Патријарх Антиохијских Јован – Без обзира на рат храмови у Сирији се обнављају

14. фебруара 2018. - 22:09

Руски религиозни прегаоци довезли су у Сирију хуманитарну помоћ немерљиву по својим размерама, коју су потом, уз учешће месних хришћана и муслиманских заједница, делили народу у Дамаску. Међу њима је и Антиохијска Православна Црква, чији је Предстојатељ Блажењејши Патријарх Антиохијски Јован X дао интервју за РИА „Новости“. У интервјују, Патријарх Јован је говорио о животу верника током рата.

—Ваша Светости, да ли су терористи током рата у Сирији разрушили много православних храмова?

—Пре свега, желео бих да кажем да се терористички напади, који се овде чине, и рат који траје, не односе на неку конкретну религију или нацију. Подједнако се руше цркве и џамије, гину и хришћани и муслимани.

Ми ћемо да штитимо своју земљу, и обнављаћемо разрушене хришћанске и исламске светиње. Одатле никуда нећемо отићи.

—Неки храмови су већ обновљени?

—Неуморно радимо над обнављањем наших цркава. Пре три године смо обновили три цркве. Сада се обнавља древни манастир у селу Малула.

—Постоји мишљење, да хришћанска Сирија, после рата, никада неће имати свој пређашњи облик. Верујете ли Ви у то?

—Верујемо да ће Сирија бити боља после рата. Видимо да се хришћани враћају у своје домове у Хомси и Алепу. Обнављају инфраструктуру и све остало што је у вези са мирним животом. Надамо се да ће се то наставити и у будућности.

—На чему се заснива ваша сигурност у то?

—У децембру сам био у Руској Федерацији где сам се срео са Председником Владимиром Путином, а такође и са Свјатјејшим Патријархом Кирилом. Дискутовали смо о овим питањима (обнављање Сирије после рата — прим. ред.). Руска страна је показала интерес и уверила нас да ће нам, помоћу хуманитарних акција, идаље помагати да изградимо мир и стабилност у нашој земљи.

— Да ли још неко осим Русије и Руске Цркве помаже Антиохијској Цркви?

—Да, наравно, одређена количина помоћи долази и из других земаља. Али, Русија је наш главни помоћник. Благодарни смо Владимиру Путину, Свјатјејшем Патријарху Кирилу и руском народу за помоћ коју нам пружају.

Разговарао Антон Скрипунов
Са руског Ива Бендеља

   РИА „Новости“

Наступ хора Јединство у Бјелорусији: У рангу хора московског Патријарха

14. фебруара 2018. - 12:31

Которски хор Српско пјевачко друштво „Јединство“ 1839, боравио је у Бјелорусији од 07. – 11. фебруара гдје је учествовао на 17. међународном фестивалу „Коложски Благовест“ у граду Гродно.

У категорији црквених хорова Јединство је освојило награду „Лауреат другог степена“.

Исту награду освојио је и камерни хор патријарха московског и све Русије Кирила из храма Христа Спаситеља

Како нам је саопштено из управе „Јединства“, хор је добио позив на препоруку диригента музичке академије „Чајковски“ из Москве проф. Станислава Калињина, који је имао прилике да слуша Которане на фестивалу „Музички едикт“у Нишу прошле године.

„Фестивал духовне музике, „Коложски благовест“ такмичарског је карактера и организује се у сарадњи цркве и државних институција. Чланови жирија током једне године преслушају преко 300 хорова са територије бившег Совјетског Савеза и бирају оне који ће ући у конкуренцију за такмичење. Хорове из других земаља бирају по добијеној препоруци, преслушавајући њихове снимке.

Првог дана хор је посјетио духовни центар епархије Гродњанске – Жировички манастир из 16. вјека у ком се налази чудотворна икона Пресвете Богородице. У самом манастиру налази се неколико цркава. Ту се налази и Богословија основана 1839.г. кад и хор СПД Јединство.

