Митрополит Амфилохије: Косово је жила куцавица Црне Горе и Србије, не само Србије

8. јануара 2018. - 20:12

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је данас да никоме не може да се преда Косово и Метохија, јер је Косово и Метохија жила куцавица Црне Горе и Србије.

„Косово је жила куцавица Црне Горе и Србије, не само Србије“, казао је Владика у манастиру Морача након Свете архијерејске литургије коју је служио поводом празника Сабор Пресвете Богородице.

Рекао је да је апел за одбрану Косова и Метохије, који ових дана нападају у београдским медијима писан због бриге за Косово и Метохију, а не против било кога.

Он је подсјетио да су 1943. године по инструкцијама Јосипа Броза црногорски комунисти Павле Јовићевић и Андрија Мугоша с Енвером Хоџом у Бујану договорили стварање албанске републике као једне од балканских социјалистичких република у чији састав је требала да уђе територија Косова и Метохије која је у том тренутку била под Мусолинијевом влашћу.

„Касније, након рата, Петар Стамболић је тој територији придодао дио Србије до Копаоника и сад они на основу тога тамо праве државу. А ови у Београду то прихватају. И сад смо ми који се томе противимо и у Црној Гори и у Србији као издајници, а они су као спасиоци. Нека им Бог да памети и разума. Не може се Косово и Метохија дати никоме“, закључио је Митрополит Амфилохије.

Рајо Војиновић

 

Реаговање: Истина која је разјарила Александра Вучића

8. јануара 2018. - 17:10

РЕАГОВАЊЕ АРХИЈЕРЕЈСКИХ ПРОТОПРЕЗВИТЕРА

МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ

8. јануар 2018. године

Ми, доље потписани Архијерејски протопрезвитери у Митрополији Црногорско-Приморској, јавно саопштавамо да, заједно са осталим свештенством и монаштвом, уопште нисмо изненађени божићном медијском хајком на Митрополита Црногорско-Приморског и Егзарха свештеног трона Пећког г. Амфилохија. Данас, први пут на овакав начин, стајемо у заштиту свог Архипастира, али прије свега због заштите своје Цркве која је, кроз личност Митрополита г. Амфилохија, безочно нападнута од најближих сарадника предсједника Србије Александра Вучића и то Николе Селаковића, Марка Ђурића, Зоране Михајловић и Александра Вулина.

Нема никакве потребе да бранимо Митрополита Амфилохија од најновијих напада на њега, јер нису ни први, а ни последњи. Слични напади су, познато је, обиљежили његову тродеценијску епископску и полувјековну свештеничку службу и никада до сада нисмо на овакав начин реаговали. Овим реаговањем заправо желимо да укажемо да је Митрополит Амфилохије својим ставом о односу према Косову и Метохији рекао истину која је разјарила Александра Вучића. Сигурни смо да митрополитова ријеч од које се као од грома тресе политички врх Србије није ни наручена, нити је опозициона, а ни политикантска, како неистинито тврди Марко Ђурић, него је искључиво пастирска ријеч егзарха Свештеног трона Пећког.

Митрополитова ријеч је иста и непромијењена од када је на колац набијен мученик Ђорђе Мартиновић из Горњег Ливча код Гњилана, од када су силоване монахиње по Косову и Метохији, од када је убијен Данило Милинчић, од паљења конака Пећке Патријаршије на Недељу Православља 1981. године, од када је писан Апел за заштиту српског народа и његових Светиња на Косову и Метохији 1982. године, од злочина терористичке ОВК и НАТО бомбардера над Србима и другима све до данас.

Уопште не споримо право сарадницима и гласноговорницима предсједника Вучића да критикују Митрополита Амфилохија због његове изјаве о односу режима у Београду према Косову и Метохији. Међутим, начин на који је то изведено и медијска хајка на Божић показују да је проблем много дубљи од једне митрополитове изјаве. Јер, познато је да овакве и сличне реакције само може да произведе истина коју је Митрополит Амфилохије рекао, а никако неистина.

Знамо и свједочимо да митрополитова, често пута и оштра ријеч, није упућена лично ни против кога него је искључиво изговорена за добро, за очување не само Косова и Метохије него и образа и угледа оних који доносе судбоносне одлуке у овом народу. Она није ни против албанског народа који масовно напушта простор Косова и Метохије, јер је већ годинама жртва владавине терориста који су постали политичари.

Да ли треба подсећати на оно што се упорно прећуткује или фалсификује, а то су још теже ријечи о издаји које је Митрополит Амфилохије упутио и непрестано упућује Милу Ђукановићу послије одлуке Владе Црне Горе да призна тзв. државу Косово и да се одрекне изворне Црне Горе Краља Николе и свих црногорских жртава за ослобођење Метохије од Турака 1912. године? Зар управо Митрополит Амфилохије, свештенство и вјерници нису били подвргнути сличном медијском каштиговању у Подгорици послије протеста због признања тзв. Косова од стране Владе Црне Горе? Зато нас данас забрињава то што су, како се види, и челници Србије кренули да спроводе дукљанско-монтенегрински приступ Косову и Метохији?

Од хајке на Митрополита и безбожних увреда Вучићевих сарадника, а посебно Николе Селаковића, битније је што се на овом примјеру показује интенција да се косовско-метохијско питање искључиво представи и решава као ”србијанско” или, зашто не рећи, београдскопашалучко, а не као свесрпско питање. Такође, показује се и да је била више него умјесна примједба Епископа бачког г. Иринеја о проблематичном појмовном одређењу „унутрашњег дијалога”.

Посебно је спорно што се то свето и свештено питање ове Цркве и њеног народа обезличава и релативизује у некаквом „унутрашњем дијалогу”, који је већ доживео катастрофу и неуспјех. Какав је то „унутрашњи дијалог” као ”најважнији политички акт предсједника Србије од његовог ступања на дужност” кад се свака ријеч која се не уклапа у међународне обавезе и интересе режима у Београду жигоше и прогони од стране најближих сарадника предсједника Србије као иницијатора „дијалога”. Никако не можемо да схватимо и прихватимо тако конципиран унутрашњи дијалог” о Косову и Метохији, који су одмах својски похвалили Еди Рама и Беџет Пацоли!

Поруку потпредсједнице Владе Србије Зоране Михајловић Митрополиту Амфилохију данас, као и сличну Патријарху Иринеју јуче, да „Амфилохије неће водити државну политику” схватамо и као пријетњу и сјутрашњу поруку нашој читавој Цркви, кад буде морала да свједочи свој један, једини, непромјенљиви, вјековни, светосавски и светолазаревски став о Косову и Метохији.

Наравно, ни Митрополиту Амфилохију, ни Патријарху Иринеју, а ни Цркви не припада право да воде државну политику, али им припада неотуђиво право да чувају образ Цркве и душу овога народа од сваког покушаја издаје Косова и Метохије и читавог српског народа. Ми, наравно, немамо амбицију и не можемо да утичемо на политику и одлуке Александра Вучића, али имамо право да у својој Цркви, којој служимо и чији идентитет чувамо и јединство свједочимо у Црној Гори, слободно, одговорно и јавно кажемо своју ријеч о Косову и Метохији, посебно кад је Вучић упутио јавни позив да свако изнесе своје размишљање о Косову Метохији. Та ријеч неће и не може бити угушена, нити ће Црква бити ућуткана без обзира на све нападе који долазе и који ће доћи.

Неућутно стојимо на становишту да је тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији непотребан и са могућим штетним посљедицама на које је са пастирском бригом указао Митрополит Амфилохије. Непоколебиво подржавамо очинску ријеч нашег Патријарха г. Иринеја да државници Србије не смију никада да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, а оно што се поклони некоме је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смију дозволити.

АРХИЈЕРЕЈСКИ ПРОТОПРЕЗВИТЕРИ

Цетињски Обрен Јовановић

Подгоричко-колашински Велибор Џомић

Подгоричко-даниловградски Драган Митровић

Барски Слободан Зековић

Будвански Борис Радовић

Бококоторски Момчило Кривокапић

Херцегновски Радомир Никчевић

Митрополит Амфилохије на Сабор Пресвете Богородице служиo Литургију у манастиру Морача

8. јануара 2018. - 18:00

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је на Сабор Пресвете Богородице, 8. јануара са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Морача.

У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да човјек, тек онда када завапи за да добије и оно небеско, ради чега је и створен, тек онда постаје вјечан и непролазан.

„Тек тада постаје, не биће које се распада него биће које васкрсава. Отуда и мошти светих“, рекао је он.

Митрополит црногорско-приморски се у бесједи запитао каква је то школа која дјецу лишава Бога.

„На тај начин те школе лишавају дјецу вјечне младости. Какве су то школе? Нису то школе. Васпитање је питање оним што је непролазно, што је вјечно. То је вјечна храна. А та вјечна храна, она се овдје дарује, у Цркви Божјој“, поручио је Митрополит Амфилохије.

