Вече ромске поезије, културе и историје Рома у Саборном храму у Подгорици

20. априла 2018. - 15:08

У  крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици синоћ је одржано вече ромске поезије, културе и историје.

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије рекао је да је у Новом Саду још 19993. године објављен служебник на ромском језику.

„И то је показатељ љубави наше Цркве према Ромима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Казао је да су Роми народ без отаџбине, да је њихова отаџбина цијели свијет.

„У том погледу они су својим животним путевима и понашањем, ја бих рекао, припремили ову нашу савремену цивилизацију, глобалистичку цивилизацију која сад релативизује све те затворености у било које културне или друштвене просторе. Та глобализација има и својих врлина, али, онако како се спроводи, има и својих не малих мана. Она, дакле, носи у себи и то својство Рома, који, гдје год дођу, ту им је отаџбина“, казао је Владика.

Владика Амфилохије је додао да су Роми посебно познати по својој драгоцјеној музици.

„Познати су по својим пјесмама, које су прихваћене у читавој Европи. Код нас их је увијек било у великом броју, а тај број је, колико је мени познато, сада и повећан, с обзиром на све ове прогоне и сеобе које су се десиле, и са запшада и са истока, највише с Косова и Метохије. Те сеобе су се највише одразиле на српски и на ромски народ. Једно од најопипљивијих свједочанстава тога јесте Јасеновац – масовна гробница нашег и ромског народа“, рекао је он.

Митрополит Амфилохије је рекао да је заједништво у патњи и страдању најдубље заједништво.

„И кроз своје историјско страдање и кроз своју патњу, ромски народ носи на себи и Христово распеће на Голготи. Христос је жртвовао себе за спасење свих људи и свих земаљских народа, па према томе и за спасење ромског народа који, ето, и по свом начину живота носи свој крст историјски“, закључио је Митрополит Амфилохије.

У наставку вечери промовисана је књига поезије Ивана Тоскића и Драгана Попадића „Рјечник ромске душе“.

Пјесник и шахиста Драган Попадић, директор Радио-Тивта и, како је најављен, велики пријатељ ромског народа, рекао је у свом обраћању да у осјетљивим темама чак и добронамјерни људи бивају збуњени.

„Не знају како да се поставе, шта да кажу. Не би да увриједе, напротив… Али нису сигурни шта је исправно. Хоће ли рећи Ром или Циганин. Шта је исправно“, запитао је он.

Казао је је да је одговор једноставан.

„Као и у животу, важна је добра намјера, а не изговорена ријеч. Кад кажете “Циганине један цигански“, јасна је ваша намјера, јасно је да вријеђате. Ако кажете “топле циганске душе“, јасно је да о Ромима говорите са симпатијама“, рекао је он и додао да је много парадокса кад су Роми у питању.

По његовом мишљењу и сами Роми су томе допринијели.

„Мој пријатељ Иван Тоскић је Ром. Ја сам, што би Роми рекли Гаџо. Нас двојица желимо да у другом свјетлу покажемо ромску духовност и културу, традицију. Иуздали смо већ једну заједничку књигу поезије за дјецу “Што се не би мјесец јео“. Желимо да покажемо да Роми нису само уџерица на Конику, прошење по улицама, мусава дјеца која трче по блату… Желимо да мало другачије гледате на овај необични народ који нема јуначких пјесама“, казао је Попадић.

Иван Тоскић је рекао да је ово вече велики тренутак.

„Мало је Рома који су до сада улазили у православни храм. Вјерујте, Преосвештени Владико, данас је ових десетак Рома први пут ушло у један православни храм и то је, уствари, наш мисионарски рад. За то је био потребан труд, али је тај труд дао и резултат. Љубав према Христу код свих људи је иста, али начин на који се прилази вјери је различит. Ево, ми Роми, кажу, немамо вјере. Ми имамо вјере, али она није дефинисана. Ваља нам пуно радити, ваља нам се трудити да љубав Христову ставимо себи у срце. А то не можемо само ријечима. Морамо конкретно радити са људима, морамо им помоћи“, рекао је Тоскић.

