ТВ Храм, Божићни интервју: Патријарх Иринеј – Смисао Божића је да нас учини дјецом својом

3. јануара 2018. - 23:57

Традиционални интервју Његове Светости Патријарха српског Г.Г. Иринеја у сусрет Божићу. Разговор са Свјатјејшим Патријархом водио протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, главни и одговорни уредник Телевизије „Храм“.

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Благи дани

3. јануара 2018. - 23:42

Основ људске представе о Богу односи се на појам Бића које је Свеприсутно, Бескрајно, Свевидеће и никада до краја описиво, нашим ријечима. Такав Бог не може се ограничити нити свести на одређени простор и вријеме, другим ријечима свако вријеме и сваки простор, подједнако су Његови. Па опет, духовни живот Православне Цркве, веома разликује дане једне од других. Како на нивоу седмице, тако и на нивоу годишњег круга. Зато нам, током седмице, сви дани, они тзв. радни, дођу као припрема за недјељни дан. Недјеља је дан посвећен спомену на Христово Васкрсење, а то је у хришћанској интерпретацији, онај „седми дан (што је у старозавјетном времену била субота), за који је Господ заповиједио људима да га имају посветити Њему.

Исто тако, током године, поред овог седмичног ритма, који се годишње обрне педесетак пута имамо и велике црквене празнике, попут Божића кога ових дана прослављамо. По начину живота вјерника, као и по врсти богослужења у храмовима, очигледно је да су нам четрдесет дана уочи Божића (као и недјеље које претходе овом празнику…. Дјетињци, Материце и Оци ), закључно са Бадњим даном дани припреме за торжество које ће да услиједи у веселим, празничним данима Христовог Рођења. У народу је остао израз да су ови дани „благословени, „благи…. а тај израз као да сугерише њихову доминантност у односу на друге дане. Рекло би се да су ти дани „бољи и „љепши од других, те да је, некако, у њима, Бог више присутан, него у другима.

Како сада ускладити такво схватање празника, с горе поменутим појмом Божије Свеприсутности? То ће нам најлакше бити ако ову тему упоредимо с нечим што нам је већ познато, а што личи или што нас подсјећа на ову нашу тему. Можемо да почнемо од угледања на свеприсутне природне појаве и основне елементе стварности: вода, ваздух или ватра. Одавно су научници установили да се ове појаве налазе готово свуда око нас и стално су ту, али да, под одређеним условима, мијењају своје појавне облике. Ето нпр. вода и њена, свима позната, агрегатна стања. Или, рецимо, ријека или море. Мирни ток, водопади, понирање испод земље и изван домашаја голог ока.. .плима, осјека, таласи, бонаца. Рекао би човјек, час их има, час их нема…а стално су ту. Неко ће рећи да за појаву ватре треба да се стекну посебни услови, али како је Његош давно примијетио, само један удар, може да „нађе у камену, мртвом и хпадном камену искру будуће ватре.

Али опет, изузев сликовитости, ови примјери нас не доводе до суштине проблема. Из хришћанске перспективе, на Бога тешко можемо да гледамо као на неку стихију, налик горе наведенима. Он има та својства свеприсутности и карактер неопходне (насушне) потребе , коју за нас људе имају вода и ваздух, али је Божије биће много више од тога.

Господ је, за вјерујуће људе, више налик учитељу, родитељу, добром старом пријатељу или некој вољеној особи. Свеприсутност ових личности у нашем животу, није физичка нити има ону заступљеност коју имају природне појаве, али за цјелокупан психофизички склоп човјеков важност близине таквих љуци, може да се пореди, па чак и да премаши важност дисања или топлоте!

Ево, рецимо, да парафразирам поетичност Мака Диздара:

„Од очињег вида, нема већег блага, Дража си ми, од очију драга…. А оваквих и сличних израза је препуна историја људског стваралаштва.

Дакле, Господ Бог је више налик драгим личностима него природним појавама. А те личности имају својство да су присутне у нашим срцима, унутар нас упркос њиховом повременом физичком одсуству. Мислимо на њих, сјећамо их се и несгрпљиво очекујемо следећи сусрет с њима. Волимо их, и стално су нам у глави, а опет, једва чекамо да их видимо. Понекад их сретенемо случајно, некада о њима нешто чујемо од других.. .али, какваје то радост, када знамо да ћемо их ускоро срести, или да ће доћи негдје у неко заказано вријеме, или да им се враћамо, послије дужег одсусутва.