Након Литургије, дјеца полазници вјеронауке из Колашина извела су празнични програм, а Владика им је подијелио божићне поклон пакетиће.

У манастирском конаку приређена је празнична трпеза хришћанске љубави.

Митрополит Амфилохије је након сабрања у манастиру Морача на гробљу Биљеге у свом родном селу Баре Радовића служио помен својим родитељима Ћиру и Милеви.

Рајо Војиновић

Фото: Јован Радовић

 

Божић свечано прослављен широм Митрополије: Неба дана без очињег вида, нити праве славе без Божића

8. јануара 2018. - 12:02

Бадњи дан и Божић у храму Светог Јована Владимира – Бар

 

Бадњи дан у Храму Светог Јована Владимира започео је Светом Литургијом којим је началствовао Протојерјеј Љубомир Јовановић, а саслуживали су Протојереј Ставрофор Слободан Зековић и Јереј Младен Томовић. Света Литургија је започела у 08:00 часова и присуствовао је немали број вјерника. Било би их знатно више, али се на Бадње јутро уноси бадњак у кућу и домаћини, који су тогa јутра били у бербу бадњака по околним брдима града Бара, бивају дочекивани од својих супруга, мајки, сестара. У 15:00 испред Саборног Храма Светог Јована Владимира одржано је паљење бадњака у којем је учествовао огроман број вјерника. За разлику од прошле године у којем нас је омело велико невријеме, ове године Господ нам је подарио одлично вријеме. Протојереј ставрофор Слободан Зековић заједно са Барским свештенством благословио је налагање бадњака. Бадњак су први положили представници Црмнице, а затим и сав вјерни народ. Пригодни говор одржао је Протојереј Ставрофор Слободан Зековић, затим и предсједник Црквене опшине Бар Дејан Ђуровић, а после њега и представник црмничана Гајо Јањевић из Овточића. Пригодни програм је изведен на платоу испред храма.
Божић је започео јутрењем у 07:00 часова, а затим и Светом Литургијом која је почела око 08.00 часова. Светом Литургијом је началствовао Протојереј Ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су Протојерјеј Љубомир Јовановић и Јереј Младен Томовић. Величанствено је било видјети огроман број вјерника који је напунио Храм. После дудгодневног поста причестио се велики прој вјерника и то из три путира. Протојерјеј Љубомир Јовановић прочитао је посланицу Патријарха Српског господина Иринеја, а отац Слободан је благословио присутни народ.

Дејан Вукић

Божић у Будви

 

Прослава божићних празника у организацији цркве Света Тројица из Будве је, као и сваке године, започела 5. јануара, одржавањем Божићног концерта хора „Свети Јевстатије Превлачки“. Био је то јубиларни, двадесети, божићни концерт будванског црквеног хора, који је недавно прославио и 20 година постојања. Концерт је одржан у сарадњи са ЈУ Музеји и галерије Будве, која је уступила просторије „Модерне галерије“гдје је концерт и одржан. Наступу хора је присуствовала бројна публика и тражило се мјесто више. Концерт је започео божићним тропаром, након којег је окупљене госте поздравио протојереј Борис Радовић, намјесник будвански. На програму су се нашле духовне и световне композиције, између осталих и „Тебе појем“ Јопија Харија, савременог финског композитора православне музике, те дјела Николе Ресановића „Пресвјатаја, Пречистаја“ и „Кад се време напуни“, на стихове светог владике Николаја. Од световних композиција  нарочито се истакла народна пјесма „Три девојке збор збориле“, у којој су солисти били Марија Лазаревић, Радмила Кнежевић, и Марија Миленковић.

Прослава Божића се наставила на Бадњи дан, и то, прво, одласком дјеце са вјеронауке у посјету манастиру Свете Тројице у Стањевићима, гдје су присуствовали служби и налагању бадњака, након чега су им подјељени пригодни божићни пакетићи.

У поподневним часовима организовано је и традиционално налагање бадњака испред цркве Света Тројица у Старом Граду, гдје су бадњаке налагали бројни мјештани, а служили су протојереј Борис Радовић, протојереј Петар Церовић, и ђакон Павле Љешковић.

Након налагања бадњака, дјеца с вјеронауке су одржала пригодан програм. Програм се састојао из божићних пјесама и рецитација, а приремио их је протојереј Борис Радовић

У 23:00 је одржано празнично јутрење, са Светом Литургијом у наставку, када се причестило скоро двјеста вјерника, а ништа мањи број је приступио Светом Причешћу и на Светој Литургији одржаној наредног јутра.

Празновање се наставило, одржавањем празничних Вечерњих служби и Светих Литургија у сва три дана прославе Божића, а 13. јануара у поноћ ће бити свечано прослављен и дочек Нове Године, служењем молебана за почетак године.

Драгана Николић

 

 

Прослава Божића у Црмници

Празник Рождества Христовог свечано је прослављен у Црмници. На Бадњи дан ујутро свету Литургију у манастиру Светих Мироносица у Дупилу служио је црмнички парох, јереј Слободан Лукић, а Након Литургије вршено је свечано налагање бадњака. Окупљена дјечица су увеличала радост овог празничног дана.

У навечерје празника Рождества Христовог, у 17 часова вршено је налагање бадњака испред саборног храма црмничке парохије, храма Успења Пресвете Богородице у Вирпазару, а након тога, у 19 часова налаган је бадњак и у манастиру Светог Николе у Брчелима. Поноћну Божићну Литургију у храму Успења Пресвете Богородице служио је јереј Слободан Лукић, а бројни сабрани вјерници су приступили Причешћу Светим Тијелом и Крвљу Господњом, а што посебно радује, велики број дјеце и младих сјединило се у Светој Чаши са Богомладенцем.

На Божић ујутро, у 8 часова служена је Света Литургија у манастиру Светог Николе у Брчелима. Евхаристијским сабрањем началствовао је настојатељ овог манастира, јеромонах Никон Кокотовић, уз саслужење настојатеља манастира Старчева Горица, јеромонаха Григорија Миленковића. Литургијска сабрања својим појањем уљепшала су сестринства манастира Покрова Пресвете Богородице у Брчелима и манастира Светих Мироносица у Дупилу.

С празником Рождества Господњег из Црмнице је послата порука мира и љубави, са молитвом Богомладенцу да укријепи народ Свој и да излије благослов Свој у срца и душе свих вјерних.

 

Божић у Даниловграду

На свијетли Божји дан Рођења Христовог вјерни народ даниловградски је узнио славу Богомладенцу Христу у саборном храму свете Текле.

Мноштву вјерних је предстојао пастир стада Христовог протојереј Жељко Ћалић, парох даниловградски и настојатељ нашег саборног храма. Химне Спаситељу свијета који дође међу нас, принијели су врли чланови Православног братства свети Арсеније. Након прочитаног одељка из светог Јеванђеља које повјествује о оваплоћењу Бога Логоса, отац Жељко је вјернима честитао празник и бесједио о данашњој наднебесној тајни доласка Христа у свијет.

Током службе је прочитана посланица Његовог Високопреосвештенства архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија.

Са неизмјерном радошћу, заједно са мудрацима и пастирима појући Христу, честитамо вам данашњи свијетли дан, поздравом вјечне радости:

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Видео: Божић у манастиру Стањевићи

 

 Божић у Зети

 

Прослављен Божић у парохији Голубовачкој, при храму Свете Петке. Светом Литугијом началствовао је јереј Младен Балаћ, који се након прочитаног одјељка из Светог Јеванђеља, обратио вјерном народу, да је овај дан посебан јер је Бог послао Сина својега, да спаси народ свој.   Тако и да се данас мирбожамо, као што наш поздрав каже„ Мир Божји Христос се роди“, јер се данас човјек помирио са Богом и тако ми, треба да се помиримо са својим ближњима, и да је ово дан када сви треба да будемо измирени и да се завађени помире, јер човјек без љубави је ништа. Такође, у наставку је прочитана Божићна посланица, нашег Високопреосвећеног Архиепископа и Митрополита-црногорско-приморског г.Г. Амфилохија. Велики број вјерника је приступио Светом Причешћу, и дјеци вјеронауке и осталој дјеци Зете уручени Божићни поклони. Такође, наша парохијанка Божидарка Никчевић, је прославила свој имендан. На крају Светог богослужења, сви вјерни су позвани у салу парохијског дома на послужење.

               Ненад Ковачевић

 фото: Миодраг Поповић

 

Божић у Цркви Светог Ђорђа

 

Славословље доласку на свет, Творцу све твари од Пренепорочне Дјеве, отпочело је још у сами освит Зоре Новога Дана – Светим Евхаристијским Богослужењем, којим је началствовао старешина храма Светог Ђорђа под Горицом – прота Велибор Џомић, архијерејски намесник подгоричко-колашински.

