(Видео) У подгоричком Саборном храму представљена књига Владике Атанасија (Јевтића) „Од Косова до Јадовна“

25. децембра 2017. - 23:34

У Храму Христовог Васкрсења у Подгорици 24. децембра је представљена књига умировљеног Епископа захумско-херцеговачког г. Атанасија (Јевтића) „Од Косова до Јадовна“. О књизи су, поред аутора, говорили и Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и протојереј-ставрофор Велибор Џомић.

Они сматрају да није нимало чудно што ова књига за 30 година доживљава девет издања, будући  да је у њој Владика Атанасије исписао сву трагедију Срба на Косову и Метохију, те да је ту трагедију доживио као своју.

Нагласили су да та трагедија није само резултат политичких и осталих сукоба у нашем времену. Њени коријени су много дубљи и налазе се чак у средњем вијеку.

Протојереј-ставрофор Велибор Џомић казао је да је књига Владике Атанасија будилник за свеукупно српство и да је 1987. године, када се први пут појавила, покренула теме које су биле потиснуте.

Рекао је да аутор књиге треба да гостује у свим градовима и на свим телевизијама, да говори о овој теми и да тако буди светосавску, светолазаревску и косовско-метохијску душу.

„Не слути на добро када ни неки црквени медији не обраћају пажњу на ову књигу. У овом дјелу објављени су путописи некадашњег јеромонаха Атанасија који нас приближавају и уводе у ту нашу највећу рану. Уколико до сада нико ништа није знао о Косову и Метохији, након читања ове књиге сазнаће све што треба и биће му јасно шта се све то догађало у тој српској земљи. Књига је заправо молитва и бројаница некадашњег јеромонаха Атанасија и потресно свједочанство о нама самима“,  казао је отац Велибор Џомић.

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије рекао је да је ова књига Владике Атанасија свједочанство о једном времену и народу који се нашао на путу политичких и осталих сукоба.

„Ова књига би требало да дође до оних који данас управљају судбином нашега народа. Прије свега мислим на властодршце из Црне Горе, и надам се да ће и они бити у прилици да прелистају њене странице. Надам се да ће се након тога вратити правом путу, односно Косову и Метохији, и да ће се покајати за оно што данас раде и признају тобожње независно Косово. Тај чин актуелне власти Црне Горе је највеће њено издајство у историји, и то не само према Косову него и према Црној Гори“, нагласио је Митрополит црногорско-приморски.

Он каже да се данашња Црна Гора гради на темељима братоубилаштва, а да се на томе не може изградити стабилна држава. Према његовим ријечима, камен темељац данашње Црне Горе постављен је приликом рушења капеле на Ловћену, а признање лажне државе Косово од стране црногорске власти је заправо наставак тог злочина.

„Црна Гора ће се вратити себи када се врати Косову и Метохији. Она се мора градити на идејама краља Николе и краља Александра Карађорђевића. Треба знати да су границе некадашње Зетске бановине заправо границе о којима је сањао краљ Никола, али и Свети Петар Цетињски, а оне су обухватале и дијелове Косова“ казао је он.

Такође је истакао да многи не знају да је данашња химна Црне Горе по стиховима Секула Дрљевића први пут изведена у усташкој независној држави Хрватској у априлу 1945. године, када је од заробљених остатака Југословенске војске у Отаџбини из Црне Горе насилно створена војска тзв. независне Црне Горе.

„На тим темељима Црна Гора нема будућности и она не смије да заборави на страдања на Косову и Метохији о којима свједочи ова књига“, поручио је Митрополит Амфилохије.

Владика Атанасије је говорио о догађајима који су покренули писање ове књиге, прије свих о паљењу Пећке патријаршије 1981. године.

„Главни кривац за све што се данас дешава на Косову је Тито. Он је омогућио да балисти током Другог свјетског рата протјерају преко 100.000 Срба, а потом је забранио њихов повратак. Од тада, па све до данас мало шта се промијенило, што доказује да су у Црној Гори и Србији на власти неокомунисти које називам и неофашистима. Они неће да чују да је по првим писаним пописима на Косову и Метохији прије више вјекова било само четири до пет процената арбанашког становништва“, рекао је он.

Он је одбацио тумачење актуелне власти у Србији да косовска идеја припада митологији и нагласио да су сва велика дјела настала на основу великих идеја и да су за то примјер Грци који су на тај начин изградили своје постојање.

„Вјера и страдање су велике светиње, и својим страдањима на Косову и Метохији Срби су доказали да су библијски народ. Имамо доста недостатака, али Косово је наш архетип и без њега не постојимо као народ“, закључио је Владика Атанасије.

Модератор промоције, којој је присуствовао велики број православних Подгоричана, био је протојереј Предраг Шћепановић.

Рајо Војиновић

Фото: Јован Радовић

 

Патријарх Кирил: Тежња ка власти је многима постала идол

25. децембра 2017. - 23:10

У својој проповеди од 24. децембра 2017. године Патријарх Московски и све Русије Кирил посветио је посебну пажњу питању у вези са вером и односу човека према Богу и Цркви.

„Поставља се питање… – приметио је Патријарх, – зашто чак и они који формално припадају Цркви, често склањају у страну све што је у вези са Црквом и духовним животом“.

„Такви људи ретко посећују храм, лоше знају Свето Писмо, у животу се никада њиме не руководе; њихова религиозност, блиска традицији у својој основи, пре је културолошка него духовна. Ови људи живе изван Јеванђеља, изван Божанских заповести. Зашто се то догађа? Преподобни Јефрем Сирин одговара овако: оно што човек воли, то је за њега бог. Главна заповест коју је Бог дао људима била је да воле Бога. Ако човек воли нешто друго, значи да је њему предмет његове љубави бог. Такав човек постаје идолопоклоник, јер оно што воли није истинска вредност и предмет поштовања, већ само обичан идол“, – подвукао је Предстојатељ.

„Знамо колико власт може привлачити. Тежња ка власти је многима идол, највиша вредност у коју улажу сву своју снагу. Ради задобијања власти људи су спремни на крваве конфликте и ратове. Био је период када је идеологија постала такав идол. Многи људи су заволели ту идеологију, одрекавши се Бога. Идеологија је за њих постала нови бог.“

„Идеологија се храни људском мудрошћу, а људска мудрост је релативна: оно што данас делује као апсолутно важно, сутра губи значај. Исто се догодило и са идеологијом у коју су људи поверовали, — испоставило се да у својој суштини, та идеологија није имала никакав значај за људски живот, и по својој природи није могла имати.“ – закључио је Свјатјејши Патријарх Кирил.

С руског Ива Бендеља

Саборно Крштење уочи Божића у Конгу (Африка)

25. децембра 2017. - 22:52

Конго. Уочи Божића, по григоројанском календару, којег прати древна Православна Александријска Патријарсија, Митрополит Бразовила и Гамбије Пантелејмон, после извесног времена поучавања – катихизације о хришћанској вјери, обавио је Свету Тајну Kрштења и тиме придодао Тијелу Христовом – Цркви, 50 нових чланова.

