Луштица – мала света гора

5. фебруара 2018. - 23:23

Луштица је добила име по свом облику који подсјећа на љуску. Била је насељена још у каменом добу, о чему свједочи једна камена сјекира коју је пронашао Миливоје Урдешић. Поријекло становништва је разнолико. Овдје су се досељавали Грци, Арбанаси, Шпанци, Црногорци из Брда, који су долазили на рад, а касније и остајали. Становништво се доста бавило поморством. Луштички поморци и наутичари били су веома цијењени у свијету.

Парох луштички протојереј Никола Урдешић каже да оно што је занимљиво је, да је остало запамћено да луштички поморци на брод никада нису кретали од куће.

„Прво би одлазили у цркву на молитву па онда на дуги пут. Тако је било и у повратку. Након искрцавања, прво би пошли у храм да заблагодаре Богу а потом своме дому”.

Маслина је на Луштици оно што је божур на Косову и Метохији. Једна занимљивост сачувана из претходних времена је и то, да је сваки младожења морао прије вјенчања да засади десет стабала маслине, за свако мушко дијете које се роди садило се седам стабала, а за свако женско дијете пет.

 

Отац Никола у шали каже да можда људи мисле да је то и данас обичај па је зато све мање вјенчања на Луштици.

„На жалост има много неожењених и неудатих. У сваком случају то је био један диван обичај и зато не чуди импозантан број стабала маслине на Луштици. Има породица које на свом имању имају и по 400 коријена. Има и једна луштичка изрека која каже да је маслина као жена, колико је његујеш и пазиш, толико ти љубави узвраћа. Друга изрека каже да је маслина као мајка, кад год јој се вратиш, она те са љубављу прихвати“, прича луштички парох.

 

На Луштици има двадесет храмова, осамнаест је православних а два су римокатоличка. У народу је због великог броја храмова на тако малом простору, називају мала света гора. Луштица има 12 села, од којих је једно село (Забрђе) окренуто унутрашњости боко-которског залива. У Забрђу су храмови Светог апостола Андреја Првозваног, Рођења Пресвете Богородице, Свете мученице Недеље и храм Светог исповједника Харитона. На Луштици постоје два мјеста која су на мору. То су Росе и Жањиц. На Росама је у другој половини прошлога вијека откривено старо црквиште. Наречено је да храм на том црквишту буде обновљен у име Појаса Пресвете Богородице. Нека нова открића говоре о томе да је ту био храм посвећен Светом Спиридону, али то није још доказано. Оно што се са сигурношћу зна је да је то храм из четвртог вијека и да је ту било епископско сједиште. Други храм на Росама је посвећен Светој Тројици.

Друго село на мору је Жањице. Ту се налази црква Рођења Светог Јована и поред ње су остаци истоименог храма. На Жањицу се налази једно острвце(шкољ) на којем је манастир Ваведења Пресвете Богородице, са љетном завјетном славом Полагања ризе Пресвете Богородице.

 

Саборни храм на Луштици је посвећен Светом Николају Мирликијском Чудотворцу. У непосредној близини тога храма се налази храм Светог Георгија, поред њега је стара школа, мало повише је храм Успења Пресвете Богородице са још старијом школом.

 

У селу Мркови се налази храм Васкрсења Лазаревог, једини храм у Митрополији црногорско-приморској посвећен овом празнику. Други храм у селу Мркови је црква Преподобномученице Параскеве која се прославља 8. августа.

 

У Клинцима су храмови Светог арханђела Михаила, Светог Пантелејмона, Светог Трифуна и најмањи храм – храм Светог Саве, који је направљен за само једну ноћ.

 

У дијелу између села Мркови и Клинци налази се римокатоличка црква посвећена Светом Трипуну. Други римокатолички храм на Луштици је Госпа од Кармена на Росама. У селу Бргули се налази храм Светих апостола Петра и Павла. У селу Мардари, налази се храм посвећен Светим апостолима Варнави и Вартоломеју.

