Сазван Свети Архијерејски Сабор СПЦ

17. априла 2018. - 15:04

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве свечано ће започети своје редовно заседање 29. априла 2018. године светом архијерејском Литургијом и призивом Светог Духа у храму Светих Апостола у Пећкој Патријаршији.

Радни део заседања Сабора почеће такође у Пећкој Патријаршији после свете архијерејске Литургије 30. априла 2018. године. Исто ће бити настављено 1. маја 2018. године у Патријаршијском двору у Београду.

Извор: http://spc.rs

Видео: Представљена Матица српска у Бару

17. априла 2018. - 23:42

Српско културно друштво „Слово љубве“ из Бара организовало је у понедељак, 16. априла у малој сали барског Дворца краља Николе представљање Матице српске Друштва чланова у Црној Гори.

У промоцији Матице српске учествовали су проф. др Јелица Стојановић, предсједник, доц. др Драго Перовић, члан Извршног одбора, мр Милорад Дурутовић, члан Извршног одбора, као и аутори који су издавали књиге у окриљу овог Друштва протојереј Слободан Бобан Јокић, Јанко Јелић и Радинко Крулановић.

Промоцију је обогатити пијанисткиња Душанка Јарамаз.

Матица српска, Друштво чланова у Црној Гори основана је као научно и стручно невладино удружење 17. јула 2010. године у Подгорици. Одлуку о оснивању Друштва донијели су чланови Матице српске који живе у Црној Гори, што је подржано од стране Управног одбора Матице српске из Новог Сада.

Друштво је основано у циљу његовања духовног и културног живота, развијања и промовисања књижевности, умјетности и науке.  Друштво његује, развија и проучава језик и културу српског народа, без обзира на то у којим државама његови припадници живе, као и његове културне, научне и друге везе са словенским, сусједним и другим народима у свијету.

Васкршња радост у Санта Феу (Аргентина)

17. априла 2018. - 23:26

Иако су Јудејци каменом запечатили гроб и војници чували Твоје пречисто Тијело, васкрсао си Тридневни Спаситељу, Који дајеш свијету живот!“ (Тропар, глас 1.)

 

Свјетлост Васкрсења Христовог је засијала и у Храму Светог Архангела Михаила у Венадо Туертоу. Велики број вјерног народа је узео учешћа у Сабрању којим је предстојао надлежни парох, презвитер Миленко Ралевић. 

Парохија је на Велику суботу постала богатија за још једног члана Заједнице јер је литургијским крштењем прибрана Тијелу Христовом петомјесечна Викторија.

На Пасху, након прочитаног Јеванђеља, о. Миленко је рекао да сва тајна вјере, наде и љубави стаје у ове двије ријечи којима се данас поздрављамо!

Радујте се у данашњи дан, јер нам Христос даје побједу над смрћу. Смрт нема више последњу ријеч.“ 

Празнична радост је након причешћа вјерних и дијељења васкршњих јаја продужена у парохијском салону уз пјесму, игру и поздрављањем најсмисленијим поздравом:

 

ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!!!

Сиријски свештеник: Западни медији шире лаж – живи смо благодарећи Асаду и Русији

17. априла 2018. - 23:09

Не знате ли да је медијско извјештавање о Сирији највећа медијска лаж нашег времена?„, рекао је Фламански свештеник отац Даниело Мас који живи у Сирији у самостану у граду Кара, 90 километара сјеверно од главног града Дамаска.

Отац Даниел био је свједок “грађанског рата” и према њему, сва западна извјештавања о сукобу у Сирији су велика заблуда. Укратко: “Американци и њихови савезници желе у потпуности уништити земљу.”

Прије два дана објавио је писмо свима који желе знати истину:

Међународно право замијењено је законом џунгле и једини циљ свега овога је да под сваку цијену ангосаксонске силе Новог свјетског поретка желе доминирати и разорити суверенитет Сирије. Кад то нису успјели с терористима кренули су с војним интервенцијама али под истим изговорима. Срећом, Русија им пружа отпор. Хришћани су иза Асада

Отац Даниело Мас годинама шаље извјештаје о стварности у Сирији који западни медији не желе објавити. Тврди да иза Асада стоје сви хршићани и да је он донио мир и независност земљи те да га због тога западне силе желе уништити. Такође тврди да су сва медијска извјештавања са Запада о Сирији једна велика лаж и обмана.