Професор Универзитета Црне Горе др Миодраг Јовановић говорио је о Тоскићевој поезији.

„Чини нам се да у језику Тоскићевих пјесама и не постоје ријечи кућа и дом. За Роме је черга једина извјесност, у черги се догађају и радости и туге. Само се на први поглед чини како је језик Тоскићевих пјесама лишен стилиматичности. Дубља анализа показује како пјесник онеобичавањем ријечи зна да створи стилем, тј. различите стилске фигуре којима се добија препознатљив поетски израз“, казао је он.

Јовановић сматра да је Тоскић својом поезијом успио да читаоцу, што му је и био циљ, пренесе сву љепоту и колорит живота Рома.

„Нама остаје жал што не знамо ромски. Можемо само да претпоставимо колико би пјесме снажније зазвучале кад би их знали прочитати на Ивановом матерњем језику – ромском“, закључио је професор Миодраг Јовановић.

Вече су заједнички организовали Саборни храм Христовог Васкрсења и Демократски ромски центар.

Рајо Војиновић

На крстарици „Аурора“ Литургија после 100 година

20. априла 2018. - 17:50

У храму Николаја Мирликијског на крстарици Аурора после100 година први пут је ослужена света Литургија15. априла 2018. године, јавља Патриархииа.ру. Богослужење је савршио старешина цркве Николаја Мирликијског у петроградској Долгоозерној улици протојереј Александар Ткаченко. Кадети Поморске школе Нахимов, чланови посаде и бродска посада молили су на Литургији.

-Ови људи имају солидан хришћански православни поглед на свет и дошли су на службу, јер молитва Богу је важан део њиховог унутарњег духовног живота, рекао је протојереј Александар Ткаченко. Према његовим речима, службе ће се редовно одржавати у цркви Николаја Мирликијског на крстарици Аурора.

-Ово, наравно, није парохијска црква, па не могу сви овамо доћи. Ово је храм који је на броду борбене јединице, на броду Балтичке флоте. На службама ће углавном учествовати чланови посаде и бродска посада, као и студенти Поморске школе Нахимов, изјавио је протојереј Александар Ткаченко.

Коментаришући историјског значаја прве Литургије после 100 година на крстарици Аурора, отац Александар је назвао управо обављено богослужење чином историјског помирења. -Са Аурором је повезан почетак Револуције и почетак страшне епохе наше земље. Током Литургије у молитвама поменули смо све – и оне који су били на страни црвених, а и оне који су били на страни белих, и оне који су видели будућност земље у продужетку старог режима, а и оне који су желели да промене друштвени систем. Зацело, за православне је ово чин историјског помирења људи различитих погледа и различитих класа.

Извор: Патриархиа.ру (с руског Инфо служба СПЦ)

Најава: Патријарх српски Иринеј посјетиће Епархију пакрачко-славонску

20. априла 2018. - 10:41

Епархија пакрачко-славонска и свештена обитељ јасеновачка најавиле су освећење обновљеног храма Св. Илије у Млаки за 22. април, на празник Новомученика јасеновачких.

Свету литургију и освећење Храма служиће Његова светост Патријарх српски г. Иринеј са архијерејима и свештенством у 9 часова.

Дочек Патријарха Иринеја организован је за 21. април у Пакрацу у 18 часова када ће се служити и Свечано вечерње.

 

Протојереј Андреј Ткачов: Љубав

20. априла 2018. - 13:01

Људи треба да воле једни друге. Мисао помало отрцана, али поред тога, нико је не испуњава, и још је и зачињена бесконачним разговорима на ту тему. Да би се волело, потребна је благодат, и спремност на жртву. Иначе – само егоизам, и замарајуће словоблудије. Није ли истина, када слушаш о обавези да волиш, са једне стране, осећаш да је потребно урадити нешто врло велико. А са друге стране, намеће се провокативно питање: „А шта, заправо, чинити?“

