтића). Представљање ове књиге је одржано у времену када се о Косову и Метохији као најболнијој теми Српског народа многи оглашавају на различите начине и са различитим циљевима. Приликом организовања овог величанственог скупа, организатор је имао у виду речи Светог Владике Николаја: ”Црква је била тумач Косова, а Косово тумач свега што се догодило пре и после пропасти земаљског царства српског. Помоћу та два верна тумача, народ је схватио суштину слободе…”

Представљањем књиге ”Од Косова до Јадовна” Владике Атанасија нашој јавности је предочено и његово вишедеценијско искуство које је стицао небројеним посетама напаћеног и многострадалног Српског народа и Светиња на Косову и Метохији, а потом и великомученичким крајевима у тзв. НДХ.

Ово духовно косовско-метохијско вече у Шапцу је започето отварањем изложбе слика ”Манастири Косова и Метохије”, у присуству Владике Лаврентија, мати Гликерије, игуманије Манастира Ћелије, мати Варваре, игуманије Манастира Троноше, монаштвом, свештенством и многобројним народом.

На почетку промоције књиге и разговору о Косову и Метохији емитован је документарни филм ”УНИВЕРЗУМ БОЛА”, који је приредио књижевник и песник Ранко Ђиновић, прогнани Србин из родне Ђаковице.

Након потресног филма, обраћајући се својом стиховима присутном многобројној публици, догађај је увеличао песник Ранко Ђиновић, аутор многих песама од којих је најпознатија о монаху Харитону.

”Хвала Богу да смрт не постоји

Но са земље Небу пресељење

Земаљско се у растанак броји

А на Небу заувјек Сретење”.

Говорећи о Косову и Метохији, др Велибор Џомић, протојереј-ставрофор, осврнуо се на неколико важних детаља, при томе истичући данашњи значај књиге ”Од Косова до Јадовна” коју је објавила Епархије Рашко-Призренска и Косовско-Метохијска са благословом Епископа г. Теодосија. Између осталог, отац Велибор је напоменуо да је књига заправо плод рада владике Атанасија, његовог боравка на Косову и Метохији још као војника, а посебно касније када је и започео писање књиге ”Путни записи јеромонаха Атанасија”, а потом и прво издање књиге ”Од Косова до Јадовна” у издању ”Гласа Цркве”. У том издању је објављен и први ”Апел за заштиту српског живља и његових светиња на Косову и Метохији”, као и чувено ”Тамнавско писмо” које су Патријарху Герману и Светом Синоду упутили свештеници Архијерејског намесништва тамнавског ондашње Епархије Шабачко-Ваљевске. Приказао је садржај књиге, а посебно се бавио њеним рефлексијама и порукама данашњим и будућим Србима и то првенствено епископима и свештеницима. По његовом мишљењу, данас изгледа да су нам руке свезане и да не можемо да учинимо ништа за Косово и Метохију, али да Владика Атанасије разбија ту лажну слику и тај привид и подсећа нас да можемо да учинимо много када учинимо и мало или онолико колико можемо или, како је говорио Патријарх Павле, да учинимо колико до нас стоји. Посебно је проблематизовао евидентно прећуткивање ове веома важне књиге у световним, као и у неким црквеним медијима.

Владика Атанасије је, као и Митрополит Црногорско-Приморски Амфилохије на свој начин, посећивао напаћени Српски народ на Косову и Метохији из чега су настале књиге као сведочанства и наше будуће тапије и надахнућа нових достојнијих покољења од нашег – књига владике Атанасија, као и четири књиге митрополита Амфилохија као ”Поменик новог косовског страдања”. То нису компилације и интерпретације, копања и претакања историјских архива већ жива реч и сведочанство двојице епископа са лица места косовске голготе и патње. Отац Велибор је истакао да народ и његови свештеници не смеју данас да ћуте о Косову и Метохији и да своју пастирску реч уступају другима већ су дужни пред Богом, историјом и својим образом да говоре и дигну свој глас за свој духовни, историјски и национални идентитет и очување Косова и Метохије.