Празник или Благи дан, јесте дан, када Онај који стално постоји, који је присутан за себе и по себи, који је присутан и у нама самима то је, дакле, дан, када нам Он долази. Па и ако је стално присутан, и непрестано је ту Он нам долази у госте. Сусрет то је суштина празничне радости.

А Божић јесте управо такав празник, када у виду бадњака који символише Христа, Богомладенац улази у наше домове. На божићно јутро, у литургијском богослужењу, Господ улази и у наше душе, у цијело наше биће, у виду Светог причешћа. Односно, наши домови и наше душе, постају налик Витлејемској пећини, у којој се Бог рађа као човјек. Да, баш тако увијекпостојећи и свепостојећи Бог, силази међу нас, да буде један од људи, и да га сусрећемо као себи равног.

Баш зато, Његош је ријечима, које се, попут Диздаревих, тичу важности „очињег вида испјевао мисао, како нема, правога славља људског, без тог и таквог Божића. Дана у коме се сусрећемо са самим Богом.

(АУТОР ЈЕ РЕКТОР ЦЕТИЊСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ)

Извор: Дневни лист Дан

О поверењу према Богу – Савети Светогорских стараца

3. јануара 2018. - 23:05

Човек страда због туге, умора и проблема. На који начин можемо да се избавимо од сталног стреса, да пронађемо душевни мир и спокој? Господ Исус Христос нас призива: „Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити.“ (Мт 11:28).

Редакција портала „Руски Атос“ одабрала је десет поука светогорских стараца о поверењу према Богу.