Ако се према љубави не односимо као према пријатној емоцији, него као према површини коју треба обрађивати, тада су потребне конкретне вежбе, дејства ради приближавања ка циљу. На пример, пре него што учинимо неко добро дело, треба да научимо да мислимо добро о људима. Сва наша видљива дела израстају из невидљивих мисли. Као резултат – поступамо управо онако како мислимо. Ево на пример, угледао сам кроз прозор својих кочија, аутомобиле који су се сударили. Могу да процедим кроз зубе, пролазећи: „Навозали сте се, несретњаци“ а могу и да кажем: „Мученици. Помози им, Господе“. Делује да ствар није вредна пажње, али није тако. То су два апсолутно различита односа према животу и људима, иза чије фасаде се крију сасвим различити поступци, који одговарају начину размишљања. Никада нећу рећи лошу реч о човеку, тим пре никада нећу дићи руку на њега, нећу написати оптужбу, ако га најпре не уништим у помислима. Исто тако, мислим, да ствари стоје и код вас. Присиљавати себе да позитивно мислимо о људима, да не осуђујемо, да се састрадавамо са њима, да се не веселимо њиховом понижењу – то и јесте покушај да се стекне љубав, премда ништа колосално још није учињено. Сав процес се одвија унутра, невидљиво.
Кренули сте на пикник. Нешто сте пекли, нешто отварали, о нечему разговарали са породицом или пријатељима. Потом је дошло време да се вратите назад. Треба угасити ватру, да ништа изгори. Треба почистити за собом све ђубре и остатке, стакло, пластику и остало. Треба уредити све тако да ви или неко други, опет, са задовољством, дођете за недељу дана на то чисто место. Да не дођете у ђубре, које сте сами оставили, него на чисто. И није то неки прохтев, то је само љубав. Човекољубље. Исто као што је човекољубље када не желимо да будемо бучни, или слушамо гласну музику касно увече. Слева и здесна одмарају људи, и треба их поштовати. Можда су мала деца заспала, и мајке се радују да имају неколико сати мира. У сваком случају, треба мислити о људима, јер не живимо сами на овом свету. И ако то није она висока и натприродна љубав, о којој се говори у Јеванђељу, онда је то нешто елементарно и неопходно, без чега не може бити ништа веће.
У свему, понашајте се онако како желите да се према вама понашају, и чинити другима оно што желите да вама чине. Ова, заправо, једна заповест, промаља се кроз свако старање да не чинимо људима непријатности, и напротив – да им олакшамо живот. Сваки дан нам се даје много могућности да упражњавамо ове вежбе. Посебно их добијају чиновници. Они пате од саблазни да гледају на људе као на досадне муве. Посебно начелници. И они су у опасности. Довољно је међу људима подићи преграде у облику прозорчета на каси, или шалтеру, или стола у уреду, и одмах њихови односи прете да прерасту у уздраже сукобе. „Реците, молим вас…“, „Што си дошао?“, „Да ли бисте могли…“, „Хајде, брже“, „Ја бих желео…“, „Ништа не знам. Дођите сутра“. Један је унижен, други је горд. А обојица су раздражени. Много је таквих случајева. Превише. То је јасно. Човек није анђео. Замара се. Од много људи се посебно замара. Има своје проблеме, које никога не занимају. На њега се треба сажалити, на тог чиновника или начелника. Њему сви одлазе, и одлазе, моле, и моле, досађују и досађују. Разумљиво је. Али, исто тако треба да буде разумљиво и то да су све ове ситуације школа узајамног трпљења, кротости, братске љубави, на крају крајева. Такав је сваки ред, па и у поликлиници, или у полицијској станици за пасошем. Таква је свака гужва, и у метроу у шпицу, и у гардероби позоришта после представе.
Немогуће је ићи ка савршенству, пренебрегавајући радне и службене обавезе, обављајући свој посао траљаво. Посластичар си? Ради свој посао са мишљу о онима који ће после јести твоје колаче. Молер? Керамичар? Мисли на оне који ће живети у дому који сређујеш. Возач, кројач, доктор, инструктор вожње… Тиче се свих. Човек треба да обавља свој посао тако да га благосиљају користици његовог рада. Да га благосиљају, а не проклињу и клевећу. Само мајсторство није довољно, с обзиром да постоје себични, лукави мајстори, мајстори који никог не воле. Треба мајсторству додати срце забринуто за клијента, срце које види у њему брата. Ствар елементарна, а ипак ретка.
Треба мислити на људе, и наравно, мислити добро. Непотребно је љутити их и компликовати им живот. Искре нервозе са њихове стране треба гасити благоразумним трпљењем. Све је то љубав, доступна нашој искварености. У крајњем случају, то је пут ка њој.
Мало је вероватно да ће нам се дати да урадимо нека велика дела. Бићемо задовољни малим делима, којима је испуњен један дан. Као што је говорио један од Оптинских стараца: „Свети Герасим је био велики – имао је лава. А ми смо мали. Имамо мачку“. И тада би мазио мачора који би се протегао на његовим коленима.