„Идеја да је сиријски народ устао против Асада, да су сиријски људи подигли устанак против њега је нетачна. Ја сам био у Кари 2010. године видио својим очима како агитатори изван Сирије организирају протесте против владе и регрутују младе људе. То је снимала и емитовала Ал Јазира. Убиства су почињена од стране терориста против сунитских и хришћанских заједница у настојању да се посије вјерски и етнички раздор међу сиријске људе. Колико ја знам Сиријци су заправо били врло уједињени.“

Његове ријечи потврђују и фотографије објављене 12. априла које приказују Дамаск на улици у подршци Асаду с напоменом да их Запад неће објавити.

„Прије рата, то је била складна држава, секуларна у којој су различите вјерске заједнице биле у миру. Образовање је било бесплатно, здравствена заштита је била добра и нисмо имали много сиромашних. Могли сте слободно изражавати своје политичке ставове но људи нису превише бринули о политици јер је био мир“, говорио је отац Даниело додајући:

“Не знате ли да је медијско извјештавање о Сирији највећа медијска лаж нашег времена? Они су вама продали чисту бесмислицу с Асадом! Побуњеници су ти који су отимали и убијали. Мислите ли да су сиријски људи тако глупи? Мислите ли да су ти људи били присиљени навијати за Асада и Путина? Ти извјештаји масло су Американца који су умијешали прсте у свему томе, због природних ресурса у овој регији и због Путина.

Између обичних муслимана и хришћана, није никад било никаквих проблема. То је та радикална исламска западом предвођена група побуњеника који нас желе поклати. Ја вам говорим истину којој сам лично свједок. И нико ми не мора вјеровати, зар не? Медији могу или допринијети масакру сиријских људи или помоћи сиријском народу. Нажалост међу новинарима има превише слијепих сљедбеника и што је најважније обичних кукавица. Истина је уосталом одувијек била спорна.“

Отац Даниело не вјерује у хемијски напад Асада и тврди да је то измишљотина коју сад, кад су терористи били побијеђени, Запад узима као разлог војне интервенције, јер они, по његовом мишљењу, неће стати док Сирију потпуно не униште. Но, додаје како због Русије и Кине, то им неће проћи тек тако.

Сличног је мишљења и сиријски бискуп:

„Нама је Бог послао Русију“, рекао је својевремено сиријски католички бискуп Мтанос Баттах из Дамаска у разговору за италијанску Пандора ТВ описујући ситуацију у Сирији. Он је тако јасно рекао: „Да нам Бог није послао Сиријску Арапску војску и Русију, сви би били масакрирани!“

За бискупа Батха прави разлог масакра у Сирији је империјалистичка политика САД-а и слабост Еуропске Уније. Такође, додао је да је Запад угрозио све дипломатске канале са Сиријом. „Цијели свијет говори у име сиријског народа, а нико не жели да чује сиријски народ“, рекао је бискуп додајући да је западна пропаганда на страни империјалиста који желе уништити и освојити Сирију, а не спасити је како нам то медији пласирају.

Извор: дневно.хр

У Улцињу почела изградња Светосавског дома

17. априла 2018. - 22:42

Светом Литургијом и освећењем камена темељца, у суботу 13. априла 2018. године, почела је изградња Светосавског дома у Улцињу. Светом Литургијом, која је служена у цркви Светог Николе, началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски протопрезвитер барског протопрезвитеријата, у саслужењу протојереја Јована Пламенца и протојереја Синише Смиљића, надлежног пароха и старјешине ове цркве.

У литургијској проповиједи отац Слободан се сабраном народу обратио ријечима васкрсне радости и побједе живота над смрћу, што је била основа проповиједи свих апостола и светих отаца.