1. Најчешће људи прво траже саосећајност и помоћ од других људи, а када не добију оно на шта су рачунали, тек онда се обраћају Богу. Међутим, страдање је могуће избећи само кад притрчавамо Божанској помоћи, јер је једино она истина. Није довољно веровати у Бога, потребно имати поверења у Њега. Добијамо Божију помоћ, захваљујући нашем поверења према Њему. Верник, када предаје целог себе Господу, чак и пре смрти, осећа на себи спасоносну десницу Божију. (Преподобни Пајсије Светогорац)
2. Човек који се, оставивши своје планове, у потпуности преда Господу, живи по Божијем плану. У коликој се мери човек узда у себе самог, толико је одбачен уназад. Он не напредује духовно, јер омета Божанско милосрђе. За узнапредовање, неопходно је без остатка веровати Богу. (Преподобни Пајсије Светогорац)
3. Онај ко нема поверења у Бога и планира свој живот другачије, а после већ утврђује шта је то воља Божија, бесовски уређује своја дела и увек страда због тога. Не схватамо, до ког степена је Господ моћан и милостив. Не дозвољавамо Му да нам буде господар, да управља свим нашим делима, па се зато и мучимо. (Преподобни Пајсије Светогорац)
4. Када се душа свецело преда вољи Божијој, тада Сам Господ почиње њом да руководи, и душа се непосредно учи од Бога… Ипак, ретко се дешава, да Учитељ душе буде Сам Господ Својом благодаћу Духа Светог, и мало ко зна о томе. Само онај ко живи по вољи Божијој. Горди човек не жели да живи по вољи Божијој: он воли сам собом да управља; не схвата да човеку недостаје разум да би сам, без Бога, руководио собом. И ја, када сам живео у свету и када још нисам познао Господа и Његов Свети Дух, уздајући се у свој разум, нисам знао колико нас Господ воли; али када сам Духом Светим познао Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијег, моја душа се предала Богу. Од тада, све тужно што ми се дешава, прихватам и говорим: „Господ ме гледа; чега се бојим?“ Раније нисам могао тако да живим. (Преподобни Силуан Атонски)
5. Одлучимо да се бацимо у неизвесност, призвавши Свето Име Исуса Христа, Бога Спаситеља. Шта онда? Уместо да се разбијемо главом о скривене стене у мраку, појављује се нека невидљива рука која нас брижљиво држи изнад пропасти… Најбољи „ризик“ је да детиње верујемо Промислу Божијем у потрази за животом, где је прво место уступљено Христу. (Архимандрит Софроније (Сахаров))
6. Предај се Богу, Ономе чија се створења налазе под Његовим старатељством, јер ни лист са дрвета не пада без Његове Божанске воље. Тим пре човек, Син Његов по благодати, хришћанин, да ли ће бити лишен Његовог Промисла? Не, али ђаво, свестан твоје немоћи, кушаће те како би те ставио на муке. Када смо надом утврђени у Богу, онда основу, која је заложена на камену, све и да почну ветрови или наиђу реке, неће је померити. Када смо надом утврђени у своје напоре, основа је наша песак и ми лако тонемо. (Архимандрит Јефрем (Мораитис))
7. Зар не знаш да је Исус у сваком случају лек за сваку несрећу? То јест, храна гладном, вода жедном, здравље за болесног, одећа за нагог, глас за појућег, весник молитвенику, свима за све за спасење. Поверуј ми, чедо моје, ма од чега да страдамо, Христос је у свему једнини лекар душе и тела. Довољно је имати потпуно самоотрицање, савршену веру, и преданост Њему без колебања. (Старац Јосиф Исихаста)
8. Простота је свето смирење, то јест потпуно поверење у Христа. Хајдете да предамо Христу сав свој живот! Говоримо за Божанском литургијом: „…сав живот наш Христу Богу предајмо!“ И на другом месту: „Теби предајемо сав живот наш и наду, Владико Човекољубче, и просимо, и молимо, и чинимо добро“. (Преподобни Порфирије Кавсокаливит).
9. Како Он (Бог) благородно куца на врата наше душе, тако ћемо и ми, благородно, тражити оно што нам је потребно. Ако Господ не одговара, престаћемо да молимо за то. Ако нам Бог не даје оно што тако усилно тражимо, Он има разлог због чега је тако. Бог исто има Своје „тајне“ (та мистика), под наводницима. Ако верујемо у Његов благи промисао, ако верујемо у то да је Њему познато све у нашем животу и да нам Он увек жели добро, зашто Му се не препустимо? (Преподобни Порфирије Кавсокаливит).
10. Када смо апсолутним поверењем везани за Христа, тада смо срећни и радосни. Онда пребивамо у рајској радости. То је тајна (мистична). Она се састоји у поверењу. И тада говоримо са апостолом Павлом: „Јер Христос је за мене живот, а смрт добитак“ (Флп. 1, 21). “ А живим – не више ја него живи у мени Христос “ (Гал. 2, 20).(Преподобни Порфирије Кавсокаливит)
Са руског Ива Бендеља
 Извор: Поуке

Састанак представника свих цркава и верских заједница са гувернером провинције Ћако, господином Домингом Пепом.

3. јануара 2018. - 22:50

У уторак, 2. јануара 2018. године, у седишту владе провинције Ћако, одржан је традиционални молитвени састанак представника свих цркава и верских заједница са гувернером провинције, господином Домингом Пепом. Том приликом је свако понаособ од позваних представника имао прилику да  упути своју молитву за благословени почетак Нове године, као и прилику да поздрави представнике провинцијских власти.

Протојереј Бранко Станишић је господину  Пепу, најпре  честитао Нову годину, а затим му и захавалио на позиву, обзиром да је то био први пут да је неко од представника Православне Цркве имао прилике да учествује у  овом традиционалном окупљању. Он је истакао и да је лепо што представници државних власти дају добар пример свим грађанима, тиме што се пре било каквог рада у новој години молитвом обраћају Господу да благослови њихова дела и да им у свему помогне. Отац Бранко је затим, на молбу секретара канцеларије за верска питања у влади провинције Ћако,  господина Педра Гарсие, представио гувернеру и план за изградњу првог Православног храма у главном граду провинције -Ресистенцији, истакавши да је сигуран да ће овај храм, чија архитектонска композиција свој узор налази у древном триконхосу манстира Златице у главном граду Црне Горе – Подгорици, улепшати престони град провинције Ћако, истовремено повезујући два пријатељска народа. Након појединачних молитава свих присутних, господин гувернер је лично честитао оцу Бранку Нову годину, истакавши да га  веома радује почетак изградње храма Свете Тројице у Ресистенцији, пожелевши му истовремено да радови што пре буду готови.

