Васкршња порука Митрополита Амфилохија

6. априла 2018. - 12:55

Христос Воскресе!
Ваистину Воскресе!

Као прошлих вјекова, тако и данас и вавијек, ми Хришћани пјевамо пјесму побједе живота над смрћу: ”Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и онима у гробовима живот дарова”. Побједа над смрћу представља једину истинску побједу човjекову. Све друге побједе и човјекови успјеси на земљи, ако се не завршавају том побједом – ништа не представљају. Само побједа над смрћу даје смисао свеукупном људском животу и дјелању, човјековом рађању и постојању.
Није ни мало случајно што савремена психијатрија сматра да је најопаснија болест нашег времена – болест губљења смисла живота. То је болест која рађа безброј других болести. А губљење смисла живота управо се рађа из прихватања смрти као једине коначне реалности човјека и свијета. Све философије и идеологије, без обзира како умне и дубоке изгледале, које прихватају смрт као коначну реалност, у суштини представљају обману и лаж управо тиме што обоготворују смрт, пролазност и ништавило. Све су оне садржане у оном првом демонском искушењу Христовом на Гори кушања: ”и приступивши Њему кушач рече: ако си Син Божији, реци да камење ово постану хљебови”. Сваки човјек на земљи рођени стоји пред тим искушењем. Савремени човјек стоји пред тим искушењем можда више него ли било која генерација до нашег времена, а све са разлога што се враћа дохришћанској идеји смисла живота која гласи: ”Хљеба и игара”, заборављајући вјечну истину, садржану у Христовом одговору на демоново кушање: ”Не живи човјек само о хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих” (Мт. 4, 3-4). Само ”Ријечју Божијом” заквашен хљеб и храна, то јест земаљски живот, добијају истински смисао и значење. Зато Христос нам и поручује: ”Заиста, заиста Вам кажем: ко моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот” (Јн. 5, 24). Ко слуша Христову ријеч, ко прима њега као ”Ријеч која бјеше у почетку и која бјеше Бог”, кроз ”кога све постаде, у коме бјеше живот” (Јн. 1, 1-4), задобија вјечни живот, стиче Њега који је ”Хљеб живота који силази с неба” (Јн. 6, 48-50). Земаљски хљеб, све оно чиме човјек живи и чиме се храни на земљи, добија свој прави смисао тек када се претвори у ”тијело Христово”.
Зато Исус рече и говори својим ученицима: ”Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега, и не пијете крви Његове, немате живота у себи” (Јн. 6, 53). Ту тајну претварања хљеба и вина у Његово тијело и крв – Господ је открио и установио једном за свагда на Тајној вечери када је узео хљеб, преломио га и дао својим ученицима рекавши: ”Узмите, једите, ово је тијело моје”, па онда узео чашу и заблагодаривши дао им говорећи: ”ово је крв моја Новога Завјета која се пролијева за многе” (Мт. 26, 26-28). Управо тиме он открива најдубљи смисао живота и свијета. Оно што је створено пролазно, тиме задобија дар вјечности и непролазности. То значи: творевина и човјек нијесу створени за смрт, него за бесмртност, за вјечни живот. Гријех као отуђење од Бога, даваоца вјечне свјетлости и живота, чини нас смртним и пролазним. Зато се молимо Христу да исцијели ране душе наше и да нас освешта, како би били учесници у Његовој божанској Вечери Тајној. Да нам Његово Пречисто Тијело и божанска Крв буду на отпуштење гријехова, на заједницу Духа Светога, Он као Хљеб Живота да нам дарује нови непролазни живот.
Молимо се Господу, душом и тијелом да се осветимо, да се просветимо, да се спасемо, да постанемо дом Његов, кроз Причешће Светим Тајнама, имајући Њега Добротвора – у себи жива, са Оцем и Духом Светим. Тако нам се открива неизрецива тајна да је ”Бог Љубав”: ”у томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас и посла Сина свога Јединороднога” (1 Јн. 4, 10). Кад је Бог тако заволио нас и ми смо дужни љубити једни друге. ”Ако љубимо једни друге, Бог у нама пребива, и љубав је Његова савршена у нама” (1 Јн 4, 12). Причешћујући се Тијела и Крви Христове овдје на земљи, предокушамо Царство небеско и молимо му се да нас удостоји, послије Његовог Другог доласка, да Га се још присније причешћујемо у вјечности, заједно са свима Светима, ”на новом небу и новој земљи”, ”у Светом граду, новом Јерусалиму” у коме је ”Храм Господ Бог Сведржитељ и Јагње” заклано за живот свијета, онај Који је ”Почетак и Свршетак”, који ”све чини новим” (Откр. 21, 1-2.6.22), чија ће љубав судити свијету.
Све је то плод Христовог васкрсења и Његовог жртвовања, као Јагњета, за живот свијета, који жеднима даје да пију ”са извора воде живе” (Откр. 21, 6), са ”ријеке воде живота”, око које је засађено Дрво живота и ”која извире од пријестола Божијег и Јагњетовог” (Откр. 22, 1). Једина књига у којој је све записано у вјечности јесте ”Јагњетова Књига живота” (Откр. 21, 27). Зато се поклонимо Јагњету Божијем у Коме су спас, вјечна правда, истина и љубав и цјелујмо једни друге и поздравимо сва Божја створења поздравом бесмртности:

Ваистину Христос воскресе!