„Данашња радост је још већа, јер смо се сабрали и да се помолимо Христу Васкрсломе да благослови почетак радова на парохијској сали која ће красити порту овога храма, нове светосавске сале у којој ће се православни хришћани овога града сабирати са својим свештеником и гдје ће послије Свете Литургије – трпезе Господње настављати то своје свето сабрање попут оних првих хришћана који су се сабирали на агапама-трпезама љубави“, рекао је отац Слободан.

Он је такође нагласио да је велики Божији благослов што је Господ, после врлог, ревносног и честитог проте Радојице Божовића, који је часно служио у Улцињу и отишао у заслужену пензију, послао младог, али исто тако ревносног свештеника Синишу Смиљића, који се у Паштровићима показао као ревносни проповједник Христа васкрслога.

Након Свете Литургије, свештеници са вјерним народом освештали су и положили каментемељац, чиме је почела изградња светосавског дома у Улцињу. Овом приликом, од присутних вјерника, прикуљена су и прва финансијска средства.

Оцу Синиши, Црквеном Одбору и свим православним вјерницима древног града Улциња нека Господ подари снаге да у предвиђеном времену заврше овај започети и благословени посао на изградњи Светосавског дома и да се у њему сабирају у духовној љубави и радости.

Н.П.

 

 

 

Света литургија, бесједа оца Слободана Зековића

Posted by Pravoslavni Ulcinj on Saturday, April 14, 2018

Развод – бродолом у сигурној луци

17. априла 2018. - 16:58

Брак – то је уистину величанствено путовање. Човек испред себе ставља Бога, узима другу особу за сапутника, воли је, сједињује се с њом, и они живе заједно цео живот.

На том путовању они се сусрећу са много чиме: са великим радостима, великим жалостима, временима мира, али такође и са временима смутње и збуњености. Нажалост, у нашој земљи (Кипру) се у последње време појавио велики проблем – распад породице. Пропада сваки трећи брак, а то значи да смо у кризи. На нас, као духовнике, пада одговорност да разматрамо, у најмању руку, већину тих случајева.

Да се разумемо, ниједан брак се, наравно, не распада због неког злог предумишљаја супружника: то нису лоши људи, не желе зла ни својој породици, ни детету, не желе да пролазе кроз бол растанка, али се, нажалост, често налазе пред тешким избором мањег зла. Испоставља се да је мање зло развод.

Посматрајући те људе и породице, анализирајући њихове приче, дошао сам до закључка да највећа опасност по њих није пучина, већ сигурна лука. Зашто? Зато што је свако на опрезу када се налази на отвореном мору, све време пази и бди, труди се из све снаге. Када је тешко, сви смо на опрезу. А када пристанеш у луку и видиш да је све у реду, тада почињеш да узимаш све здраво за готово и тада брод може почети да тоне, а да ти то ни не приметиш.

Свети оци Цркве су се плашили сигурне луке. Свети Јован Лествичник каже: «Бој се да не потонеш у луци.» Зато што су тоњења у луци неочекивана и оштра, и тешко је спасити се, јер сви спавају и нико не разуме да у сваком тренутку може постати бродоломник. Навешћу једноставан пример.

Колико ли је само породица почело свој заједнички живот предивно – првих десет година су се старали да добију децу, подигну их, осамостале их, трудили су се да нађу свој стан, купе добра кола. И ето, купили су стан, добили децу. И чим су закорачили у свој нови дом и рекли: «Слава Богу, коначно смо у својој кући!» – одмах је њихов брак почео да се распада. И мислиш: толико труда, толико мука и да све сад пропадне? Зашто се то дешава?

Зато што људима у браку прети огромни непријатељ (као и у духовном животу) – а то је небрига, лењост, заборав. Људи заборављају да је њихов брак попут цветића у саксији и да га морају стално заливати и неговати. И ако га заливаш одвише – увенуће, стога мораш бити пажљив: дај му све што му треба, све што му је на корист, све што је здраво и уравнотежено, како би цвет био свеж и дао плодове.