 

Централно мјесто сабирања православних вјерника на Луштици је свакако Саборни храм посвећен Светом Николају Мирликијском Чудотворцу, који се

налази у самом средишту села Радованићи. По предању освештао га је Свети Сава, Први Архиепископ српски. Легенда каже да је благословом Светог Саве ту настао базен, односно убли са водом, који и данас постоји поред цркве и чија се вода користи. По неким изворима, црква је некада имала фасаду у црвеној боји, налик манастиру Жичи. Као година градње и освећења узима се 1117. и она је засигурно једна од најстаријих цркава у Боки Которској. Обнављана је три пута. У последњој обнови 1892. године нестао је живопис старе цркве и поменик у проскомидији, као и стари натпис изнад улазних врата из периода градње. Цркву Светог Николе су опслуживали калуђери из Жањичког манастира. Почетком XVII вијека у њој је служио свештеник Марко Марковац, а у XIX вијеку ову парохију је дуго година опслуживао свештеник Ђуро Поповић, иза кога је остао један значајан рукопис. У цркви се чува Шестоднев из 1733. године, са записом о упокојењу свештеника Јована Петровића 1774. године, који је сахрањен испред самих врата цркве.

Помиње се да су опијело служили поп Михаило Тројановић, поп Ћуро Стјеповић и поп Иван Радовић.

 

Протојереј Никола Урдешић о храму Светог Николе каже:

„Храм Светог Николе је три пута рушен и обнављан. Једном је чак био и спаљен. Последња обнова била је 1891. године. Годину или двије након тога урађен је и иконостас, који је сачуван до данас. Ово је једини крстообразни храм на Луштици. Улазни дио храма је сачуван још од периода градње. На прочељу храма се уздиже звоник на преслицу са три звона. Храм у свом средишњем дијелу има осмоугаоно кубе, а олтарски дио пода је за један степеник уздигнут од дијела лађе. Под цркве је урађен локалним луштичким каменом и то као шаховско поље.

Овај храм је био центар сабирања луштичана, како вјерског тако и народног. На Луштици је доста храмова урађено средином осамнаестог вијека, у вријеме када је иконописе у храмовима радила трећа генерација иконописне школе Рафаиловић-Димитријевић. Петар Рафаиловић, син Рафаилов а унук Димитрија Даскала, живописао је три храма 1771. године. У храму Светог Николе налазе се неке од икона које је он сликао. Последњих година је благословом нашег митрополита у непосредној близини храма изграђен парохијски дом, у склопу којег је формирана ризница.”

 

У ризници парохије луштичке, поред реликвија из других луштичких храмова, чувају се и старе књиге, сасуди, крстови и иконе, које су преживјеле страдања цркве Светог Николе: сребрни крст са минијатуром у дрвету из 1901. године, дар Митрополита Митрофана Бана Јовану Бану, свом синовцу свештенику; сребрно кандило из 1900. године, поклон породици Урдешић; руска икона Светог Николе из 1890. године поклон Илије Паландачића; стари сасуд из 1931. године.

 

Ни цркву Светог Николе није заобишао покушај насилног унијаћења, тако да се и на њој налазио римокатолички олтар, све до времена Епископа боко-которског Герасима (Петрановића) када су уклоњени сви римокатолички олтари са православних храмова.

Из овог периода сачувано је јако пуно писаних трагова. У антропогеографској студији „Бока” свештеника Саве Накићеновића пише следеће:

„Из Декрета дужда Фрања Фоскари од 11. јула 1446. године, види се какви су односи били и давани напутци да се из Луштице протјерају православни свештеници. У декрету истога дужда од 22. маја 1455. године, који је био упућен которском бискупу Бернарду, наређује се поред осталог да се истоме бискупу свака помоћ даде, да може српско-православне свештенике истријебити. И да се православни натјерају, нек се одрекну земаља, винограда и маслина, особито ових цркава: Светог Михаила и Свете Марије у Превлаци; Светог Гаврила и Светог Петра у Богдашићима; Светог Александра у Љешковићима; Светог Луке и Светог Николе на Луштици. И свију других цркава и црквица које је митрополит под собом држао у селима предреченим, и у другим мјестима Боке“.