Давне 1984. протођакон Љубомир Ранковић је био један од потписника ”Апела за заштиту српског живља и његових светиња на Косову и Метохији”, издавач првог издања књиге од Косова и Јадовна, али и издавач десетине часописа ”Глас Цркве” у којима је објављивао текстове о Косову и Метохији, углавном јеромонаха Атанасија Јевтића, митрополита Амфилохија, академика Матије Бећковића и других. Давне 1987. је објавио и интервију са јеромонахом Атанасијем под насловом ”Пролеће је бурно и ветровито”, па је подсећајући на то пролеће напоменуо да ће пролеће које долази бити олујно какво Србија није запамтила. Протођакон Љубомир Ранковић је Владику Атанасија назвао трагичним јунаком косовске мисли исто онако као што је Иво Андрић назвао владику Његоша. Ранковић је додао да је владика Његош први јунак косовске мисли, а владика Николај други. Трећи јунак који је наставио континуитет претдходне двојице је Владика Атанасије Јевтић. Отац Љубомир је изразио наду да ће проблем Косова бити решен уз помоћ Српске Православне Цркве и њеног народа. Осврћући се на тему Косова, захвалио се Ранку Ђиновићу на филму којим је приказана истинска патња и голгота Српског народа на Косову и Метохији. Протођакон Љубомир подсетио је на речи једне честите и пркосне Српкиње из филма ”Универзум бола”, која је у болном грчу своје трагедије изговорила кључне речи: ”Вратићемо се на Косово – кад тад! На Косову ће поново цветати наше воће и наше цвеће и рађаће се наша деца” и напоменуо да ће Косово и Метохија бити српско кад тад. Посебно је указао да српски епископи, свештеници, монаси и верници немају право да ћуте пред овим болним питањем.

”Косово мене, а верујем и све нас Србе, поодавно боли. Ја сам на Косову служио војску од 1958. до 1960. године; тамо сам изграђивао путеве, насипе, мостове; тамо сам и туберкулозу добио. Косово ме боли и као човека и хришћанина, и као свештеника и као монаха српског. Од догађаја 1981. године, који званична функционерија зове ”контрареволуцијом”, иако је то уствари само резултат читаве политике према Косову и Србима, бивао сам врло често по Косову и Метохији, зато што мислим да је бар то оно што моментално можемо сви да чинимо: да ту нашу напаћену браћу и наше светиње посећујемо, нађемо им се у муци, показујући им да нису сами. Истовремено, старамо се да и друге заинтересујемо, износећи, колико је то могуће, на видело право стање на Косову. Сећате се, ми српски свештеници били смо први који смо, после паљевине Пећке Патријаршије, дигли свој глас у оном познатом Апелу за заштиту српског живља и његових светиња на Косову….” – говорио је Владика Атанасије још давне 1987. године, пре тачно тридесет година, за интервију ”Пролеће је бурно и ветровито”.

Данас, после тридесет година и након новог тридесетогодишњег искуства и сапатње са Србима са Косова и Метохије, Владика Атанасије напомиње исто, истим вапајем, да Косово не сме бити издано, предато, продато или подељено. Он је истакао да је сваком председнику државе, осим актуелном, слао писма у којима им је приказивао слику Косова и Метохије из свог живог искуства које је понео са Косова, молећи сваки пут да се не огреше о српскога кнеза Лазара и остале косовске мученике и страдалнике. На жалост, ретко или готово никада, није добијао разумевање, нити одговор оних којима је своје дописе слао.

Вече је завршено препуно емоција, међу присутним монаштвом, свештенством и верним народом, исто онако, како су се завршавале чувене беседе Светог Владике Николаја и то оне Видовданске, одржане у организиција ”Косовског дана”, које је Свети Владика одржавао да би приказао светској јавности голготу косовских Срба!

”Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно”.

 

ђакон Саво Лазић

Митрополит Амфилохије освештао камен темељац за храм Свете Тројице у граду Ресистесија у Аргентини

17. децембра 2017. - 2:21

У Суботу, 16. децембра 2017. године, на празник Светог Пророка Софронија и Светог Јована Ћутљивог, Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-приморски господин Амфилохије и Епископ Диоклијски г. Кирило уз саслужење свештеника Марка Обрадовића из Бразила и протођакона Владимира Јарамаза служили су Свету Архијерејску Литургију у граду Ресистенсија, на мјесту гдје треба да се сагради црква Свете Тројице за потребе свих православних житеља града и провинције Ћако.
Литургији су присуствовали и бринули се око организације овог значајног догађаја мјесни парох, отац Бранко Станишић, као и протођакон Никола Радиш а на служби је појао здружени градски хор из Ресистенсија и Маћагаја.

