Упокојио се у Господу старац Нектарије Виталис, велики пријатељ српског народа

8. фебруара 2018. - 10:17

У четвртак, 8. фебруара у Камаризи близу Атине, у манастиру Светог Нектарија Егинског, упокојио се у Господу архимандрит Нектарије Виталис.

Када је као млад оболио од тешке болести и 1965. године доживио мождани удар, при чему су љекари констатовалчи да нема шансе да преживи, молећи се у болесничкој соби Господу да га прими у Царство своје, јавио му се Свети Нектарије Егински и исцијелио га од тешке болести.

Након изласка из болнице постављен је за свештеника у Камаризи. Свети Нектарије му се јавио и замолио Га да му сагради храм, што је и млади јеромонах Нектарије и учинио.

Године 1980. поново се тешко разболио и док је у молитви разговарао са св. Нектарије и молио га да предстоји пред Господом за његово спасење, поново је уместо упокојења добио чудесно исцељење.

О свом исцељењу старац Нектарије је говорио:

Имао сам тежак облик рака. Груди су ми се потпуно биле претвориле у рану, из ње су стално текли гној и крв. Од боли сам цепао кошуље на себи. Мој пут је водио директно на самртнички одар. Ујутру 26. марта 1980. године отварају се врата у доњој подрумској цркви (био сам са нашим црквеним стражарем Софијом Бурду и иконописцем Еленом Китраки) и улази свештеник ниског раста, ћелав, имао је само мало косе позади, са белом брадом. Веома је личио на светог Нектарија онаквог каквог га видимо на фотографијама. Узео је три свеће, а није оставио новац за њих. Упалио је само две, а затим је целивао све иконе на иконостасу. Икону светог Нектарија није целивао, већ прође поред ње. Ја се нисам видео: осећао сам страшан бол и стајао поред прозора иза завеса, али сам све видео иза завесе. Он се заустави на солеји испред Царских двери, прекрсти дланове и не гледајући ни у кога упита: „Је ли свештеник овде?“

Стражарка се трудила да ме сачува од посетилаца, и зато рече: „Не болестан је, има грип.“ „Ништа страшно. Молите се! Свима вам желим срећан Васкрс“, и оде. А тетка Софија ми приђе и рече: „Свештеник који је малопре долазио веома личи на светог Нектарија. Из његових очију као да су муње севале. Можда је то био сам Владика који је дошао да вам помогне!“ Помислио сам да ми то говори како би ме охрабрила. Захвалио сам јој се. И самом ми се учинило да је то заиста тако. Замолио сам је да оде да потражи свештеника, а ја сам полагано отишао у олтар, пао на колена пред распећем, приљубио се уз дрво својом отвореном крвоточивом раном и почео ватрено да се молим. У том тренутку чујем да су се жене вратиле. „Оче Нектарије, старац се вратио“, зачух Софијин глас. Изашао сам из олтара, пришао им. Хтео сам да га пољубим у руку, а он ми није дао и пољуби мене у руку. Упитах га: „Како се зовете?“ „Анастасије.“ Предложио сам му да целива мошти. Он стави танке металне наочари, рам је био у облику дуге. Кад то видесмо диже нам се коса на глави. То су биле наочари светог Нектарија, које су се налазиле код нас у витрини, поклонила ми их је игуманија Нектарија. Дакле, он их стави и проговори: „Вера је, дете моје – главна ствар!“ Старац је са страхопоштовањем целивао све мошти. Он прође поред места где су биле честице моштију светог Нектарија не обративши пажњу на њих. То ми се није свидело. И ја рекох: „Оче, опростите! Али свети Нектарије је чудотворац. Зашто нисте целивали његове мошти?“ Он ме погледа и само се осмехну. Приђосмо месту на којем се налазила икона светог Нектарија коју је насликао његов рођак Анастасије Кефалас. То сам му рекао, и он одмах упита: „А како је Анастасије? Да ли је с њим све уреду? Да ли се вратио из Париза?“ Одговорих му потврдно, само да га не узнемирујем. То му је било веома драго. А затим ја упитах: „А где ви живите, оче?“ Он ми показа на плафон (тамо, горе градила се нова црква) и рече: „Моја кућа још увек није готова, баш ми је жао! А мој положај ми не дозвољава да живим било где.“ И ту му ја признадох: „Оче, стражарка вам је рекла да имам грип, то није истина. Имам рак, али желим да оздравим, да наставим и завршим своје дело: да направим олтар, одслужим литургију, а онда могу и да умрем. Не бојим се смрти!“ „Немој да се бринеш – све је то искушење.“ „Оче, да ли сте можда за кафу?“ „Не, журим. Треба да идем на острво Парос да се поклоним светом Арсенију и да видим своје духовно чедо – оца Филотеја.“ Он крену ка излазу поред своје велике иконе, чак је ни не погледавши: „Оче мој, оче, твоје лице тако личи на светог Нектарија!“ Навреше му сузе на очи, и он ме благослови, а затим ме загрли и пољуби. Ту се и ја осмелих и раширих руке. Чим сам се приближио раширених руку и скупио их осетио сам да сам загрлио празнину! Диже ми се коса на глави. Прекрстих се и поново замолих: „Оче, желео бих да преживим, да служим Литургију у новом храму. Помози ми…“ Онда се он мало одмакну стаде испред своје иконе и рече: „Чедо мој, Нектарије, не тугуј. То је искушење. Оздравићеш! Десиће се чудо и сви ће сазнати за то.“ И одмах нестаде. Врата су све време била затворена нико их није отварао. Жене потрчаше за њим, стигоше га на аутобуској станици. Он уђе у аутобус, крену у Лаврио, а тамо сиђе и нестаде. 