 

У књизи „Луштица” др Горан Комар о овоме пише: „ На измаку 1548. године пред бискупским викаром у Котору, вођен је један спор против свештеника српскога обреда Брајана, који је одбио да допусти фратру Свете Марије од Отока да служи у цркви Светога Луке у Кртолима. Српски свештеник је тврдио да никада фратри ни други латински свештеници нису служили у тој цркви. Он такође тврди да луштички и љешевићки поп поступају једнако, не дозволивши градњу дрвеног римокатоличког олтара. Поп Ђуро, син попа Владислава из Луштице, очигледно свештеник из Саборне цркве Светог Николе, такође је изјавио да није никад чуо ни видио латинског попа да служи у његовој капели. Одбрана Православља попа Ђура из Луштице била је веома тврда и исцрпна. Он је казао да му закон брани примање латинског свештеника, да он никада не служи у црквама фратара него у црквама свога реда. Заиста, ово суђење у Котору представља примјер јавне и успјешне одбране бокешких свештеника од насртаја которског бискупа, који је на мала врата – уградњом олтара у српским црквама, уводио унију.“

 

Око цркве Светог Николе налази се активно сеоско гробље. Међу многим знаним и незнаним гробовима налази се и гроб свештеника Владимира Маровића, који се упокојио 1996. године. До обнове луштичке парохије 2005. године, отац Владимир је био последњи свештеник који је опслуживао парохију на Луштици. Отац Владимир је био носилац Ордена Светог Саве.

 

Оно што је посебно интересантно и што је итекако важно помена је то да су се луштичани трудили да поред својих, колико је то било могуће сачувају и римокатоличке храмове, по оној народној „Своје воли а туђе поштуј“. О томе свједочи и своја сјећања из дјетињства преноси отац Никола:

 

„На Луштици постоје двије римокатоличке цркве које се ријетко отварају и у којима се ријетко служи. Луштичани православне вјероисповијести се са посебним поштовањем опходе према ова два храма.

Ја не бих знао када се последњи пут служила служба у римокатоличкој цркви на Росама. Знам да је црква отворена током љета, док у цркви Светог Трипуна бискуп которски годинама уназад служи мису у недељу по празнику Светог Трипуна. То је молитвено сабрање на које они позивају и друге мјештане, на жалост то остаје на томе. Раније, када сам био дијете, знам да су долазили и на Божић и Васкрс, али сада све мање. Кључ од цркве Светог Трипуна и саму цркву чувао је мој дјед. Бринуо се о њој током многих деценија и он је отварао сваке недјеље. По предању, моји преци су саградили храм Васкрсења Лазаревог и када дјед заврши потребне суботње радње (попали кандила, очисти храм, звони уочи недјеље), он је то исто ишао да ради у храм Светог Трипуна. То је можда мало необично, али то можемо тумачити као ширину једног правог православног вјерника који се није бојао да помогне оном другом, уствари није дозволио да један храм запусти и да се затвори у потпуности“.

Оливера Балабан

Завршена Светосавска литија: Митрополит Амфилохије служио Литургију у Цетињском манастиру

5. фебруара 2018. - 18:11

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је 5. фебруара са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру.

Овим литургијским сабрањем завршен је вишедневни крсни вход светосавских реликвија – патерице, епитрахиља и крста Светог Саве кроз Црну Гору.

Литургијску бесједу након читања Јеванђеља одржао је секретар Епархијског савјета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске протопрезвитер-ставрофор Обрен Јовановић.

Он је казао да се Свети Сава најсвечаније слави у Црној Гори.