У нашој земљи породице и њихови односи су под нападом, баш зато што су у сигурној луци и заборављају да по сваку цену морају бити на опрезу и жртвовати се за ближње: муж мора стално да се жртвује ради жене, а жена ради мужа; они морају пружати једно другом оно што им је истински потребно. А ако ми почнемо да се бавимо нечим другим, јер се осећамо сигурно, па макар то била и деца, онда ћемо их нехотице претворити у саучеснике у распаду везе њихових родитеља.

То је тако зато што мужеви (то је велики минус за мушкарце и нека ми за ово опросте) осећају велику радост због рођења деце, и у једном тренутку почињу да малишанима дају сву своју љубав, бригу и нежност, заборављајући притом да су деца потекла од мајке, и да пре свега треба да обраћају пажњу на своје супруге, па тек онда на децу.

Иако, разуме се, ниједна мајка то не би признала. Ако јој кажете да се проблем ту скрива, она се неће сложити са тим:

– Није ми жао, и ја волим своју децу и она су за мене важнија од свега!

Тако осећа њено мајчинско срце. Али упоредо са мајчинским осећајем наставља да постоји и женска природа, која тражи оно што јој припада, која чека од мужа брижност, нежност, разумевање, приврженост, љубав која би је надахњивала да настави даље у правилном смеру, носећи на својим плећима велики подвиг подизања деце и вођења домаћинства.

Када нам се људи обраћају с потешкоћама, често им изгледа да су се њихови проблеми изненада појавили, као гром из ведрог неба. Ти га питаш:

– Зашто се то десило?

А он одговара:

– Ма, како је то могуће? Ја сам поштен човек! Радим дан и ноћ, сав новац дајем породици. Они имају све што им треба, ничим их нисам увредио. Радим два посла, чак три, да задовољим потребе породице, немам никакве везе са стране!

И одједном он види да му се породица распада, а он нема појма због чега. Заиста смо пуно пута видели да се то дешава, као што рекох, као гром из ведра неба, као да се човек буди из сна и забезекнут, види како ватра гута његову кућу. Али то се не дешава преко ноћи. А он није разумео, ни приметио да је зло почело много пре.

Болест која доводи до распада везе међу људима улази у наш организам много раније, она се постепено развија, а човек види само њен резултат. Људи то не осете, јер се налазе у сигурној луци и верују да је тамо све како треба да буде, али нажалост ту се налази и много притајених болести. И ништа од тога нас не тера да се тргнемо, да помислимо: «А можда и није све тако сјајно у мом браку?» – јер сви ми мислимо да је то што радимо довољно да веза остане жива.

Тако лука представља опасност за супружнички однос и за односе родитеља и деце. Често видимо родитеље, који изненада откривају да њихова деца имају озбиљне проблеме (није битно какве: психичке, друштвене, личне), или да су направила огромне грешке и почињу да јадикују:

– Ама, како је до овога дошло? Он је био тако добар! Зашто се моје дете дрогира?

Зашто оно то ради? Па, зато што су родитељи мислили да су у сигурној луци и да је све одлично, супер и да се ништа битно не дешава. Он није имао благу забринутост за то како живи његово дете. А да ствари буду још горе, убеђивао је себе: «Радим оно што је најбоље за децу, добар сам родитељ, добар отац, све им дајем. То значи да се у нашој породици неће појавити проблеми, као код других.» И често после чујемо:

– Овако нешто нисам очекивао! Моје дете да уради тако нешто? Да се то мени деси? Никада ми то није било ни на крај памети!

А то је наша грешка, јер нисмо тако нешто никада очекивали. Јер нас је лажна сигурна лука уљуљкала. Легосмо и заспасмо у заблуди да је све добро: «Све радим одлично и све им пружам што је неопходно, значи да ће све бити добро.» И ниједанпут се нисам забринуо, нисам посумњао у себе и своје поступке. Нисам се запитао: «Добро, а да ли су друга деца, коју муче проблеми, толико гора од моје?» Не, нисмо се запитали. Убеђени смо да се нама ништа неће десити.