Прошла су два и по месеца. Другог јуна Његово Преосвештенство митрополит Агатоник и ја отпутовасмо у онколошку болницу светог Саве. Митрополит је веома молио за мене главног лекара болнице, господина Папаконстантинуа. Овај је погледао резултате анализе и одједном рекао: „Ваше Преосвештенство у датом случају нису биле потребне ваше молбе, а мени са моје стране неће бити потребно да молим професоре и лекаре. Овде дејствују само двојица – свети Нектарије и отац Нектарије!“ Обављен је поновни преглед, један професор је рекао нешто слично: „Немојте више да се бринете! Узмите оца Нектарија, одвезите га у парохију, нека завршава своје дело. Догодило се право чудо!“ Поред мене су стајали митрополит, градоначелник, главни лекар и др. Професор је у рукама држао коверат за лекарском дијагнозом. „Оче Нектарије“, обрати ми се, „ти си победио смрт! Узми овај коверат и иди код свог покровитеља. Он је твој лекар, он те је исцелио! Све је он учинио! Више немаш рак! Ми не знамо шта се догодило. Иди с миром.“

Узели смо закључак и допутовали у Камаризу. Звона су радосно звонила Људи су клечали на коленима и молили се. Подигох руке ка Небу и изговорих: „Боже мој, прва велика захвалност Теби, Твојим свецима и светом Нектарију. И још се захваљујем онима који су са вером узносили молитве за мене.“ Сви људи су плакали.“

До краја живота је са апостолским жаром проповиједао Христа Васкрслога. Одборници цркве св. Нектарија у Камаризи свједочи да је цијели дан био у храму и свима који су долазили да се помоле или да упале свијећу, сам је пролазио и благосиљај их, читао молитве и исповоједам оне који су му то затражили.

Нарочито велику љубав је осјећао према поклоницима из Србије, Црне Горе, Републике Српске. Много је волио страдални српски народ. Од светитеља, поред Светог Нектарија много је поштовао Светог Василија Острошког, коме се свакодневно молио и коме је направио трон у Цркви са иконом Светог Василија и папучама светог Василија које му је митрополит Амфилохије послао на благослов. Сваке године празник Светог Василија се у Камаризи прослављао на најсвечанији начин.

Господ нека упокоји старца Нектарија и нека га настани у својој близини да заједно са Светим Нектаријем и Светим Василијем слави Бога Љубави – Оца, Сина и Светога Духа. Амин.

Вјечан спомен!

протојереј Никола Гачевић

Епископи Максим и Кирило посетили парохију сандијешку

8. фебруара 2018. - 9:55

На дан Господњи, дан васкрсења, Недеља o блудном сину, 4. фебруара, 2018.г., Архијерејском Светом Литургијом у храму Светог Великомученика Георгија, у најјужнијем граду западне обале САД-а, Сан Дијегу, Калифорнија, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ г. Маским уз салужење његовог брата у Христу и госта Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског г. Кирила Бојовића и локалног парохијског свештенства, протојереја-ставрофора Велимира Петаковића, умировљеног парохијског свештеника, протојереја Братислава Кршића, старешине храма, и ђакона Павла Џермејна са парохијанима који су испред храма дочекали епископе уз поздраве празника дана Господњег и Светог ап. Тимотеја и Преподобног мученика Анастасија персијског. Окупљена деца, млада жива црква, удови тела Христовог, уручили су цвеће епископима, а потом узели учешћа у Светој Литургији појањем, служењем, и причешћем.