Другог дана хор био заузет такмичењем у Покровском катедралном саборном храму у 11:00 сати. Наш хор је први наступао. На самом почетку такмичарског дана представљен је десеточлани међународни жири састављен од еминентних диригената, композитора професора, директора других фестивала, музиколога, етнолога, представника Цркве, града Гродно и Министарства културе: протојереј Андреј Бондаренко (члан Бјелоруског савеза композитора, добитник државног признања Р. Бјелорусије – предсједник жирија), Дрињевски Михаил Павлович (професор и предсједник Савеза музичких трудбеника Бјелорусије), протојереј Анатолиј Ненартович (доктор богословља, предсједник организационог тијела и секретар Гродњанске епархије), протојереј, Михаил Негеревич (директор Међународног фестивала у Хајновци, Пољска), протојереј Александрел Барнеа (проф. Црквене музике на Универзитету у Јашију, Румунија), протојереј Дмитриј Бондаренко (диригент и проф. Националног педагошког универзитета из Кијева, Украјина), протојереј, Александар Шашков (композитор и диригент), протођакон Александар Кедров (диригент из Париза, Француска), Денисов Николај Грогориевич ( проф. Државног конзерваторијума „Чајковски“ и члан Савеза композитора из Москве, Русија) Лојко Александар Чеславович (етномузиколог), Гапличник Наталија Јуревна (диригент и директор фестивала).

Хор се представио програмом састављеним по пропозицијама фестивала : 1) Антон Федоров – Оче наш; 2) Јоаким доместик Србије – Алилуја; 3) Никола Србин – Благословен јеси Христе Боже наш; 4) Дмитиј Бортњански – Чертог Твој; 5) Стеван Ст. Мокрањац – Трећа статија; 6) Христина Парезановић – Богородице Дјево; 7) Павел Чесноков – Пресвјатаја Богородице, спаси нас; 8) Јулијана Денисова – Францускаја кољадка; 9) Јаков Шмељов – Мало славословље и 10) Наталија Књажинскаја – О преблаги, тихи Учитељу. Соло дионице повјерене су: Милици Лалошевић, Дарији Лазаренко, Јовани Миљеновић, Душици Ћетковић и Јовани Мршуљи“, саопштавају из „Јединства“.

Интересантно је, како наводе, да је након отпјеваног програма аплауз трајао све док чланови хора нису напустили цркву, а такође су и два члана жирија (прот. Шашков и прот. Болгарски) устали и аплаудирали иако то није по правилима фестивала.

„Истог дана у 18:00 сати, у концертној сали Културног центра, СПД Јединство је одржало концерт у трајању од 25 минута, заједно са хором катедралног храма из Минска и хором Академије „Глинка“ из Кијева, гдје се представио новим програмом састављеним од духовних и свјетовних композиција са простора Балкана.

Јединство је угошћено и од стране Високопреосвећеног архиепископа Гродњанскох г. Артемија заједно са хоровима из Русије, Пољске и Румуније.

Трећег дана боравка у Бјелорусији хор је био почашћен да пјева на централном дијелу св. Литургије (од Иже херувими до закључно са Оче наш и причесном пјесмом Тјело Христово) у Покровском катедралном саборном храму, са главне хорске галерије. У 13:00 сати хор је био на концерту проглашења награда у тзв. „Драматическом театру“ на којем је сазнао да је добио награду – ЛАУРЕАТ ДРУГОГ СТЕПЕНА у категорији црквених хорова.

На концерту, по одлуци жирија, хор је још једном отпјевао композицију Н. Књжаинске – О преблаги, тихи Учитељу. Члан жирија прот. А. Шашков је образложио награду и пренио став жирија: „да смо за 17 година постојања фестивала најбољи хор, који је дошао са простора Балкана, да сваком годином фестивал расте у квалитету и да хорови који су их раније одушевљавали сада не би ушли у конкуренцију за такмичење, да смо веома квалитетан хор који је на њих оставио велик, силан утисак, да њихова срца застају док пјевамо, и да смо хор који веома вјешто прелази из фортеа у пијанисимо и да смо освојили исту награду као и камерни хор његове светости патријарха московског и све Русије Кирила из храма Христа Спаситеља“.

На фестивалу се укупно такмичило 35 хорова.

У повратку хор је обишао и Варшаву, главни град Пољске.

СПД „Јединство“ 2019. прославља јубилеј, 180 година рада и постојања.

Пјесмом срцу – срцем роду!“, порука је из СПД „Јединство“.