У овоме славословљу -приношењем бескрвне жртве Логосу све твари – саслуживали су му свештеници  храма под Горицом, негдашњи старешина његов протојереј-ставрофор Милун Фемић, те професор цетињске Богословије протојереј-ставрофор Драган Станишић, протојереј-ставрофор Милета Кљајевић, протојереј Јован Радовић и ђакон Иван Црногорчевић.

Ономе Који Је Дошао да живот Свој да за откуп многих, величање Наде спасења нашега, узношено је молитвама читаве Цркве, Тела Његовог.

Отац Јован Радовић пред Сабором Светих прочитао је Божићну посланицу за 2018.г. Његове Светости Патријарха српског, г- дина Иринеја.

Ономе Који није имао где Главе склонити а кога је пећина витлејемска царски дочекала, највише су се обрадовала деца; јер не беше могуће да остане не препознат од сличних Њему.

Најмлађи парохијани Цркве Светог Ђорђа добили су Божићне пакетиће од својих свештенослужитеља пред Престолом Новорођеног.

И као што се збирамо око Трпезе Његове, примајући То Најсветије Тело и Крв, заједничарење Њиме и у Њему – продужено је  празничним расположењем, верног народа и овог божићног  јануара у Подгорици.

Елза Бибић

Прослава Божића у Кутима код Херцег Новог

 

Прослава Христовог рођења у Кутима почела је Св.Литургијом на Бадњи дан, на којој се причестило готово 100 вјерникa.

На налагању Бадњака испред цркве Свете Тројице учествовало је неколико стотина вjерника уз појање чланова школе вјеронауке из Кута.Света Божићна Литургија служена је у цркви Свете Тројицe са почетком у 09:00 часова.

На Св.Литургији причестило се преко 200 вјерника, а за ученике школе вјеронауке и сву присутнy дјецу подјељено је 100  Божићних пакетића. Други дан Божића, на празник Сабора Пресвете Богородице,  Св. Литургију са почетком у 09:00 часова је служио ректор  цетињске Богословије  протојереј-ставрофор Гојко Перовић.

 

Игор Пешикан

Божић у Баошићима

И ове године су у Баошићима при храму Св. Николе, Бадњи дан и Божић прослављени су свечано уз традиционално ложење бадњака и служење божићне поноћне Литургије на којој се причестио већи број вјерника, а међу њима и мале дјеце.

Рождество Христово прослављено у Богетићима

Празник Рождества Христовог свечано је и ове године прослављен у Саборном пјешивачком храму Светог Георгија у Богетићима, благосиљањем бадњака и служењем поноћне свете литургије.
Благосиљање бадњака обављено је на платоу испред храма, гдје су бадњаке донијели мјештани из пјешивачких села.
Бадњаке је освештао надлежни парох свештеник Радмио Чизмовић.
У поноћ је о. Радмио служио божићну литургију у храму Светог Георгија. После прочитаног Светог Јеванђеља сабраним се ријечима бесједе обратио о. Радмио говорећи о значају Рођења Христовог за нас и наше спасење.
У току службе прочитане су и божићне посланице Његове Светости Патријарха српског Иринеја и Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија.
Сви који су били на литургији причестили су се Светим даровима Тијела и Крви Христове.
Литургији су присуствовали бројни вјерници из Пјешиваца, Никшића, као и монаси из манастира Острог.
После литургије о. Радмио је дјечици подијелио божићне поклон пакетиће а потом су се сви послужили послужењем које је припремио мјесни црквени одбор.

Александар Вујовић

Божић на Каменарима

Свечано и празнично ,као што и доликује Рождеству Христовом,у цркви Св.Недјеље у Јошици- Каменарима прослављен је овај празник. Славље је почело вечерњим богослужењем,а након тога ,у црквеној порти услиједило је налагање бадњака. Иначе на овај дан,поред надлежног пароха, о.Небојше Вуловића,на налагању бадњка и вечерњиј служби долазе свештеници из сусједне двије парохије,па су тако и ове године ту били прот.ставрофор Предраг Видаковић,парох бијељски и јереј Шпиро Живковић,морињски парох.
Након налагања бадњака,дјеца,полазници школе вјеронауке,изговарли се пригодне здравице у славу и част Бадњег дана и Божића. За Божић, Свету литургију која је почела у поноћ, у препуном храму служио је о.Небојша, надлежни парох,уз молитвебо појање црквеног хора „ Рождество“ из Бијеле,а након литургије у парохијском дому за све присутне приређена је трпеза љубави.

Божић у Бијелој

И ове године, Божић је свечано прослављен у парохији Бјељско-крушевичкој уз присуство великог броја вјерника.

На Бадњи дан служено је празнично вечерње у храму Полагања ризе пресвете Богородице у бјељској Вали, након које је извршено благосиљање и налагање бадњака у препуној порти овог древног храма који вјековима сабира побожни народ овог краја. Након налагања, пригодном бесједом се вјернима обратио протојереј – ставрофор Предраг Видаковић благодарећи им што су се окупили у толиком броју, нарочито млађим житељима Бијеле и околних мјеста. Одржан је и пригодан програм уз учешће црквеног хора Рождество и полазника школе вјеронауке из Бијеле које води вјероучитељ јереј Небојша Вуловић.

Божићно јутрење је служено на Бјељским Крушевицама, у цркви Светог Архангела Михаила што представља вишедеценијску традицију. Свечана божићна Литургија служена је у храму Полагања ризе пресвете Богородице коју је служио парох бјељско-крушевички отац Предраг Видаковић.

Драгомир Видаковић

 

Прослава Бадњег дана и Божића у Епархији буеоносајреској и јужно-централноамеричкој

8. јануара 2018. - 11:30

Налагањем бадњака и Литургијом, верници и свештенство Српске православне цркве прославили су Бадње вече и Божић у цркви Рођења Богородице у престоници Аргентине Буенос Ајресу.

Најрадоснији хришћански празник по јулијанском каледнару обележен је и у осталим парохијама епархије Буеносаиреске и Јужноцентрално Америчке – у аргентинским градовима Маћагају, Венадо Туерту и Генерал Мадриаги, у три парохије у Ресифеу и две у Кампинасу у Бразилу, у Каракасу и у Маракају у Венецуели, у Гвајакилу у Еквадору, у Сантјагу у Чилеу, у граду Медељину у Колумбији као и у једној парохији у Гватемали.Како је за “Блиц” изјавио диоклијски епископ Кирило (Бојовић) из епархије

Буеносаиреске и Јужноцентрално Америчке, која је основана 2011. године и обухвата целу Јужну и Централну Америку осим Мексика, очекује се добар одазив верника у главном граду Аргентине.

– Припремамо се да и ове године прославимо Божић и Нову годину по нашем јулијанском календару. Ове године имамо ту лепу околност да Божић пада у недељу тако да очекујемо да људи масовно приме учешћа у традиционалном налагању Бадњака у суботу увече и наравно у Божићној литургији у недељу 7. јануара, најавио је за “Блиц” уочи Бадњег дана епископ Кирило.

Према његовим речима, у Буенос Ајресу има око пар хиљада православних људи нашег порекла.

 


– Међутим, у читавој Аргентини се ради о десетинама хиљада. Они су углавном дошли у Аргентину крајем 19. века, затим између два рата и после Другог светског рата. Разлози за њихову миграцију су углавном били или бекство од сиромаштва или бекство од ратних сукоба. Наша Црква се бави првенствено људима нашег порекла али смо отворени за све оне који траже истину православне вере и у том смислу нашу Цркву посећује и много људи који нису нашег порекла. Напоменућу да су наше парохије у Еквадору, Колумбији, Бразилу и Гватемали већином састављене од месног становништва пошто је тамо наших људи мало – објашњава епископ Кирило.


Он каже да се у аргентинском граду Генерал Мадриага негује леп обичај традиционалног слављења Српске Нове године уочи 14. јануара где се сваке године окупи близу пет стотина људи. Но, православни верници на овом удаљеном континенту негују и друге обичаје Српске православне цркве.

– Наши људи ни овде нису заборавили обичај своје крсне славе, и црква се стара да их стално подсећа на тај обичај. Црквене службе на велике празнике су добро посећене. Тако на Васкрс као највећи празник имамо у свим поменутим парохијама по неколико стотина верника, што је за овдашње прилике велики број, напомиње Кирило.

На тлу Јужне Америке, по неким релевантним подацима, исељеника који имају српско или црногорско порекло има око 60.000.

– Већина од њих се налази у Аргентини, мада наших исељеника има и на тлу Венецуеле, Бразила, Чилеа, Перуа, и других држава Јужне и Средње Америке. У току векова наши људи су се мешали са месним становништвом тако да је данас врло мали број оних за које можемо рећи да су “чисти” Балканци. Што се тиче Аргентине, Српска Православна Црква има за сада четири храма – два у Буенос Ајресу и по један у Маћагају и Венадо Туерту а планира се изградња новог Храма Свете Тројице у граду Ресистенција, каже епископ Кирило.

