Реаговање поводом писања Дневних Новина о земљишту за изградњу цркве Свете Тројице у граду Ресистенцији

5. јануара 2018. - 22:21

У петак, 5. јануара 2018. године, у чланку који је потписао г. Жељко Вукмировић, имали смо прилику да прочитамо вијест са бомбастичним насловом: „Нема Црногорске земље за Амфилохија у Аргентини“! Но изгледа да је поменути новинар, ако се поменути господин уопште може назвати новинаром, имао извјесне визије у сновима, а на основу којих је написао поменути чланак. Неки би рекли: „што је баби мило, то јој се и снило“, али мени се чини да је овога пута баба сањала отворених очију, упињући се из пета да из аргентинских новости прочита баш оно што би вољела.

Наиме, сама вијест почиње невјeроватном тврдњом да је Српска Православна Црква покушала да се домогне земље из некаквог „насљеђа црногорских исељеника“ и то ни мање ни више него у Ла Монтенегрини! Неупућени читалац свакако не може знати да се поменута црногорска колонија налази тек неких 260 километара даље, те да земљиште за изградњу храма у Ресистенцији са црногорским исељеницима има везе исто колико и календар Маја са Јулијанским календаром. Али добро, ко ће кривити новинара што му се причинило да је Феликс Кодути рођен баш ту негдје у околини Пљеваља и да је освијестивши се и схвативши да није Србин, те да никакве везе нема са Митрополијом црногорско-приморском, једноставно одлучио да повуче одлуку о донацији тог земљишта. Истини за вољу, новинару се на тренутак могло причинити да нешто није у реду, јер како би то градоначелник Ресистенције могао поклањати нешто што није његово и што је под заштитом државе под именом „Пасео Феликс Кодути“, иако се земљиште које је донирано налази нешто даље и носи назив „Плазолета Кодути“, али ко да је важно да ли су карате или кравате, битно је забавити публику у Црној Гори!

Оно што је заиста импресивно у тексту г. Вукмировића је то да је Српска Православна Црква, преобучена у Митрополију црногорско-приморску, покушала да се на превару домогне црногорске земље у Аргентини, но све је то спријечено „додуше, прилично грађански, ништа религиозно“! Читаоцима је остало нејасно, да ли су се то Црногорци побунили против тираније СПЦ или су се грађани побунили, јер црква краде љуљашке и тобогане њиховој дјеци, прождирући зелене површине које припадају часним Црногорцима из племена Кодути или су се једноставно побунили против велике неправде коју трпе њихова браћа у Црној Гори, гдје Митрополија црногорско-приморска већ више од десет вијекова узурпира имовину тзв. ЦПЦ, која је регистрована недавне двијехиљадите године и то у централи Православља, полицијској станици на Цетињу! За крај сновиђења, уважени новинар је имао и визију из Барселоне у којој му је јављено да је СПЦ „под изузетним притиском аргентинских медија, али и реакцијом власти“ била принуђена да саопшти да одустаје од донације и градње цркве у провинцији Ћако! Наравно, та саопштења су тајна која ће изаћи на видјело кад тад и читав свијет ће знати да оно што је он написао истина и само истина, јер њему се тако снило, па макар и да није било.

А ево господине „новинаре“ и уважена јавности у Црној Гори – шта је истина. Господин Хорхе Капитанић је као градоначелник града Ресистенције поклонио терен за изградњу цркве Свете Тројице за све православне хришћане града Ресистенције, а њих има и Црногораца и Срба, и Украјинаца, и Грка, и Бугара… и сви су они, на неки начин, заступљени у одбору за изградњу тог Храма. Природно је да главни представник Цркве у том договору буде Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије. Тај чин је био општеприхваћен од свих наших исељеника који су изјавили да су њихови дједови и очеви одавно маштали да се изгради Православни храм у граду Ресистенцији.