„Ових дана на светосавским академијама широм Црне Горе чујемо како бесједници желе добродошлицу Светом Сави. Ја то не бих тако рекао, јер он није никада ни одлазио из Црне Горе. Кад неко с времена на вријеме дође, ми му кажемо ‘добродошао’. А Свети Сава је увијек у Црној Гори. Његов свети отац је и рођен на Рибници, а постоји чак и предање у мојим Бјелопавлићима да је и он рођен негдје у околини Градине мартинићке“, казао је он.

Подсјетио је да су у Црној Гори данас гоњени и Свети Сава и Свети Петар II Тајновидац Ловћенски.

„Ми ћемо им најбоље помоћи ако будемо живјели хришћанским животом, ако се будемо угледали на њих и ако они који буду гледали наш живот кажу, е па, ово су, заиста светосавци и његошевци“, казао је отац Обрен Јовановић

Три светиње Светог Саве су биле у литијском светом входу по Црној Гори. Десетине хиљада вјерника се поклонило овим светињама, почевши од Подгорице када су биле изложене у храму Христовог Васкрсења у навечерју празника Светог Саве и на сам дан празника.  Потом су прошле кроз Бар, Колашин, Тиват, Херцег Нови, Бијело Поље, Беране, Никшић и на крају стигле на Цетиње.

Тако је и ове године Црна Гора достојно и достојанствено прославила празник првог српског архиепископа.

Прилог радија Светигоре

Рајо Војиновић

Литургијским сабрањем у Москви патријарх Кирил обиљежио 9-годишњицу патријаршаке службе. Истим поводом патријарх Иринеј служио у Подворју Московске Патријаршије у Београду

5. фебруара 2018. - 9:02

На торжественој Литугији саслужаивао и Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, старешина Подворја Српске Цркве у Москви.

Девета годишњица устоличења Свјатјејшег г. Кирила, Патријарха московског и све Русије, обележена је Божанском Литургијом у Саборној цркви Христа Спаситеља у Москви 1. фебруара 2018. године. Саслуживао  је велики број архијереја, свештеника и свештеномонаха  Руске Православне Цркве из Русије и других земаља. У богослужењу су учествовали и старешине подворја сестринских Православних Цркава при Московском Патријарху (Александријске Патријаршије, Јерусалимске Патријаршије, Српске Православне Цркве, Православне Цркве Чешких земаља и Словачке и Православне Цркве у Америци).

Међу служашчим био је векики број старешина угледних манастира, високи црквени великодостојници, руководиоци синодалних одељења. У молитвама су учествовале игуманије појединих манастира, свештенство Москве и и Московског округа, припадници црквених структура, представници парохијских савета, професори и ученици црквенообразовних установа. Присутни су били и представници Државне думе, Московске градске думе, Министарства културе, као и привредници и представници државних и јавних организација.

Свечано богослужење емитовали су уживо телевизијски канали Сојуз и Спас.

На Малом входу  патријарх Кирил је ставио другу панагију о груди Митрополита Риге и Летоније г. Александру, у складу са чланом 2.2.4. Уредбе о наградама, која гласи: „Право ношења друге панагије у оквиру њихових канонских земаља припада предстојатељима Јапанске Аутономне Цркве, Самоуправних Православних Цркава у Молдавији, Летонији и Естонији, Белоруског Егзархата, Митрополитског округа у Републици Казахстану, Средњоазијског митрополитског округа, као и председавајућем Архијерејског Синода Руске Заграничне Цркве“.

Његова Светост г. Кирил је уздигао у звање Архиепископа: Епископа могиљевског и мстиславскогог г. Софронија, Епископа хомељског и жлобинског г. Стефана, Епископа благовештенског и тиндинског г. Лукијана, Епископа подолског г. Тихона и Епископа бечког и будимпештанског г. Антонија.