Свештенство у Јужној Америци

У Буенос Ајресу је седиште епархије где живи диоклијски епископ Кирило. Он је викарни епископ, то јест заменик архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорско Приморског Амфилохија. Ту у Аргентини је још и јеромонах Серафим и јерођакон Давид као и монахиња Лидија. Игуман Давид је у граду Ла Плата и два парохијска свештеника – отац Стефан Јовановић и отац Миленко Ралевић. Игуман Давид и отац Стефан су рођени Аргентинци иако имају наше порекло.

– У Бразилу имамо четири свештеника, то су Алексис, Жаиро Рафаило и Марко, и једног игумана Педра. Само је Марко Србин а остали су Бразилци. У Венецуели имамо једног архимандрита Евстатија Аздејковића и једног свештеника оца Павла. Отац Павле је из Венецуеле. У Еквадору служи један архимандрит Рафаило Ћепрњић.

У Колумбији имамо једног јеромонаха Симеона који је Колумбијац.

У Чилеу служи наш свештеник отац Душан Мијаловић. Архимандрит Агапит из наше Цркве (рус пореклом) оснива мушки манастир на југу Чилеа, каже епископ Кирило.

Први мисионар свештеник Радојица Поповић из Бјелопавлића

Крајем 19. века на тло Јужне Америке почели су да долазе први исељеници са подручја српских земаља и балкана. Срби и Црногорци заједно са православним Русима и Грцима уз финансијску помоћ руског цара Николаја Романова успели су да изграде, крајем 19. и почетком 20. века, леп Храм Свете Тројице у руском стилу у Буенос Аиресу који и данас постоји.

-Међутим први стални мисионар наше Српске православне цркве у Аргентини био је свештеник Радојица Поповић родом из Бјелопавлића, којег је послао у ту мисију патријарх Гаврило Дожић после другог свјетског рата. Отац Радојица је часно послужио Богу и роду у Аргентини све до своје смрти 1960 године. После његове смрти, на жалост, 30 година наша црква није имала свештеника у Аргентини. Међутим и у том периоду црквени живот није замро и наши људи се обараћају за помоћ у црквеним обредима руским свештеницима. Такође су успели да у том периоду изграде једну зграду са салоном за народ и једним параклисом унутар тог здања који је посвећен Светом Сави првом архиепископу српском. То здање и данас постоји али је у доста лошем стању и врши се његова реконструкција, објашњава Кирило.

– Ова мисија би била немогућа без помоћи добрих људи дародаваца који материјално помажу нашу мисију. Највећи терет издржавања свештенства и монаштва у нашој мисији носи на себе Митрополија Црногорско Приморска и манастир Острог, а помажу нам значајно и епархије СПЦ из Северне Америке и Канаде, као и многи појединци који су нам приложили значајна средства. Помажу наравно и људи верници који живе на овим просторима али због економске кризе у земљама Јужне и Средње Америке они то нису у могућности у великој мјери.

Овом приликом позивам све људе добре воље да помогну материјално или молитвено нашу мисију, објашњава епископ Кирило.

Епископ диоклијски Кирило је викар архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорско Приморског Амфилохија И у Јужној Америци је од краја 2014 године.

-Прво сам дошао као архимандрит а онда сам на предлог Митрополита Амфилохија од стране Сабора СПЦ на челу са његовом светошту Патриајрхом Иринејом хиротонисан и за викарног епископа 2016 године. Основно ми је задужење да замјењујем Митрополита Амфилохија у Новој Епархији СПЦ кој је основана 2011 године и зове се епархија Буеносаиреска и јужноцентрално Америчка, објашњава Кирило.

Извор: Блиц

Празник Рођења Христовог свечано  прослављен у цркви и манастиру Светог Николе у Маћагају

 

У суботу увече 6. јануара 2018.године, служено је празнично бденије са налагањем бадњака и света Литургија у част рођења Христовог. Литургију је служио протојереј Бранко Станишић, а за певницом је била настојатељици манастира Светог Николе, монахиња Марија (Оливеира), којој су помагали искушеница Ангелина и чланови парохијско-манастирског хора.

Свештенику Бранку су прислуживали ипођакон г. Василије Вулековић – Гарсија и чтец ове парохије, г. Александар Миловић. Више од стотину верника је учествовало у богослужењу, а велики број њих се и Причестио. Светом Тајном Миропомазања примљени су у Православну Цркву: Роберто- Вид, Лусијано- Сантијаго и Јонатан Павићевић . Током Литургије је прочитана посланица Његове Светости Патријарха Српскога. Г.Иринеја, а затим је славље настављено  у парохијској сали до дубоко у ноћ.

Захваљујући прилогу господина Хуста Ивановића, припремљена је и празнична трпеза за све придошле. Посебну захвалност за припрему празничног славља дугујемо мати Марији ( Оливеира) и сестринству манастира Светог Николе,  госпођи Мабел Ђукановић, као и г.Хорхеу Вулековићу који је поклонио  уређај за озвучење парохијске сале.

Извештај доставља,

Протојереј Бранко Станишић

 

Парохија при Храму Св. Архангела Михаила, Венадо Туерто, пров. Санта Фе

 

Празник Рођења Христовог је молитвено прослављен и у Храму Светог Архангела Михаила у граду Венадо Туерто. Након вишегодишње паузе, Божићна радост је отпочела вечерњим богослужењем уз присуство не малог броја вјерног народа из Венадоа, Ариаса, Колона… Служио је отац Стефан Јовановић, који је вјерне подсјетио на значај Празника, и обичај налагања Бадњака, коме се приступило одмах након богослужења у порти Храма. Примивши благослов од свог пароха, презвитера Миленка Ралевића, досељеничке породице Гвозденовић, Симоновић, Рогановић, Марковић, Брајушковић и остали, принијели су Бадњаке. Отац Миленко их је поучио да исти овакав огањ на Цетињу, у Никшићу, Београду, Бањалуци загријава душу хришћанску и позива на молитву, јер „обичај без Истине је само пуста фраза“ по ријечима Св. Кипријана Картагенског, а та Истина је Христос. „Битно је да смо добри људи; још битније да знамо ко смо, шта смо, и одакле потичемо, чувајући обичаје; а најбитније да смо Христови, да Њему хрлимо, да Га препознамо као што он нас познаје од утробе материне, а то је могуће само у Литургији као централном акту Цркве.“ Отац Миленко је додао да је неопходно припремити се за сјутрашњи Празник јер „идемо у кућу где Марија Дјева пјева успаванку Богомладенцу. Дођимо како приличи овом спасоносном догађају.“

Презвитера Маја је приганицама присутне подсјетила на традиционалне црногорске укусе, а вјерни су најтоплијом добродошлицом пожељели лијеп и угодан боравак новопридошлом „попу и попадији“ који након 60 година долазе да живе у Венадо Туерто.

На сам Празник Рођења Христовог, одслужена је Литургија на којој се причестило преко 20 душа. Предстојатељ Сабрања био је надлежни парох, презвитер Миленко, а саслуживао је секретар Епархије буенос-аиреске и јужно-централно америчке отац Естебан (Јовановић). У Олтару им је помагао Хорхе (Ђуро) Брајушковић, а појала је пјевница Храма Св. Архангела Михаила. Началствујушчи је пожелио да Празник Рођења Христовог буде истовремено и рођење, обновљење литургијског живота у овој парохији. На Великом Входу су поменути јунаци мојковачке битке пали за слободу српског рода, а након Благодарења је одслужен и помен Емилији Звицер и Данијелу Кнежевићу. Славље је настављено уз трпезу љубави у породичном дому Митра Гвозденовића, а уз пјесму и приповиједање о црногорској традицији и обичајима.

МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Презвитер Миленко Ралевић

 

Прослава Божића у Кампинасу

 

На дан Рождества Господа Нашега Исуса Христа, у Кампинасу је служена Света Божићна Литургија у присуству 50 верника: Срба,Бразилаца, Руса и Бугара. Литургију је служио надлежни парох, јереј Марко Обрадовић уз појање хора на српском, црквено-словенском, грчком и португалском језику. Верни народ је пристигао из држава: Сао Паола, Минас Жераиса и Рио де Жанеира. Ово је четврта година да се служи Света Божићна Литургија у овом делу Бразила. Након Литургије организован је свечани Божићни ручак са ломљењем Чеснице. Ове године срећне руке била је  Летиција Бокигљери.