Како је и сам изјавио, г. Капитанић је од својих људи из администрације добио информацију да са поменутим тереном (плацом) нема никаквих законских проблема. Међутим, однекуда после двије године процедуре преношења тог плаца на име новоосноване Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке, неко је реаговао и нашао да је тај плац породица Кодути донирала граду, али под извјесним условима, који нису у потпуности испоштовани. Људи (Аргентинци), а не наши исељеници како се покушава показати у тексту поменутог новинара, који су покренули то питање, такође су рекли да немају ништа против Цркве јер су и сами Хришћани, али да реагују јер сматрају да се нису испоштовале јасне законске процедуре. Дакле, десио се неспоразум унутар администрације града, који ће се, надамо се, брзо бити превазиђен и нико од актера ни у једној ријечи није због тога осудио Православну Цркву. Господин Капитанић је обећао да ће се убрзо разјаснити у чему је проблем и да ће се сам постарати да проблем буде ријешен на задовољство и мир свих заинтересованих страна. Нема дакле никаквог говора да је неко радио овдје против Православне Цркве и такође нема говора о томе да Епархија буеносаиреска и јужно-централноамеричка Српске Патријаршије којом администрира Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије одустаје од изградње Храма Свете Тројице у Ресистенцији. Очигледно је, на жалост, да је намјера поменутог новинара била, не да изнесе истините чињенице о поменутом догађају, него да и даље, заједно са својим истомишљеницима, продубљује вјерску и националну мржњу у нашем народу.

Намјесто, ако сам не зна или није стигао да се научи, да господин Вукмировић обиђе ових дана Црну Гору, гдје стотине хиљада православних грађана Црне Горе у својим храмовима са својим Митрополитом, епископима и свештеницима прослављају најрадоснији хришћански празник – Божић и од њих сазна чија је црквена имовина у Црној Гори, он јавно позива на пљачку и отимање имовине Православне Цркве у Црној Гори, што је незамисливо у сваком цивилизованом друштву, а што му је очигледно био једини мотив писања овог текста.

Нека нам свима Господ буде милостив у ове благе дане када славимо његово Рођење у тијелу и нека нам да свој мир и добру вољу: ”Слава на висини Богу и на земљи мир међу људима добра воља” како пјева једна црквена песма.

 

Протојереј Бранко Станишић, парох у провинцији Ћако

Епархија буеносаиреска и јужно-централноамеричка

Апел за одбрану Косова и Метохије

5. јануара 2018. - 16:16

Први пут у српској историји, надвила се опасност да српска рука потпише предају Косова и Метохије у туђе руке. У овом одсудном часу, ми долепотписани обраћамо се јавности и српским властима следећим захтевима:

неодговорном политиком, одобравањем Еулекса, измештањем дијалога о Косову и Метохији под окриље Европске уније, отпочињањем „техничког дијалога” и закључивањем и спровођењем неуставног Бриселског споразума, процес сецесије Косова и Метохије је добио забрињавајући замах. Тај процес се може и мора зауставити.

захтеви САД и најмоћнијих земаља ЕУ да Србија и Косово потпишу „правно обавезујући споразум“ и да се Србија сагласи да „Косово“ буде примљено у међународне организације, укључујући Уједињене нације, као и свака подела Косова и Метохије – неприхватљиви су и морају бити одбијени, једном за свагда.

–Садашње међународне околности су такве да до праведног решења није могуће доћи. Замрзнути конфликт (попут конфликта на Кипру и другде) је једина разумна одлука. Будући нараштаји неће бити најсрећнији ако им у наслеђе ово питање оставимо нерешено, али ће бити најнесрећнији ако и себе и њих заувек осрамотимо, одричући се Косова и Метохије, своје части и свог Јерусалима. То никад није учинио ни један народ. Пристајући на такав преседан Србија би смртно ранила себе и ударила срамни жиг на лице Срба, свих и свуда.

Разговоре са представницима Албанаца са Косова и Метохије ваља наставити, неорочено и неусловљено, под окриљем Савета безбедности УН, до коначног решења у складу са Уставом Републике Србије, Резолуцијом СБ УН 1244 и међународним правом. Питање Косова и Метохије се не може решити без пристанка Србије нити је ико може понизити, ако не понизи себе сама.

Заклетва дата на Јеванђељу приликом преузимања дужности, обавезује да се државни и национални интереси штите без обзира на опасности и уцене.Без Косова и Метохије или било којег дела своје територије, Србија не би била само осакаћена, већ и трајно поражена, као земља која је своју скупу судбину продала и поништила свој идентитет. Зна се да оно што се силом узме, може да се врати, али да оно што се поклони остаје изгубљено. Саглашавањем са отимањем и добровољним одрицањем од себе и своје основне земље, са највећим бројем својих Црквено-народних средњовековних Светих Споменика – Владарских, Патријарашких и Свенародних Задужбина – као и од дела сопственог народа, отпочело би незаустављиво пропадање и нестајање Србије, до коначног исписивања из историје.