За време јеванђељске омилије, Епископ (онај који надзире и води живот Цркве на одређеној локалној територији) Максим је поручио да Господ у својој љубави према нама позива нас да се повратимо у загрљај Оца нашег небеског. Црква, наша истинска Мајка, нас припрема за радосни подвиг поста, а самим тиме за прославу Празника над празницима, Пасху Господњу, која ове године пада у недељу 8. априла.

Епископ Кирило, викарни епископ диоклијски, који по благослову администратора Епархије буеносаирејско-јужноцентрално америчке Митрополита Амфилохија, надзире рад на оснивању и утврђивању парохија Српске Православне Цркве у Јужној Америци, је исто тако поздравио верни народ и свештенство честитајући им празник и скрећући пажњу на одељке јеванђеља који се читају у недеље пред почетак Великог поста. Задатак Цркве је да својим члановима помогне да постигну крајњи циљ живота, који је Христоликост, подсетио је Еп. Кирило.

После Свете Литургије гости архијереји, свештенство и народ, наставили су заједничарење за време трпезе љубави у парохијској сали где је приређен кратки пригодни програм. Старешина храма, протојереј Братислав, заједно са парохијанима, уручио је чек у износу од пет хиљада долара Епископу Кирилу за његову мисионарску делатност у Јужној Америци. Наиме, парохија сандијешка је одлучила да умоли парохијане да изволе се убројати међу стотину породица које ће даривати прилог од сто долара и тако скупити десет хиљада долара за Епархију буеносаирејско-јужноцентрално америчку. Овом приликом они су стигли до пола пута овог свог трудовања.

Поред горе поменутог свештенства слављу је био присутан и протојереј-ставрофор Божидар Драшковић, умировљени парохијски свештеник са својом породицом.

Православна Црква је по природи мисионарска црква. Свака парохија има динамичан живот, само уколико, узима учешће у мирионарском раду, не само унутар својих парохијских територијалних граница, већ и изван њих. Ова активност уствари произилази из Евхаристијског учешћа локалне заједнице које упућује на апостолску мисију започету још у првом веку.

Сабрање је завршено благодарном молитвом и благословом епископâ за наставак сведочења Јеванђеља у локалној парохији сандијешкој Епархије западноамеричке и широм васељене.

 

Пет година од упокојења Игумана Луке (Анића)

8. фебруара 2018. - 9:26

На празник Ксенофонта и Марије, 8. фебруара 2013. године у 54. години земног живота упокојио се у Господу архимандрит Лука (Анић), игуман манастира Дајбабе.

Отац Лука (Анић) рођен је 17. 09. 1959. у Дубровнику. Седму београдску гимназију завршио је 1977. Студије историје умјетности на Философском факултету у Београду свршио је 1983.

Већ 1984. изабран је за асистента проф. др Миодрага Миће Јовановића, на одсјеку за историју умјетности на Философском факултету у Београду. Професор Јовановић предавао је на катедри Историја умјетности југословенских народа новог вијека – раздобље 18. и 19. вијек.  Код професора Јовановића је магистрирао 1991. на тему “Живот и дјело вајара Ђорђа Јовановића”.

У јулу 1991. дошао је у Цетињски манастир и постао искушеник. Митрополит Амфилохије је у Цетињском манастиру искушеника Уроша Анића замонашио на Ивањдан, 7. 07. 1993. године и дао му монашко име Лука.

Владика Амфилохије је га је, такође у Цетињском манастиру, рукоположио у јерођаконски чин на Крстовдан, 27. 09. 1995., а у чин јеромонаха у цркви Светог Луке у Котору 22. 10. 1995.

Митрополитовом одлуком отац Луука је постављен за намјесника Цетињског манастира на празник Светог Луке, 31. 10. 1995. У том звању остаће све до 31. 01. 2010.

У чин игумана Митрополит Амфилохије га је у Цетињском манастиру произвео на Петровдан, 12. 07. 2000., а у чин архимандрита на Лучиндан, 31. 10. 2008.

Рјешењем од 13. 01. 2010. постављен је за оснивача и игумана манастира Светог Саве на Савиној Главици у Доњем Грбљу. Након формалне примопредаје са новим цетињским намјесником о. Методијем (Остојићем), из Цетињског манастира у Доњи Грбаљ одлази 31. 01. 2010.