Морамо бити благо забринути, како је говорио старац Пајсије. Он је увек говорио о томе – не о стресној и нездравој бризи, већ о благој, тихој, спокојној бризи, која се ослања на Бога, али потребна нам је усто и блага сумња у своје могућности. Не брига као део комплекса ниже вредности, већ та о којој су светитељи говорили: сви смо ми само људи. Наша дела су запечаћена нашом људском несавршеношћу. Ми не знамо све. Мислимо да је то што радимо добро, али да ли је то тако? И да ли је то наше добро, довољно добро? Да ли је све заиста тако како ја мислим да јесте и како желим да буде? Ми то не знамо.

Ако будемо имали благу забринутост, увек ћемо бити спремни да саслушамо другог, да поразмислимо, да сагледамо да ли је заиста све тако како ми ми мислимо. Признак је егоизма ако се човек не брине ни за шта што ради – осим ако се не ради о особи са психичким проблемима или која је под превеликим стресом. Такав човек мисли да је све добро, да он све контролише, да он све ради на најбољи начин и да му уопште не треба нико други коме би могао да се обрати за савет, а не пада му на памет ни да сам проанализира то што чини и како све то заиста изгледа.

У духовном животу то је погибељно и свети оци називају почетком прелести то стање када мислиш да је све добро и да не треба да провераваш ништа што чиниш. А како је то видео апостол Павле? Он је био највећи апостол, који је позван, не кроз проповед другог апостола, већ путем Самог Христа, јер Сам Христос му се јавио и подучавао га. Без обзира на то, он је говорио:

«Али вам дајем на знање, браћо, да оно Јеванђеље које сам ја јавио, није по човеку. Јер га ја не примих од човека, нити научих, него откривењем Исуса Христа. Јер сте чули моје живљење некад у Јеврејству, да сам одвише гонио Цркву Божију и раскопавао је. И напредовах у Јеврејству већма од многих врсника својих у роду свом, и одвише ревновах за отачке своје обичаје. А кад би угодно Богу, који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу Својом. Да јави Сина Свог у мени, да Га Јеванђељем објавим међу људима незнабошцима; одмах не питах тело и крв, нити изиђох у Јерусалим к старијим апостолима од себе него отидох у арапску, и опет се вратих у Дамаск. А после тога на три године изиђох у Јерусалим да видим Петра, и остадох у њега петнаест дана (Гал. 1, 11–18).» То јест, он је то учинио како би Петру испричао све што је видео и како не би случајно у нечему погрешио, да његов пут и борба не би били узалудни.

Богоносни апостол, будући убеђен у своју мисију, проповед и пут од стране Самога Христа, није се задовољио тиме, већ је пошао да тражи Светог апостола Петра да би га упитао: «Да ли ја правилно поступам? Да ли то треба да радим?»

Мислим да је то речено ради свих нас, како би сви ми имали благу забринутост за своје породице, своје домове и како не бисмо осећали самодовољност код таквих важних питања. А кога ми да упитамо? Не комшију ваљда, не треба ићи по комшилуку и питати друге да ли смо добри људи. А и шта нам на то наши суседи могу одговорити?

– Ама, добри сте!

Уколико нам тако не одговоре онда ћемо засигурно престати и да им називамо добар дан. Или, ако се неко усуди да нам каже истину у лице, рећи ћемо:

– Како га само није срамота да такве ствари прича о мени! Ма, он ми просто завиди!

Па кога онда да упитамо? Своју супругу, децу. Француска пословица гласи: «Ако хоћеш да сазнаш да ли си свет, ти упитај слугу свог.» Он је једини који ће ти рећи да ли си свет. Или питајте своју кућну помоћницу. Питајте је:

– Реци ми, сестро драга, да ли сам ја свет човек?

Баш ће да ти каже… Па кога онда да питамо у нашој породици? Само немој овако да поставиш питање:

– Реци ми, љубљена жено моја, а да ли сам ја добар као супруг?

Ајде добро, може и тако, зашто да не? Него нешто мислим да је у браку потребно да се научимо великом умећу тумачења сигнала које нам шаље друга страна. Дете нам можда не говори директно о својим проблемима, али се труди да нам пошаље хиљаду сигнала на час – не преко СМС-а, већ својим понашањем, безобразлуком, ћутњом и побуном против нас.