митрополит црногорско-приморски Амфилохије

др Будимир Алексић

Радоје Андрић, новинар

Предраг Гага Антонијевић, редитељ

проф. др Слободан Антонић

проф. др Зоран Арсовић

епископ умировљени захумско- херцеговачки Атанасије

проф. др Синиша Атлагић

Драгомир Ацовић, архитекта

академик Данило Баста

Данило Бећковић, редитељ

академик Матија Бећковић

проф. др Владимир Божовић

Хаџи Петар Божовић,

глумац Снежана Божовић

проф. др Драгиша Бојовић

Синиша Боровић, генерал у пензији

проф. др Павле Ботић

проф. др Милан Брдар

проф. др Ђорђе Бубало

мр Жељко Будимир

проф. др Алекса Буха, академик АНУРС

Предраг Васиљевић, новинар

проф. др Слободан Владушић

проф. др Емил Влајки

Димитрије Војнов, књижевник

Никола Врзић, новинар

проф. др Наташа Вујисић Живковић

проф. др Игор Вуковић

проф. др Ђорђе Вуковић

др Слободан Вуковић, научни саветник

проф. др Дивна Вуксановић

Маринко Вучинић, публициста

проф. др Оливера Вучић, бивши судија Уставног суда Србије

проф. др Василије Гвозденовић

проф. др Јован Делић

проф. др Љубиша Деспотовић, научни саветник

проф. др Ирина Деретић

Драган Давидовић, директор Републичког секретаријата за вјере Републике Српске

Споменка Деретић, новинар

Слободан Деспот, књижевник

Биљана Диковић, новинар и песник

Ивана Димић, књижевник и драматург

др Јово Дробњак

Будимир Дубак, књижевник

проф. др Јован Б. Душанић

проф. др Александар Ђикић, председник Српског националног форума из Грачанице

Гојко Ђого, књижевник

Биљана Ђоровић, новинар

др Горан В. Ђорђевић, адвокат

др Мирослав Ђорђевић, начелник хирургије КБЦ Бежанијска коса

доц. др Далибор Ђукић

др Срећко Ђукић, бивши амбасадор

др Веселин Ђуретић

Милка Ђуретић

Новица Ђурић, књижевник др

Ђуро Ђурић

Слободан Ерић, главни уредник Геополитике

др Александар Живковић, лекар

Бранко М. Жујовић, новинар

протојереј ставрофор Слободан Зековић

Дејан Петар Златановић, уредник портала Србин.инфо

ђакон Ненад Илић

др Слободан Јанковић, научни сарадник

др Јован Јањић

академик Иван Јевтић

свештеник Радован Јевтић

епископ полошко-кумановски Јоаким

епископ будимљанско-никшићки Јоаникије

епископ славонски Јован

др Бојан Јовановић

доц. др Милош Јовановић

Миодраг Д. Јовановић, првак опере Народног позоришта

протојереј ставрофор Обрен Јовановић

Иван Јовић, редитељ

др Васиљ Јововић протојереј ставрофор

проф. др Димитрије Калезић

Весна Капор, књижевник

Владимир Кецмановић, књижевник

проф. др Ненад Кецмановић

викарни епископ диоклијски Кирило

Љубомир Кљакић, публициста

проф. др Микоња Кнежевић

проф. др Милош Ковић

Славка Којић, адвокат

проф. др Часлав Копривица

академик Василије Крестић

протојереј ставрофор Момчило Кривокапић

мр Славко Крстајић

доц. др Гордана Крцуновић

проф. др Душан Крцуновић

епископ шабачки Лаврентије

Александар Лазић, уредник портала Стање ствари

проф. др Горан Латиновић

проф. др Мило Ломпар

епископ новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин

доц. др Велимир Лукић

епископ западноамерички Максим

проф. др Марко Маловић

Никола Маловић, књижевник

проф. др Славица Манић

проф. др Срђан Маринковић

проф. др Ратко Марковић

Јован Маркуш, књижевник

Драган Маршићанин, бивши председник Народне скупштине Републике Србије

Дејан Мастиловић, издавач

доц. др Драга Мастиловић, декан Филозофског факултета у Источном Сарајеву

Јелена Иванишевић Пауновић, глумица и продуцент

игуман манастира Свети Архангели код Призрена Михаило

Љубинка Милинчић, новинар

Душан Милић, редитељ

др Драгиша Миловић, бивши председник општине Звечан

проф. др Дејан Мировић

проф. др Вера Миланковић

Милош Милојевић, новинар

проф. др Љубинко Милосављевић

др Александар Митић

др Сара Зорица Митић, лекар, књижевник и преводилац