 

Предраг Николић

Видео: У Шапцу представљено четворокњижје „Љетопис новог косовског распећа“  Митрополита Амфилохија

14. фебруара 2018. - 11:03

Са благословом епископа шабачког Господина Лаврентија у Шабачком позоршту пред бројним аудиторијумом представљено је четворокњижије „Љетопис новог косовског распећа“  Митрополита Амфилохија.

Вече је започето песмом „Сини јарко сунце са Косова“ коју су извеле сестре Трифуновић, етно дуо културно уметничког друштва Абрашевић под уметничким руководством Сузане Гајић.

Присутнима се на почетку обратио протођакон Љубомир Ранковић истакавши да митрополит Амфилохије није долазио у Шабац пуних тридесет година, заблагодаривши му на доласку напомињући да је његов данашњи долазак у Шабац подједнако важан као и онај од пре тридесет година.

Говорећи о књигама, господин Ранковић је рекао:

Не верујем да је икада и једна рука у историји написала такав летопис „тежак и мучан“. То је попис голготских жртава који леди крв у жилама…нешто потресније и од саме голготе. Свети владика Николај је рекао да се српска историја не пише мастилом, него крвљу и сузама. Прве две књиге су написане крвљу и сузама, а писац њихов Митрополит Амфилохије је умакао, забијао руку у срце, и своје и свога народа, усуђујем се казати и у Христово срце, јер са тим страдалницима косовским и српским страдањем, највеће патње осећа Христос. Он је вечни састрадалник сваког страдалника….Свети апостол Јован је пишући своју посланицу рекао „што чусмо, што видесмо очима својим, што размотрисмо и руке наше опипаше, то вам казујемо“. Није Митрополит Амфилохије ово писао из удобног његовог салона или  убиблиотеке на Цетињу, него је сваку стопу Косовске земље у најгора времена прекорачао и својим рукама из блата и муља и јама вадио мртва телеса, облачио одела, паковао у ковчеге и вршио опела.“

Протођакон се подсетио речи некадашњег премијера Србије Зорана Ђинђића: „Независна држава Косово и Метохија најлакше ће настати у мраку и тишини. Чим се упали светло наше шансе расту.“ Подсетио је и на символику мрака осврћући се на то да је Јуда када је издао Христа отишао у мрак, у ноћи је издао свога учитеља, а мрак је одувек био симбол издаје. Данас је потребно упалити светло.

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је присутнима дао кратак приказ књига са свим насловима, истакавши да је до Москве и Петрограда, до Крима и Владивостока, до Вашингтона и Чикага, до Париза и Лондона, до Сиднеја и Мелбурна стигла вест да је Светигора, издавачко информативна установа Митрополије црногорско-приморске објавила четворокњижје Митрополита Амфилохија „Љетопис новог косовског распећа“. 

Протојереј Велибор је рекао да „само онај ко не зна да је Ристо Радовић, данашњи Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморси и увек треба истицати Егзарх свештеног трона пећкога, Господин Амфилохије, у барама Радовића у доњој Морачи одрастао и стасао на Косову и епској песми о Јовану Косовцу који чува сво поље Косово, коју је чуо и запамтио од свог оца Ћира, само тај може бити изненађен овим четворокњижјем о косовској голготи….Митрополит Амфилохије се половином јуна 1999. године запутио ка Метохији путем Јована Косовца, и по благослову блаженопочившег Патријарха Павла стигао у Пећку Патријаршију, баш када се понављала библијска и његошевска реч о заветној српској земљи „О Косово грдно судилиште на сред тебе содом запушио“. Ове књиге нису ништа друго до наставак вишевековне хронике страдања срба на Косову и Метохији које је под насловом Плач старе Србије записао Серафим дечанац у своје време и оне новије хронике коју је у своје време написао ондашњи јеромонах, потоњи епископ херцеговачки Атанасије Јевтић.“

Он је истакао да ове књиге приказују сурову истину о арнаутима и њиховим злочинима, али и сурову истину о нама.