 

Острог Тв Студио: Васкршња порука Митрополита Амфилохија

Митрополит Амфилохије на Велики петак у Цетињском манастиру служио бденије у спомен Христовог погреба

6. априла 2018. - 23:32

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је на Велики петак, 6. априла са свештенством бденије у спомен Христовог погреба у Цетињском манастиру.

Владика је предводио и Литију са плаштаницом која се од Цетињског манастира кретала до цркве Рождества Пресвете Богородице на Ћипуру, око Биљарде и назад до манастира.

Молитвено су учествовали многобројни вјерници са Цетиња.

Рајо Војиновић

Фото: Јован Радовић

 

Митрополит Амфилохије у Цетињском манастиру служио вечерње са изношењем плаштанице

6. априла 2018. - 18:23

У Цетињском манастиру је на Велики петак, 6. априла служено вечерње са изношењем плаштанице.

Началствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а саслуживало му је цетињско свештенство и свештеномонаштво, уз молитвено учешће вјерног народа са Цетиња.

Р.В.

Велики петак

6. априла 2018. - 9:51

Велики петак је најжалоснији дан за Хришћане јер је Исус Христос био осуђен и распет на крсту. У вријеме смрти Сина Божјег земља се потресла, а сунце помрачило. Завјеса у јерусалимском храму се поцијепала на два дијела. Умјесто звона која су утихнула још прошле вечери, у црквама се, све до недјеље, чује звук клепала.

На Велики петак Црква је све моменте свештених догађаја спасења свијета означила богослужењем. Вријеме хватања Спаситеља у Гетсиманском врту и осуду Његову од архијереја и старешина на страдање и смрт – богослужењем јутрења, вријеме вођења Спаситеља на суд ка Пилату – богослужењем првог часа, вријеме осуде Господа на суду код Пилата – богуслужењем трећег часа, вријеме крсних страдања Христа – шестим часом, а скидање тијела Христовог са крста – вечерњом (на вечерњу износи се плаштаница на средину храма, ради поклоњења мртвом Господу, на њој представљеном). Часови на Велики петак свршавају се овим редом: први, шести, девети и зову се царски часови – јер су византијски цареви увек присуствовали на овим часовима у цркви, а послије њих је бивало многољетије царевима.

 

Велики петак: Којих успомена се Црква сјећа на Велики петак? (Верске недоумице, ТВ Храм):

 

 

 

Епископ западноамерички Максим: Да ли смо прешли из смрти у живот? (1 Јн 3, 14) – Страх од смрти у перспективи Велике недеље

6. априла 2018. - 13:40

Епископ Максим Васиљевић

У свом интригантном роману, Смрт и њени хирови, португалски писац и нобеловац Хозе Сарамаго замишља шта би се десило у случају да Смрт одлучи да смрти више нема. Прича почиње у поноћ на Нову годину неодређеног датума, када људи непознате земље изненада престану да умиру. Људи додуше слабе, али никада сасвим не умиру, а нико не зна зашто је тако. Природно, ово изазива зачуђеност међу политичарима, докторима, управницима погребних завода и верским вођама. Јавност, са друге стране, испрва слави ову сензационалну вест – на терасама се вијоре заставе, на улицама људи играју. Велики циљ човечанства – вечни живот – сада је достигнут. Упркос томе, нова стварност почиње да похађа домове: породице морају да се брину о трајно умирућима, полисе за животно осигурање постају бесмислене, а погребне установе су сведене на то да уговарају сахране кућних љубимаца, мачака, хрчака, и папагаја.