Рјешењем од 1. 04. 2011. постављен је за в.д. настојатеља манастира Дајбабе код Подгорице.

Сахрањен је на манастирском гробљу у Дајбабама 10. фебруара.

Вјечнаја памјат!

Н.П.

 

Радио Светигора: Стазом учитеља љубави – Пета воштаница духовном оцу

8. фебруара 2018. - 9:39

Емисија сјећања на блаженог спомена Оца Луку (Анића) поводом пете годишњице од његовог упокојења.

О нашем драгом оцу Луки говоре његов духовни отац- Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, Преосвећени Владика Јован (Ћулибрк), Архимандрит Бенедикт (Јовановић), Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић и Добрана Богдановић, а ту је и текст сјећања монахиње Теодоре из манастира Ваведење у Београду, мјеста гдје је душа оца Луке крштена.

Ова Воштаница, уз пету годишњицу од упокојења оца Луке, проткана је његовим духовним поукама, којима је обогатио наше душе и срца као и програм нашег Радија “Светигора“ и писмима која нам шаљу наши драги пријатељи и слушаоци који су га вољели, слушали и познавали или упознавали уз програм нашег Радија.

У емисији можемо чути и пјесму “Зашто милозвучно звоне звона Дајбабског Светог Симеона” коју је Јеромонах отац Серафим Петковић из манастира Свете Тројице у месту Бјеле Воде код Љубовије, посветио оцу Луки.

Радио емисија – Стазом учитеља љубави

Богић Булатовић: „Наш отац Лука“

8. фебруара 2018. - 9:31

11. фебруар 2013.године

Све велике и значајне појаве зачињу се у тишини, далеко од очију и ушију овога свијета. Све велике жртве, сви големи трудови остају дубоко испод површине јавног мњења.

Оно, готово никада, није свјесно колико је суза, суза за свијет, проливено да би и такво, несвјесно, несловесно и недостојно, остало у шанси покајања, у прилици новорођења. Оно је кадро само да конзумира плодове тишине, али не и да их залива, његује, обрезује и чува од грабљивица.

Једна таква појава, голема, васељенска, догодила се у келији пустиње, на периферији Подгорице, надомак наших топлих домова. Кажем пустиње, како је то говорио отац Лука: „…таква, као одрицање живота, раста и рађања, она постаје одушевљени домаћин и колевка и плодоносно тле онима који су се одрекли испразног и сујетног живљења ради задобијања суштине живота… тамо где је бесплодна пустиња, тамо Христос постаје Земља Живих… једнолични фон пустиње њима постаје као један једнолични фон фресака пред којим се одиграва не земаљска радња него драма задобијања вечности…“ Прије три дана, у монашкој тишини манастира на Дајбабској гори, упокојио се у Господу монах, архимандрит, наш отац и брат, игуман Лука Анић. Још као младић, овај човјек се одрекао славе овога свијета, блиставе каријере научног радника, неприродног свјетла сцене, дипломатског педигреа, велеградског комформизма и пошао за Господом. Наравно да је ова тиха смрт само још један у низу догађаја који су креирани давнога дана када је храбри младић Урош Анић узео крст свој и крочио на Пут Истине и Живота. Али трагедија живљења овога свијета није, дакле, у начину одласка једног монаха, већ у нашој немогућности да препознамо догађаје који јесу вододелнице, појаве које јесу истинске револуције, рођења и губитке након којих ништа на земљи више нећ бити исто.

Када би неким кантаром могли да измјеримо колико је ко од наших савременика заслужан што у оку брата не видимо само трун, што у комшији не доживљавамо само земљокрадицу, у пријатељима не читамо само задњу намјеру, што у нашим историјским приликама и неприликама нисмо изабрали увијек и само освету, што земаљски шар нисмо свели на јефтину црно бијелу представу, што смо човјеку и портрету почели да приступамо као икони Божијој… онда би такав кантар непогрешиво показао снагу, величину и историјски значај игумана Луке Цетињскога, Дајбабскога, Свесрбскога, Свесловенскога и Васељенскога. Да смо кадри сагледати и измјерити дубину и висину таквих појава, онда би најприродније било, када нас видљиво напуштају такви људи, са врхова, кровова, јарбола и катарки прогласити дане најдубље жалости. Не ради њих, будући да су се давно одрекли свега и прешли преко себе, већ због нас који се тако фатално држимо пијеска што нам се отима и осипа кроз прсте.