Овај плац на коме се служило је добијен на поклон добротом господина Хорхеа (Ђорђа) Капетанића, градоначелника овог града, иначе бившег премијера Аргентине који је поријеклом из Бањана – Црна Гора.
Пројектант храма је г. Александнро Рогановић успјешни архитекта и предузимач из Ћако провинције, иначе потомак чувеног митрополита Црногорског Илариона Рогановића.
После Литургије приступило се чину освећења камена темељца за будући храм Свете Тројице, а потом је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије одликовао господина градонацелника Хорхеа Капетанића златним ликом Светог Петра II Ловценског Тајновидца истакавши да је он Градонацелник који ће остати упамћен у народу и благословен од Господа зато што је учинио добро дјело и поклонио земљу за храм Божији који се налази у центру Ресистенсија, града у ком живи близу пола милиона људи.

Господин Капетанић се захвалио Митрополиту на одликовању и истакао да му је веома драго то што ће православни храм бити саграђен за вријеме његове управе градом и обавјестио све присутне да ће изградња храма ући у план и програм прославе 140 година од оснивања града Ресистенсије.
После овог радосног чина сви су позвани на свечани ручак који је припремила овдашња парохија.

протођакон Владимир Јарамаз

 

Промовисана књига оца Обрена Јовановића у Даниловграду

17. децембра 2017. - 2:01

У петак 15. децембра 2017. године у Завичајном Музеју у Даниловграду, у организацији Удружења грађана и поштовалаца Бјелопавлића – „Бијели Павле“ одржана је промоција књиге „Православна Вјеронаука у основним школама у Црној Гори од 1834. до 1918. године“ аутора протојереја-ставрофора Обрена Јовановића.

На почетку вечери, у име организатора све присутне је поздравио мр Огњен Јововић, предсједник удружења „Бијели Павле“ који је направио пресјек и анализу како је вјеронаука укључена у образовне системе земаља у региону, као и у најразвијенијим земљама Европе.

„У свим државама региона, као и у Њемачкој, Аустрији, Пољској, Швајцарској, Шпанији, Португалији и многим другим земљама вјеронаука је укључена у образовни систем. Што се тиче земаља региона, само у Црној Гори нема формализовану наставу вјеронауке. То показује какав је однос државе Црне Горе према вјеронауци“, истакао је Јововић.

Он је навео да је обавеза увођења вјеронауке у школама обавеза свих, и цркве и родитеља и државе.

„Ми у Бјелопавлићима имамо дугу и богату традицију школства. Прва школа основана у Орјој Луци 1857. године, затим у манастиру Острог 1863, па седам година касније у манастиру Ждребаоник и касније у свим мјестима су се оснивале школе. У свима се учила вјеронаука, а сада благодарећи нашим свештеницима вјеронаука се организује при нашим храмовима“, закључио је Јововић.

Протојереј-ставрофор проф. др Борис Брајовић започео своје излагање је ријечима Драгољуба Михаиловића изговореним на његовом суђењу од стране комуниста. Обраћајући се својим џелатима и судијама генерал ће рећи, лако је вама (мислећи на комунисте) спровести пројекат на омладини коју смо ми васпитали и школовали, али бих волио да поживим да видим како ће ваш пројекат опстати када приспије омладина коју ви будете васпитавали и школовали. Овдје је ријеч о образовању и важности образовања за остваривање живота.

Занимљиво је да ова књига нашег унутрашњег наслеђа, а оно није ни велико ни временски разуђено кореспондује са временом када се на европској сцени појављује ријеч образовање.

Отац Борис је објаснио етимологију ријечи „образовање“ који у основи има ријеч „образ“. А образ подразумијева једно одношење, огледање лика и прволика неку аналогију која нас чини бићима чији је идентитет заснован у некој онтолошкој аналогији, у двострукости постојања, а то је појам заједнице.