Како показује и Сарамагов роман, наше време је енигматично. Нови начин живота, који усвајамо и који нам се намеће, довео нас је до кризе парадигме модерне културе која, упркос блиставим достигнућима, више не излази у сусрет људским потребама. Згуснути квалитет културе у кризи мења начин перцепције оних елемената који установљују људско постојање, попут љубави, слободе, здравља, смрти, болести, као и нашег доживљаја простора и времена. Један од видова ове промене перцепције јесу различити начини на које се данас опитује страх од смрти, са њеном сировом, нимало лепом једнообразношћу. Колико год смрт била неизбежни факт, она је и једна иритирајућа мистерија, отворена за различита тумачења и искуства. Попут искуства светог, и она је mysterium fascinandum et tremendum. Као ужасна претња, она нас застрашује и штавише изазива суров, ирационални страх познат у акутним случајевима као thanatophobia.
Различити начини перципирања страха од смрти у нашој култури представљају изазов и за Цркву, која никада не прећуткује истину да смрт јесте један „хорор“ (непријатељ човечанства), али ни истину да је Христос однео победу над њом (својим Васкрсењем). Хришћани признају да је thanatophobia сасвим сложена и оправдана фобија, будући да је реч о страху од реалног и коначног непријатеља свих створења. Сви људи, укључујући и Богочовека у Гетсиманији, били су уплашени од умирања. Без икаквог претварања, Христос је ненавидео смрт. Он никад није проповедао мирење са њом, будући да не може бити никаквог помирења између живота и смрти, него је, радије, указивао на Пасху, на пасхални пролазак кроз њу, што води са оне стране смрти и страха. Потпуно предавање самоодређујуће воље своме Богу Оцу омогућило је Сину да „смрћу уништи смрт“. У Цркви се то исповеда на славословни начин, као празник над празницима.
Заиста, смрт нас дефинише, а страх је симптом тога. Ипак, страх од смрти је дубљи од пуке психолошке емоције, јер смрт је, пре свега, онтолошка чињеница. Њена нихилизујућа рука се пружа и прети ништавилом нашем голом бићу, сејући око себе неодољиви ужас. “У страху је мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави” (1 Јн 4, 18).
Теоријски контекст страха од смрти се не може одвојити од практичног аспекта. Смрт је један трагичан практични проблем, посебно када је повезана са болешћу. Она пориче онај примарни људски ерос (жудњу) за постојањем и опстанком. Смрт, страх и болест су несумњива три симптома наше везе са ништавилом. У спрези са страхом (и, често, болешћу) смрт маркира и обликује како наша тела тако и нашу културу. Сви наши страхови и рефлексије о смрти окружују нас и прате као какав музички мотив, понекад узлазећи до crescendo пасажа, а некад се спуштајући до нечујног pianissimo. Ово ипак трајно „сећање на смрт“ може да буде невољно (култура мора да се бави њиме) или вољно (попут монаштва које је схваћено као мучеништво).
Епикур је неизбежност смрти ухватио у следећем исказу: „Човек се против свега може осигурати, али по питању смрти сви ми смртни(ци) живимо као у граду без бедема“ (Епикур, Fragment, § 31). Када нам иде добро, склони смо да мислимо да су наша тела утврђени градови који чувају наш „селф“ од било каквог упада, али на крају схватамо да их користимо већма како бисмо заштитили наш „селф“ од зрака Истине којој се чак и смрт потчињава.
Ипак, основни проблем нашег времена није само смрт него и један погрешан теолошко-философски критеријум (заблуда у веровању) на основу кога се на смрт гледа само са етичко-естетске или емоционалне тачке, уместо са онтолошке (претња бићу). Стога ову тему треба сагледати, с једне стране, из биолошко-културне а, са друге, из црквено-васкрсне перспективе.
Смрт као биолошка чињеница
Смрт је дубоко повезана са нашом природом (тј. са начином пале природе) и њој се није подсмевати. Као што савремена биологија констатује, постојању стално прети смрт (ништавило) и трајно га ограничава. Биологија (која се, у овом случају, подудара са патристичком мишљу) уверава нас да, сходно палој природи, свако биће се рађа као „умируће“, у смислу да човек почиње биолошки да умире од момента зачећа и рођења. Живот света и нас самих не поседује „истински живот“. Онако како га ми познајемо, живот је, у ствари, један „процес бивања“ на ултимативно правој стази пада, пошто се неодољиво приближује и неминовно окончава у смрти. Афористична идеја да се смрт наслеђује рођењем подсећа нас на чињеницу да смрт сваког бића почиње почетном смрћу само неколико ћелија у организму. Ова ситуација је можда оно што је надахнуло неког мудрог човека да узвикне: „Ако не знаш како да умреш, не секирај се; сама природа ће те научити када дође време и ослободиће те тог посла; према томе, не брини“ (цитат се приписује Мишелу де Монтењу).
Но, ако је смрт природно присутна чак и при самом зачетку живота, одакле онда долази наш страх од ње? Да није можда неприродно бојати се смрти? Је ли природно умрети? Ако јесте, као што многи тврде, чему страх?
Адам је био прво биће у творевини које је Бог лично позвао да постане бог у заједници са Њим, чиме га је и онтолошки установио. „Твоја творачка заповест била је почетак и ипостас мога бића“ (пева се у служби опела). Тиме га је позвао да превазиђе ограничења у творевини, а потом и смрт и пропадљивост који су инхерентни потенцијал створене природе. Човеково одбијање овог позива које је уследило представља „пад“. После тог „пада“, сав живот унутар творевинe је у знаку тежње да се заобиђе смрт. Као једино слободно лично биће у космосу, човек на сваки начин очајнички настоји да избегне смрт, али на крају одустаје и посустаје.
Где лежи овај неуспех? У својој непрестаној борби да задобије живот избегавајући смрт, човек себе потврђује као само-детерминишући и само-довољни ентитет. Што више се привезује за свој индивидуални живот, то више потврђује чињеницу да је смрт заиста неизбежна. Јер, није природно (тј. противи се богоданом „закону природе“) да личност доживљава живот као објект за поседовање како би предупредила смрт. У настојању да превазиђе смрт, волећи себе док граби живот, човек опстаје само привремено. Притом, он игнорише друге које посматра као потенцијалне непријатеље или ривале његовој слободи да живи. Ово самољубље, парадоксално, садржи оно сâмо семе пропадљивости и смрти.
Сучељавање са животом на индивидуалистички начин узрокује да човек свој ерос усмерава ка свету, што га напослетку конзумира и доводи до смрти. “Како се предасмо трулежи, и како се здружисмо [у партнерство] са смрћу?” (песма са службе опела). Када нас издају наша ткива и органи и када почнемо да губимо ствари које нас чине људским бићима, како неко може да сачува веру?
Страх од смрти као психолошко-религијска чињеница
Доминирајући концепт смрти у нашој западној култури, укључујући понекад и савремено хришћанство, изгледа да претпоставља идеју живота као индивидуалног поседа. Уосталом, зар није казано да „свако умире сам за себе“? Тако, изгледа, једино што је прикладно јесте трагати за коренима овог страха у стварности „селфа“. Нажалост, религија per se негује способност индивидуе да око себе ставља ограде, тако што потврђује себе као „его“, остајући тиме у домену смрти.
Очигледно, менталитет и методологија пост-модерне не поседује оруђе за дискусију о смрти на тако одлучан начин колико би то један хришћанин желео. Према томе, овде морамо напустити категорију индивидуе и прећи у област личности. Но, да ли је то могуће у савременом контексту живота у коме влада тежња за потцењивањем смрти? Против страха од смрти наша култура је произвела читав низ логичких аргумената чинећи безвредним смртни страх, па и саму смрт. Ово подсећа на начин како се Епикур носио са овом темом: „Најужаснија од свих зала, смрт за нас није ништа, пошто док нас има смрт је одсутна, а када ње има тада нема нас. Стога је она ништа како за живе тако и за мртве“ („Letter to Menoeceus“). На истом трагу, српски редитељ, Емир Кустурица, написао је роман са хакслијевским насловом „Смрт је непровјерена гласина“, док је Стив Џобс пред своје упокојење тврдио да је смрт „користан, али чисто интелектуални концепт“ (у обраћању дипломираним студентима Универзитета на Станфорду, 12. јуна 2005. године).
Црква, међутим, није ту да би задовољила човекове (романтичне, естетске, утопијске) потребе и потиснула проблем. Она представља сабрање на Трпези живота, где се верни хране храном насушном за истинско постојање како би победили смрт. Црква је, изнад свега, пасхална (крсноваскрсна) тајна Христова. Блага вест гласи: “ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу. Који не љуби тај пребива у смрти” (1 Јн 3, 14). Човек као црквено биће (личност) упражњава своју слободу у способности да иступи изван „селфа“, да прескочи ограде, да суделује у заједници те да, напослетку, потврди своје постојање и своју другост кроз некога другог, кроз браћу и сестре.
Према томе, постоји алтернатива за поглед на човека као искључиво биолошки организам.
Страх од смрти као теолошка чињеница и „последњи непријатељ“
Суспендованог између ероса (екстатичне, али себичне љубави) и танатоса (смрт), човека треба мерити не само на основу његове биохемије него и на темељу његове љубеће слободе у односу на Бога. Свет човеку нуди објективност као штит али, га, скупа с тим, води у смрт; насупрот томе, љубав према Богу се не може лако утолити нити укинути.
Човек није просто биолошко-смртно биће („биће-ка-смрти“ у хајдегеровском смислу), упркос настојању механицистичке неурологије и детерминистичке биохемије да га редукују на неку врсту комплексног система спона и трансмитера, чиме више личи на једну машину, која услед болести на крају посустаје. Болести афектују људе, Божију творевину, али оне не могу избрисати икону Божију у природи. Ово значи да морамо допустити да у човеку постоји један трансцендентни порив који га оспособљава да превазиђе страх од смрти и да одлучи да ли ће живети у складу са Богом или са својом палом природом. Било да је здрав или болестан, човек је некако инхерентно свестан да ће га избор да живи искључиво сходно својој палој природи на крају збрисати безосећајним дахом thanatos-а. Но, иста љубавна моћ кадра је да га „васкрсне“ уколико своју вољу увежбава да живи, ради Господа и јеванђеља (уп. Мк. 8, 35), кроз превладавање свог „селфа“ и умртљивање своје себичне воље. Ако ова љубавна моћ (жудња за животом) није мотивисана онтолошким смирењем, тада ће бити лишена благодати и умреће услед паничног страха и анксиозности.
Данашњи човек опитује стварни конфликт између биологије, теологије и културе. Но здравље, да би било целосно, мора да буде тродимензионално: био-тео-културно. У предању Цркве смрт је тумачена кроз коришћење различитих слика и метафора. Понегде је thanatos виђен као персонификација ништавила. Неки химнографи, пак, покушали су да „контекстуализују“ смрт, често еуфемистично гледајући на њу. Међутим, Црква никада није допустила да смрт садржи било какву врсту „постојања“. Она нема биће. Апостол Павле је на смрт гледао као на „последњег/ултимативног непријатеља“ (уп. 1 Кор. 15, 26), јер је говорио из онтолошке перспективе и кроз призму Васкрсења. И ”не-васкрсењске” перспективе нуде разне интепретације које, неретко, „улепшавају“ смрт. Хришћани, међутим, никад не треба да одустану од павловског гнушања над смрћу, упркос каснијим, углавном неоплатонским, релативизацијама тог феномена. Смрт је, по незаборавном о. Георгију Флоровском, „болна метафизичка катастрофа“ (Creation and Redemption, Houston, TX, 1975, 105). Како је учио Старац Софроније Сахаров, „смрт није какав ‘пријатељ’ кога би требало загрлити“ (His Life is Mine, Crestwood, NY, 1977, 34).
За Цркву би, према томе, било неприхватљиво да, имајући догмат о Васкрсењу, пренебрегне своја веровања у погледу неприхватљивости смрти. Хришћани не смеју да изгубе индигнацију пред смрћу. Па ипак, Црква је место слободе и љубави одакле се изгони сваки страх. Како помирити ту индигнацију са одсуством страха?
„Јер ми смо прешли из смрти у живот” (1 Јн 3, 14)
У филму Васкрсли (Risen), америчкој библијској драми коју је 2016. режирао Кевин Рејнолдс, догађај Васкрсења као и првих четрдесет дана после тога виђени су очима скептика, римског капетана Клавиуса, кога је Понтије Пилат послао да испита гласине о васкрслом јудејском Месији и да пронађе мртво тело Исуса из Назарета како би умирио претећу побуну у Јерусалиму. Током његове мисије, Клавиусове сумње у енигматичну епифанију се повећавају како сусреће апостоле и остале библијске ликове и постаје сведок догађаја који су се десили после Васкрсења. Док га његово трагање за несталим телом води кроз парадокс и дезоријентацију, агностик Клавиус открива потресну истину. Велика мистерија се раскрива пред њим и његово лична истрага га дубоко погађа изазивајући темељну промену у његовим веровањима која се заувек мењају услед онога чега је постао сведок. Клавиуса посебно погађа да, после агоније коју су проживели, ученици прихватају Васкрсење као присуство самог Христа. Римљанина напослетку осваја Богочовек лицем које зрачи незамисливом есхатолошком новином љубави која иде на Крст, силази до Ада, васкрсава из Гроба и јавља се својим ученицима.
Васкрсење је једини кључ за капију живота кроз смрт због тога што једино Васкрсење задовољава жудњу за бесмртношћу, отклања страх од смрти и утољава жељу за превазилажењем пропадљивости и смрти, који су унутра усађени у створеном. Христос није дошао само ради пуког суделовања у људском страдању него да би укинуо смрт, да би је уништио. Ту није Смрт одлучила да смрти више нема, као у роману Смрт и њени хирови Хозеа Сарамага. Човеку и творевини спасење од смрти не би могло доћи да сами Бог није интервенисао и узео на себе судбину света. Христос, као оваплоћена љубав Божија, узима на себе нашу смрт као своју. Живот који нам Бог дарује у Христу јесте живот који долази преко смрти самога Христа. Тај живот није лак и не може се задобити без кеносиса и искуства смрти. У Христовој победи над смрћу, њен нихилизујући додир је поништен, и она је избрисана у тренутку када Творац Живота силази у пакао да раскине њене окове. Парадоксално је, али истинито, да је живот изашао из гроба. Нема смрти тамо где Бог царује. Онтологија љубави која води заједништву оправдава централност Васкрсења у икономији спасења.
Увид Отаца Цркве гласи да корен страха од смрти лежи у схватању човека као индивидуе јер, по њима, индивидуализам је најприсније повезан са смрћу. Из ове перспективе, хришћани воде „свети рат“ против последњег непријатеља (уп. 1 Кор. 15, 26.), ту свештену борбу за лично васкрсење и васкрсење ближњих. Само овај егзистенцијални смисао Васкрсења може променити перспективу о смрти, због тога што прихватајући смрт као пасху (пролазак) ми показујемо не само слободу него и љубав, управо као што је Христос „парадоксално уверио вољене да кроз смрт пређу ка Вољеном“ (Св. Максим Исповедник, Писмо 14). На језику Цркве, „живети“ значи бити спреман да се умре, или радије: бити у исто време „новорођен“ и „спреман за смрт“.
Стварно, како бисмо другачије могли да живимо усред мноштва наших грехова да неко није умртвио тело наше смрти – наше грехове – на Крсту? Постоји велика истина у овом проблему: да би живот започео и постао реалност, смрт – макар за већину – мора да претходи. Тек са проласком кроз смрт ми стичемо истински живот. Прошавши кроз смрт ствари постоје на другачији начин. Како је могућ овај „нови живот“?
Страх од смрти у црквеном искуству
Ово васкрсењско искуство повлачи неколико конкретних последица за живот Цркве. Оно је надахнуло Цркву, например, да развије крштењску праксу (умирање и васкрсавање у Христу, „облачење у Христа“), духовно очинство (отац који умире за своју децу преузимајући на себе њихове грехе), монаштво („друго крштење“ и умирање свету), евхаристијски преображај света (који укључује превазилажење не само духовне него и физичке смрти) и инсистирање на преобраћењу људске индивидуе у истинску личност која живи по слици Свете Тројице.
Довде смо некако успели да осенчимо оно што бисмо могли назвати „аскетском“ димензијом суочавања са страхом од смрти, тј. човекову борбу да се ослободи од „само-референтности“ кроз однос са другима. Али, кроз овај однос, човек такође израња и као евхаристијско биће, које друге види као уникатне, непоновљиве и незаменљиве личности. Она Евхаристија која даје само „опроштај грехова“ али не и „живот вечни“ није православна Евхаристија.
Управо кроз евхаристијску перспективу Јован Богослов (који је доживео пасхалну евхаристију) обзнањује: „јер ко не љуби брата остаје у смрти“ (1 Јн 3, 14). „Други“ је узрок моје светости а не претња истој. Негујући такав етос слободне љубави у нама, ми такође бивамо спремни, макар до одређеног степена, да умремо тако да би други могли да живе: „Рекох вам да сам ја. Ако, дакле, мене тражите, пустите ове нека иду“ (Јн 18, 8).
У тајни Евхаристије, Црква чува једино место где лични однос са неким „другим“, као и са болесним и умирућим „другим“, може бити одржан и сачуван, упркос настојању смрти да га раскине. У Цркви смо научени да постојимо због нечијих „доброчинстава, знаних и незнаних“ (молитва из Евхаристије), тј. због чињенице што су неки други жртвовали себе ради нас, а пре свих њих сâми Господ. Управо у овом сплету односа ми препознајемо да штогод истинито смо примили у нашем животу то нам је дошло тако што су други умрли ради нас или су се жртвовали за нас. Црква је место где се вољно умире на христолики начин. Повезујући Христову победу над смрћу са личном слободом (и Његовим тропосом), Оци Цркве предвиђају „умртвљење смрти“ када човек целокупну самоодређујућу вољу подреди Богу.
Закључци за данас
– По слици распетога Христа који „узима грех света“ (Јн 1, 29), Црква такође прихвата трагична и грешна искуства и промашаје човека јер је она Тело распетога Господа. Да би спасила свет Црква мора да прође кроз реалност смрти. То је смисао речи Апостола Павла када каже, „смрт дејствује у нама [апостолима], а живот у вама [Коринћанима, члановима Цркве]“ (уп. 2 Кор. 4, 11–12). То је оно што истински светитељи чине. Без овог поистовећења са трагичном судбином света, нема спасења свету.
– Тужно је када хришћани наших дана превиђају да је Црква место живота у коме је, са Христом и благодаћу Духа Светога, смрт побеђена и где је нови живот започео. Јер, Црква јесте решење за проблем смрти. Она је та победа над смрћу и нипошто нема за намеру да „припитоми“ смрт.
– Велика истина коју модерни „третмани смрти“ (нпр. крионика) игноришу гласи да се страх од смрти једино узимањем на себе крста других, да би они могли да живе. Они који су неустрашиви према смрти јесу они који свакодневно умиру жртвујући се за друге. Уколико они не умру, вечни живот се не може родити у онима које воле (нпр. у њиховој духовној деци). Господ је рекао, „ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јн 12,24). Логика у овим Господњим речима је потпуно парадоксална кад се примени на човека али, када се усвоји, она доводи до победе над сваким страхом. „Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће га за живот вечни“ (Јн 12, 25.).
– Уколико нас обузима страх од смрти то значи да и даље тражимо живот не бивајући вољни да најпре искусимо бол и смрт. У сваком нараштају, било је оних који су били спремни да умру ради других, који су друге волели више него себе. Они који ће се жртвовати ради нас јесу једина нада за нас. Разлог за ово је у томе што смрт може бити уништена само нечим што је јаче од ње – љубављу, која је „јача од смрти“ (уп. Песма 8, 6.).
– Ово је тајна „силе која се усавршава у немоћи“ (уп. 2 Кор. 12, 9.), премда немоћ овде не представља силу по себи. Она се показује као моћ само онда када човек прихвати своју смртност као један „квасац“ за благодат Васкрсења, као поље сусрета између његове слободе и Љубави која га је увела у постојање. Светитељи, управо као и Христос, узимају на себе смрт других да би ови живели.
– Правац који живот узима после „пада“, у ствари, увек је тежио ка индивидуализму где сваки individuum постиже своју аутономију и самодовољност на негативни начин. Ово трагично стање не може бити промењено уколико се не умре као individuum и не васкрсне као личност кроз смрт властите себичности.
– Морамо, међутим, разумети да умртвљење нашег селфа подвигом који нема љубави може бити демонско, јер љубав тражи ekstasis, слободу од свих захтева палог постојања. Свети Јован Богослов узглашава: „Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти“ (1 Јн 3, 14). Једино истинска љубав може поскидати маске табуа и камуфлаже пале природе која је прожета злонамерним, претећим и неконтролисаним силама. Док наша смрт не наступи из љубави за друге ми нећемо испунити своје назначење.
– Једино на овај начин могу се разумети Господње речи: „Боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утешитељ неће доћи ка вама“ (Јн 16, 7). Слично томе, а парадоксално, уколико наши вољени не прођу кроз одвајање од нас, нећемо наћи истинску утеху. Уколико ми не оставимо друге, они неће бити утешени. То је тајна смерног „скривања“ (уп. семе које постаје огромно стабло, Мт. 13, 31-2), које је корисно како за нашу слободу тако и за слободу наших вољених: да би иста била испробана, проверена и верификована. То је „слобода одсуства“ коју једино Дух Свети, Дух заједнице, дарива онима који воле.
Личност која животно исповеди да јој је Божија творачка заповест узрок и ипостас бића јесте превазишла страх од смрти. Та личност је сахранила семе свог постојања из кога је израсла радост моћна да се смеши властитој смрти.

Дан строгог поста и жалости

6. априла 2018. - 10:25

Један од најљепших и најрадоснијих српских обичаја који се задржао до данас, чак и у градовима, јесте фарбање јаја за Васкрс. По устаљеној традицији, васкршња јаја се боје (фарбају) на Велики петак, у дан када се, иначе, ништа друго не ради, већ су све наше мисли упућене на страшни догађај Христовог невиног страдања и понижења, од људи, на Голготи и Јерусалиму.

– Велики петак за све хришћане је дан строгог поста и жалости. Они који се тога досљедно држе припремају храну на води или чак уопште не једу и не пију до заласка сунца. Сматра се неумјесним, празнословље и било какво смијање, радовање или слушање музике, што можемо препознати и у богослужбеним правилима да на Велики петак не звоне звона, већ се богослужења најављују дрвеним клепалима – каже јереј Драгослав Ракић, парох паштровски.

Он додаје да смо позвани да ове дане учинимо да најприје буду дани молитве за нас и за све оне који су изгубили своје животе страдајући, понекад не знајући зашто, понекад због својих гријехова, или било којих других разлога…

– Да се молимо да Господ живе укријепи да имају снаге да одоле непријатељима својим те да се боре против зла, а сви заједно да се радујемо радошћу Васкрсења јер је Господ васкрсао – каже свештеник Ракић.

Јаја се могу фарбати и дан прије или послије, ако смо одређеним животним, пословним околностима апсолутно онемогућени, јер полазна тачка тог чина јесте дјело које се чини у славу Божију и свакако да приносећи Богу славу и хвалу не треба да се законски оптерећујемо неким казнама којима нас страше квази духовници.

– Домаћица се најприје прекрсти и помоли Богу, затим у суд са водом, у коме ће кувати и фарбати јаја, додаје мало освећене водице која је освећена у току Васкршњег поста или раније. Прво обојено јаје, оставља се на страну до идућег Васкрса и зове се „чуваркућа“. Прије фарбања, јаја се могу „шарати“ разним техникама које млади родитељи и дјеца радо практикују. На јајету се обично пише X. В. и В. В. (Христос Васкрсе и Ваистину Васкрсе), цртају крстиће, цвјетиће и друге лијепе фигурице – испричао је отац Драгослав.

Јаја се фарбају у спомен на догађај када је Света Марија Магдалина Мироносица (то је она дјевојка, која је са Пресветом Богородицом, непрекидно била уз Христа у току његовог голготског страдања, и којој се Христос првој јавио по Васкрсењу), путовала у Рим да проповиједа Јеванђеље, и посјетила цара Тиберија. Тада му је предала јаја и поздравила га ријечима: „Христос Васкрсе“, а он не вјерујући у Васкрсење ријечима да је то могуће као и то да ова бијела јаја постану црвена, и Господ, наравно, учини црвенима за свједочанство свима.

– Црвена боја симболише Спаситељеву, невино проливену крв на Голготи, али је црвена истовремено и боја васкрсења. Јер, васкрсења нема без страдања и смрти. То је, дакле, првенствено боја хришћана и цркве…- појаснио је свештеник.

Васкршње славље
Када сване дан Васкрсења Христова, са свих православних храмова дуго звоне сва звона, и јављају долазак великог празника.

– Домаћин са породицом одлази у цркву на Свету Васкршњу службу. Послије службе, народ се међусобно поздравља ријечима: „Христос Васкрсе!“ и „Ваистину Васкрсе!“ Тај поздрав траје све до Спасовдана. Кад се дође из цркве кући, сви се укућани међусобно поздрављају васкршњим поздравом и љубе. Домаћин онда пали свијећу, узима кадионицу и тамјан, окади све укућане који стоје на молитви, предаје неком млађем кадионицу и овај кади цијелу кућу. Уколико не умију да отпјевају Васкршњи тропар, наглас се чита „Оче наш“ и друге молитве које се знају напамет, или се читају из молитвеника. Послије заједничке молитве, поново, једни другима честитају Васкрс и сједају за свечано постављену трпезу – појаснио је парох паштровски.

На столу стоји украшена чинија са офарбаним јајима. Домаћин први узима једно јаје, а за њим сви укућани. Тада настане весеље и такмичење чије је јаје најјаче.

– То је велика радост, нарочито за дјецу. Приликом туцања изговара се  „Христос Васкрсе“ и „Ваистину Васкрсе“. На Васкрс се прво једе кувано васкршње јаје, а онда остало јело. Тога дана, ако гост дође у кућу, прво се дарива фарбаним јајетом, па се онда послужује осталим понудама – појаснио је свештеник.

Друга тумачења

Постоје и друга тумачења која задиру у дубљу, предхришћанску историју. Колико год се празновање разликује од народа до народа, па и од региона до региона, фарбање јаја је најпрепознатљивији симбол Васкрса.
– Истина, и ту постоје локалне особености и утицаји предхришћанске традиције, а поједини обичаји су модификовани током вјекова. Јаје је одувијек симбол плодности, обнављања природе и живота. У Месопотамији, Египту, античкој Грчкој и Индији вјеровало се да је свијет настао из јајета. У вријеме паганства, слављен је почетак прољећа на дан равнодневнице, благосиљањем сјемења разних биљака и полагањем обојених јаја на олтар у храмовима. Према појединим тумачима, овај обичај симболише и одваљен и распукнут камен са гроба из кога је Христос васкрсао. Други пак објашњење налазе у дубљој, претхришћанској историји, сматрајући да је разбијање љуске јаја симболисало преломни дан у години, тј. почетак новог животног циклуса у природи – каже отац Драгослав Ракић.

„Доскакутали“ зечеви

Шарена васкршња јаја традиционално се поклањају и у дане иза Васкрса. У прошлости су младићи и дјевојке даривали једно другом шарено јаје као знак љубави или наклоности.

– Поклањањем васкршњег шареног јајета прећутно је даван или тражен опроштај. И то је важна и суштински веома битна одлика Васкрса: на тај дан све свађе и непријатељства треба окончати. У овој нашој ери глобализације, и у наше крајеве масовно су „доскакутали“ и ускршњи зечеви, чији „преци“ потичу из англо-саксонске предхришћанске традиције, у којој је ова животиња сматрана отјелотворењем богиње плодности, због брзог размножавања – испричао је Ракић.

Р.К.

Извор: Дан

Велики четвртак у Цркви Светог Ђорђа

6. априла 2018. - 9:30

На Велики четвртак у Цркви Светог Ђорђа под Горицом, евхаристијским сабрањем началствовао је старешина овог храма, протојереј-ставрофор Велибор Џомић, архијерејски намесник подгоричко-колашински. Саслуживали су му протојереји-ставрофори Милета Кљајевић и Драган Станишић, као  и ђакон Иван Црногорчевић.

Након причешћа сабрању вјерних словом поуке обратио се началствујући свештенослужитељ, прота Џомић, рекавши:

,, Нека је не здравље и спасење ова Свештена  служба, Светог и великог четвртка – у спомен установљења Свете евхаристије, Свете тајне причешћа.“

Он је казао да се  хришћани данас причешћују Тијелом и Крвљу Христовом, истим оним Светињама којима је Христос Господ причестио Своје Свете ученике и апостоле у Горници у Јерусалиму, на овај Свети и свештени дан.

-Данас се посебно погружавамо и састрадавамо са Тајном Христовог Страдања која је поднета зарад нас и нашега спасења. Он који је примио обличје човечије, примио сву природу људску, али задржао природу Божанску као друго Лице Свете Тројице, Он који је родивши се постао Богочовјек, постао једнак тијелу смирења нашега, Он који је нама донио слово истине, ријеч спасења, путоказ ка Царству вјечном и непролазном,  прошао сав Крст Свога живота земаљскога, чинио чудеса, проповједао, васкрсао Лазара из мртвих,  чинио бројна чудеса која су Свети апостоли записивали у Јеванђељима, али који је на крају  Своју ријеч, мисију, путеводитељство посвједочио Својом Крсном жртвом у дане ове којих се ми кроз овај молитвени, богослужбени живот Цркве подсјећамо, присјећамо и њиме духовно састрадавамо, рекао је протојереј-ставрофор Велибор.

Подсјетивши да је послије Великог петка и голготе, стигла најрадоснија вијест, дан побједе Живота над смрћу, празник Васкрсења Христовог, отац Велибор је истакао да нас и Света мајка црква стално подсјећа на то да се припремамо и опет изнова присјећамо свега што се догодило.

-А зашто се то догодило ради нас и ради нашега спасења? То нам је показала Тајна вјечности, Тајна бесмртности. На овај дан нам је кроз Свето причешће дат лијек бесмртности, на исцељење душе и тијела и на попутнину у Живот вјечни, на задобијање Царства небескога. Нека благослов Светог причешћа буде са свима нама који смо се причестили у све дане живота нашега. Нека благослов Господњи буде и на вама који сте данас присуствовали, учествовали у молитвеној Служби али се нисте причестили – па ћемо се, ако Бог да, сви заједно припремајући се достојно, поклонити Светом Васкрсењу Христовом – дочекати га и причестити се Светим тајнама, Тијела и Крви Христове, казао је протојереј-ставрофор Велибор Џомић.

 

Елза Бибић

 

Јелеосвећење у Венадо Туертоу

6. априла 2018. - 8:29

На Велику сриједу, 4. априла у Храму Светог Архангела Михаила у Венадо Туертоу, одслужен је чин Свете тајне јелеосвећења-Свештања масла на шпанском језику.

Свештенодејствовао је надлежни парох Миленко Ралевић, уз молитвено учешће вјерних и катихумена. Поучивши народ о важности овог чина, и неопходности крунисању истог у Светајни (Литургији-Причешћу), о. Миленко је подијелио свима предходно освећени јелеј.

Извор: Епархија Буеносаиреска и јужноцентрално америчка СПЦ