протојереј ставрофор Драган Митровић

академик Драгослав Михаиловић

Бранимир Нешић, издавач

Желидраг Никчевић, књижевник

протојереј ставрофор Радомир Никчевић

Бошко Обрадовић, народни посланик

проф. др Слободан Орловић

академик Часлав Оцић

Александар Павић, политиколог

Бранко Павловић, адвокат

Марко Паљић, продуцент

протојереј ставрофор Радивоје Панић

проф. др Драго Перовић

протојереј ставрофор Гојко Перовић

проф. др Жарко Петковић

мр Михаило Петковић, сликар

проф. др Александар Петровић

академик Предраг Пипер

проф. др Валентина Питулић

проф. др Александар Поповић

др Милутин Поповић Захар

Александар Протић, продуцент и издавач

мр Синиша Радић

дипл.инж.ел. Рајко Радусиновић

Горан Радовановић, редитељ

протојереј Борис Радовић

Гојко Раичевић, уредник портала ИН4С

Марина Рајевић, новинар

др Александар Раковић, виши научни сарадник

протођакон др Љубомир Ранковић

проф. др Митра Рељић

доц. др Слободан Рељић

проф. др Бранислав Ристивојевић

Дејан Ристић, професор Богословије у Призрену

Милан Ружић, књижевник

Душан Савић, спортиста проф.

др Слободан Самарџић

проф. др Марко Секуловић

епископ Митрополије аустралијско- новозеландске Силуан

протођакон проф. др Прибислав Симић

Остоја Симетић, публициста

јереј др Милорад Средојевић

Игор Станковић, филмски дистрибутер

Радмила Стањевић, адвокат

проф. др Миломир Степић

проф. др Драган Н. Стојановић, бивши судија Уставног суда Србије

проф. др Јелица Стојановић

епископ рашко-призренски Теодосије

Теша Тешановић, новинар

доц. др Срђа Трифковић

Драган Филиповић, публициста

академик Коста Чавошки

проф. др Љиљана Чолић

протојереј ставрофор др Велибор Џомић

проф. др Богољуб Шијаковић

доц. др Марица Шљукић

проф. др Срђан Шљукић

Милош Шобајић, сликар

проф. др Мара Шћепановић

доц. др Небојша Шулетић

Извор: Портал ин4с

Видео: Божићна порука Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија 2017/18.

5. јануара 2018. - 12:51

Христос се роди!

Дивни су и чудесни божићни обичаји и пјесме свих хришћанских народа и пјесника Истока и Запада. Сви они, кад су прави, надахнути су црквеним пјесмама и службама заснованим на самом догађају Христовог Рођења у Витлејему од Пресвете Дјеве, предсказаним пророцима, посвједоченим пастирима, небесним анђелима, мудрацима са Истока, описаним Еванђелистима. Ево како, између осталог, пјева о том догађају пјесник Цркве Божје: Сионе торжествуј, Јерусалиме весели се; граде Христа Бога, прими Творца, смјештеног у пећини и јаслима; отворите ми врата и ушавши у њу, видјећу као младенца повијеног у пелене, Онога који на длану држи сву творевину… Па додаје пјесник: Беспочетни добија почетак и бестјелесни прима тијело; пећина смјешта у себе Онога који је Сведржитељ… Ново на земљи рађа нам се Дијете, Онај који је прије вијекова од Оца неизрециво засијао… Дјева доји, Онога који је хранитељ свих; у пећину се смјешта – несмјестиви… Творац постаје створење… Творца природе рађа Дјева, тијело од Ње прима неизрециви, да би обожио човјечанство…

Савремени човјек, међутим, у опасности је да тај догађај који потреса небо и земљу и којим се открива најдубљи смисао свега постојећег, а посебно човјека и човјечанства, претвори у комерцијални обичај. Онога кога је дубље и здраво људско памћење запамтило као Божић Бату, као Бога који је постао наш бата, брат и вјечни сабрат, подаривши човјековој природи, као Богочовјек, не само човјештво, него вјечно богочовјештво као мјеру човјековог савршенства, претвара у Дједа Мраза. Творац и дародавац вјечнога живота претвара се у старчића који дијели дјеци обичне дарове… Предвјечни Бог који рођењем од Дјеве постаје Дијете младо, обдарујући тиме не само дјецу него сво човјечанство – вјечном младошћу, своди се на трговчића и забавника дјечијег.