У парохији светог Димитрија Поинте – Ноире служе свештеници који произилазе из мјесног становништва и ова заједница је једна од највећих у Митрополији Конга и Гамбије.

Извор: Ромфеа.гр

Са грчког: протојереј Никола Гачевић

Архиепископу Анастасију додијељено Албанско држављанство

25. децембра 2017. - 22:04

Албански предсједник Илир Мета потписао је 22. децембра 2017. одлуку о додјели албанског држављанства архиепископу Тиране, Драча и цијеле Албаније Анастасију.

Предсједник Мета је изјавио: „Драги пријатељи, уочи Божића, имам посебну радост да објавим свима моју одлуку о додјели држављанства Архиепископу Тиране, Драча и цијеле Албаније Анастасију…“.

Предсједник Албаније се захвалио Архиепископу Анастасију на обнови Православне Цркве у Албанији, на његово изузетно хуманитарно дјело (оснивање болница и школа) као и изузетном доприносу за мултиконфесионални суживоту у Албанији.

 

Анастасије Јанулатос  је архиепископ Тиране, Драча и целе Албаније од 1992. године. Рођен је у Пиреју, Грчка 4. новембра 1929. године. Студирао је теологију на Универзитету у Атини, религиологију, мисионарење и етиологију на универзитетима у Хамбургу и Марбургу у Немачкој. Рукоположен је за ђакона 1960, за презвитера 1964. и викарног епископа Андрусе 1972. када је именован за директора Апостолске мисије грчке цркве. Године 1991. произведен је за митрополита Андрусе. Радио је много на мисионарењу на афричком континенту и ту остварио изванредне резултате.

Редовни је професор историје религија на Атинском универзитету (1972-1997) и дописни члан Атинске академије од 1993. Као професор Теолошког факултета у Атини изабран је за декана 1983. године. Почасни је професор теологије Богословског факултета Часног Крста у САД и катедре за теологију Богословског факултета Аристотеловог универзитета у Солуну. Почасни члан Богословске академије Москве, Пољопривредног факултета у Атини.

Као архиепископ Албаније (од 1992), уз огромне тешкоће уздигао је из рушевина Православну аутокефалну Цркву Албаније.

Добитник је низа одликовања, међу којима и велики крст Реда части Републике Грчке. Добитник је Ордена Светог Јована Владимира 2016. године који му је уручен приликом освећења Саборног Храма Светог Јована Владимира у Бару.

Извор: Ромфеа.гр

Са грчког превео протојереј Никола Гачевић

Слава цркве Светог Спиридона у Ђеновићима – Јереј Шпиро Живковић: Љубав прије свега

25. децембра 2017. - 17:17

Светим Литургијским сабрањем прослављен је празник посвећен Светом Спиридону Чудотворцу, крсна слава саборног храма у Ђеновићима.

Свету Литургију служио је јереј Шпиро Живковић, уз саслужење домаћина јереја Радована Томовића и других херцегновских свештенослужитеља и појање чланова хора „Свети Василије Острошки“ из Кумбора. Пререзан је славски колач а храм је опходила литија.

„Нека вам Бог да среће, здравља, љубави прије свега, да се окупљате око овог храма, да стожер буде свештеник ваш, да прослављате велико и дивно име Господње,  а уз њега и свих светитеља и заштитника наших, у вјекове вјекова“ – рекао је у празничној бесједи јереј Шпиро Живковић.

Предсједник мјесног црквеног одбора Милош Вујновић је истакао да се у храму окупљају у континуитету уназад вијек ипо и изразио наду да ће у све већем броју то чинити и убудуће.

Чланице Кола Српских Сестара припремиле су послужење.

Светој Литургији у име Општине Херцег Нови  присуствовала је подпредсједница Данијела Ђуровић.

Наставак прославе настављено је Вечерњом службом у храму Светог Спиридона.

Бранка Денда

ОДИГИТРИЈА: СВЕТА ГОРА АТОНСКА – МАНАСТИР ХИЛАНДАР од 2. до 5. фебруара

25. децембра 2017. - 13:53

Петак 02.фебраур 2018.год.
полазак испред храма Свете Петке у Будви у 11:00 часова. Укрцавање остатка групе у Подгорици испред Храма Христовог Васкрсења у 13:00 часова. Молебан пред пут. Вожња до Јерисоса са краћим задржавањима ради одмора.

Субота – 03. фебруар
Долазак у Јерисос у раним јутарњим часовима.Подизање виза за Свету Гору и укрцавање на брод за хиландарску луку Хрусија, (08:35). Долазак у Свету српску лавру Хиландар. Дочек у гостопримници, смјештај у спаваонице. Кратак одмор. Манастирски комплекс: главни храм Ваведења Пресвете Богородице (Милутинов храм), ризница, бунар Светог Саве, лоза Светог Симеона, манастирско гробље са костурницом, књижара-сувенирница… 15:00 – Вечерња служба, вечера у трпезарији Св.краља Милутина. Повечерје са акатистом Пресветој Богородици, изношење светих моштију, поклоњење. Ноћење.

Недјеља – 04. фебруар
Литургија у раним јутарњим сатима, објед, обилазак пирга Св. краља Милутина, Душановог крста…Полазак за арсану Хрусија, обилазак скита Светог Василија Солунског (Хрусија), брод за Јерисос. Кратак одмор у Јерисосу и полазак за Подгорицу у раним поподневним часовима, истим путем. Кратка задржавања ради одмора и освежења. Долазак у Подградец (Албанија) у касним вечерњим сатима. Ноћење.

Понедјељак – 05.фебруар
Полазак за Црну Гору. Успутни одмори и краће задржавање у Тирани; обилазак храма Христовог Васкрсења.
Долазак у Подгорицу и Будву у касним вечерњим сатима.

У цијену путовања од 115Е, урачунат је превоз луксузним аутобусом „Неоплан трендлајнер“ (видео, клима…) до Јерисоса и назад, ланч вечера у поласку, доручак у Јерисосу; вечера, ноћење и ручак у Хиландару, ноћење и доручак у Албанији.
Нијесу урачунати: виза за Свету Гору, бродска карта, здравствено осигурање, успутни индивидуални трошкови, лични прилог манастиру.

Путовање на  Свету Гору 02. фебруара  и 02. марта 2018. године су једина путовања са ноћењем у Хиландару у току 2018.-те године, јер управа Хиландара крајем марта почиње са адаптацијом гостопримнице.

О молитвеним посјетама другим манастирима на Светој Гори, накнадно ћемо обавијестити поклонике који путују са „Одигитријом“.

Руководство „Одигитрије“

„Кочићево перо“ и „Кочићева књига“ епископу Григорију

25. децембра 2017. - 10:39

Дана 22. децембра 2017. године у Коларчевој задужбини у Београду Епископу захумско-херцеговачком и приморском Григорију додијељене су награде „Кочићево перо“ и „Кочићева књига“ за 2017. годину, Задужбине „Петар Кочић“ са сједиштем у Бањалуци и Београду.