Годишњица избора и устоличења игумана Хиландарског архимандрита Методија

20. априла 2018. - 12:26

Осамнаестог априла 2018. године навршило се осам година од када је братство Свете српске царске Лавре са Свете Горе Атонске, Манастира Хиландара, изабрало оца Методија (Марковића) за игумана и духовног оца древне обитељи Немањића. Устоличење је било 16. маја исте, 2010. године:

 

Избор игумана:
Хиландарски монаси су избор игумана извршили у складу са строгим прописима светогорског устава и унутрашњим правилима самог манастира која и данас чувају основна начела Хиландарског типика Светог Саве. Савремена аутономија Свете Горе Атонске чува хиљадугодишња самоуправна права 20 манастира који чине ову „монашкурепублику“, па тако и право да манастирска братства самостално бирају игумане међу својим монасима.
Устоличење:
Устоличење је извршила комисија Свештене општине Свете Горе, на челу са представником манастира ВеликеЛавре и представницима манастира Ватопеда, Зографа, Есфигмена и Констамонита. Потом је уследила саборна Литургија игумана и јеромонаха са Свете Горе уз присуство бројних поклоника из Србије. Присуствовали су игумани манастира Ватопеда, Пантоктатора, Ставрониките, Ксенофонта, Филотеја, Есфигмена, представници укупно 16 светогорских манастира као и гувернер Свете Горе.
Животопис игумана Методија:
Архимандрит Методије је рођен у Чачку на Божић 1970. године од оца Момчила и мајке Милке. На крштењу је добио име Владимир. Након завршене средње школе и одслужења војног рока, из Чачка, где је на његов духовни живот нарочит утицај имао о. Сава из манастира Светог Вазнесења, упутио се у Београд где је студирао Електротехнички факултет и похађао Мисионарску школу при храму Св. Александра Невског код блаженошпочившег проте Љубодрага Петровића.
Припадајући поколењу српске омладине коју је тихи глас Духа Светог пробудио за чежњиву љубав према Богу, Владимир се дуго припремао и 1994. коначно упутио у најстарију српску учионицу, у Свети манастир Хиландар. У монашку схиму, под именом Методије, постригао га је хиландарски игуман Мојсије. Угледни хиландарски старац и духовник Агатон, био је његов дугогодишњи духовни руководитељ.
У чин јеромонаха рукоположен је 1997. Од 1999. године је непрестано обављао послушање манастирског епитропа, потом, по одлуци блаженопочившег игумана Мојсија, био и његов заменик. Од 1999. био је духовник, а од 2003. године је примио у послушање духовно руковођење млађе братије од којих је већину привео монашком постригу.
Отац Методије је председник Управног одбора Задужбине Светог манастира Хиландара, установе коју је манастир основао 2003. године у Србији ради добротворног рада и бриге о хиландарском наслеђу.
Након разорног пожара који је 2004. године прогутао половину Хиландара, отац Методије је добио задужење да руководи подухватом његове обнове, која до данас успешно траје, а готово 70 одсто манастирског комплекса је завршено, о чему је између осталог, игуман Методије, у октобру 2017. говорио за Радио Слово љубве.
 На многаја љета архимандриту Методију!