Исто то важи и код жене. Њој можда фали смелости да нам у лице каже: «Не свиђа ми се овај твој поступак.» Али ми морамо да будемо спремни да је саслушамо, како би нам она рекла све што жели кроз своје држање или израз лица.

Морамо да се научимо великој вештни разумевања и слушања другог. А ко слуша другог? Онај који ћути, који престаје да прича, престаје да износи своје аргументе итд., то јест, онај који сам заћути и допушта другом да говори. Нажалост, имамо велике проблеме у том пољу. Не учимо да слушамо друге људе, јер не осећамо потребу да их саслушамо.

Знате ли колико често ми се обраћају млади људи са великим проблемима повезаним са наркоманијом? Родитељи их доводе. И родитељ зна да дете има проблем, јер га је сам довео к мени. Али креће одмах да ми диктира и тврди да оно нема никаквих проблема.

– Ма, ништа му не фали! Мало је пробао дрогу! А и није се дрогирао зато што је у проблемима, већ просто тако да се забави.

Пробај да убедиш тог човека да његово дете има проблем! Како да му његово дете каже да је у невољи, када овај живи у делиријуму свог егоизма и никада није спреман да саслуша другог? А како да саслуша своје дете, жену, ако се он стално налази у том стању делиријума и убеђује себе у супротно само да не наруши свој блажени лажни свет у сигурној луци, коју је сам створио?

Јер наше сигурне луке су често измишљене. Ми их сами стварамо и мислимо да су оне наше уточиште. То јест, око нас бесни бура, а нас се то не тиче, ми живимо у дубоком сну и немамо појма шта се заиста догађа, јер све посматрамо како нам је ћеф. И наша измишљена сигурна лука претвара се у најстрашнију опасност где све може поћи по злу, а нас баш брига за то. А када се пробудимо, испоставља се да је већ исувише касно, тада падамо или у очајање или нас обузима бес – упадамо у две крајности: или у суровост и нечовечност, или у очајање и безнадежност.

Спокојство, хладнокрвност и уравнотеженост средњег пута, што је једна од карактеристика скрушеног човека, нестају јер, као што је говорио старац Пајсије, тад почиње бесконачан низ питања «зашто»:

– Зашто се то десило? Зашто је он то урадио? Зашто ме је издао? Зашто мене? Зашто ме нико не разуме?

Тако човек улази у зачарани круг безбројних питања, којима нема одговора, ни краја и која постоје само зато да би нас мучила.

Имајући на уму ту огромну одговорност, коју сви носимо као родитељи, као породица увек треба да будемо на опрезу и никада се не смемо смиривати мислима да је све у реду. Да, радоваћемо се, уживати у тренуцима мира, среће, окусићемо сва блага коју нам пружа наша породица, деца, брак, нећемо допуштати да нас бриге нездраво преплаве и да нас доведу до болести. Али истовремено смо увек дужни да пратимо да ли добро поступамо, да ли све иде како би требало, да ли сам ја такав какав треба да будем, пружам ли другима оно што они желе? Обраћам ли пажњу на сигнале које ми шаље моја породица, жена (муж), деца? Слушам ли себе самога? Ако будемо тако поступали, бићемо духовно бодри и моћи ћемо у било ком тренутку да превазиђемо разне потешкоће.

Знате, један од највећих проблема у породици је то што се бојимо да откријемо другом оно што нас мучи. Навешћу пример. Долази жена и каже:

– Знате, један човек на послу (у аутобусу, у улазу) ми се неприлично удвара (или нешто горе) и не да ми мира. У тешком сам положају, у искушењу, и увиђам да немам довољно снаге, да већ почињем да се колебам и стога се бојим.

Врло вероватно, највероватније, ви ћете јој рећи:

– Испричај то свом мужу!

– Ама, како да му то кажем? Он ће убити мене, или њега!

А зашто? Зато што не може то да чује.

Други пример. Долази нам дете и признаје да се дрогира, а ми му кажемо:

– Испричај то родитељима!