„Кроз ову хронику се уочава и дубина и трагика људског пада и сведоче да она народна дубинска реч да је крв људска рана наопака, која се и каква држава може градити на убијању недужних на пљачкама, на силовању на рушењу и скрнављењу  православних цркава и манастира, на трговини људским органима. Од речи и реченица записаних у овим књигама само су потресније фотографије Митрополита Амфилохија и његових свештеника и монаха са којима је сакупљао побијене Србе по Метохијским урвинама, сахрањивао их и читао им опела почев од преклане и силоване Марице Мирић и других чија је имена сачувао од незаборава. Сведочанство из ових књига не остављају Косово и Метохију у историји, не смештају их у легенду и митологију, не нуде поделу и презиру издају и кукавичлук. Са сваке странице, од ових хиљаду и четирсто и нешто страница и даље кипти невино проливена крв, али ни један ред из ових страница и ових књига, не позива на освету него на преумљење. Ове књиге трајно чувају нову косовско метохијску жртву у нашим срцима,  и новом снагом, снагом Милошевском крепе угрожено народно памћење пред ирационалним самопорицањем до самозаборава. Ове књиге живо сведоче да Косово и Метохија за Србе не представљају само петнаест посто српске територије  него по песнику место где земља небу жртву даје, а гроб се никад ником не продаје. Најдужи су, каже песник, у ропству и стисци, отпор дали српски црнорисци, тај отпор је трајао и траје, и трајаће докле гавран граје.

Академик Матија Бећковић је на почетку свог обраћања подсетио на једну причу са Косова и Метохије коју је чуо од блаженопочившег патријарха Павла. Радња се збива у једном косовском селу где је србима дојадио турски зулум, а неко од њих је рекао „хајде да се потурчимо, ово се више трпети неможе, и да данемо душом“. Неко паметнији је рекао хајде да  још мало причекамо. Убрзо је наишла и 1912. година и за србе је дошла слобода. Тада је неко од њих рекао, „ауууу браћо, замислите да оно учињесмо, пропаде нам онолика патња“. Матија се запитао, где се данас налази српски народ, хоће ли му пропасти седамстогодишња патња и да ли ће рећи оно што у историји није рекао.

Академик Матија Бећковић је измеђуосталог рекао:

Митрополитови дневнички записи почињу 1. јуна 1999. године када је дошао у Пећку Патријаршију и када је у свом дневнику записао молитву Красници Пећкој, коју је иконописао Свети Лука и написао да су њене једине речи које је изговорила биле „Велича душа моја Господа“… Косово је горело и раније, али до овога пута то није било пред очима целог света на свим екранима. О косовском страдању сведочили су многи и пре њега, али његово сведочење надмашује сва досадашња, и оно ће што време дуже пролази бити све значајније. И ово ће једном бити давно, и данас прогоњено и прећуткивано, сутра ће већ бити славно. Не зна се шта је у овим сведочанствима потресније, речи или фотографија, али се зна да ће једног дана све то бити иконе. Оне ће сведочити о библијском страдању мученика и учесника једног истог косовског боја. А ти нови учесници  косовског боја, косовске мисли и косовског завета биће јерарси српске цркве Амфилохије и Атанасије…који су голим рукама сахрањивали и превртали по крви јунаке. И шта бисмо данас рекли када Митрополиту спочитавају због бриге о Косову, него да му кажемо  Благо теби Амфилохије Радовићу, радуј се и весели се сваком ударцу који добијаш чак и од своје браће. Чему си се другом надати могао и шта би друго дочекао свако ко је седео на твојој столици. Ако у уставу Србије пише да је Косово Србија, ако се њени вођи на јеванђељу заклињу да никад неће признати независност Косова и напомињу да нам нико то и нетражи, зашто ту није стављена тачка, него запета и није крај приче него њен почетак. И како то да не изазове највећу сумњу и забринутост. Не држе ваљда фигу у џепу, подсећајући на оног што се клео у сина а деце није имао, или на оног „доћићу сигурно а и ако недођем“. И зашто после толико сличних случајева попут Косова, Косово постаје најпрече и једино које треба да се реши најхитније. И како би то решење могло бити, ако му није циљ да се Србија обрука и поништи своју историју и себе. Ако је речено да је Косово преседан, и да се више никада тај случај неће поновити ни применити, зар Србија не би могла једним устима и једном вољом рећи урби и орби за сва времена, нећемо да будемо преседан ни изузетак међу народима, нећемо сами себи да вежемо жуту траку и добровољно идемо у гасну комору. Нећемо да урадимо оно што никад није урадио и ни један народ није учинио. Ако је сва Косовска земља олтар Српске Цркве, ако је Косово крштено име Србије, ако се на Косову поновило Јеванђеље, лако је закључити ако Србија може без Косова може без свега, и ако се одрекла Косова одрекла се и саме себе. Кад срби не буду Ссрби ни Косово неће бити српско. Ко је умро у ранијим вековима у већинској Србији у Небеској Србији никад није чуо да Косово није Србија. До тог открића дошло се у новије време, али до тога изума није стигла наука него сила и закон јачег…