Упокојио се у Господу Митрополит талински и све Естоније Корнилије

20. априла 2018. - 11:57

Корнилије (Вјачеслав Васиљевич Јакобс) се родио 19. јуна 1924. године у Талину (главном граду Естоније), у породици пуковника царске армије, који се после Револуције обрео у тој земљи. Од малена заволивши Господа и одлазећи у храм, већ по окончању гимназије постаје чатац у цркви Рођења Пресвете Богородице у Талину.

Крајем рата, 19. августа 1945. године, владика талински Павле рукополаже га у чин ђакона, а фебруара 1948. владика Исидор у чин јереја и поставља за старјешину храма Св. Марије Магдалине у Хаапсалу. По личној жељи, биће управо сахрањен између ове двојице архијереја, који су га и рукоположили. Лењинградску богословију завршава у одсуству 1951. године. То му је каснијекао архипастиру много помогло у историјском раду, на ширењу православног образовања и васпитања земље Естоније.

Тих година док је као клирик службовао (1951 – 1957) при Вологодској епархији, 27. фебруара 1957. године, КГБ вологодске области хапси га и одводи у притвор. На терет му из антицрквене објести стављају „антисовјетску агитацију, чување књига религиозне садржине и бесједовање са вјернима“. Маја исте године, вологодски регионални суд га осуђује, по кривичном закону, на десет година притвора. После депортовања казну служи у политичком логору у Мордовији (данас Дубравлаг).

Крст и страдање му олакшава једина нада у Господа, који га је обиловао храброшћу. Тих тешких година гоњења Цркве, поред јаке вјере и рјешености у служењу Богу и роду, било је потребно баш оно што је имао митрополит Корнилије, непоколебива храброст. Тек у септембру 1960. године одлуком Врховног суда казна му је смањена на пет година, а затим је пуштен и условно.

По ослобађању у новембру 1960. године враћа се у родну Естонију. Одмах је постављен за старјешину храма Св. Јована Крститеља у Талину гдје неуморно ради. Од тада креће његов нимало лак, али и плодоносан рад на Њиви Господњој. Августа 1961. на катедру естонских владика долази способни Алексиј, потоњи патријарх све Русије.  Најтешње сарађујући и сатрудећи се, обојица великана Православне Цркве у цјелини много доприносе оправослављивању Естоније и ширењу Ријечи Божије. Широм земље ничу новоосноване парохије, храмови, сале и сабиралишта будућих генерација на недељним школама вјеронауке. Велељепни сводови храмова у Талину и другим мјестима остављају запањујући духовни печат на сваког поклоника.

Године 1986. митрополит естонски Алексиј је изабран за митрополита лењинградског. Двије године после његовог одласка донета је одлука о рехабилитацији будућег митрополита естонског Корнилија. На првом засједању Светог Синода, 20. јула 1990. под руководством Патријарха Алексија II, изабран је за епископа талинског и викара Његове Светости Патријарха. У Псково– Печерском манастиру прима монашки постриг са именом Корнилије, а потом и чин архимандрита.

Архијерејска хиротонија и устоличење је обављено у саборном храму Св. Александра Невског 15. септембра 1990. године. Чин је извршио патријарх Алексиј II, његов брат и сатрудник који му повјерава православну паствуЕстоније, епархије од изузетног значаја на рубу некадашњег Совјетског Савеза. Естонској Православној Цркви је патријарашким томосом Патријарха Алексија од 26. априла 1993. дарована самосталност у црквено–административним пословима, а Уставом јој се признаје самоуправност. Чин архиепископа Корнилије добија 1995. године, а митрополита 6. новембра 2000. године.

Његова чежња ка Богу и чудесни божански магнетизам који га је цијелог живота кријепио, осјећа се и шире од граница Естоније или Русије. Молитве које је узносио над Часном трапезом више од 70 година „за све и свја“ доказ су да је Царство Божије свуда присутно, а да је митрополит био небески човјек и земаљски анђео. У 94. години живота, 19. априла 2018. године, уснуо је у Господу митрополит таљински и цијеле Естоније Копрнилије.

Божидар Васиљевић

Извор: Српска Православна Црква