Трочлани жири који је одлучивао о награди сачињавали су Никола Вуколић, председник Задужбине, Миљенко Јерговић, књижевник и Младен Весковић, књижевни критичар. Присутнима се прво обратио Вуколић, упознавши их са чињеницом да се „Кочићево перо“ већ више од 20 година додијељује „ауторима који на својствен начин слиједе љепоту Кочићеве речи и дубину Кочићеве мисли“, као и са чињеницом да је жири једногласно одлучио да групи таквих аутора приброји и владику Григорија. Међу нарочито важним порукама књиге „Преко прага“ Вуколић је истакао ону о томе да се људи не дијеле по вјерској и националној основи, већ постоје само људи и нељуди.

Миљенко Јерговић сликовито је подвукао значај књижевности рекавши да књиге излазе већ хиљадама година „да људи не би потпуно подивљали“, те одредивши човјека као „биће које очекује причу“. Стога је Јерговић нарочито похвалио Владикино кочићевско „чудесно умјеће приповједања прича“, које се пројавило упркос терету који представља његова епископска служба, која „читаоцима намеће ону врсту ауторитета коју књига заправо не воли“. Збирка „Преко прага“ ипак је пронашла, сматра он, свој пут како до од ауторитета еманциповане, тако и, што је још важније, до обичне, простодушне читалачке публике. Ово је нарочито значајно јер, увјерен је Јерговић, у питању је књига која има потенцијал поправљања нарушеног и поквареног у душама људи.

Младен Весковић је, слажући се са претходницима истакао још неколико аспеката са којих се може сагледати значај награђене збирке. Прво, њен аутор је прекорачио устаљене оквире службе коју обавља, и први је, макар у последњих стотинак година, (поготово високи) великодостојник Српске Православне Цркве који се широј јавности представља као књижевник. Друго, Весковић је похвалио једноставност Владикиног приповједања, која би на први поглед могла заварати и заличити на невјештост, али се заправо ради о непретенциозности, избјегавању злоупотребе епископског ауторитета и покушај да се читаоцу обрати на најпријемчивији могући начин. За Весковића је значајно и интересантно и то што нам књига пружа увид у „живот свештеника унутра“, те нам омогућава да сагледамо шта он то види и чује у злим временима.

Последњи се присутнима обратио и сам аутор, владика Григорије. У свом кратком говору Владика се нарочито осврнуо на лик онога чије име носе додијељене му награде – Петра Кочића. Он се похвално осврнуо на његов списатељски дар, али и на бунтовни карактер, посебно пред стегама и оковима, те на његов сатирични и хумористични смијех. Владика је изразио жаљење због Кочићевог прераног упокојења, које нас је лишило нових дјела из његовог пера, цитирајући Дучића који је о Кочићевој смрти потресно говорио као о „једном нашем преломљеном мачу, замуклом гласу побједе и једној нашој изгубљеној бици“. Због свега реченог, добијање награде која носи управо име Петра Кочића представља за Владику нарочиту радост, али и одговорност.

Награду „Кочићево перо“ Владици је уручио познати књижевник Владимир Пиштало, док му је награду „Кочићева књига“ додијелила глумица, сликарка и књижевница Ева Рас. Читавој церемонији додјеле наградâ присуствовао је, за овакве манифестације, изузетно велики број људи, међу којима и познати књижевници Драган Великић, Владимир Кецмановић, Ђорђо Сладоје и други. Свима присутнима Владика је од срца заблагодарио на части и радости које су му својим присуством приредили.

фото: Слободна Херцеговина, видео: РТРС

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

 

Разговор са митрополитом Месогејским и Лавреотикијским Николајем: Црква ако није загрљај није Црква

25. децембра 2017. - 8:44

Разговор са митрополитом Николајем је реализован током Божићног поста, у директном преносу емисије „Друга димензија“. Владика је, пре свега, одговарао на питања световне публике – због чега је он, научник, астрофизичар оставио научну каријеру и постао монах, зашто је сумња у Бога корисна и како у свакодневном животу пронаћи другу димензију.