 

                                                                                                          Свештеник Марко Обрадовић

Прва прослава Божића у Републици Доминикани

Ове године је први пут прослављено Рождество Христово у Пунта Кани, Република Доминикана, где живи пар десетина наших који воде порекло из република бивше СФРЈ али и бившег СССР-а.
По благослову Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја од кога је и постављен поред Венецуеле и на ову мисионарску парохију, архимандрит др Евстатије Аздејковић је служио већ 31. децембра 2017. године, и такође на дан Рождества Христовог.
Бадње вече у друштву наших младих који живе у овом чувеном летовалишту је традиционално по свим народним обичајима прослављено и обележено у дому наше сестре Ирене Морачић која и ако млада девојка Српкиња у овој туђини потрудила се да нас све угости по традицији Бадње вечери где су домаћи гости били без речи на богатсво традиције, трпезе и укуса. Већ позната чињеница да немамо богослужбено место, отац архимандрит је искористио прилику освећења новосаграђеног тржног комплекса да у њему и одслужи свету Литургију са осталом нашом православном браћом који су се причестили Светим Тајнама Христовим на освећење душе и тјела у овој далекој земљи и туђој православној философији живота. Литургија је служена у тржном копмлексу Булевар Центар чији је власник угледни пословни човек Драгослав Илић родом из Ниша који је и скоро обећао да ће се потрудити да помогне у донирању око куповине земље ради изградње Храма светог Преображења Господњег у овој далекој земљи. После антифона архимандрит је тумачио присутнима тропар Божића и смисао Звјезде коју су следили Мудраци, нагласивши да су ти мудраци били астролози и да је Божић дан када је астрологија изгубила смисао потврдивши то и данашњим Јевањђељем где се јасно указује да се астрологија поклонила Богомладенцу Христу пред којим је изгубила свој смисао, те да се данашњи човек из ропства астрологије избавља слободом у Христу. Такође је нагласио да је религија заиста опијум за ограничене људе, јер само онај ко није у стању да спозна веру у Бога може да робује неким лажним традицијама и сл. Православна вера је вера философије узвишеног вечнога живота, али се ипак не наслеђује ни од оца, ни мајке нити од било кога већ се Бог у Светој Тројици у православној вери спознаје лично, преко подвига и молитве. После свете Литургије уследила је трпеза љубави.

Архимандрит др Евстатије Аздејковић

Божић у Венецуели

Рождество Христово је прослављено у Боливарској Републици Венецуели поред свакодневних проблема који већ пар година су обавезан саставни део зивота грађана ове земље. Санкције и економски рат који се води против ове земље од стране светских моћника, свакодневно односи многе животе и угрожава већ нарушено здравље многих њених становника. Божићна седмица је прослављена ипак поред свега у потпуном > литургијском циклусу.
На Бадњи дан је презвитер Павле Пења служио литургију у Каракасу где се већина присутних причестила Светим
тајнама Христовим. У бесједи на Бадњи дан је презвитер Павле беседио о битности очувања чистоте вере православне и
свим искушењима данашњег човека поготову у овој земљи где се искушења умножавају невероватном брзином против сваког
човека. На Божић презвитер Павле је служио у Маракају где је после Јевањђељске беседе прочитао посланицу Патријарха Иринеја.

Презвитер Павле Пења

ФОТО: Прослава Божића у Аргентини и Бразилу

 

Божић 2018. у Сантјагo де Чилеу

 

И ове године, већ шести пут од свог настанка, парохија Светог Николаја Жичког у Сантјаго де Чилеу свечано је прославила Рођење Христово. Прослава се одвијала у цркви Свете Тројице и Казанске иконе Божије Мајке Руске православне заграничне цркве.

На Бадњи дан ујутру парох Душан Михајловић служио је вечерњу са литургијом, а истог дана увече, у 21:00, почело је Свеноћно бдење са Великим повечерјем, а одмах затим у поноћ, Божићна литургија.

Богослужењима је присуствовао већи број верника из српске и руске дијаспоре, као и православни Чилеанци. Током богослужења појало се на црквено-словенском, српском, шпанском и грчком језику.
У току обе литургије О.Душан прочитао је Божићни посланицу Српске православне цркве, посланицу преосвећеног епископа Јована Каракаског и Јужноамеричког РПЗЦ, као и посланицу високопреосвећеног Игњатија, митрополита Аргентинског и Јужноамеричког МП РПЦ.

После поноћне литургије Божићно славље је настављено уз пригодно послужење у парохијској сали све до раних јутарњих часова.

 

Фото: Елена Лањина

 

 

Црква је народ – Радост Бадњег дана на мјесту будућег храма Светог Василија у подгоричком насељу Коник

8. јануара 2018. - 12:14

На Бадњи дан, са почетком у 16 часова, обављено је освештање и налагање бадњака у подгоричком насељу Коник.

На мјесту некадашње пијаце, а сада мјесту гдје по вољи, жељи али и потреби тамошњих житеља треба да се отпочне са градњом храма посвећеног Светом Василију Острошком Чудотворцу окупило се више од хиљаду становника овога подгоричког насеља.

Ово је иначе прво налагање бадњака обављено у овоме дијелу града.

Парох конички протојереј Мирчета Шљиванчанин се свима сабранима обратио поздравним словом, током којег је изразио радост поводом толико великог броја присутних житеља овог насеља. Он је у свом обраћању истакао важност и битност градње и постојања православног Храма у овоме насељу, будући да је то реална потреба житеља овог растућег дијела града.

Он је изразио наду да ће градске општинске власти имати слуха за почетак, заокруживање и окончање градње једног таквог храма.
Отац Мирчета је између осталог нагласио љепоту прослављања Бадњег дана, кроз заједништво, саборност, љубав али и припрему за предстојећи празник Рождества Христовог – Божић те је пренио свима присутнима благослов Високопреосвећеног Митрополита г. Амфилохија, пожељевши свима сваку срећу здравље и напредак у њиховим породицама и домовима.

Бадњаке је благословио старјешина Саборног храма у Подгорици протојереј – ставрофор Драган Митровић са свештеницима : Далибором Милаковићем, Предрагом Шћепановићем и Бранком Вујачићем.

Борис Мусић

Протојереј-ставрофор доц. др Велибор Џомић у интервјуу за Дан: Жив је Бог и жива је душа овога народа

8. јануара 2018. - 11:04

Вје­ру­јем да ће пред­сјед­ник Бо­шњач­ке стран­ке Ра­фет Ху­со­вић опет про­ла­зи­ти по­ред Са­хат ку­ле, као што је то чи­нио при­је ње­не ре­ста­у­ра­ци­је, по­ру­чио је ко­ор­ди­на­тор Прав­ног са­вје­та и ар­хи­је­реј­ски на­мје­сник под­го­рич­ко-ко­ла­шин­ски у Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској (МЦП), про­то­је­реј-ста­вро­фор Ве­ли­бор Џо­мић. Он је у ин­тер­вјуу за дневни лист Дан ка­зао да је цр­кво­фо­би­ја ко­ју су под­сти­ца­ли и про­па­ги­ра­ли не­ки др­жав­ни слу­жбе­ни­ци дје­ло­ва­ла отре­жњу­ју­ће на љу­де, али да се Цр­ква вра­ти­ла свом пра­во­слав­ном исто­риј­ском из­во­ри­шту по­сли­је ви­ше­де­це­ниј­ског др­жав­ног ате­и­зма.

  • Да ли сте за­до­вољ­ни по­ло­жа­јем ко­ји у Цр­ној Го­ри има­ју Ми­тро­по­ли­ја цр­но­гор­ско-при­мор­ска и епар­хи­је Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве?

Отац Велибор: Цр­ква уви­јек има дви­је вр­сте по­ло­жа­ја: у дру­штву и у др­жа­ви. Не­ки­ма ни­је ја­сно да то ни­је­су иден­тич­ни пој­мо­ви, јер је дру­штво ши­ри по­јам од др­жа­ве, а др­жа­ва је са­мо јед­на од дру­штве­них ка­те­го­ри­ја. Кад се го­во­ри о по­ло­жа­ју Ми­тро­по­ли­је и оста­лих епар­хи­ја Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве у цр­но­гор­ском дру­штву, мо­рам да ка­жем да сам за­до­во­љан. Пр­вен­стве­но због то­га што је пра­во­слав­на Цр­на Го­ра ду­хов­но об­но­вље­на и вра­ће­на свом пра­во­слав­ном исто­риј­ском из­во­ри­шту по­сли­је ви­ше­де­це­ниј­ског др­жав­ног ате­и­зма. У то ско­ро ни­ко ни­је вје­ро­вао при­је са­мо 30 го­ди­на. Ми­сли­ли су да је Цр­ква уни­ште­на то­ли­ко да се ни­ка­да не­ће опо­ра­ви­ти. Али, жив је Бог и жи­ва је ду­ша ово­га на­ро­да. То свје­до­че и сто­ти­не хи­ља­да пра­во­слав­них вјер­ни­ка у хра­мо­ви­ма у ове бла­ге бо­жић­не да­не.