Тако бива у наше дане и са прослављавањем Нове године, такође везане од самог почетка за Божић, Христово Рођење. Онај који, како сам каже, ”све чини новим”, даривањем новог вјечног живота и вјечне радости, своди се на пролазно задовољство и радост, безвремени човјек постаје роб времена и ништавила, хљеба и игара…

Такође у свјетлости Христовог Рождества три основне земне, људске стварности, добијају вјечни смисао и значење. Те три стварности Црква Божја освећује и прославља управо уочи Божића као Дјетињци, Материце, и Оце. У свјетлости Богомладенца, Богомајке и небеског Оца, рођење дјетета, материнство и очинство земно, постаје свето тројство, светиња над светињама људског небоземног живота. Поставши Дијете ”најљепши између синова људских”, како га назива пророк Божји још прије Његовог Рођења, Он својим Рођењем освећује тајну сваког зачећа дјетета и рођења. Отуда сваки абортус – чедоморство, представља, не само човјекоубиство, него и христоубиство, богоубиство. Зато није случајно да је чедоморство озакоњено управо у временима атеизације људског рода. Отуда није чудо да се у тим истим временима празник мајке замјењује празновањем ”жене” (”даном жена”), тј. нечим безличним. Материнством, пак као богоматеринством Пресвете Дјеве, и сам Бог постаје наш ”Божић бата”, а кроз њега и свако дијете наш брат и вјечни сабрат. Као што је сва творевина Божја – радионица живота, тако, изнад свега, материнска утроба, утроба жене је створена да буде радионица живота тј. мајка и то радионица вјечног, бесмртног живота. Уништавањем природе око нас – лишавамо је њеног богоданог смисла; убијањем зачете дјеце, материна утроба се претвара у радионицу смрти.

Оно што је такође битно: у Рођењу од Пресвете Дјеве, спојена је дјевственост и материнство. Наиме, као што је предвјечно Рођење Бога, Јединородног Сина Божјег, било дјевствено, цјеломудрено, тако је и Његово тјелесно Рођење дјевствено. Тако су земаљско материнство и очинство, као тајна рођења за вјечност, одсјај тог небеског рођења и ”богоматеринства”. Божанско својство рађања постаје и својство људске природе. Полност, као и друга природна земна својства човјекова, није за вјечност (”који се удостојише добити онај вијек и васкрсење из мртвих нити се жене ни удају” /Лк. 20, 35/, по Христовој ријечи), она је само у функцији, као и сва природа, онога што је вјечно, рађања за вјечност. Тако је и Дјева Богородица, на небески начин постала мајка. Отуда и они који тјелесно не рађају, а рађају и рађају се духовно, постају очеви и мајке, по узору на Пресвету Дјеву. Многе дјевственике и дјевственике називамо очевима и мајкама. То значи да заиста мушко и женско, полност, нису вјечне категорије, у Царству небеском ”нема више мушког и женског… јер сте сви један ”човјек” у Христу Исусу” (Гал. 3, 28). У томе се састоји ”неистражено богатство Христово” и ”устројство тајне од вјечности сакривене у Богу, који је саздао све кроз Исуса Христа” (Еф. 3, 9), ”док не достигнемо сви у јединство вјере и познања Сина Божјега, у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове” (Еф. 4, 13). Све, дакле, извире и рађа се из ”Оца који је на небесима”, тј. из небеског очинства. Без Бога као Оца све је безлично, како у божанству, тако и у творевини. Отуда и људска природа, заснована само на тјелесности и природности, лишена је личносности, подвргнута пролазности и обезличењу, било да се ради о мушком или женском начелу или о ”трећем роду” о коме се данас безумно говори.

Није, дакле, ни мало случајно, што су обезбожене убице небеског очинства у XX вијеку постале оцеубице, матероубице и дјетеубице. Тако и данашњи хуманизам који се темељи на разоваплоћењу Бога Логоса, на његовом свођењу на ”деда мраза”, на одрицању од Њега као ”Божић бате”, дародавца вјечне богочовјечне младости, обоготворује дјетеубиство, матероубиство и оцеубиство, стремећи да уништи ово свето тројство, тј. дијете, мајку и оца, које је слика и образ небеског Бога Љубави, Оца и Сина и Духа Светога.

Њему Богу у Светој Тројици се клањајући, јављеном у личности Богомладенца, Дјетета младог Предвјечног Бога, загрлимо једни друге боголиким загрљајем и отпоздравимо ријечима вјере, наде и љубави: Ваистину се Христос Богочовјек роди!

Архиепископ цетињски
Митрополит црногорско-приморски
+АМФИЛОХИЈЕ
Егзарх свештеног трона пећког