Након пригодних речи акдаемика Матије Бећковића присутном публикуму обратио се митрополит Амфилохије. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је подсетио на Његошеве речи: „надање се наше закопало, на Косову у једну гробницу“, појашњавајући да косовска гробница извире из Христовог гроба, будући да је то гробница људи побијених само зато што су хришћани. Он је напоменуо да је више безнађа у Косово у Србији и у српском народу него изван Србије. Митрополит је напоменуо да северни део Косова никада није био у саставу Косова, већ југ Србије, а да су из неких разлога комунисти са почетка друге половине двадесетог века припојили данашњи север Косова покрајини Косово.

Измећу осталог митрополит Амфилохије је рекао:

Једина установа која стварно, ни једног тренутка није довела под знак питање Косово као срж Србије и српскога народа, то је Црква. Сведок тога је и наш блаженопочивши Патријарх Павле. Све оно што се догађало после рата,  треба прочитати његове извештаје СА Сабору од 1957. – 1990. године када је он, како може само Свети Божији човек да објасни, објаснио шта се дешавало са народом. То је сведочанство нове сеобе после другог светског рата, и то је наставак онога прогона преко сто хиљада прогнаних срба од 1941.-1945., а онда после тога постепено је, до овог најновијих збивања, протерано нових сто хиљда срба под комунистичком влашћу. Црква је реаговала 1982. године једним апелом.

Митрополит је истакао да је апел из 1982. године писан после паљења Пећке Патријаршије, после набијања на флашу Ђорђа Мартиновића , после убиства Миличића Данила код цркве Самодреже и других по Србе погубних догађаја. Тај апел богонадахнуто Николајевски и Јустиновски написао је владика Атанасије Јефтић, а у њему је записана и белешка свештеника од 4.марта 1872. године: „Овдје више вреди једно арнаутско говече, него ли сви христијани и све христијанске цркве. Жалосно је стање наше које се описати неможе“. Ту је белешка и Бранислава Нушића која гласи: „Српски се живаљ на Косову осећа из дана у дан све отуђенији и напуштенији“. Високопреосвећени Митрополит је истакао да су то све подаци о догађајима који се кроз историји догађају и до данас, све до убиства Оливера Ивановића који представља још једну српску жртву на Косову и Метохији.

Митрополит Амфилохије се осврнуо и на догађаје око Пећке Патријаршије подсећајући нас и на почившу мати Февронију, игуманију Пећке Патријаршије, благодарећи којој Пећка Патријаршија није уништена у мартовском погрому 2004. године, будући да она није желела да напусти манастир. Високопреосвећени је напоменуо да Косово није изгубљено, иако су Срби биолошки у мањем проценту  снага Косова није у биологији.  Доле се налазе најзначајнији ћивоти са моштима, а мошти су сведоци живог присуства Цркве.

У  надахнутој беседи, високопреосвећени митрополит је указао на наслов једне своје књиге „Косово је глава Лазарева“, напомињући да је то символички назив. Незна се где је Лазарева глава, али Косово је глава Србије и као што тело не може без главе тако ни Србија не може без Косова!

Извор: Црквена Општина Шабац

 

Архимандрит Андреј Конанос – Прикрвени благослов

14. фебруара 2018. - 10:13

Данас желим да запамтиш ријеч „прикривени благослов“. Дакле, благослов који је скривен под нечим што изгледа као туга, мука, казна, проблем, трагедија итд. Иза сваког феномена у животу знај да се крије неки благослов. Иза било које животне ситуације.  Не постоји ништа што се догађа у твом животу, од јутра кад се пробудиш до тренутка када заспиш, а да нема виши циљ који дјелује за твоје добро, твој интерес, и у твоју корист.

Сигурно није све пријатно, идилично, не ствара све задовољство и ужитак, али је све засигурно корисно. То је оно што говори апостол Павле: „Онима који љубе Бога све помаже на добро“ (Рим. 8,28).

Када човјек има љубав према Богу и гледа на живот таквим божанским очима, Христовим очима, и са вјером да је све оно што се догађа за његово добро, онда све и помаже на добро, све то постаје. Проблеми постају наши сарадници, недаће постају наши сарадници, препреке које чине да посрћемо, уствари нас тјерају да трчимо још више, јер када посрћеш, залијећеш се и трчиш брже. Ништа се у животу не дешава како би те уништило. Та слика која се укоријенила у нашој глави, то увјерење које се урезало у нашу душу, (након неке васпитне мјере у облику казне коју смо некада примили) о Богу који није подршка нашем животу, него онај који кажњава наш живот је потпуно погрешно. Увјерење да је Он препрека за наш успјех, и стално нам говори: „Не“. Да нам, шта год желимо да постигнемо долази препрека огромне руке и жељезног  зида који каже: „Не, нећеш то урадити, ја Бог ћу те спријечити“. Управо ово увјерење које је урезано у нашу душу је потпуно погрешно. Једна од помисли коју је Христос сотворио у нашој души је пријатељска помисао према Богу.

Све што се дешава у твом животу има добар циљ. Иза сваке трагедије крије се скривени благослов. Због тога сам ову малу тему данас започео фразом „прикривени благослов“. Чули сте за Светог Јована Кавсокаливита који је палио своје колибе на Светој Гори јер није желио да има никакву личну имовину, и када би се год његова душа закачила за нешто палио би је и одлазио у другу. Читао сам у једној књизи која описује његов живот кроз причу и у којој се каже: – Зашто то чиниш? А он одговара: „Палећи моју колибу имам бољи поглед ка небу“. Дакле, оно што некоме изгледа као катастрофа, он каже: – Палим колибу, и када она изгори изнад мене се отвара небо и ја боље видим. Немам препреку, немам плафона, немам нешто што би ме ограничавала и тако се отварам.

Проблем који проживљаваш уствари те отвара. Отвараш се, шири се срце твоје, расте твоја савјест и пространост твога ума. Смјешташ у себе нове ствари, постајеш флексибилан.

Да би дошло ново у твој живот, треба да оде старо. Понекад управо повлачење тог старог узрокује узнемиреност. Када на примјер избациш тросјед из твог дневног боравка, настаје проблем. А, док га гледаш, говориш – нека га, не помјерај га, да не правимо сад неред, остави га ту како јесте. Желиш да промијениш свој живот а говориш остави тако како јесте. Е, не може тако – остави како јесте.

Да би се промијенио наш живот и да би дошли другачији дани у наш живот, треба да се десе та преуређења, која врло често долазе кроз врло динамичне догађаје, веома тешке, усудићу се да кажем и врло трагичне који наносе и бол. Одвајање наноси бол, оставља трагове, али не, другачије не иде. Оно што ће те спасити тада, јесте да твоја душа буде флексибилна, односно да се не противиш вољи Божијој и току ствари. Тако како живот доноси ствари, тако теци и ти, теци, настави да течеш, да корачаш, као што и вода у ријеци тече и не иде у супротном правцу. Баш због тога што не иде у контра правцу, не постоји ни проблем. Због тога постоји такво комотно кретање. Проблем настаје када неко контрира, када жели да иде против Бога, против живота, против догађаја.

Дакле, прво је да се крећеш са животом, а друго је да имаш вјеру. Да на ствари и догађаје гледаш са вјером. Вјера значи да гледаш на догађаје који још нису дошли као да су већ ту. И да то што гледаш буде оно оптимистично. Да гледаш свјетлост Христову и да говориш – Да Господе Исусе Христе дођи!

Чекам, дакле, кроз ову муку свјетлост Христову, а не мрак пакла, не безнадежност, не очајање. Инвестираћеш и ставићеш сав свој новац (мислим на инвестицију твоје душе) на свјетлост. Инвестираћеш у свјетлост, на то ћеш да се ослониш и рећи ћеш: – Из овога ће нешто добро изаћи. То ми је говорио један мој пријатељ који има пуно дјеце, када се нашао у проблему приликом рођења једног дјетета, болест је била у питању. „Дошао нам је поново један поклон, спакован наравно у тужан омот, али чекам а видим благослов који ће ускоро доћи. Нешто добро ће доћи.“ Гледао сам један филм који је приказивао неког у Америци коме је горјела кућа, а тамо су куће саграђене од гипсаних плоча и картона, не од бетона као овдје у Грчкој. Док су други безнадежно гледали, он је имао склоност да гледа оптимистично на ствари, говорећи: – Ово је нешто најбоље што је могло да ми се догоди. Тако ћу једино моћи да одпутујем гдје сам желио, у тропске шуме и да урадим нека истраживања. Никада се нисам одвајао одавде, односно никада се нисам мрднуо из удобности моје куће, сада са овим пожаром је прилика да одем тамо гдје сам желио. – Видио је трагедију као једну велику прилику да уради нешто друго. И свака трагедија у нашем животу, видјећеш након неког времена, може да се развије веома повољно и врло благословено за ствари које се тичу твог живота, и да донесе нешто добро за твоју душу, за тебе, на твоју радост.

Због тога, научи и ти да гледаш иза запаљених колиба као Свети Јован Кавсокаливит. Да видиш како се отвара бољи поглед на небо, већа радост у твојој души, већа снага у твом срцу. Нека те не ломе проблеми, него нека те оснажују. Буди спреман за боље које долази и које већ сада јесте присутно у твом животу. Имај очи да то видиш.

 

Са грчког превела Анђелка Р.

Слава Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки

14. фебруара 2018. - 8:11

Дана 12. фебруара 2018. године, када Црква прославља празник Света Три Јерарха, у манастиру Крки традиционално је обележена слава славне Богословије.

Светом архијерејском Литургијом начелствовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније, уз саслужење Преосвећене господе Епископа бихаћко-петровачког Сергија и далматинског Никодима.

Након читања Јеванђеља, епископ Сергије је говорио о значају Светих Јерараха и огромном доприносу који је сваки од њих дао Светој Цркви: -Током историје појављивали су се људи који су тврдили да је један од тројице Јерарха већи од другога. Но, Божјом неизмерном љубављу пројави се у 11. веку сваки од тих светитеља Епископу евхаитском Јовану, прво сваки посебно, а онда заједно и рекоше да су они једно пред Богом и да нема неспоразума међу њима. Светлост ових дивних светитеља пројавила се управо у њиховим делима, у њиховом учењу и тумачењу Речи Божје. Тако се Свети Василије Велики у чистоти свога подвига прослави као велики учитељ Цркве Божије, Свети Григорије у дубинама свога тумачења богословља, а Свети Јован Златоусти у красноречивости и тумечењу Речи Господње. Ова три светила заиста су засјали као једно светло зато што се сваки од њих одрекао себе да би они заједно испуњавали божанске заповести и тако показали нама како и ми треба да деламо до дана данашњег.

Након свете Литургије одржана је свечана академија на којој су крчки богослови приредили посебан програм у част заштитника свог училишта. Том приликом епископ Никодим је захвалио свима који су дошли да увеличају дивни празник: -Нарочито желим да захвалим владикама Арсенију и Сергију на њиховој љубави што су издвојили своје време и дошли да са нама прославе празник и да тако пруже и утеху свима нама који смо овде при мору далеком. Такође, морам и желим да за све учињено за ову школу захвалим и Његовом Преосвештенству Епископу зворничко-тузланском г. Фотију, који је, не само мој духовни отац и претходник на овој апостолској катедри, него и предходник на месту ректора Богословије Света Три Јерарха. Његово одсуство осећамо сви ми који смо се навикли на њега, али оно што је најбитније упркос његовом одсуству он је присутан овде и данас у нашим молитвама и нашем сећању, а надам се и знам да смо се и ми данас налазили у његовим молитвама, рекао је Епископ далматински.

Извор: Епархија далматинска