С дру­ге стра­не, ни­је­сам за­до­во­љан прав­ним по­ло­жа­јем Цр­кве у др­жа­ви. Ни­је не­по­зна­то, а мно­го пу­та сам јав­но ре­као да по­сто­ји мно­го про­бле­ма у по­гле­ду прав­ног по­ло­жа­ја на­ше Цр­кве и од­но­са пред­став­ни­ка др­жав­них ор­га­на пре­ма њој. Цр­кво­фо­би­ја ко­ју су под­сти­ца­ли и про­па­ги­ра­ли не­ки др­жав­ни чи­нов­ни­ци ђе­ло­ва­ла је отре­жњу­ју­ће на љу­де и то је чи­ње­ни­ца.

Ме­ђу­тим, же­ле­ћи да у овим бо­жић­ним да­ни­ма из­го­во­рим бла­гу ри­јеч мо­рам да ка­жем да ипак као вјер­ни­ци и све­ште­ни­ци у Цр­ној Го­ри има­мо сло­бо­ду и то је, вје­руј­те, за Цр­кву у сва­ком ре­жи­му и вре­ме­ну нај­ва­жни­је. Исти­на је да је бо­ље за дру­штво кад по­сто­ји са­гла­сје, сим­фо­ни­ја Цр­кве и др­жа­ве при че­му Цр­ква оста­је Цр­ква, а др­жа­ва оста­је др­жа­ва. Али, ипак је нај­ва­жни­ја сло­бо­да.

  • Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што до да­нас ни­је пот­пи­сан те­мељ­ни уго­вор Вла­де и СПЦ, као што је то ура­ђе­но са пред­став­ни­ци­ма дру­гих вјер­ских за­јед­ни­ца у Цр­ној Го­ри? Шта је пре­ма Ва­шем ми­шље­њу глав­ни раз­лог за то?

Отац Велибор: То ни­је до­бро при­је све­га за др­жа­ву и раз­ло­ге ви­дим у иде­о­ло­шкој и по­ли­тич­кој, а не прав­ној и вјер­ској сфе­ри. Као чо­вјек ко­ји се на­уч­но ба­ви др­жав­но-цр­кве­ним пра­вом, за­го­ва­рам уго­вор­ни мо­дел ре­гу­ли­са­ња од­но­са из­ме­ђу Цр­кве и др­жа­ве. Али, по­зна­то је да сам кри­ти­ко­вао те ак­те Лук­ши­ће­ве вла­де упра­во због то­га што су у нај­ве­ћем ди­је­лу не­при­мјен­љи­ви у по­сто­је­ћем прав­ном си­сте­му Цр­не Го­ре и што про­цес ни­је за­вр­шен. Ти уго­во­ри су, на­жа­лост, оста­ли мр­тво сло­во на па­пи­ру, а то је по­твр­дио и На­црт за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти. Не­ки ми ни­је­су вје­ро­ва­ли кад сам на то бла­го­вре­ме­но ука­зи­вао. Уоп­ште ни­је­сам сре­ћам због то­га што сам био у пра­ву.

Ме­ни је не­дав­но је­дан ве­ли­ко­до­стој­ник јед­не вјер­ске за­јед­ни­це, ина­че мој при­ја­тељ, ре­као ве­ли­ку исти­ну: „Ми има­мо уго­вор, а ви има­те на­род и на­род­ну по­др­шку“. И, за­и­ста, хва­ла му на то­ме. Ни­ка­да не бих ми­је­њао овај вјер­ни на­род за би­ло ко­ји уго­вор, па ма­кар да сам му и ја аутор.

  • По­след­њих мје­се­ци по­себ­но је би­ло ак­ту­ел­но пи­та­ње Са­хат ку­ле, од­но­сно (не)вра­ћа­ње кр­ста на њу. За­што ми­сли­те да је крст по­стао „про­блем“ и те­ма раз­го­во­ра тек на­кон ре­кон­струк­ци­је Са­хат ку­ле, с об­зи­ром на то да се до­тад ово пи­та­ње ско­ро и ни­је по­кре­та­ло у јав­но­сти?

Отац Велибор: При­је пет го­ди­на, глав­ни под­го­рич­ки имам Џе­мо Ре­џе­ма­то­вић је, ни­чим иза­зван, пре­ко „Ана­до­ли­је“ по­ру­чио да је „ври­је­ме да се укло­ни крст са Са­хат ку­ле“. Ми смо на ту не­при­мје­ре­ну из­ја­ву ре­а­го­ва­ли вр­ло ра­зум­но и, мо­гу ре­ћи, бла­го. Оче­ки­вао сам да ће не­ко од на­ше бра­ће му­ха­ме­дан­ске вје­ре до­ћи да као љу­ди раз­мо­три­мо то пи­та­ње, раз­ми­је­ни­мо ар­гу­мен­те и упо­зна­мо са про­бле­мом уко­ли­ко по­сто­ји.

Све је би­ло мир­но до за­кљу­чи­ва­ња уго­во­ра из­ме­ђу тур­ске ТИ­КЕ и Глав­ног гра­да о ре­ста­у­ра­ци­ји Сат ку­ле. Ни­је­смо ни ма­ли, а ни на­ив­ни да не зна­мо да чи­та­мо. Имам цје­ло­ку­пан ма­те­ри­јал о ре­ва­ло­ри­за­ци­ји Сат ку­ле и ре­ше­ње о кон­зер­ва­тор­ским усло­ви­ма. Ни­гдје екс­пли­цит­но ни­је на­ве­де­но да се укла­ња крст. И за­то је би­ла за­кон­ска оба­ве­за да се крст вра­ти на сво­је мје­сто. Ни­је тач­но да је Глав­ни град Под­го­ри­ца удо­во­ља­вао на­шим за­хтје­ви­ма, јер се из до­ступ­них до­ка­за ви­ди да су ис­кљу­чи­во по­сту­па­ли у скла­ду са ва­же­ћим прав­ним ак­ти­ма уз опа­ску да се у јед­ном ди­је­лу и ни­су баш до­бро сна­шли.

  • Ода­кле крст на Са­хат ку­ли?

Отац Велибор: Све има сво­ју исто­ри­ју као и не­дав­но по­ста­вље­ни по­лу­мје­сец на Сат ку­ли у Пље­вљи­ма што са­мо де­ман­ту­је те­зу да „вјер­ским оби­љеж­ји­ма ни­је мје­сто на Сат ку­ла­ма“. И крст на Сат ку­ли, ко­ју је ар­хи­тек­та Ан­дри­ја Мар­куш са пу­ним пра­вом на­звао под­го­рич­ком Ће­ле ку­лом, има сво­ју исто­ри­ју, јер су на њој, кра­јем 18. ви­је­ка, обје­ше­ни бра­то­но­жић­ки пр­ва­ци –  поп Ма­шко и ње­гов брат Асан То­шко­вић, Ра­до­је Пре­мо­вић и Ра­до­ван Па­ви­ће­вић. Крст је ту ста­јао пре­ко 120 го­ди­на, а Сат ку­ла је у том ста­њу про­гла­ше­на за спо­ме­ник кул­ту­ре. Мо­же се о све­му раз­го­ва­ра­ти, али на­чин на ко­ји је укло­њен крст са Сат ку­ле је не­до­пу­стив у гра­ђан­ском дру­штву, па ма­кар кад су и Тур­ци из­во­ђа­чи ра­до­ва.

  •  Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те из­ја­ву Ра­фе­та Ху­со­ви­ћа, пред­сјед­ни­ка Бо­шњач­ке стран­ке, да му се ви­ше не ми­ли да про­ђе по­ред Са­хат ку­ле?

Отац Велибор: При­је све­га, мо­рам да ка­жем да ве­о­ма по­шту­је­мо то што Ра­фет Ху­со­вић у сво­је ври­је­ме, као ми­ни­стар у Вла­ди Иго­ра Лук­ши­ћа, је­ди­ни ни­је гла­сао за ру­ше­ње Цр­кве на Све­том Сте­фа­ну. То тре­ба да се зна и ми пра­во­слав­ни то ни­ка­да не сми­је­мо да за­бо­ра­ви­мо и јав­но му хва­ла на то­ме. Ра­зу­ми­јем да он мо­ра да се обра­ћа сво­јим би­ра­чи­ма и ту ње­го­ву из­ја­ву сам схва­тио та­ко. И не за­мје­рам му. Ру­ку на ср­це, у овим на­шим жи­во­ти­ма, Сат ку­ла је без кр­ста би­ла од 8. сеп­тем­бра до 27. ок­то­бра про­шле го­ди­не или не­што ма­ње од два мје­се­ца. Ипак, вје­ру­јем да ће Ра­фет про­ла­зи­ти по­ред Сат ку­ле као што је и при­је ре­ста­у­ра­ци­је про­ла­зио.