„Данас се налазимо у времену када се сматра да је образовање дио једнод друштва контроле, тзв. корпоративне културе или оног вокационалистичког усклика „знање за рад, знање за тржиште рада“, а то је један од стубова савремене цивилизације људска права и тржишни модел, насупрот оног модела који ова књига оца Обрена тако суверено свједочи, тзв. кинонијске заједнице, тј. упућености једних на друге, оног нагнућа којим смо и створени као бића заједнице чином Божанског стварања“

Он је, између бројних мислилаца и философа цитирао ријечи Жила Делеза, француског мислиоца који ће рећи да је образовање исповиједање истине јер се оно мора ситуирати у неком образу и у некој истини из које је онда могуће живјети и постојати.

Образовање данас постаје један процес искорењивања и развргавања сваке заједнице, нарочито заједнице са Богом, једном безрезервног предавања садашњици и њеним законима једне „зомби“ политике у епохи „казино капитала“.

„Овај студиозни рад оца Обрена на најбољи начин нам осликава оно вријеме које је било прије почетка  школства у Црној Гори а које је на невидљив начин уграђено у биће цијелог народа па се отуда и нашло у одредбама катихизиса као дарови Духа Светога који рађају знање, побожност и богобојазност.“

На крају отац Борис је заблагодарио оцу Обрену на овој књизи као на једном великом дару.

Протојереј – ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске богословије истакао је вриједност ове књиге и томе што јесве сабрано на једном мјесту, читав један вијек хроношки распоређен како је напредовало школство, како је узрастало и заиста читањем једне овакве књиге постајете богатији.

„Када се поставља питање данас увођење вјеронауке у школе, када мало боље погледамо, незамислива је школа без вјеронауке од када знамо за писменост у европи. Не постоји појам школе који није имао вјеронауку, од античког доба до данас. Тако је у Европи, тако је и код нас у Црној Гори“, рекао је отац Гојко.

„Оснивач Црне Горе, Иван Црнојевић оснива штампарију у којој штампа двије богослужбене књиге Октоих и Псалтир, па претпоставите какве су могле бити те школе, у држави тога човјека који оснива Цетињски Манастир и штампа црквене књике. А у 16. вијеку то наставља штампарија Божидара Вуковића која поново штампа црквене књиге. У књизи која је пред нама се открива труд и подвиг Петровића да оснују школе и видимо на чему су биле те школе засноване.“

„Дакле, ако се питамо да ли треба вјеронаука или не, ево одговора, ми за школе без вјеронауке не знамо“, закључио је отац Гојко Перовић.

На крају се обратио и аутор књиге протојереј – ставрофор Обрен Јовановић који се захвалио организатору и бесједницима.

„Основни мотив писања ове књиге је да се покаже колико је вјеронаука у периоду од оснивања школа па до другог Свјетског рата имала истакнуто мјесто. А њено мјесто најбоље потврђује распис Министра просвјете и црквених дјела књажевине Црне Горе из 1909. године гдје  је наука о вјери дефинисана као обједињујућа снага школе и просвјете која школи омогућава да оствари свој примарни циљ – изграђивање цјеловитих, духовно заокружених личности, чврсто утемељених на православном предању. Тек у том свијетлу остале науке имају свој смисао.“

Отац Обрен је истакао важност овог разгласа који је увијек актуелан и у наставку свога обраћања га је прочитао.

На крају свог излагања, отац Обрен се осврнуо и на промоцију књиге која је одржана у Подгорици,у октобру ове године, на дан када су стријељани крагујвачки ђаци и то вече посветио њима, тако је ово вечерашње сабрање посветио протопрезвитери Младенки – Маши Зековић која се прије 40 дана упокојила, а која је била дуго година веома успјешан вјероучитељ у Даниловграду.

У току вечери неке од пјесама које се налазе у старим читанкама за основну школу, а саставни дио су промовисане књиге, рецитовали су Анастасија и Арсеније Секулић и Стефан Жижић.

Тонски запис цјелокупне промоција – Радио Светигора

Н.П.