У сугубу јектенију унете су посебне прозбе за долгоденствије и здравље патријарха Кирила, после чега је Митрополит крутицки и коломенски г. Јувеналије прочитао молитву за Предстојатеља Руске Цркве, да би патријарх Кирил произнео молитву за мир у Украјини.

После Литургије Његов Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије прочитао је честитку Светог Синода и уручио Сверуском Патријарху икону Светих царских стратотерпаца.

У наставку је патријарх Кирил одржао патријарашку проповед.

Први потпредседник Државне думе Федералне скупштине г. Жуков упутио је честитке Његовој Светости.

На крају сабрања, патријарх Кирил је уручио висока црквена одликовања за изузетне услуге Митрополиту јошкар-олеонску и маријском г. Јовану – орден Светог благоверног Данила Московског и архимандриту Филарету (Булекову), а поводом 50. рођендана – орден Преподобног Серафима Саровског. Г. В. Лукјаненко је добио орден Светог Серафима Саровског другог степена у знак признања његове помоћи Московској Патријаршији.

Извор: mospat.ru

Патријарх српски Иринеј служио у Подворју Московске Патријаршије у Београду

Евхаристијско славље поводом деветогодишњице патријарашке службе Свјатјејшег г. Кирила. Свечано откривање мозаика на куполи Светог Саве 22. фебруара 2018. године. Очекује се присуство министра Лаврова и митрополита Илариона.

У Подворју Московске Патријаршије у Београду поводом деветогодишњице патријарашке службе Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, у недељу 4. фебруара 2018. године торжественом архијерејском Литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Саслуживали су протојереј Виталија Тарасјев, старешина Подворја Руске Православне Цркве у Београду; архимандрит Стефан (Шарић), настојатељ Спомен-храма Светог Саве;  протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина Саборне цркве у Београду; протојереј Небојша Тополић, парох при цркви Светог Василија Острошког на Бежанијској коси; јереј Иван Делић из Епархије банатске, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Александар Секулић и Владимир Руменић. Хор при Светотројичном храму на Ташмајдану певао је са умиленијем.

Литургији су присуствовали: г. Александар Конанихин, први саветник у Амбасади Руске Федерације у Србији и аташе за културу; изасланик Одбране Руске Федерације  г. Андреј Киндјаков и његов помоћник г. Георгиј Клебан; г. Андреј Николајевич Храпунов; директорка Руског дома у Београду гђа Надежда Викторовна Кушњекова, директор Трговинског представништва Руске Федерације у Србији; министар за иновације и технолошки развој  у Влади Републике Србије г. Ненад Поповић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, многобројни сарадници и пријатељи Руске Цркве у Србији.

Патријарх Иринеј је искрено и свесрдно честитао предстојатељу сестринске Руске Цркве деветогодишњицу устоличења, молећи се за његово долгоденствије и изобилну помоћ Божју у ношењу тешког бремена управљања највећом помесном Православном Црквом на свету.

Поздравни говор протојереја Виталија Тарасјева

У поздравном слову протојереј Виталије Тарасјев заблагодарио је Патријарху српском Иринеју на служењу када је принео бескрвну жртву о всјех и за всја на торжественој Литургији, која је продубила и оснажила везе два једнокрвна и једноверна народа, руског и српског. Крстоносни прота Виталије је подсетио да је Свјатјејши Патријарх српски г. Иринеј био учесник великог догађаја и пуноће Руске Православне Цркве у децембру 2017. године, када је обележена стогодишњица од избора сверуског патријарха Тихона после готово две стотине година без патријарха на московском трону.  Подсећајући и на страдање руског народа и Руске Православне Цркве и на безбожничко време које је, Богу хвала, окончано, прота Виталиј је, између осталог, казао:

-Године 1988. руски народ је прослављао хиљадугодишњицу Крштења Русије, чиме су руски народ и Црква ушли у духовни препород који траје до дана данашњег и трајаће у векове. Током тог препорода истакао бих значај служења Његове Светости патријарха московског и све Русије г. Кирила. Подсећам на то да је до 2008. године било мање од две стотине архијереја, а данас их има нешто преко 400. Свјатјејши Патријарх г. Кирил је обавио око 200 канонских путовања, поклонио се светим местима и светињама Руске Православне Цркве широм Русије, од Далеког истока, преко Антарктика и северних крајева, до јужних појасева Русије, које такође није заобишао у свом архипастирском раду. Неуморни рад предстојатеља Руске Православне Цркве г. Кирила подстрек је свим клирицима, свим верницима и монаштву, да сви узмемо свако свој крст  и кренемо за Свјатјејшим г. Кирилом,  да га следимо на његовом путу подвига и служења руском народу и Руској Православној Цркви…

Посебно истичемо речи проте Виталија: У служењу Господу и Руској Православној Цркви, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил није заборавио ни традиционално добре односе са светосавским српским народом. На свакој Литургији се произносе молитве у свим руским храмовима за здравље и спасење свих оних који живе на Косову и Метохији. Сретењски манастир, који  канонски директно припада Свјатјејшем патријарху Кирилу, посебну пажњу је последњих година усмерио на нормализацију рада велике светиње Српске Цркве – Призренске богословије, која школује кандидате за будући пастирски рад у Српској Православној Цркви у свим њеним канонским областима. Велика је заслуга патријарха Кирила што заједно са руским народом и државом, на чијем је челу председник Руске Федерације г. Владимир Владимирович Путин, помаже украшавање Спомен-храма Светог Саве. Господ Бог нас је удостојио да, по благослову Ваше Светости, 22. фебруара 2018. године јавности бити представљена купола у заветном храму Светог Саве на Врачару, када се у Београду буду налазили високи представници руске државе и Цркве, министар спољних послова г. Сергеј Лавров и Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски и председник Одељења спољњих црквених веза г. Иларион, истакао је протојереј Виталије Тарасјев, старешина Подворја Руске Православне Цркве у Београду.

У име пунине Руске Православне Цркве, протојереј-ставрофор Виталије Тарасјев уручио је, у препуном Светотројичном храму, Патријарху српском г. Иринеју икону Пресвете Богородице Владимирске, велике помоћнице руском народу и свима који јој се за помоћ обрате.

Благодарећи Господу на дивном поводу за литургијско сабрање, Патријарх српски Иринеј је захвалио проти Виталију на изузетном дару, Икони Пресвете Богородице Владимирске, казујући да православни род српски на силу и благодат светих икона, међу којима је прва у реду управо икона Богородице Владимирске.

Говорећи о јеванђељској причи о блудном сину, из које се види како Господ прихвата покајнике, Патријарх српски је предочио вернима: -Морамо знати да постоји неко ко нас воли и љуби и онда када дубоко падамо услед слабости људске; да има неко ко нас и тада милује и воли, и очекује да му се вратимо као синови Његови, као народ Његов, јер се Бог радује свакоме покајнику, о чему најбоље сведочи данашња јеванђељска парабола.

Патријарх српски о служби Свјатјејшег Кирила

Поводом деветогодишњице интронизације Патријарха московског и све Русије г. Кирила, Свјатјејши Патријарх српски г. Иринеј је казао:

-Његова Светост г. Кирил је велика личност не само руског народа, већ и свег Православља. Данас сви православни народи упућују поглед ка Руској Православној Цркви и руском православном народу и хвала Богу што је прошло време када је ова света Црква била разапета на Крсту. За релативно кратко време васкрсла је Русија и Руска Црква. Данас је она водећа Црква у православном свету. Знамо какав значај имају Цариград, Александрија, Антиохија, Јерусалим, те древне Цркве, дивимо се њиховој улози у прошлости, подражавамо их и данас када нису у том стању и када се боре са многим искушењима, и са своје стране молимо се да одагнају од себе силе зла. Ми поштујемо те велике Цркве, али је истина да је Руска Црква водећа Православна Црква…