Објаснити овај свет
–Ваше високопреосвештенство! Многима је познато ваше изузетно образовање: прво сте завршили физички факултет на Солунском универзитету, затим Харвард, Масачусетски технолошки институт. Бавили сте се астрофизиком, математиком, биомедицином…Да нисам нешто заборавила?
– Тако је, бавио сам се тиме. Све су то дивне професије.
– Кроз толико различите и тешке предмете ви сте у младости тражили Бога или себе?
–Мислим да сам тражио и једно и друго. Само не бих то назвао „потрагом“, већ „жудњом“. Жудњом за нечим новим, истинским, исконским, дубоким, јаким и управо мојим. Не могу вам тачно описати, како и шта је то било. Порастао сам у породици где су се скоро сви бавили физиком. Моја мајка је физичар. Тата се исто, како смо сматрали, посветио минуциозним наукама, поред образовања из хуманитарних наука. Завршио је правни факултет. Но, у кући су свима нама природне науке биле на првом месту.
– Већ сте тада осетили привлачност према Цркви и Богу?
–Не, тада сам осећао привлачност према науци, познању. Ипак, растао сам у породици која је живела истином вере, не теоријски, а истински, слободно, стварно. Управо та атмосфера је родила у мени корисну, може се рећи – „милу срцу“, сумњу. Желео сам да осетим оно што ће јасно и поуздано изаћи из моје сопствене душе, да не носим читав живот „туђу“ кошуљу, у коју су ме родитељи обукли, да не живим оним што сам инстинктивно доживљавао, услед дејства емоција или због неких спољашњих фактора.
–Код куће се нико није супротстављао слободи вашег избора?
– Мој отац је сам, у највишем степену, био човек који је волео слободу и никада, ни на који начин није спутавао избор и животни позив деце. Ипак, када се у породици један бави физиком, и други постаје физичар, један другог вуку за собом…
Околности су у породици биле такве да смо браћа, сестре, и ја долазили до свог језика изражавања кроз физику…
–Када сте први пут осетили призив?
– Призив нисам осетио, али као што сам и говорио, у студентским данима сам прошао кроз период добре унутрашње сумње (желим ово да подвучем!).
За мене је тада био врло важан моменат истраживачке истине. Док сам студирао у Америци, схватио сам: треба поставити циљ и ићи ка њему. Чинило ми се да је тај циљ нешто што се не може обухватити, нешто огромно што ме је изнутра испуњавало. Једном приликом – сећам се тог дана: 1. фебруар 1984. године – догодило се следеће: дошао сам до циља свог истраживања. За мене је то било потресно искуство! Али, како се могло и очекивати, у души сам осетио да је остало место које ничим није било испуњено. Иако сам дошао до задатог, научног циља, и више од тога: резултат је превазишао моја очекивања (тако бива у науци: поставиш циљ, истражујеш и тек после схваташ да је добијени резултат много важнији од оног који си очекивао да ћеш добити). Ето, без обзира на све то, осетио сам: остало је празно место, које чека да се испуни.
–Оно је било испуњено студирањем на богословском факултету?
– Не. Није никако било у вези са студирањем, већ са потрагом Бога и живота у Цркви. Пред мојим очима су се појавили изузетни примери стварне, праве, истинске речи вере, за које је моје срце увек било отворено. Родом сам из Солуна и у студентским данима сам током распуста посећивао Свету Гору, проводио тамо по неколико дана, упознао старце. Али је моје срце ћутало. Гледао сам на монаштво као на нешто добро, чему људи посвете живот, али мени страно. Света Гора ми је подарила лично созерцање вере, успомене, слике које су правом тренутку испливале на површину.
Тада, 1984.године, осетио сам да је наука интересантан посао, којим сам заиста маштао да се бавим и који никако нисам планирао да напустим. Међутим, непланирано, поред науке се појавило нешто још чудесније, испуњено изванредним садржајем, истинским и потпуно другачијим. То ме је убедило. Поред тога, било ми је јасно да не могу објаснити овај свет само помоћу једне науке.
– Сада сте га објаснили?
–Сада не желим да га објашњавам. Сада сам га заволео без објашњења. Заправо, почео сам боље да разумем овај свет. Свет који чине само осећања, једнакости, докази и наше лично искуство је врло ограничен. Он не одговара ни на каква питања о познању. Али, постоји свет који може да изведе човека из оквира његових осећања, ослободи из окова ограничености његову логику. Овај други свет може побољшати научно познање првог света.
– То јест,једно помаже другом?
– Тако ја осећам. Врло сам срећан јер ми је Бог дао да интуитивно схватим да је у Цркви истина.
Ако то није загрљај, ни ово није Црква
– А одлука да постанете члан Цркве?
– Донео сам је за 23 дана. 23 дана је прошло од тренутка када ме је та мисао посетила и од када ми ништа друго није улазило у главу. Желео сам да окренем кормило живота и рескирао сам да запливам у сасвим другом смеру. Славим Бога због тога.
–За та 23 дана није ли се појавила жеља да одустанете?
– Појавила се. Вољна, рационална жеља. Одједном ми се родила следећа мисао: а шта ако то што називамо Црквом, у суштини није оно што видимо: добри свештеници са брадама, у расама, иконе, тамјан, свеће и кандила, – него је само организација религиозног типа, која постоји да би умирила психолошку несигурност људи, њихове страхове, немире, осећај неизвесности, и да ничег другог сем тога нема? Зато сам врло благодаран Богу и оним људима које сам упознао у младости: захваљујући њима размишљања о дубљим стварима у периоду мојих „благословених сумњи“ су превагнула. Када сам почео да размишљам о монаштву, одмах сам оставио науку. Прва ствар коју је требало да урадим било је да се ослободим мисли (са којом сам се тада већ сродио) о себи као научнику. Бављење науком је за мене била најукуснија храна и чинило се, неопходна за живот. У томе нема ништа лоше, и сада ми интересовање за научну хронику доноси задовољство. То боји мој живот, служи као сладак фил на моју истину.
– Шта Црква треба да симболизује данас?
–Не треба ништа да симболизује, треба да буде. „Симболизовати“ – то је нека представа, неки идол. А „бити“ је суштина.
– Писали сте да Црква треба да буде „загрљај“…
– Ако није загрљај, онда то није Црква. Него бич, реч закона, пресуда, хипербола лика. Нема ништа заједничко са истином. Црква је оно што васкрсава, просвећује, ослобађа, отвара човека. Замислите не рационално, а помоћу осећања да свет лежи у Божијем загрљају. Бог је Тај, Који предлаже Себе човеку. Није ли то прекрасно? Отићи из овог света и мало осетити други живот? Мислим да јесте. Још чудесније је на личном искуству проживљавати другу реалност. Истина, у нашим животима царује рационално схватање, које нас спутава да то чинимо. Зато Црква остаје за нас нешто што представља део културе и традиције, нешто лицемерно што скрива у себи мноштво недостатака.
Једном приликом сам, на позив школараца, гостовао у њиховој школи. Разговарали смо и тај разговор је био врло креативан. Једно дете је упитало: „Извините за питање. Кажу да су се данас многи окренули религији. По вама, да ли је то исправно?“ Одговорио сам: „Религија као таква ми је незанимљива. Шта је то религија? Религија – „долази време испитног рока, одбране дипломе или пријемних испита, није важно да ли сам се спремао али палим свећу како би ми Бог помогао да положим испит.“ Али, такав Бог не постоји! Религија још значи да сам исцедио чирић, боли ме, целе ноћи не могу да заспим, стављам на болно место уље, трчим код лекара, чиним све што је могуће, са тешкоћом трпим и замишљам Бога Који ће се сада појавити и решити мој проблем. Али ни такав Бог не постоји.“
Без Бога је смрт бесмислена
– Постоје и озбиљније ситуације, владико. Где је Бог када људи губе децу, или када болују од неизлечивих болести? Писали сте о човеку који подиже очи ка небу и узвикује: „Зашто баш мени, Господе?!“ То је прекор.
– То је прекор, а могло би бити и питање. Ни једно, ни друго није лоше. Врло је разумљиво, људски је. Како је то мени могло да се деси?! У епилогу књиге, на коју се позивате, говорим о сусрету са девојчицом на самрти. Рекао сам јој: „Могу ли да те питам? ( тада се у мени родила сумња у Бога…) Да ли си некада постављала себи питање: „Господе, зашто се то мени десило?“?“ „Не, – каже. – Батјушка, сваки пут сам се питала: „Зашто се то није са мном десило, Господе?!“ И очекивала сам не смрт, него просвећење.“
То су врата кроз која се одвијао разговор Бога са девојчицом. Таквог Бога у Кога ми сада сумњамо, са смрћу и осталим, – нема. Зар може бити Бог, Који је допустио смрт (у оном смислу како је ми схватамо)?! За мене је смисао смрти без признавања Бога необјашњив!
Замислите наш живот. У прошлом животу сам био астрофизичар и зато знам: живимо у свету колосалних растојања. То је невероватно! Сада ћу вам рећи колико је велики свет. Светлост која има огромну брзину, оквирно за секунд стиже од Месеца до Земље, а око 8 минута је потребно да пређе растојање од Сунца до Земље. Од најудаљеније планете му треба 3,5 сата. Од „првог Сунца“, које се налази изван оквира нашег Сунца, – 3,5 године. Наша галаксија је толико велика да има 200 милијарди звезда. Дијаметар галаксије је око 100 хиљада светлосних година, то јест, светлости треба 100 хиљада година да прође кроз њу. И постоји 100 милијарди таквих галаксија у Васељени. Или, узмите време: старост Васељене је, како кажу, 13,7 милијарди година. То су недостижне величине!
– У чему је ту утеха за нас?
–Наставићу. Живите 70, 80, 100, па и 200 година, али не више! Ја такође. Сада имам 53 године, и мој животни пут се полако завршава. Мој пут је мањи од тачке. Постоји смрт коју не можемо одредити: ни када ће доћи, ни како. Знамо само једно – да ће она безусловно наступити. Па зар је могуће да је наш живот то „ништа“? Један познати физичар је говорио да смо дошли до теорије по којој смо ми резултат прерасподеле честица ни из чега. Каква трагедија! Чини ми се да помоћу таквих теорија схватамо ништавно мало у односу на то шта бисмо све могли да схватимо о свету: оваква теорија одводи од претпоставке да постоји нешто велико, сакривено од нас, што превазилази наш разум, али у чије оквире се можемо уклопити. Такав поглед би могао да нас укључи у другу логику, да успостави нашу везу са Богом!
–Како да пребродимо бол од растанка са овим животом, чак и ако верујемо у живот после смрти? Како пребродити тугу од губитка вољене особе?
–Мислим да треба да дамо себи простора да преживимо тај бол. Бол је сведочанство наше љубави. Док сам живео у Америци, често сам мењао станове. Током сваке селидбе сам осећао да ми чупају душу и корење из места на које сам навикао. Заволео сам своје зидове, намештај, собе, како су биле распоређене ствари, фотографије, књиге и предмети – био сам везан за њих. Колико јако смо тек везани за човека! Уколико је то ваше дете, које сте ви одгајили….Маштали сте о његовој будућности, планирали живот, држали га у наручју и волели – а сада он, пред вашим очима, одлази! Зар је могуће да се не осећа толики бол?!
–Још је горе ако оно пред вашим очима страда. Рећићете: искушење…
– Нећу ја рећи: искушење. Управо то и јесте оно право, огромно, врло често неиздржљиво искушење. Не бих пожелео никоме, па ни себи, да осети страдање ближњег. Међутим, то је реалност која постоји у нашим животима. Захваљујући болу видимо, макар ја видим, велику љубав према човеку који страда. Са њим се саосећам. И то је сведочанство љубави. Да ли ме разумете? Питање је како улити наду у свој бол.
– Шта нам помаже да видимо перспективу?
–Вера. Важно је не шта нам помаже, него шта нам одмаже да је видимо! Наше доба је рационално доба. Наши пријатељи су једнакост, докази. Ипак, то није једини начин спознаје. Постоји друго знање – да се човек смири пред великим и непознатим које га окружује. Навешћу вам пример. Помоћу физике данас можемо видети, схватити, објаснити само мали део свега што постоји. На пример, Васељену чини само 4 % онога што видимо захваљујући телескопима, радиотелескопима, гама зрацима. 23 % чини тамна материја, 73% тамна енергија. О тим цифрама научници говоре последњих година. Управо је овде скривена тајна: не у 4 процента које видимо, већ у 96% које не препознајемо.
Бог-слуга, Бог-психолог, Бог истински
– Знате, то је зато што имате специфично образовање. Како може обичан човек, који не влада тим знањима и нема блиског односа са Богом, осетити оно што постоји изван граница света у којем се налази?
– Одговорићу вам врло једноставно. Пре сто година грци, који су живели на месту где сада живимо, нису знали све оно о чему сам говорио, нити су имали тих препрека које стоје пред савременим човеком. Имали су веру, која им је давала много већу утеху у односу на ону коју ми поседујемо. У наше време, тешко трпимо страдања која су трпели људи пре нас.
– Због чега? Наш живот је постао лакши?
– Наш живот је постао егоистичан. Покрећу га наше жеље. Желим – и биће тако како хоћу. Ако не успева, ја то не разумем. То је резултат логике која је основана само на такозваним правима човека. Како је чудесно када човек може да се смири, да ограничи своје „ја“ и да види оно што су видели наши преци. Њихов интелект је био мање оптерећен, били су, за разлику од нас, изнутра више испуњени.
–Вероватно да би се дотле дошло, треба тражити оно унутрашње?
–То, о чему говорите је стохастички приступ: седим и мислим о проналаску Бога. Постоји нешто доступније свима, једноставно, практично и што даје резултат – имати помало филозофски склоп ума. Он ће нам дозволити да видимо ствари у својој једноставности, смирењу и истинитости. Без гордости и претензија. Попут оне девојчице… имала је велико смирење. Када кажем: „Зашто не мени, него мом ближњем?“ – гордост. Или: „Зашто је Бог са мном урадио то и то?“ Није Бог урадио! Постоје ситуације у које упадамо, и онда молимо Бога за помоћ.
– Зашто већина људи пре прилази Богу, Цркви, вери преко тешких ситуација, када је неопходно молити за помоћ, него у благостању?
– Мислим да желе оно о чему смо већ говорили. У Цркви траже Бога-психолога.
Спознао сам Бога у својој срећи, успеху који ме није испуњавао. Бог се испоставио већи него мој успех. Читајући текстове светих отаца, где описују своје искуство проживљавања Бога, свако види да постоје врата која воде ка Господу, преко радости, слободе, смирења, наде. Постоје и друга, она доводе човека путем страдања, губитака, бола. И једна, и друга воде ка Богу. Замислите сада батјушку који се нашао у тешкој ситуацији. Он се може обратити Богу само са речима: „Сам сам, наг, не могу више! Помози, потребно ми је Твоје присуство.“ И он ће кроз утеху осетити присуство Бога. Велика је то ствар!
– Обично човек осећа присуство Бога, када се испуни оно о чему је молио. Зар није тако?
– Тако је. Сусрећемо се са отвореним чудом, са испуњењем онога за шта смо се молили, када нам је Бог слуга. Имамо прохтеве, Он долази и испуњава их. Ако не, Он нас чини незадовољнима.
–Обично дајемо Богу обећање, и ако се после тога ништа не промени, позивамо се на то да Бог не постоји, а ако је молба испуњена, онда постоји…
– То је „Бог-слуга“, „наш сопствени Бог“, који је створен од људског материјала. Тај Бог није Бог Откровења. Истински Бог није нека „виша сила“, нити „виши смисао“, ни „добро“. Он је Личност, Која ме је попут магнета привукла ка Цркви. Управо Бог као Личност.
Ускоро ће наступити и Божић. Не славимо га због тога да бисмо на било који начин прошарали свој живот. О чему нам говори Божић? Бог као Личност је постао Човек! Потресно сазнање!
Божић: бајка или реалност?
–Славимо тај догађај једном годишње?
–Не, славимо га сваког трена. Исто тако и сваког трена нашег живота проживљавамо Божић, Васкрсење, Распеће, Богојављање… Говорим у идеалном случају. Смирени хришћанин непрестано проживљава те тренутке.
На Божић Бог постаје Човек да би се човеку откриле божанске димензије. Да је у питању рационално умствовање, већ бисмо га оповргли. Међутим, имамо сведочанства на основу животног искуства. Стављам их раме уз раме са светским открићима у науци. То су величанствени тренуци, дати човеку да их осети.
– Али не свима, и не увек?
–Свима. Ја са тиме живим. Окружује ме. Доћи ће и до вас!
–Ваше високопреосвештенство! Две године сте провели на Светој Гори, коју називате „универзитетом срца“. Тамо је вероватно, лакше бити у Божијој близини, захваљујући самоћи и удаљавању од света?
– Самоћа много помаже! Људи који теже разговору са Богом, бирају тај пут. Када сам желео да постанем научник, изабрао сам универзитет са најбољим условима за достизање свог циља. Тако и ови људи, са призивом на монаштво, сматрали су Атос за најбоље место. Но, недавно сте изговорили мудре, животне речи о томе да и у свакодневним искушењима и недаћама човек може да се обрати Богу и да Га пронађе. И то је диван сусрет!
–Колико пута у животу човек може доживети велики тренутак сусрета са Богом?
–Једанпут, у тренутку своје сумње, рекао сам једном професору медицине који ме је инспирисао (већ је отишао са овог света): „Бога нема“. Питао је: „Зашто?“ – „Зато што нема хришћана, људи Божијих“. – „Отвори очи и погледај около! Сви људи, сваки човек, има поред недостатака и врлине, које чине образ Божији и дају могућност сусрета са Њим. У ближњима проналазимо Бога.“
– Изговорили сте да Бога нема у тренуцима сумње?
– Да, имао сам шест година корисне сумње. И дан, данас понекад могу посумњати у Бога. Допада ми се, јер знам: као резултат сумње, ближе ћу прићи Богу. Објаснићу. Долазим у болницу и видим девојку мало старију од 20 година. Видим како се мучи. Поред ње су немоћни од страдања родитељи. Уместо да дајем религиозне савете, са хладним срцем механички говорим: „Господе! Зашто тако? Какав је свет у коме живимо?!“ Не могу ништа друго да кажем. Тако ће свако реаговати у сличној ситуацији. У таквим моментима сумњам и говорим: „Где си Ти, Господе?“
– А после Га проналазите?
– Проналазе га сви људи на Божић. То и јесте сусрет са истинским Богом. Истина, ево јудеји су чекали да ће доћи Бог, да ће се спустити са небеса у слави и части, са анђелима! Али ништа слично се није догодило. Само Младенац у Витлејему. За Њега нису могли да кажу да се родио Бог.
–Одакле знамо да Божић није бајка, или лепа прича са јелком, јаслама и разнобојним лампицама? Све изгледа врло театрално…
–То о чему говорите, је погрешан доживљај Божића. Убрзо након рођења Богомладенца почела су гоњења и 11 милиона људи је дало свој живот за Њега. То се никако не може назвати „бајка“. Дали су свој живот без остататака за Њега, за Његово Васкрсење. И ја сам због Бога оставио свој светски живот. Зар мислите да сам то урадио због „бајке“? Наше доба не разуме, за њега су Божић вашари, вертепи и прјаники са Запада, нажалост! Божић је могућност сусрета са Богом. И она је важнија од нашег сусрета и беседе.
Бог, у којег не верујем
– Врло сте блиски младима. Омладина је наша будућност. Знам да вам долазе многи да се консултују са вама око питања која их муче. На ваш поглед, који су основни проблеми омладине данас?
–Прво бих желео да вас исправим. Рекли сте да сам близак младима. Не, близак сам сваком човеку! Сада говорим са вама, не познајем вас, телевизор не гледам и дошао сам са поверењем, и не због неког циља. Ево ме поред вас, као и поред тих младих људи, као и поред старице која умире. Волим да будем међу младима јер су они бунтовни део нашег друштва (и не зато што на њима лежи будућност). Сви имају будућност у перспективи вечности. За мене будућност није овоземаљска. То је могућност која проистиче из овоземаљске будућности и тече ка вечности.
– Али у овоземаљској будућности ми реално живимо…
–И ја такође живим, иако проживљавам и другу, вечну. Ако погледамо те младе људе, видећемо да их сами уништавамо оним што им дајемо. Недавно ми је дошао један атеиста и човек посвећен политици. Каже: „Не знам…моје срце се отвара за веру, међутим, моја филозофија је мало другачија“. Питам га: „Ниси верник?“ – „Па, не бих тако рекао“, – „Штета“, – кажем. – „Зашто“ – „Ето, ја нисам верник“. – „У ком смислу? Не разумем…“ – „Рећи ћу ти у каквог бога не верујем. Ако је бог „та Црква раскоши, провокација, жестине, лицемерја, каријеризма, неурачунљивих реакција“, ни ја је не прихватам. Сада замисли љубав, о којој се говори у Јеванђељу! Замисли Цркву, која, попут зрака шири блаженство – Блажени чисти срцем…блажени гоњени за правду…“ – „Да, и тога тамо има…“
Дакле, ако си црквени човек, а не можеш сведочити ту љубав, та блаженства, боље ћути. Ако ми, свештеници, то не можемо, боље да „затворимо уста“. Када ми долази младић, трудим се да му улијем наду и такав поглед на свет, са којим би могао да се бави оним што му доноси радост. Тада се и ја радујем заједно са њим. Желим да открије другу димензију живота. Са младима је много лакше, него са одраслима.
Литургија: спустити Бога на земљу
–Знате младе људе који редовно долазе у храм?
– Сам не бих отишао у такву Цркву, о којој људи говоре као о нечему тужњикавом. Млади иду тамо где има наде. Пре две, три године су ме позвали да освештам школу. Деца никако нису могла да се утишају, учитељи су покушавали да их смире, грдили их. На крају су се сви умирили. Када се освештање завршило, директор је рекао: „Данас је наш гост митрополит. Он је изузетан човек, студирао је тамо и тамо, урадио у животу то и то“. Деца се нису много заитересовала. „Ако се сложи, волели бисмо да га позовемо да још једном буде наш гост и одржи вам час физике или биологије“. Кажем: „Децо, врло сам вам захвалан за пажњу и са великом радошћу ћу одржати час из физике, коју добро знам, и биологије. Али, мислим да вам могу дати нешто више. Учити вас физици и биологији могу и други учитељи. Хајде да дођем одслужим Литургију код вас. Спустићу вам Бога на земљу“. Деца су аплаудирала. Помислио сам: „Вероватно нису разумели шта сам рекао!“ Разуме се да нису поверовали да могу то учинити, али су интуитивно осетили да се ради о нечему добром, што желе и чему сами теже.
Главни проблем – одсуство истинитости у Цркви
–Ви сте против раскоши у Цркви, скупих одежди…
– Никог не осуђујем. Али, мислим да једноставност краси. Савременог човека не спутава раскош да пређе праг Цркве. Ипак је није тако пуно. Главно је одсуство истинитости у Цркви. Недостатак истинских речи. Наше Тајне су постале само обреди…
–Много пута сте говорили о томе да Тајне треба да буду бесплатне, да људи не треба да плате за венчање…
–Зар није очигледно? Ево примера: венчање. Сви поклањају младенцима поклоне: рођаци, пријатељи, комшије, браћа и сестре. Па зар Црква не може да им нешто поклони? Зашто да тог дана не рашири свој загрљај за њих?
Једном сам отпутовао на венчање једном човеку на високој функцији. Урадио је све да Тајну Венчања обавим ја. Отпутовао сам, венчао из свег срца, благословио младенце. Наша митрополија дели „Нови Завет“ у издању манастира Ватопед, лепо дизајнирани, са позлатом. Дакле, поклонио сам им један такав „Нови Завет“ и благословио их. Били су дирнути. Отац породице је све време понављао: „Какво је то било венчање!“. Служио сам као обично. Ништа више! Потом ми се обратио: „Хајдете, останите још мало, уђите у дом“. Одговорио сам: „Не могу, морам да се вратим, ускоро почиње бденије“. А он: „Ма какво бденије! Молим вас, уђите!“ Ушао сам, направили смо заједничку фотографију, како је он замислио. Прозборио сам коју реч, благословио његов дом и кренуо ка излазу. Стојим на вратима, он ми протеже коверат. Кажем: „Врло сам вам захвалан, али немам разлога да узмем тај коверат.“ – „Молим вас! Видите ли колико имам!“ Имао је свадбу за хиљаду људи, кетеринг и томе слично. „Радујте се! – кажем. – Имам више од тебе. Ти имаш новац да ми даш. А ја сам дошао да ти подарим благодат“. – „То је прилог“, – узвраћа. Одбио сам: „Хвала, није потребно“.
–Чак ни као прилог нисте узели. Због чега?
– Дошао сам на венчање, не да бих прикупио новац на дела милосрђа митрополије. Сложићете се, ви бисте поступили исто као тај отац. То је добро јер људи желе да дају. Црква поступа ружно ако жели да добија.
– Навикли смо да дајемо, а не да добијамо…
Извор: Поуке.орг

Материце у Цркви Светог Ђорђа

25. децембра 2017. - 8:37

Друге недеље пре Рождества Христова, прослављен је највећи празник жена и мајки – Материце, Литургијским Богослужењем у Цркви Великомученика Ђорђа, под Горицом у Подгорици.

Празничним Богослужењем началствовао је протојереј-ставрофор Милета Кљајевић уз саслужење архијерејског намесника подгоричко-колашинског проте Велибора Џомића, протојереја-ставрофора Драгана Станишића и ђакона Ивана Црногорчевића; протојереј Јован Радовић руководио је певницом.

Великом броју верних, након прочитаног Јеванђелског зачала, обратио се прота Кљајевић, честитајући славу свим мајкама и пожелевши да је славе на многаја и благаја љета.

,,Наш песник је љубав, бригу и жртву коју мајка подноси за своје дете, лепо изразио следећим речима –

Оно биће што нас воли, што се за нас Богу моли, док смо мали што нас храни, што нас од зла сваког брани, кад смо слаби што нас лијечи, што нам тепа слатке ријечи, што над нама лебди, гине, што нас зове чедо, сине, што се за нас увијек стара, што нам сваку радост ствара, што нас сваки корак прати, то је, то је – наша мати !“

Причестивши верни народ Божији, окупљенима се затим обратио старешина овог Светог храма, протојереј-ставрофор Велибор Џомић.

,,Чули сте дивну духовну проповијед мајкама, о материнству, о Црквама као мајци, Богомајци, Богородици, Мајци свих нас, Мајци Сина Божијег, Онога Који Је Примио обличје људско и Сишао на овај свијет, Живео међу људима и Објавио нам велику Тајну спасења.

Сами знате, посебно у данима Поста да се хришћани причешћују. Стално смо дужни да понављамо да Светом Причешћу могу да приступе они који су крштени, православни хришћани – али то није довољно. Дакле, потребно је да се припремају, постом, молитвом, покајањем, да су се исповиједили код свог духовника; јер хришћани треба да се исповиједају. Колико – оволико или онолико – нема броја, у сваком случају да живе у једном покајничком расположењу, свесни својих грехова, падова – полажући све на Милост Божију, ради свога спасења.

Кад се спремамо за Свето Причешће, треба да живимо у миру и љубави једни са другима. Но, ни то није довољно. Треба да постимо, тај Литургијски Пост (то је оно како је у нашем народу ушло и како се практиковало вјековима – од поноћи до Причешћа се не узима ни храна, ни вода, ни кафа, ни не дај Боже цигара итд).

Неки дођу на службу, Бог их доведе, па  виде да су стала и дјеца у ред и да су стали ови који су се спремали за Свето Причешће – па виде да народ иде пут свештеника и Путира – па стану и они.

А нису се спремали за Свето Причешће.

Такви да се не причешћују !

Јер се молимо, да нам Господ опрости свако сагрешење, учињено ријечју, дјелом, хотимично, нехотично, у знању и незнању – то је наша молитва – али да приступамо Светом Причешћу, тако да нам буде на спасење, а не да се недостојно причешћујемо.

Има људи и жена – па живе наопако, развратно, у прељуби, у ванбрачним односима – па мисле да је довољно само да посте Пост и да се причешћују.

Такви не могу да се причешћују док не дођу до покајања, по поправљања, до благослова који им даје свештеник.

Има најбоља категорија, то су они вјерници који се труде да живе хришћански и који живе у покајничком расположењу, који су свесни својих грехова – али нису питали свештеника како и колико пута да се причешћују; јер свештеник као истински духовни љекар прописује ту духовну терапију, према стању душе људске и расположењу. Свештеник као духовни љекар даје нам тај лијек бесмртности – Тијело и Крв Христа Господа нашега – али не сами по својој памети или по своме неком настројењу, оваквом или онаквом, него као што има она емисија на Радио Светигори, Питајте свештеника, зато свештеници и јесу ту, да буду служитељи Божији и служитељи народни, да буду истински духовни руководитељи.

И увијек то морамо да питамо – јер раздељујемо највећу светињу која постоји на земљи, а то је, Тијело и Крв Христа Бога нашега.

Да знамо и какав је ред кад се причешћујемо. Да прво пропустимо Светом Причешћу, малу дјецу – јер је Господ рекао ,,пустите дјецу  да долазе к мени и не браните им, јер таквих је Царство Небеско “ – а онда, старије, немоћне, труднице и да сваког пустимо испред себе и да једни од других, сви заједно измолимо опроштај од Господа за свако своје сагрешење… У миру, без гурања, водећи рачуна и о себи и о ономе око нас и иза нас, да и он исто може да приђе, да приступи Светим Тајнама.

Нека је благословен данашњи празник, Светих Мајки, Материца.

Приближавамо се Божићу, том великом радосном празнику – па је ова данашња служба позив и призив свима да се припремамо за Свето Причешће, да потражимо свога пароха да се исповиједимо у току овога поста, да се припремимо, да умијемо душу своју као што умивамо и лице своје – да непрестано чистимо себе од сваке, духовне, греховне прљавштине.

Нека је срећан и благословен празник – свим мајкама које су живјеле на овој земљи и преселиле се у онај бољи свијет.

Нека је срећан и благословен празник свим данашњим мајкама које је Господ удостојио тог највећег дара материнства а нека је срећан празник и свим будућим мајкама… Нека им Господ подари здравље, спасење, духовне и тјелесне снаге да чувају своју дјецу, подижу и рађају их… Да имамо више мајки а мање чедоморки – како говори наш Митрополит. Да буде што мање оних безумних, неразумних жена које убијају своју дјецу у утроби својој.

Нека су нам ова дјеца добродошла, нека они везују своје мајке а мајке нека се одрешују својим даровима, поклонима, молитвама – како је то вијековима било“.

Заблагодаривши Господу на Светој Тајни Причешћа, деци која су тог јутра присуствовала Богослужењу, подељени су пакетићи које је припремило Коло српских сестара ,,Свети Апостол и Јеванђелист Марко“, захваљујући доброти приложника и настојању председнице Кола, г- ђе Олге Стојановић.

Потом је одржан час веронауке за полазнике Школе ,,Свети Ђорђе“ која постоји при овом Светом храму. Док су полазници школе сејалу пшеницу (у унапред припремљеним посудама а коју ће заливати све до Божића) њихова вероучитељица, протиница Надица Радовић „дрешила се“ даровима љубави, које је припремила својим ђацима.

По обичају, заједничарење у Христу Господу настављено је у црквеној гостопримници у пријатном  расположењу и времену – парохијана са својим свештенослужитељима.

Елза Бибић

 

Студенти Факултета Политичких наука у Подгорици сакупили прилог за Народне кухиње Митрополије црногорско-приморске

25. децембра 2017. - 8:26

У просторијама Факултета Политичких наука у Подгорици, у петак 22. децембра са почетком у 19 часова одржано је Хуманитарно вече које је баш као и претходних година имало за циљ да прикупљеним средствима током те вечери пружи финансијску помоћ онима којима је то највише и потребно.
Програм хуманитарне вечери, kojи је одржан у сали А, отворили су модератори ове вечери : Николина Миљић и Лука Јанковић.

Они су овом приликом пожељели свима топлу добродолицу захваливши свима приустнима на великом одзиву којим су у сваком смислу уприличили ово традиционално хуманитарно вече.
Улаз је био слободан, премда су организатори позвали све посјетиоце да у складу са својим могућностима, оставе новчани прилог.

У прилог томе ишла је и чињеница да су пред сами улаз у амфитеатар посјетиоци могли видјети и купити изложене сувенире на штандовима са ауторским ликовним и ручним радовима талентованих студенткиња ФПН-а : Ивоне Ђукић и Мехдине Сутковић.
Овога пута сав прикупљни новац усмјерен је Народној кухињи Митрополије црногорско-приморске при Саборном храму Христовог Васкрсења која већ годинама уназад брине о најпотребитијим породицама на територији Подгорице – чак њих 230.

Када су у питању идеја, организација, концепција и координација, све је то покренула и организовала студенткиња Николина Миљић уз подршку Вијећа студената ФПН-а.

На хуманитарној вечери поред бројних гостију, студената и људи добре воље присуствовали су Проф. др Гордана Ђуровић, Проф. др Велимир Ракочевић – декан Правног Факултета у Подгорици , бројни уважени професори ФПН-а као и Владимир Милуновић, координатор Добротворног фонда “Човјекољубље“ Митрополије црногорско-примоске.
Он се послије уводног слова модератора обратио свима присутнима испред те организације захваливши на овој акцији карактеришући је дивним гестом и знаком пажње.

Оно што га је посебно обрадовало, како и сам каже, јесте да једна оваква иницијатива долази управо од младих људи – студената који свакако припадају оном дијелу популације који и сам још увијек зависи од другог.
Па према томе : “То дијељење својег мало, чини овакво дјело готово светим.“ – закључио је он.

Такође, у даљем обраћању он је навео и то да свакако у пракси друштвене заједнице постоји обавеза помагања угроженима како би се у нама остварила што чистија идеја човјека.

На крају свог обраћања подвукао је и битност мисије Цркве Христове, указујући на оно што је и чини и одликује :
“Што се тиче хуманитарне дјелатности Цркве, о томе је тешко говорити, јер је хуманост и човјекољубље у темељу њене мисије. Будући да говорим испред Народне кухиње, поменуо бих то да већ осам година њени запослени свакодневно припремају главни оброк за бројне угрожене породице, као и да на многе друге начине помаже потребитим појединцима и породицама. Тренутно има 230  корисника, а њихово интересовање расте из дана у дан, тако да нам ваша подршка много значи и поред бројних похвала.“ – истакао је он.

По завршеном поздравном слову господин Владимир Милуновић је уручио захвалницу студенту-повјеренику Александру Шипчићу који је ово признање примио испред студената ФПН-а.
Током ове вечери, студенти, уважени гости, сви људи добре воље имали су прилику да уживају у хумору сјајних глумаца/ица : Љубице Вукчевић, Луке Пејовића, Лазара Таловића, Угљеше Турковића, те Драгане Роћеновић и Невене Ивановић.

Такође за музички угођај вечери побринули су се солисткиње Јована Дамјановић и Слађана Шћепановић као и гитариста Матија Миљанић.

У разговору са координаторком и организаторком ове вечери Николином Миљић, сазнали смо и шта је мотивисало да покрене једну овакву акцију и да је усмјери баш Народној кухињи Митрополије црногорско-приморске :
“Сама идеја да створимо хуманитарно вече стара је двије године. Негдје смо прошле године на сједници вијећа студената размишљали на који начин би могли да спојимо и лијепо и корисно и просто одлучили да направимо једно овакво хуманитарно вече ФПН-а.
Током ове вечери сами сте се могли увјерити да имамо прегршт таленотваних студената на факултету.
На жалост, ситуација код нас је таква да постоји мноштво организација и појединаца којима би наша помоћ била потребна и увијек је тешко одлучити се коме би та средства била у овом тренутку најпотребнија.
Па ипак, за сами крај ове године одлучили смо се да овог пута то буде Народна кухиња при Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици будући да се она финансира из добровољних прилога, а храни преко 250 породица са територије Подгорице и преко 150 породица са Цетиња, стога смо ријешени да поштедимо бриге о бар једном оброку дневно све те породице.“
 – закључила је студенткиња Николина Миљић.

Такође у даљем разговору и координатор Добротворног фонда “Човјекољубље“ Митрополије црногорско-приморске Владимир Милуновић дао је коментар и свој осврт на ово вече :
“Ово је једна акција која дјелује врло охрабрујуће и која показује зрелост и одговорност студената овог факултета, јер по ријечима Марка Миљанова: „Ко и мала добра чини, он ће и велика кад могне.“ – подјсетио је он.
У даљем казивању Владимир је навео да ће Народна кухиња у овом празничном периоду интензивирати посјету и помоћ корисницима, нарочито дјеци, те да ће ова средства усмјерити на куповину божићних поклона за најмлађе.

Борис Мусић

Фото : Борис Мусић