 

Доставља

Протојереј Бранко Станишић

Наставак литургијског живота у Доминикани

3. јануара 2018. - 22:41

У недељу пред Божић, 31./18. децембра 2017. године, на празник Светог мученика Севастијана и Светог Модеста – на Оце, служена је Света литургија у Републици Доминикани, на којој су се окупили Срби, Руси, Румуни, и остали који су гладни и жедни литургијског живота, у овој далекој земљи, у мјесту Пунта Кана.

Окупљени, око Христа Богочовјека, благословом свог мисионара, архимандрита др Евстатија Аздејковића, који је дошо из Венецуеле, да са вјернима служи литургију, као у древна времена и сабрања првих хришћана и са њима буде у ове благословене дане пред Божић и за сам празник Рођења Богомладенца Христа.

Пошто у овој далекој земљи Православна Црква још нема богослужбеног мјеста, ни педља своје земље, по угледу на прву Цркву и на почетке древних црквених заједница, литургијска окупљања се обављају у домовима код наших побожних православних хришћана или на изнајмљеним мјестима.

Домаћини за ово евхаристијско сабрање, литургијску заједницу Срба, Руса, Румуна и осталих, били су Слађа и Иван Станковић.

Овом приликом хришћанска заједница окупила се у фином броју, иако је у Републици Доминикани то била радна недеља и радни дан, а вјерници су приступили Светом Причешћу и били поучени пастирском бесједом о. Евстатија.

У току литургије о. Евстатије прочитао јектенију и молитве за сву киндаповану дјецу, поготову за новорођену отету дјецу, коју краду у породилиштима, а са проблемом којим се друштво и Црква сусрећу свуда у свијету, па између осталог и у овој далекој земљи као и Србији.

Управо у сусрет дивног празника Божића, који је и празник сваког дјетета, јер се у тај дан родило најблагословеније дијете које је ходило на земљи, Дијете младо, предвјечни Бог, Исус Христос, чије рођење ишчекујемо, била је прилика да се упуте молитве и прозбе за сву дјецу свијета која су отета и киндапована.

Архимандрит Евстатије је посебно дошао из Венецуеле у Доминиканску Републику, да са својом паством организује прву прославу Божића ове године.

У току су организације око налажења мјеста гдје ће се богослужити и гдје ће окупити више људи који ће прославити предстојећи радосни празник.

Надамо се да ће Господ уредити, преко људи добре воље и трудом о. Евстатија, да ускоро црквена заједница Епархије буенос-ајреске јужно-централно америчке СПЦ у Доминиканској Републици, добије и организује своје богослужбено мјесто и да ће се устројити први православни храм у овој држави, како би се православни вјерници сабирали и Богу се молили, прослављајући заједно своје црквенонародне празнике.

Александар Вујовић

Ој Божићу, свијетли дане

3. јануара 2018. - 22:35

(Пјесма се пјева на мелодију “Ој јунаштва свијетла зоро”.)

Ој Божићу, свијетли дане

Ој Божићу, свијетли дане
Благог Христа рођендане
Ти нам јављаш Божје тајне
Тајне земље и небеса
Дарујеш нам свјетлост вјечну
Васиону што потреса
Уништава смртну таму
На Бадњака светом пламу
Грије срца зари душе
И разгони гријеха тмуше.

*

О предвјечни Сине Божји
Ти на Божић брат нам поста
И са нама вавијек оста
Христе Боже истинити
Витлејемски пастири Ти
С анђелима пјесму поју:
Слава Богу на висини
Мир на земљи у низини
Међ’ људима добра воља
Света слога и слобода
И спасење људског рода.

*

Хајте браћо, хајте друзи
Одолимо свакој тузи
Мајку Божју споменимо
Име Божје прославимо
Име Оца предвјечнога
И од Дјеве рођенога
Сина Божјег Јединога
Духа Светог милоснога
Од кога је живот нови
И сви Божји благослови.