  •  Да ли оче­ку­је­те да ће ико­на Бо­го­ро­ди­це Фи­лер­мо­се би­ти вра­ће­на Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској?

Отац Велибор: Све чи­ње­ни­це и прав­ни ар­гу­мен­ти су на стра­ни Ми­тро­по­ли­је. Оту­да је ра­зум­но да се ико­на вра­ти и да као љу­ди сјед­не­мо и на­ђе­мо ре­ше­ње. Ми­тро­по­ли­ја је још отво­ре­на за до­го­вор. Све­ти­ње тре­ба да се об­је­ди­не и да бу­ду до­ступ­не вјер­ни­ци­ма на на­чин и у са­крал­ном објек­ту  Хра­му Све­те Тро­ји­це као што је то вје­ко­ви­ма би­ло. Не­до­пу­сти­ве су, не­за­ко­ни­те и не­ци­ви­ли­за­циј­ске иде­је да се ико­на утам­ни­чи у Це­тињ­ској пе­ћи­ни.

  • Ка­ко ко­мен­та­ри­ше­те то што Вла­да још ни­је утвр­ди­ла пред­лог за­ко­на о сло­бо­ди вје­ро­и­спо­ви­је­сти, иако је, пре­ма ње­ном пла­ну, то тре­ба­ло да ура­ди у че­твр­том квар­та­лу 2017. го­ди­не?

Отац Велибор: Јед­но су пла­но­ви, а дру­го је ре­ал­ност. Го­ди­на­ма је тај за­кон имао сво­је мје­сто у пла­ну и про­гра­му ра­да сва­ке Вла­де, па ни­је ни при­пре­ман, а ни усво­јен. И да­ље сма­трам да, без об­зи­ра на раз­ли­ке, мо­ра­мо да сјед­не­мо за сто и раз­го­ва­ра­мо струч­но и од­го­вор­но. Ја сам оп­ти­ми­ста да се мо­же до­ћи до европ­ског за­ко­на ди­ја­ло­гом, ме­ђу­соб­ним ува­жа­ва­њем, по­што­ва­њем прав­не на­у­ке, др­жав­но-прав­не и вјер­ске исто­ри­је Цр­не Го­ре.

Не знам да ли ће до то­га до­ћи, јер ми­ни­стар Мех­мед Зен­ка већ го­ди­ну упор­но иг­но­ри­ше Цр­кву ко­јој при­па­да ве­ћи­на ста­нов­ни­штва Цр­не Го­ре. Али, не­ка га. Они мо­ра­ју да схва­те да је њи­хов за­да­так да нор­ми­ра­ју од­ре­ђе­ну дру­штве­ну ствар­ност у окви­ру ме­ђу­на­род­но­прав­них ака­та и Уста­ва Цр­не Го­ре, а не да за­ла­зе у вјер­ска осје­ћа­ња и кре­и­ра­ју вјер­ску ствар­ност по сво­јим иде­о­ло­шко-пар­тиј­ским по­тре­ба­ма.

  •  Оче­ку­је­те ли да за­кон бу­де ква­ли­тет­ни­ји од оно­га што је би­ло по­ну­ђе­но кроз на­црт­ну фор­му овог ак­та?

Отац Велибор: Ни­шта не оче­ку­јем, јер је све одав­но, без ика­квог раз­ло­га и по­тре­бе, иза­шло из сфе­ре стру­ке и на­у­ке.

  • По­дје­ла КиМ зна­чи­ла би при­зна­ње не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва. Је­дан сте од пот­пи­сни­ка апе­ла за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. О че­му се ра­ди?

Отац Велибор: Част ми је што сам је­дан од пот­пи­сни­ка апе­ла ко­ји је­сте за од­бра­ну Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и на­шег обра­за. То је по све­му од­го­во­ран и по­зи­ти­ван до­ку­мент, обра­ћа­ње љу­ди ко­ји ду­бље осје­ћа­ју про­блем и ко­ји же­ле да по­мог­ну да не из­гу­би­мо ду­шу.

Ве­о­ма сам за­бри­нут због тзв. уну­тра­шњег ди­ја­ло­га о Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, ко­ји је ини­ци­рао пред­сјед­ник Ср­би­је Алек­сан­дар Ву­чић. О че­му да во­ди­мо ди­ја­лог? О оно­ме о че­му не­ма по­га­ђа­ња? У апе­лу смо ја­сно на­гла­си­ли да је не­при­хва­тљи­во и при­зна­ње и по­дје­ла Ко­со­ва и Ме­то­хи­је.

Има не­ких ин­ди­ци­ја да се иде на по­ђе­лу Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, али и те­ри­то­ри­је тзв. уже Ср­би­је у Пре­ше­ву и Бу­ја­нов­цу и да се то при­ка­же као пр­во мир­но­доп­ско ми­је­ња­ње гра­ни­ца на Бал­ка­ну. Ср­це се не мо­же ди­је­ли­ти. Уз­гред, по­дје­ла исто­вре­ме­но зна­чи и при­зна­ње Ко­со­ва као не­за­ви­сне др­жа­ве. Ни­јед­на срп­ска ру­ка то не сми­је да пот­пи­ше или да диг­не ру­ку у би­ло ком фо­ру­му. По­себ­но је ва­жно то што је у апе­лу на­гла­ше­но да бу­ду­ћи на­ра­шта­ји не­ће би­ти нај­срећ­ни­ји ако им у на­сле­ђе ово пи­та­ње оста­ви­мо не­ри­је­ше­но, али ће би­ти нај­не­срећ­ни­ји ако и се­бе и њих за­у­ви­јек осра­мо­ти­мо, од­ри­чу­ћи се Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, сво­је ча­сти и свог Је­ру­са­ли­ма.

Извор: Дан

Протојереј-ставрофор проф. др Борис Брајовић: Божић шанса да наша радост буде истинска и аутентична

8. јануара 2018. - 10:44

Када размишљамо и о томе говоримо, шта значи Христово рођење увијек имамо у виду и диоптријску перспективу из којих говоримо. Једна је она унутарсвјетска, природна нама увијек саприпадајућа, независна од наше воље и слободног избора, условљена простором и временом, просто ми смо се родили у неком окружењу, у којем се таква мисао и питање о смислу Христовог рођења јавља и друга оптика, она изабрана и добровољна припадност, зависна и условљена од наше воље и наше слободе, од самовласности нашег избора, а то је она хришћанска и христоподобна уобличеност нашег бића. Када кажемо Христос се роди, за већину људи то дође као нека вијест, међу другима вијестима, проста религијска информација којом се плуралитет живота попуњава и гдје значење, Бог је постао човјек, не разликује се од сваког другог повјесног свједочанства. Она нам просто нешто саопштава, да је Бог постао човјек, и смисао тог свједочанства је цензурисан пољем наше перспективистичке рецепције.