– Како да им кажем? Мама то неће издржати! Дићи ће руку на себе! Или ће ме убити.

Често смо били у таквим ситуацијама. Неколико пута сам поклекао искушењу и испричао све родитељима. Тада сам био неискусан и направио сам много сличних грешака. Рекао сам момку:

– Ајде добро, ако немаш храбрости, хоћеш ли да им ја све испричам?

– Да, оче! Ти им реци!

Испричао сам им. Али, Господе помилуј, шта се све ту није издешавало и шта све није речено!

– Доста је, кћери, заустави се! Смири се! Буди хладнокрвнија!

Ништа не помаже… Она му је још и посмтрни говор одржала:

– То је то, он је умро, умро!

– Па није умро, кћери моја! Опскрби се стрпљивошћу, хладнокрвношћу.

Посматраш их тако: један упао у немоћ и чупа себи косу с главе, а други је спреман да га убије!

Како можеш да саздаш породицу и да је сачуваш на тај начин? А како да тако не реагујеш кад си све те године провео опијен слатким убеђењима да си добар отац, добар муж, да је све у реду и да се твој бродић укотвио у мирној луци?

Нажалост, та лука је често врло опасно место и управо се ту дешавају најгори бродоломи. Хајде да увек негујемо благу забринутост – не за друге, не да би их шпијунирали, већ за нас саме. Треба да се испитујемо, да сумњамо у себе и да тако будемо спремни да се уравнотежено и хладнокрвно, ослањајући се на Божију љубав, сусретнемо са свим недаћама породичног живота. Молим Бога да вас све благослови, да благослови ваше породице, децу, све људе и да вас сачува од сваког зла!

С руског Александар Ђокић

Црквена општина Бијело Поље излази у сусрет потребама грађана: Отварају народну кухињу

17. априла 2018. - 15:28

Због све већег сиромаштва грађана на подручју општине ускоро ће бити отворена Народна кухиња, каже Ранко Дамјановић, предсједник Црквене општине Бијело Поље. Дамјановић наглашава да и сада има људи који могу и знају да помажу, те да се нада да ће народна кухиња за два мјесеца почети са радом.

Ми који имамо и можемо треба да помогнемо и одвојимо од свог иметка и помажемо онима који немају. Посебно хвала митрополиту Амфилохију, који увијак помаже сиротињи и онима који су у муци и невољи. Надам се да ће тако бити и даље иако знамо да је пуно невољника широм Црне Горе. Отворићемо Народну кухињу и већ смо предузели кораке да се та идеја преточи у стварност. Надам се да ћемо најдуже у року од два мјесеца имати народну кухињу -истакао је Дамјановић и додао да се сви заједно морамо потрудити да те гладне нахранимо, да имају макар један оброк дневно и некако саставе крај с крајем.

И протојереј-ставрофор Дарко Пејић, старјешина Петрове цркве, изражава неопходност отварања народне кухиње, истичући да се на тај начин највише помаже ономе ко је у невољи и коме је помоћ најнеопходнија.
Општински социјални савјет на једној од претходних сједница разматрао је лош животни стандард доброг дијела становника Бијелог Поља и указао да треба све урадити да се он побољша и помогне најрањивијим групама. Предложено је да се преко Црвеног крста, за оне којима је помоћ најнеопходнија, пласирају сви вишкови прехрамбених и артикала широке потрошње.

Такође, предлажемо да се дио ванредних финансијских прихода правних и физичких лица који су се усмјеравали за разне видове промоција, усмјери за помоћ лицима у стању социјалне потребе а која нијесу у стању да зарадом или на други начин задовоље најосновније егзистенцијалне потребе (спонзорства умјесто даћа и слично), и да се за таква лица изучи могућност организовања народне кухиње и банке хране, али и да се оствари већа координација између давалаца материјално финансијских средстава за ове намјене с циљем што правичније распођеле средстава која се издвајају по овим основама наведено је саопштењу Социјалног савјета Општине Бијело Поље.