Подсећајући на прошлогодишњи величанствен јубилеј Руске Православне Цркве, Патријарх српски г. Иринеј је казао да се свако морао дивити не само томе што је у храму служило преко 450 архипастира, него и духовности и чврстој вери присутних клирика, монаха, монахиња и благочестивих и преданих верника ван храма…

-Ми смо вером, историјом и крвљу један народ, и наше је надање увек било уперено у свету Мајку, моћну Русију. Зато данас , врше велики притисак на српски народ они који би желели да нас одвоје од нас самих. Јер, одвојити се од Русије значи одвојити се од самог себе, и своју судбину узети у своје слабашне руке. Надамо се и у Бога и у народ да у томе неће успети, додао је Патријарх српски г. Иринеј.

Његовој Светости Патријарху московском и све Русије г. Кирилу, који је у кратком периоду учинио много на духовној и материјалној обнови руског народа и Цркве, а у име пунине Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј пожелео је да долгоденствује на свештеном московском трону на Христовом путу апостолског служења.

На крају свечаног чина, Патријарх српски Иринеј је, са свештенослужитељима Руске и Српске Православне Цркве и верним народом, обавио чин благодарења и молепствије поводом девете године интронизације Патријарха московског и све Русије Кирила.

Зорица Зец

 

Света Литургија у Недељу о блудном сину у Бару: Отац Слободан Зековић – Господ љуби сваког човјека који се са пута гријеха врати у наручје Очево

5. фебруара 2018. - 8:40

У другој припремној недјељи за велики пост – Недјељи Блудног сина служена је Света литургија у Храму Светог Јована Владимира. Овим молитвеним евхаристијским сабрањем началствовао је Протојереј-ставрофор Слободан Зековић, уз саслуживање Протојереја Љубомира Јовановића и Јереја Младена Томовића.

Након читања Јеванђеља отац Слободан је надахнуто бесједио о јеванђељској причи о блудном сину.

Вјерни народ је у великом броју приступио светим тајнама тијела и крви Христове и присајединио се са Господом.

По завршетку Свете Литургије сабрање је настављено у крипти храма.

Истога дана у поподневним часовима у Саборном храму је служено Јелеосвећење.

Дејан Вукић

бесједа о. Слободана:

Светосавске светиње стигле у Цетињски манастир

5. фебруара 2018. - 8:00

У недељу 4. фебруара 2018. године, у Цетињски манастир стигле су светосавске светиње, које су поводом светосавских прослава проходиле манастире и цркве Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке од 26. јанаура до 5. фебруара 2018. године.

Светосавске светиње, Крст Светог Саве из ризнице манастира Савине, Епитрахиљ Светог Саве из ризнице Цетињског манастира и Патерицу Светог Саве из ризнице манастира Мораче, у Цетињски манастир из Саборног храма Светог Василија острошког из Никшића у Цетињски манастир донио је игуман манастира Подмаине Рафаило Бољевић са братијом.

Светосавске светиње испред Цетињског манастира дочекао је Његовов Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, са свештенством, монасима Цетињског манастира, вјерним народом и професорима и ученицима Богословије Светог Петра Цетињског.

Потом је служено свечано бденије у цркви Рождества Пресвете Богородице, које су служили јеромонах Прохор Јосифов и јерођакон Онуфрије Савић. Појали су ученици Цетињске богословије, предвођени професором Црквеног појања ђаконом Павлом Љешковићем.

После прочитаног Јеванђеља Високопреосвештени Митрополит г. Амфилохије, сабранима се обратио ријечима бесједе говорећи о светињама у Црној Гори и о Светом Сави равноапостолном просветитељу и првом архиепископу српском.

Светосавске светиње положене су на ћивот Светог Петра Цетињског, којима су се вјерни поклањали и цјеливали их а Митрополит Амфилохије их је помазивао.

 

Александар Вујовић