Данас је људима страно свако дубље размишљање о Богу, ријеч Бог нас не подсјећа више на чињеницу да наше постојање није плод слијепе нужности и фаталистичког усуда, већ упада једне персоналне Другости Створитеља у само постојање. Ми смо то истинско осјећање тог божанског присуства у нашим животима у Црној Гори не тако давно и имали, знали шта је истинска радост те благовијести, зато што смо као заједница упућени и задојени још од утробе наше народне на тај однос и ту блискост, све је од наших епских пјесама, наших митова, народног памћења, сликарства израсло и разгранало се од тог осјећања да смо народ изабрани да смо род рођени са Новорођеним. Одсјечени од повјесног тијела те истине, притиснути тјескобом трагичног осјећања живота испражњеног од смисла потраге за лучом макрокозма, препуштени смо свијету у којем ништа нема већу вриједност од наших жеља и наших живота. У том и таквом панкосмичком театру ријеч Бог је само још једна википедијска одредница, у којој је Христос оснивач једне религије, харизматични етичар, побуњеника и борац за људска права који је проповиједао љубав једних према другима, мир у свијету скоро као неки вудстоковски манифест. А опет као у бајци постоје људи којима је та вијест да је Бог постао човјек, најважнија вијест на свијету, једина благовијест којој се радујемо. Чему се онда радујемо у Празнику који је пред нама. Радост је увијек догађај који је изненадан, неочекиван у њему је и тајна и чудо. Тајна да је нешто било сакривено, па се открило и донијело нам радост и чудо, зато што је нешто неочекивано изненада у свој силини упало у наше биће. У старој српској пјесмици Божић Бата сачуван је управо тај елеменат и тајне и чуда. Наиме, не постоји неки Божић Бата, неки маскирани другар који нам доноси дарове и кога очекујемо увијек у исто вријеме и чијим присуством смо овесељени и ослобођени у нашим и онако бременитим животима, макар се он звао Дједа Мраз, Сент Клаус, Свети Никола или како већ га називали; у наше животе бата, односно изненада долази новорођени Христ опосредован симболички кроз празник његовог рођења односно Божић. Али како то изненада долази сваке године, шта је то неочекивано у очекиваном. Ми смо данас научени готово рефлексно да будемо подстицани да реагујемо са осјећањима среће и радости на одређене програмиране стимулансе. Рекао бих да смо обучени да реагујемо на одређени начин, да једне друге дарујемо, да очекујемо слаткорјечивост у духу празника, да понављамо религијске, друштвене идеолошке фразе доброг живота, да учествујемо у етнопредставама Бадње вечери, паљења Бадњака, заборављајући да све то има смисла само и ако је наша радост Празника Христовог рођења истинска и стварна радост проистекла из заједнице односа са Оним који нас је из-ненадио. Радост се не учи, она се само остварује у начину како учествујумо у љубави, да неког волимо. Само онај ко воли зна шта је љубав, поновљајући ону радост коју мајка има за своје дијете, љубав коју није научила из пренаталних семинара и из антологија љубавне поезије, већ оваплоћена љубав проистекла из односа, из истиновања стварности заједнице, из упућености и посвећености једног бића у потпуности другом бићу. Е то је она радост онога неочекиваног који сваки аутентични истински човјек осјећа у чину рођења Христовога у том чудном чуду, да је Исус Христос, Бог постао човјек, да се појавио као новорођенче, ослобођен од своје божанствености која га не нагони својом божанском природом да јесте то што јесте, већ то чини слободом љубављу да постане нешто друго од онога Ко јесте, да постане Човјек. Он „Бог од Бога, Живот од Живота, Свјетлост рођена од свјетлости”, човјек по видљивом, а Бог по невидљивом. И том се чуду да је Бог постао дио нас не може начудити, да је Странац посјетио нашу земљу, али и да смо ми тим чином божанског оваплоћења постали судионици небеске трпезе. Чудо и Тајна од тада не постоји само у Чуду и Тајни већ у нама као Радост сусрета. Христовим рођењем ми нијесмо само откривени догађају Богочовјека и догађају Оваплоћења већ смо откривени кроз Њега и Оцу. Ово је празник и Очев јер „нико не зна Сина до Оца, нити Оца ко зна до Син” (Мт. 11,27). Он који је Један, Нерођен, Беспочетан, Непромјенљив, Неизменљив, Необухватљив сада је преко Сина свога Јединороднога откривен и близак и нашој човјечности. Ми смо усиновљени Оцу кроз Сина његовог у свему подобном Њему. То је и начин нашег ослобођења од окова наше природе, могућност да постанемо причастици не знања него истине постојања као бића заједнице Бога и човјека. Та луда љубав која нас ослобађа у слободи односа, у нашој метохији са Богом, у љубави као начину како Бог постоји не као неки модел понашања који нас усрећује и доноси нам разне облике задовољства, па било она и религијска, а она знају бити и најкомплекснија, већ као начин постојања, као само постојање. Зато је и Празник Рођења Христова прилика да демаскирамо ту празнину олаког и јефтиног задовољства и наученог оптимизма, ма како га вјешто обукли у национално, религијско или традицијско рухо, он је шанса да наша радост буде истинска и аутентична јер је проистекла из сусрета, из отпечаћеног искуства Живог Бога, из самог живота којег немам већ га живим као сусрет и заједницу са Новорођеним.

 

Божићни програм Дјечјег хора „Свети Мардарије Љешански“у Цетињском манастиру

8. јануара 2018. - 16:23

Након божићне вечерње службе у Цетињском манастиру, дјеца полазници вјеронауке окупљена у цетињском Дјечјем хору „Свети Мардарије Љешански“ су у манастирској Његошевој печатњи извела традиционални божићни програм.

Програму је присуствовао Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, који је дјеци на крају говорио о Светом Мардарију.

Владика је потом малишанима уручио божићне поклон пакетиће.

Рајо Војиновић

Фото: Јован Радовић

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Војислав

8. јануара 2018. - 12:21

 

И шта човјек да пожели љепше и боље, него кад наиђе на неку давну 18. годину, богату као сама византијска лађа, толико обилату чињеницама, да има довољно за све – да се браћа не свађају-

 

Година пред нама обилује јубилејским освртањима на прошлост, мада је то, под овим небом, ризичан посао, подложан свакојаким идеолошким кривотворењима и врло натегнутим довођењем у везу са садашњошћу. Ето, да није ничег другог него ”100 година од” 1918. – коју, пола нас слави као велики и свијетли тренутак, а пола га се сјећа под геслом ”било, не поновило се”! Зато одмах предлажем да се, на моменат, одмакнемо од тог јубулеја, да зађемо у даљу прошлост и видимо шта се то важно по нас збивало – не стотину, него хиљаду година уназад. Имамо ли, рецимо, 1018. године неку чистију историјску ситуацију и неку обљетницу која нас не би, овако подијељене, додатно дијелила?

Поменута година дјелује спокојно и стабилно. Ауторитетом снажног византијског цара и војсковође Василија Другог, управо су се окончала балканска превирања и простор од Солуна до Неретве, који је до јуче кључао од међусобних сукоба, изазваних историјском појавом бугарског (македонског) ”цара Самуила”, сад је поново под политичком управом Константинопоља. Област данашње Црне Горе, у тим је смутним и тегобним временима добила првог ”међународно признатог” владара – Светог Јована Владимира! Само, овај није признат крунама и повељама из Рима или из Византије – него својом мученичком смрћу (+1016.) и врлинским животом, због којих је завриједио нешто што нема ни један други овдашњи владар до данас. О њега се отимају и сматрају га својим – сви балкански народи! Хиљаду осамнаеста и новонастали мир који је та година донијела, отворила је могућност да Стефан Војислав, храбри и вјешти ратник, блиски рођак Светога кнеза Јована, започне дјело које ће довести до стварања истински независне државе, отргнуте од византијске управе. Војислав ће петнаестак година касније подићи устанке, а његов син Михајло кроз коју деценију дочекаће политичко признање своје државе године 1077. (Тако да никоме живоме није јасно зашто је актуелна црногорска власт претпрошлу, 2016. годину, насловила 1000. годишњицом наше државности?!)

Дакле, 1018. је створен један нови политички поредак, који ће Војислав убрзо напасти својом војном вјештином, визионарском далековидошћу, уз обиље Божије помоћи (једна олуја му је донијела обиље царског блага на ”праг од куће”; призив Божијег имена му је спасао живу главу у метежу Туђемилске битке… итд.). Зато ову годину видим као јубилеј – али не у односу на конкретан догађај, него као почетак епохе која ће изродити прву праву зетску државу, уважену од свих ”релевантних међународних фактора”. (Америка и Русија тада не бјеху никоме на видику… еј!)

А Стефана Војислава видим као личност која несумњиво може да нас обједини, својом темељном улогом у процесу и појави, данас званом – црногорска држава. Он је способан, одважан, мудар… попут неког од наших нововјековних црногорских хајдука. Византијски извори га, разумљиво, карактеришу као узурпатора и понегдје га називају погрдним именима (”лукави варварин”; ”дивља звијер ”), али му не могу одузети славу побједника! Он је хришћански владар, побожан и одан, попут цара Давида, библијском виђењу свијета и стихија у њему.

Он је бескомпромисни борац за самосталност своје државе, и не преза од сукоба, како са Византијцима, тако и са околним рашким и хумским велможама – по принципу ”једна земља, а два господара, царовати оба не можемо”! Те његове особине, уз све горе побројане историјске чињенице, сигурно ће вољети они који заговарају апсолутну националну самобитност савремених Црногораца. Овим другим Црногорцима, који себе доживљавају, дијелом српске националне, етничке и културне цјелине, више ће се свиђати чињеница да Војислављева држава своје границе није имала код Пријепоља и Плужина, него се протезала од Стона на Пељешцу, па преко Косова, до Топлице код Ниша (Војислављева држава је била незамислива без Косова – отуда се Бодин у Призрену осјећа ”као цар”!) Њима ће бити мило кад у изворима првог историјског реда (Кекавмен, Скилица) прочитају да се за Војислава каже како је он ”архонт Срба”, његова земља – ”земља Срба”, а он лично, по поријеклу ”Србин Травуњанин”! Постоје, поред свега, и озбиљне научне хипотезе, по којој су Немањићи, потомци (сродници) једног од Војислављевих синова (па онда није нимало случајно, што ће, брат Светог Саве, Вукан, од римског папе добити исте инсигније краљевске власти у Зети=Дукљи, које је имао и Михајло Војислављевић).

И шта човјек да пожели љепше и боље, него кад наиђе на неку давну 18. годину, богату као сама византијска лађа, толико обилату чињеницама, да има довољно за све – да се браћа не свађају.

 

Аутор је ректор цетињске Богословије

http://www.vijesti.me/forum/vojislav-970168