Ових дана нас је напустио пастир који је свој народ називао светитељима, а себе сматрао достојним само да му служи. Архимандрит, учени игуман највећег и најзначајнијег престоног манастира древне Митрополије који је пролазнике дочекивао као да је прости монах, боник који је своју тјелесну слабост и бол задовијека остављао у својој келији, а грозницама процијеђену радост Васкрсења и осмијех приносио на гозбу и окријепљење многима. Јуче понесосмо онога који нас је носио и бодрио, јуче, касно, почесмо да ридамо за оним који је непрестано проливао сузе за нас. Положисмо на чување тијело човјека који је као ријетко ко у екумени осјећао и објашњавао тајну иконе и Богородичиног осмјеха, да би и сам постао цјеливна, предолтарска икона Господа. Погребосмо пустињака који није умио да замисли православље без божјака Миланка и божјакиње Невенке, који је њежним длановима велеградског дјечака мајчински гријао жуљеве горских тежака.

Отац Лука нас је учио, а говорио је само оно што је свједочио и сам чинио, учио нас је да увијек дајемо. Нарочито данас, када је велика материјална оскудица, да још више удјељујемо и чинимо доброчинства. Питали смо се како још више када је свега све мање, а он је додавао да умножавамо и дијелимо Љубав и Пажњу. Острвљеност и одбаченост, поред свих данашњих несрећа и искушења, највеће су болести савременог друштва. Много је, нарочито старих и немоћних, мале браће Господње који нијемо ишту само једну ријеч утјехе, једно слушање, један осмијех и братски загрљај.

Хвала Ти велики и непоновљиви, оче Лука, на свему што си говорио и чинио, што си горио, видљиво и невидљиво, што си Господњом љубављу чувао свој народ и васељену трагично самораспету „на ово и оно“. Опрости нам, људима од овога свијета, што за тобом остајемо тако недоречени и недостојни као увијек када се у нашој близини развијају крупне, големе ствари. Као никада прије, тако чврсто се држимо оног обећања над обећањима, у које си тако непоколебиво вјеровао, да ћемо се срести у Твом непоновљивом гласу и очима!

Богић И. Булатовић

Одигитрија: Ново путовање за Свету Гору – од 2. до 5. марта

8. фебруара 2018. - 9:43

ПРОГРАМ ПУТОВАЊА:

Петак 02.март 2018.год
полазак испред храма Свете Петке у Будви у 11:00 часова. Укрцавање остатка групе у Подгорици испред Храма Христовог Васкрсења у 13:00 часова. Молебан пред пут. Вожња до Јерисоса са краћим задржавањима ради одмора.

Субота – 03. март
Долазак у Јерисос у раним јутарњим часовима.Подизање виза за Свету Гору и укрцавање на брод за хиландарску луку Хрусија, (08:35). Долазак у Свету српску лавру Хиландар. Дочек у гостопримници, смјештај у спаваонице. Кратак одмор. Манастирски комплекс: главни храм Ваведења Пресвете Богородице (Милутинов храм), ризница, бунар Светог Саве, лоза Светог Симеона, манастирско гробље са костурницом, књижара-сувенирница… 15:00 – Вечерња служба, вечера у трпезарији Св.краља Милутина. Повечерје са акатистом Пресветој Богородици, изношење светих моштију, поклоњење. Ноћење.

Недјеља – 04. март
Литургија у раним јутарњим сатима, објед, обилазак пирга Св. краља Милутина, Душановог крста…Полазак за арсану Хрусија, обилазак скита Светог Василија Солунског (Хрусија), брод за Јерисос. Кратак одмор у Јерисосу и полазак за Подгорицу у раним поподневним часовима, истим путем. Кратка задржавања ради одмора и освежења. Долазак у Подградец (Албанија) у касним вечерњим сатима. Ноћење.

Понедјељак – 05.март
Полазак за Црну Гору. Успутни одмори и краће задржавање у Тирани; обилазак храма Христовог Васкрсења.
Долазак у Подгорицу и Будву у касним вечерњим сатима.

У цијену путовања од 115Е, урачунат је превоз луксузним аутобусом „Неоплан трендлајнер“ (видео, клима…) до Јерисоса и назад, ланч вечера у поласку, доручак у Јерисосу; вечера, ноћење и ручак у Хиландару, ноћење и доручак у Албанији.
Нијесу урачунати: виза за Свету Гору, бродска карта, здравствено осигурање, успутни индивидуални трошкови, лични прилог манастиру.