*

Ој, Божићу брате мили
Сви смо тобом јаки, чили
Са љубављу испуњени
Сваким добром намирени
Слава Богу и Божићу
И Бадњку светом знаку
Здравље дому, домаћину
И свакоме живом створу
Што на Сион, Свету гору
Ум уздиже, Богу ближе
Витлејему светом Граду
Који рађа вјеру, наду,
Дарује нам живот, правду
У Исусу Вјечно младу
Божић Бати што се злати
Хвала теби, Божја Мати
Што си нам Га ти родила
Небо, земљу позлатила.

                                                                  А.С.

(Преузето из часописа Светигора, образника Митрополије црногорско-приморске за вјеру , хришћанску културу и васпитање; година X, бр.109,110-120; Свети ђакон Авакум-Божић 2001.год; стр.2;

Приредио: Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетско-образовног програма Радио Светигоре)

Епископ стобијски и Местобљуститељ струмички Давид: Нема цркве без јединства са другим црквама!

3. јануара 2018. - 16:15

Искуство је показало да, када се захвата вода са живописног планинског извора, сасвим је могуће, у лончић, поред бистре воде, да уђе и жаба. Сада, у затишју, пред вероватних будућих дебата, креативно је да се сагледа шта је постигнуто на пољу религијског плурализма, и шта тек треба да се уради. И, да! Између осталог, да се лоцира жаба!

Збивања повезана са МПЦ, показала су се више него добродошла за домаћу јавност, а тако ће бити и у будућности. Зашто? Полако и стидљиво, ти догађаји почињу да изоштравају критеријуме друштва приликом расуђивања – шта је, а шта није црква! Следствено, да ли је МПЦ црква, или није? Са јуридичког аспекта јесте црква, будући да је као таква записана у судском регистру верских заједница. Истовремено, општепознато је да МПЦ тражи да постане део православне цркве, чињеница, која, сама по себи, сведочи да са теолошког аспекта МПЦ, још увек, у суштини, није православна црква. Уколико, пак, МПЦ подразумева aутокефалност као самодовољну самосталност, онда је она најаутокефалнија од свих! Зато, зачуђује зашто МПЦ тражи аутокефалност, када то значи проницање са другима, будући да призната аутокефалност подразумева међузависност православних цркава. Позната је максима да заједништво није институционални, већ егзистенцијални императив. Речено отвара питање: како се постаје православна црква?

Представници МПЦ често пута указују на то да имају храмове, свештенике и организован живот. И друге непризнате или иноверне цркве имају храмове и много образованије свештенике. Али, то није критеријум да их православна црква прими у литургијско и доктринарно јединство, што је, пак, једина јасна потврда да је нека црква православна. Представници МПЦ често су потонути и у прошлост, но представља неартикулисан нагон, потреба: да се 19. веку направи копи-пејст у 21. век.

Следствено, упућенима је јасно да је неодрживо тражење литургијског саслуживања и аутокефалије пред, да МПЦ, уопште, постане православна црква. Ултимативно тражење од стране МПЦ је изазвало неке бугарске интелектуалце да је упореде са параполитичком организацијом. То је идентично, као да се нека протестантска црква обрати само једној православној цркви са улитматумом: служите литургију са нама и доделите нам аутокефалију, а потом ћемо вас ми признати за мајку! Ипак, треба бити на броду да би се добила кабина, јер у њу не може да уђе онај, који се налази на копну! Устројство православне цркве је такво да је најпре неопходно да се пребива у литургијском и канонском јединству, па потом све друго долази природно и без ултиматума. МПЦ, нажалост, још увек нема то јединство и затворена је за разговор са онима, који једино могу да јој помогну. У овом контексту, руски писац Захар Прилепин, би рекао: „игра им не иде, постојано у жбуну траже лоптицу, мачка са комшијског улаза гадљиво гледа, а ја пролазим да не бих гледао.“ Полазећи од те чињенице, политичари треба да буду опрезни за ким се поводе за савет по питању цркве, са циљем да не окаљају свој углед и да држава не уништи критеријуме непристрасности при успостављању религијског плурализма, који је суштински за функционисање једне демократије. Власт може до бесвести да подржава МПЦ и да се идентификује са њеном непризнатошћу, но више не сме, као до сада, да то прави на рачун других цркава у земљи. Познато је да је свака агресивност знак немоћи. Зато држава не треба себи лако да дозвољава да се поведе за, са часним изузетцима, варваризираним јавним дискурсом по питању теолошких теми.

Многи митрополити БПЦ, међу којима и председник т.з. комисије за посредовање за МПЦ, старозагорски митрополит Кипријан, јавно су истакли да је проблем МПЦ, без сумње „чисто канонско питање“ (БТВ „Тази сутрин“, 29.11.2017). Његовом ставу су се супротставили скопски т.з. експерти, који непризнавање МПЦ представљају као политичко питање. Професор са теолошког факултета у Великом Трнову, Свилен Тутеков, имајући у виду израз аплогета МПЦ, указује да такав говор о цркви садржи све, осим црквених мисли, сазнања и критеријума. При таквом дискурсу, сама реалност цркве више не присуствује. Уместо реалности цркве, према Тутекову, видимо ограниченост само њених епифеномена: социјалних, моралних, политичких. А, истински дијалог је могућ само уколико извире из суштинске одлике цркве, а то је јединство, и само уколико се води црквеним, а не политичким језиком. Дакле, само уколико је битна црква, а не идоли националромантизма, геополитике и аутокефалије.

Уколико се БПЦ, уопште, нађе у прилици да посредује за МПЦ, неизбежно ће морати да се сретне са ПОА, будући да су БПЦ и ПОА нераскидљив део једне и исте цркве. Та црква ће помоћи и еклисиолошки неписменом приватном декану из Скопља, да не мантра између соломонских решења и њему непознате путеве.

Нико да не потцењује способност мислећих људи да лоцирају жабу. Време је да се коначно испуне речи песника, да људи треба да науче критички да размишљају о цркви, а не да буду учени од т.з. експерата, шта да размишљају!

Текст је објављен у дневним новинама „Слободен печат“, (28. децембар 2017.), у рубрици редовних колумни Епископа стобијског.

http://www.slobodenpecat.mk/kolumni/nema-tsrkva-bez-edinstvo-drugite-tsrkvi/

Минском прошла литија трезвености

3. јануара 2018. - 16:08

 

Дана 1. јануара, када се обиљежава мученик Бонифације, Минском је прошла литија трезвености. Литију је предводио шеф Координационог центра Бјелоруске православне цркве за борбу против наркоманије и алкохолизма, настојатељ храма посвећеног икони Мајке Божје «Неиспијена Чаша» протојереј Дионисије Пјасецки, пише  Pravoslavie.by.

Није случајно да првог дана нове година Црква обиљежава светитеља коме се хришћани моле за људе који страдају од алкохолне зависности. Они који су, међу њима, устали против ропства зелене змије, могу с Божјом помоћи и по молитвама мученика Бонифација, почети нови живот у трезвености, дати завјет да неће употребљавати никакав алкохол или наркотике. Завјет се даје на специјалном молебну који се једном годишње служи на тај дан у парохији храма Иконе Мајке Божје «Неиспијена Чаша» – казао је протојереј Дионисије Пјасецки.

Литија је прошла улицама Минска с молитвом за оне који страдају од болести алкохолизма и наркоманије и с проповиједањем трезвеног здравог начина живота.

Превод са руског: Марија Живковић

http://uoj.org.ua/novosti/v-mire/pravoslavnye-minska-proveli-krestnyy-khod-trezvosti-

У Нигериjи на Нову годину терористи упуцали више од 20 хришћана

3. јануара 2018. - 16:00

У нигеријској држави Риверс, на југу земље, група непознатих наоружаних људи напала је  парохијане који су се враћали из цркве. Погинуло је 21 лице, саопштава часопис  Premium Times, позивајући се на локалне власти.

Напад се десио у понедјељак, одмах послије поноћи, у насељеној области Омоку. Полиција није саопштила тачан број погинулих, али према подацима представника поморске администрације и агенција за безбједност земље Дакуку Питерсајда, жртва напада био је  21 човјек.
Представник полиције који је потврдио инцидент тешко да је могао да наведе тачан број убијених, јер, према његовим ријечима, неки се још налазе код куће или у болници рањени и могу подлегнути ранама.
Још ниједна радикална организација, која дјелује у региону, није преузела одговорност за масовно убиство. Како је навео Питерсајд, злочин је учињен у процесу борбе за превласт међу групама које се поклањају различитим божанствима.

У Нигерији је активан радикални исламски покрет «Боко Харам». Његови терористи иступају против западног модела образовања и  траже увођење шеријата по читавој земљи. Та групација стоји иза већине терористичких напада коју су извршени као одговор на војну кампању коју против терориста спроводе Нигер, Камерун и Чад.

превод са руског Марија Живковић

http://uoj.org.ua/novosti/v-mire/v-nigerii-v-novyy-god-boeviki-rasstrelyali-bolee-20-khristian

 

Приказ божићног, 268. броја „Светигоре“ – Загрлимо љубављу Божијом једни друге

3. јануара 2018. - 15:27

Мир Божји! Христос се роди! Ријечи „Загрлимо љубављу Божијом једни друге“ из бесједе коју је Његово високопреосвештенство архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије изговорио на Божић прошле године јесу срж и максима овог броја, јер је у њима садржан не само смисао Божића, него и нашег постојања. Те ријечи су увод у ново, 268. божићно издање Светигоре, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске. Одмах за њима слиједи бесједа „Љубав према ближњем“ свештеника Владимира Милутиновића. Затим се нижу текстови у духу празника: „Недеља по Божићу“, о праведном Јосифу протојереја Дејвида Мозера, „Божићно писмо“ Ивана Иљина, „Господ се зацари, у лепоту се обуче“ митрополита јарославског Јована,  „Христови  полажајници“ монахиње Олимпијаде Кадић.

Божић је породични празник и неколика текста у новом броју говоре о породици и породичним односима. Ђакон Никола Јанакос у катихетском огледу поставља питање „како разговарати са децом?“, игуман Нектарије Морозов говори о односима родитеља и дјеце „Љутња на родитеље – ко сноси кривицу?“, питајући се зашто је данас толико много старих родитеља усамљено? Епископ бруклински Николај пише о улози жене у Православној цркви. Примјер православној жени свакако је Пресвета Богородица. Сазнаћете нешто о њеној чудотворној Клисијарској икони Мајке Божије. Монахиња Корнелија Рис свједочи о једном чуду Свете Ксеније Петроградске у  Окланду „Знаш где да идеш!“. Ту је и житије светитеља који се празнује у предбожићним данима, „Мученичка смрт Светог Игњатија Богоносца“.

Ђакон Павле Љешковић бави се темом црквене умјетности, конкретно поезијом Св. Романа Мелода. У рубрици поезија заступљени су стихови Батрића Бабовића. У рубрици историја Нико Јовићевић пише о попу Ђоку Пејовићу, командиру са Грахова и дипломати.

Из репортаже ђакона Влада Јарамаза сазнаћете како је изгледала посјета митрополита Амфилохија Епархији буеносајреској и централно-јужноамеричкој. Ове године широм свијета одржане су прве прославе светог Мардарија Ускоковића, како каже теолог Александар Вујовић у тексту „За Цркву Христову и за светитеље Божије не постоје границе“. Једна таква прослава описана је у репортажи „Прослава Светог Мардарија Љешанско-либертивилског у Петрограду“.

Његово Блаженство архиепископ охридски и митрополит скопски г. Јован говорио је за Радио Светигору о недавним покушајима Македонске расколничке цркве да се стави под скут Бугарске патријаршије, што је часопис Светигора пренио у овом броју „Мајка Црква једино Српска православна црква“.

У новом броју дат је приказ књиге „Црквени живот у Црној Гори у 18. и 19. вијеку“ протојереја Слободана Бобана Јокића. У божићном помену под називом „Свједок безгробне војске“ налази се име новопочившег Владимира Никлановића. Др Драгица Бојовић у рубрици медицина подсјећа на корисне састојке цвекле.

На самом крају су хронике из свијета, помјесних цркава, отачаствене цркве и Митрополије црногорско-приморске, у оквиру којих је издвојен кратак животопис новог светитеља  Православне цркве, старца Јакова Цаликиса.

Чаробно божићно, а суштаствено истинско доимање свијета, Светигора допуњује другим дијелом апологетског текста Милана Церовине „Твоје је Слово све из ничега створило“, о дарвинистичком (случајном) еволуционизму као теорији, али не и научној истини.

 

М.Ж.