Ипак, народна кухиња и поред ове, али и инициЈативе невладиног сектора и појединих политичких партија није заживјела.

Подсјећамо да су једно вријеме у организацији Мреже младих Покрета за промјене у Тршовој улици биле постављене „куке доброте на којима су грађани остављали храну и чисту одјећу онима којима је то било најпотребније. Из бјелопољског одбора Покрета за промјене тада је саопштено да су постављањем „кука доборте жељели да помогну сиромашним грађанима. Ипак, ни та акција није дуго трајала јер су куке оштећене и сад их нема.

Независни одборник Радомир Јокић каже да сви показатељи говоре да се држава налази у зони сиромашгва а грађани у недостатку основних услова за живот напуштају своја огњишта и одлазе у потрази за новим радним мјестима и бољим животом.

На подручју општине Бијело Поље има пуно оних који живе испод зоне сиромаштва јер знам колико нам се суграђана који живе у тешкој животној ситуацији обраћа за помоћ. Прије свега у тешкој ситуацији је већина пензионера, односно они припадници трећег доба чија су примања испод сваког просјека у Црној Гори и од којих не могу чак ни покрити трошкове куповине неопходних лијекова. Стога се мора хитно реаговати како би се помогло онима који су у тешкој животној ситуацији и који буквално немају ни за један пристојан оброк истакао је Јокић.

М.Н.

Иницијатива за покретање петиције

Млади Бјелопољци све више подржавају иницијативу за покретање петиције за отварање народне кухиње гдје би локална управа уз помоћ спонзора дијелила бесплатан оброк за она лица која су у стању потребе. Грађани сматрају и да због сиромаштва млади Бјелопољци напуштају родни град и одлазе у свијет тражећи боље мјесто за живот, те да и званични подаци потврђују да је Бијело Поље међу водећим градовима када је ријеч о исељавању становништва.

Извор: Дневне новине „Дан“

Милица Ракић, жртва Нато злочинаца – прошло је 19 година

17. априла 2018. - 11:05

Милица Ракић погинула је 17. априла 1999. године. Њен отац Жарко сведочио је да је сцена удара била стравична. Купатило је било пуно гелера, који су се толиком силином зарили у кућу да су пробили и зид. „Изгубили смо је“, прве су речи које је изустио када ју је крваву узео у руке. Имала је велику рану на препони кроз коју је искрварила, али и друге тешке повреде. Несрећни отац Жарко однео ју је те ноћи у оближну амбуланту Хитне помоћи. Касније је породица преко телевизије сазнала да је Милица изгубила живот.

Једна улица у Батајници, као и једна у новосадском приградском насељу Ветерник понеле су њено име, а недавно обновљена биста на споменику у Ташмајданском парку подсећа на страдање 79 невине деце током 78 дана бомбардовања. Њен лик осликан је и у херцеговачком манастиру Тврдош, а постојале су и иницијативе да се прогласи мученицом.

Иако званично није канонизована, на иницијативу сада пензионисаног владике Атанасија и уз благослов владике Григорија и покојног патријарха Павла, пет година након бомбардовања је фрескописац ђакон Никола Лубардић из Београда у манастиру Тврдош у византијском стилу осликао фреску мале Милице, на којој пише: „Св.н.муч. (Света новомученица) од НАТО. Милица дете“.

Јеромонах Порфирије из манастира Тврдош, у којем се фреска налази сада већ дуже од једне деценије, прича да се верници, а поготово они који први пут дођу у манастир, пред том феском одмах заустављају.

– Верници углавном реагују са пијететом, стану пред фреску, прекрсте се и помоле. Неки се пак изненаде, јер знају да Милица још није светица, па им буде мало чудно што је њена фреска присутна у манастиру, а странцима из неког разлога смета та фреска, а неки од њих су је гледали чак са презиром – прича отац Порфирије.

Сам патријарх Павле је, како прича јеромонах Порфирије, одмах пошто је фреска насликана дошао до манастира да је види и благословио ју је.

Пјесма посвећена Милици коју је Комнен Вуковић отпјевао на прошлогодишњем Дјечијем Сабору на Цетињу: