Тридесет година свештеничке службе оца Драгана Митровића

24. априла 2018. - 15:32

Данас се навршило 30 година свештеничке службе протојереја-ставрофора Драгана Митровића, старјешине подгоричког саборног храма Христовог Васкрсења и архијерејског протопрезвитера подгоричко-даниловгардског.

На крају јутрошње Свете литургије у храму свештеничко братство ове светиње оцу Драгану је овим поводом поклонило крст.

Протојереј Мирчета Шљиванчанин, секретар подгоричког саборног храма казао је да је Бог оца Драгана на ову службу поставио у оно обезбожено вријеме када је већина подгоричких храмова, али и цијеле Црне Горе и читавог рода нашега била затворена.

„Када је у појединим храмовима, у којима се одржала служба Божија, било свега по неколико људи, већином старијих. Господ је призвао оца Драгана на ово узвишено христоподобно служење. И заиста, за ових тридесет година његово служење је било благодатно и благословено, уродило је многобројним плодовима за чије набрајање би нам требало много времена и ријечи“, казао је он.

Додао је да се, послије тридесет година његовог служења, види да Подгорица, и Црква Божија у њој, више није иста.

„Наравно, то не припада само њему, али највећим дијелом у овоме граду припада управо оцу Драгану. Оно што је наш Митрополит Амфилохије за Црну Гору, то је отац Драган за Подгорицу“, рекао је отац Мирчета.

Отац Мирчета је нагласио да је служење оца Драгана у ових тридесет година било скромно, смирено и молитвено.

„Било је жртвено, тихо и ненаметљиво и  зато благословено. Разапињао се отац Драган да обнови Цркву Божију, да својим часним и честитим животом смирено проповиједа Христа. И зато је то служење уродило плодом, првенствено то свештеничко служење, јер су многи преко њега принијели покајање Богу живоме и родили се за нови живот у Христу. Колико их је само крстио, вјенчао, утјешио… А онда, кроз то истинско свештенослужење, Бог је код њега умножио и умјетничке таленте. Тако се његово служење огледа и кроз овај величанствени храм. Он је један од главних људи у његовој изградњи, и његовом изгледу и љепоти“, рекао је он и додао да је оца Драгана Бог обдарио и благословеном породицом.

„Дочекао је и унучад, и гледа их, и радује се дјеци своје дјеце“, казао је отац Мирчета.

Казао је и да су преко служења оца Драгана многи од његове генерације свештеника завољели свештенство.

„Зато, оче Драгане, нека вам буде срећно, да још много година заједнички са нама овако служите и да се заједно радујемо Христовом Васкрсењу“, казао је отац Мирчета  Шљиванчанин.

Рајо Војиновић

Фото: Борис Мусић

Аудио-запис бесједе оца Мирчете Шљиванчанина:

 

 

 

Представљена књига о тршћанским Србима

24. априла 2018. - 15:53

Српско пјевачко друштво “Јединство“ Котор – 1839, приредило је јуче у ризници Српске православне цркве Котор промоцију књиге др Миле Михајловић „Културно памћење тршћанских Срба“.

Књига, чији је покровитељ принц Александар II Карађорђевић, а за коју су уводну ријеч поред њега написали и гувернер покрајине Фурланија – Јулијска Венеција и потпредсједник Демократске странке Италије Дебора Серакјани и предсједник СПЦО у Трсту, Златимир Селаковић,  по ријечима ауторке, јединствена је научна студија која кроз теоријски и емпиријски преглед наслова дефинише културно памћење и националну културу у дијаспори, формирајући јасну, општу слику о културолошким специфичностима Срба у Трсту.

Као посебан примјер доприноса српском устанку истиче Тома Милиновића (1770 – 1846) из Мориња, поморског капетана који је доселио у Трст. Ступио је у Карађорђеву службу као конструктор топова и артиљерац у биткама, а био је и претеча шефова српске тајне службе И књижевник.

“Богати, просвијећени и самосвјесни тршћански Срби су били познати као мецене умјетности па овајх град постаје центар српског просвјетитељства. У Трсту су боравили и радили и Доситеј Обрадовић, Павле Соларић, Атанасије Стојковић, Јоаким Вујић, Вук Стефановић Караџић, Петар Петровић Његош, Људевит Вуличевић, Никола Ђурковић, Вићентије ракић, Вићентије Љуштина, Сима Милутиновић, Тома Милиновић и многи други”, каже Михајловић.

Др Ђорђе Николић  (1852 1925) отац је италијанске урологије, а најмодернија болница Аустријског царства  грађена је по упутствима тршћанског љекара Димитрија Фрушића, који је у Бечу са Димитријем Давидовићем основао “Новине сербске”.

Открића и студије Спиридона Гопчевића млађег објављивале су и дивиле им се најчувеније свјетске ревије, а по његовом псеудониму назван је највећи кратер на мјесецу. Он је сачинио први урбанистички план Цетиња, основао прву обсерваторију у Хрватској и написао опере које су још увијек на програму Бродвеја.

Европски трговачки магнат и заљубљеник у оперу Јован Ризнић из Трста у Одесу доводи групу оперских пјевача. О томе у свом Евгенију Оњегину пише Пушкин.

Зачетник италијанског новинарства у Америци и утемељивач српског у Калифорнији, био је тршћански Србин Велимир Ђеловић.

Људевит Вуличевић, мислилац и социјалиста, један је од оснивача и лидера синдикалног организовања у Италији “Социета Операиа”, а Евгеније Поповић италијански национални херој и један од фактичких твораца италијанске модерне државе.

“Циљ књиге је да понуди предлог новог, јединственог и софистицираног концептуалног модела управљања националним културним насљеђем ван граница матице, модела компатибилног и интероперабилног с другим системима и да формира платформу за формулисање прецизних мисија, циљева и задатака државних органа и институција у смислу очувања мањинског културног насљеђа у иностранству.

У том смислу, ова књига има универзални значај, јер на јединственом примјеру тршћанских Срба разматра тематику разлога асимилације, односно, у каквим условима једна мањинска заједница, другачијег језика, културе и вјере од већине која је окружује, може да сачува властити идентитет, своје различитости и специфичности и колико дуго може да опстане; какве јој околности погодују, а какве неумољиво воде у асимилацију у већинско друштво, што значи утапање и губљење идентитета; докле иду границе интеграције, а када и зашто се она непримјетно претвара у асимилацију; да ли су споменици културе одиста толико снажан епицентар културног памћења у стању да, у кризним ситуацијама губљења везе са матицом, буду стожер очувања културног идентитета мањине; који је истински фактор очувања идентитета и који је инструмент којим се то постиже. Истраживање културног памћења на примјеру тршћанских Срба омогућава научну критику и усавршавање досадашњих научних сазнања о актуелним системима очувања националног идентитета, као и њихову имплементацију у научну теорију и праксу, али и провјеру и усавршавање до сада примјењених метода, техника и инструмената у истраживању сложених система културног памћења”, наводи Михајловић.

За промоцију књиге у Котору она се посебно захвалила свом пријатељу Паву Перуђинију из Заједнице Италијана Црне Горе, “који је задужио и Србе и Италијане овог краја”.

“Он је не само омогућио и иницирао мој долазак овдје, већ је омогућио и представљање књиге Васка Костића у италијанском Сенату”, казала је Михајловић.

Захвалила се Зорану Дојчиновићу конзулу Републике Србије,  која је омогућила објављивање књиге и изразила очекивање помоћи у штампању издања на италијанском језику.

Захвалила се домаћинима промоције у ризници СПЦ, оцу Момчилу Кривокапићу и оцу Немањи Кривокапићу.

По ријечима медијаторке проф. Љиљане Чолан из Гимназије Котор, СПД Јединство је имало јуче част да промовише докторску дисертацију Миле Михајловић – „Културно памћење тршћанских Срба“.

“Ова књига је јединствена научна студија која кроз теоријски и емпиријски преглед самог наслова дефинише два појма: културно памћење у дијаспори и чување националног идентитета у дијаспори.

Неоспорно је да је свима нама са ових простора одувијек била важна и незаобилазна прича о значају Трста са српску културу, као што је самим тршћанским Србима било јако важно да сачувају свој идентитет, свој језик, вјеру и културу у оквирима једне  друге културе, хришћанске додуше, али ипак различите у односу на суштину српског националног идентитета.

Везе  „Јединства“ и Трста су забиљежене од самог оснивања нашег друштва, од 1839.године. Наиме у Трсту, као и у Одеси, у то доба дјелује утицајна бокељска колонија, богати трговци, поморци, љекари… Све што је потребно хору (нотни материјал, разна знамења, књиге, застава…) набавља се у Трсту или Одеси, а из тих мјеста стиже и значајна финансијска помоћ, нарочито за прославе каснијих јубилеја (90-годишњце 1929, 100-годишњице 1940).

Јединство је основано као пјевачко друштво и у прво вријеме је наступало само у мушком саставу, користећи ноте набављене из Трста. Приликом оснивања, на Божићној литургији, као и у првим годинама постојања, пјевала се литургија у три гласа. Међу нотним записима најпознатија је литургија бр.3 , тршћанског композитора Синика. (Анализирајући партитуру те Литургије, уочава се латинична транскрипција напјева, иако је оригинал написан на црквено-словенском језиком, и ћириличним писмом. Коментар стручњака, музиколога и историчара,  је да је средином 19.вијека у Саборном храму Св.Спиридона у Трсту на литургији пјевао исти хор који је пјевао и у католичкој катедрали и у јеврејској синагоги. У питању су били професионални музичари који су се могли прилагодити потребама наручиоца, изгледа да и наш хор иде тим трагом данас)

Некадашња моћ Бокеља у Трсту долазила је до њиховог завичаја како у материјалним добрима, тако и у фантастичним причама и сазнањима да је већински капитал Лојда триештинског био у рукама Бокеља, значајна је била материјална и логистичка помоћ тршћанских Бокеља српским устаницима, величанствени храм Св.Спиридона и читав кварт око њега је у власништву Бокеља…). Презимена знаменитих тршћанских Срба су позната на простору Боке…Спиридон Гопчевић познати бродовласник и трговац (његов портрет је у Поморском музеју), др Ђорђо Николић чија биста је на улазу Градске болнице у Трсту и данас, Никола  Ђурковић родом из Пераста, школован у Трсту, а прославио се као композитор Панчевачког пјевачког друштва у Успенској цркви у Панчеву, Јован Вућетић – представник Лојда, Ђорђе Војновић, Марко Квекић доктор права…  Даринка Квекић (касније кнегиња Даринка, супруга кнеза Данила је поријеклом из Трста). Поменућу остале породице тршћанских Срба: Куртовиће, Гопчевиће, Квекиће, Поповиће, Шкуљевиће, Ризниће, Вучетиће, Војновиће, Николиће Опухиће, Теодоровиће.

Материјалну моћ прати духовна надоградња. Осим поносног храма српске духовности цркве Св.Спиридона, свакако треба поменути и оснивање српске школе „Јован Милетић“, а незаобилазна је прича и о српском штампарству у Трсту у периоду између 15.и 19.вијека.

Огромна приватна библиотека породице Теодоровић и данас се чува као драгоцјени дио Библиотеке Српске православне црквене општине у Трсту – библиотека је чувар културног блага непроцјењиве вриједности. А боравак у Трсту Доситеја („Востани Сербие“ је тамо написана), Његоша (његов сусрет са учитељем Димитријем Владислављевићем, сусрет са Флором Фабри, пратња Милорада Медаковића, помоћ Спиридона Гопчевића), Јоакима Вујића позоришног прегаоца , лингвисте Павла Соларића, родољуба Људевита Вуличевића пјесника романтизма дио је космичке библиографије српског народа.

Како се чува  идентитет можда најбоље илиструје један запис из ове књиге о Људевиту Вуличевићу, најсложенијој и најинтригантнијој личности свог доба ( Цавтат 1839 – Напуљ 1916), фрањевцу, па отпаднику од тог реда, па свештенику, високом интелектуалцу, радничком вођи, социјалисти, професору, теологу, филозофу, новинару, пјеснику, родом из Цавтата, Србину по оцу и католику по мајци, који је стекао велику књижевну славу. Запис гласи: „Трагајући за богом, несмирена душа, одрекао се папства и постао ’проповедник Јеванђеља“. Српства, којем га је мајка (католкиња из Цавтата) научила, не одрече се никада.“

Материјално снажна дијаспора била је сигуран ослонац, али и несумњива потпора развоју културе, културних вриједности и културног идентитета матице.

Престолонаследник Александар: „Тршћански Срби су били људи неизмерне храбрости, изузетних способности, високи професионалци, морепловци светског гласа, књижевници, новинари, политичари, али и визионари и претече светског модерног пословања и осигурања. Богати, моћни, утицајни, били су истински европски великани за које су духовност, знање и вера били у истој равни са материјалним статусом. Готово сви главни носиоци српског националног препорода прошли су кроз Трст у ком је учила, израстала и формирала се плејада српских просветитеља“, казала је Чолан.

Рецензенти књиге су проф. др Миливоје Павловић, проф.др Зоран Мирковић, проф. др Драган Никодијевић и проф. др Момчило Павловић.

Објављивање књиге омогућила је Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Републике Србије. Као најбоље прозно дјело, књига је добитник Повеље „Растко Петровић“ за 2017, коју додјељује Матица исељеника Србије и Срба у региону.

Поводом обиљежавања Свјетског дана књиге и ауторских права херцегновска библиотека, уз подршку Секретаријата за културу и образовање Општине Херцег Нови, данас ће представити научну студију др Миле Михајловић „Културно памћење тршћанских Срба“, чији је издавач Италијанско-српско друштво „Олтре ил маре“, са сједиштем у Риму.

„Утемељена на исцрпном истраживању, књига представља јединствену слику тровјековне културне прошлости Срба у Трсту, који су од половине 18. вијека стекли баснословно богатсво и свјетски углед као поморски капетани, бродовласници, моћни трговци, банкари, научници, политичари, те оставили богато духовно и културно насљеђе. Посебно мјесто у студији Културно памћење тршћанских Срба припада бокељским породицама: Војновић, Гопчевић, Квекић, Поповић, Милиновић, Вучетић, Николић.

Аутор књиге др Мила Михајловић дипломирала је на чувеном Конзерветоријуму Санта Ћећилија у Риму и остварила успјешну каријеру оперске пјевачице, дугогодишњи је новинар Државне телевизије Италије (РАИ), дописник неколико штампаних и електронских медија из Италије, преводилац, аутор шест књига историјске садржине, члан Удружења књижевника Србије, Удружења новинара Србије, Италијанског удружења преводилаца, Новинарске коморе Италије, Историјске секције Српског лекарског друштва и добитник бројних награда, између осталих: Награда града Зрењанина, Специјална италијанска књижевна награда „Черуљо“, Награда „Благодарје“ Удружења књижевника Србије, а 2017. године додјељене су јој „Златна значка“ Културно-просветне заједнице Србије и Награда „Растко Петровић“ за књигу Културно памћење тршћанских Срба. Живи у Риму“ – наводи се у најави ове промоције ЈУ Градска библиотека и читаоница Херцег Нови.

Предраг Николић

Прича о Светој Петки

24. априла 2018. - 14:19

Историјско – биографска драма „Крст у пустињи“, о најпоштованијој и најдражој светитељки православља и српској светитељки Преподобној Мајци Параскеви, како је на јучерашњој конференцији за новинаре најавио редитељ Хаџи Александар Ђуровић, почеће да се снима у среду, 25. априла, на локацијама Обедске баре, у близини манастира Обед.

Сценарио је настао по бестселер роману „Петкана“ његове мајке Љиљане Хабјановић Ђуровић (преведен је на седам језика), са којом редитељ потписује и сценарио.

Како је истакао, филм ће бити прва српско-јорданска копродукција, и после првих „клапа“ у Србији, у Војводини, снимање ће се наставити у Јордану, на аутентичним локацијама пустиња Вади Рум и Вади Араба, где је Света Петка провела скоро четрдесет година.

– Прича фокусира животни пут једне изузетно побожне девојке која је постала светитељка, и филм ће бити ауторски и поетски. Мени је било битно да испоштујем три новоа – светитељку, роман и гледаоце, јер свако од њих има своје виђење Свете Петке. Доста смо се придржавали књиге, рад на сценарију трајао је две и по године, а прича ће имати историјских детаља, као што су преношење моштију Свете Петке у Србију, које је организовала царица Милица, или како је Свети Сава овде донео прву икону велике светитељке православља – изјавио је Ђуровић, истичући да је „Крст у пустињи“ врста савременог житија, и да таквих филмова нема у нашој кинематографији, а ретки су и у свету.

Носилац пројекта је београдска продуцентска кућа „Александрија филм“, а премијера се очекује октобра 2019, у време славе Света Петке.

БЛАГОСЛОВ ЦРКВЕ

КАКО је истакла Љиљана Хабјановић Ђуровић, њој је веома драго што се од 14 романа које је написала екранизује управо „Петкана“, а посебно је срећна што је филм добио благослов за снимање од Светог архијеријског синода Српске православне цркве.

Засада ће, по њеним речима, остати тајна ко ће бити у глумачкој екипи филма и ко ће играти главну улогу, а извесно је да ће директор фотографије бити чувени руски сниматељ Игор Грињакин.

Р. Р.

Извор: Новости

 

Одбијена жалба Владе Македоније, пресуда за регистрацију Охридске архиепископије правоснажна

24. априла 2018. - 13:37

Велики савјет Европског суда за људска права у Стразбуру, априла 2018. г. одбио је жалбу Владе Републике Македоније на пресуду да је одбијањем да региструје канонску Православну охридску архиепископију прекршила слободу здруживања и слободу мисли, савјести и религије.

Из Охридске архиепископије саопштавају да је тиме претходно донијета пресуда за регистрацију Православне охридске архиепископије постала правоснажна.

У саопштењу се подсјећа да је Европски суд за људска права у Стразбуру 16. новембра 2017. год донио пресуду којом је констатовао да је Македонија, одбијањем да региструје Православну охридску архиепископију, прекршила члан 11, који гарантује слободу окупљања и здруживања, у вези са чланом 9, који гарантује слободу вјероисповести, које је била дужна да испоштује сагласно међународној Конвенцији за људска права коју је потписала.

Влада Македоније је на ову пресуду фебруара (2018.г) уложила жалбу Великом савјету поменутог суда, који је потврдио пресуду Европског суд за људска права чиме је она постала правоснажна, каже се у саопштењу Православне охридске архиепископије.

 

Извор: Православна Охридска Архиепископија

ТВ Храм: Koнцерт СДП Јединство из Котора у крипти Храма Светог Саве

24. априла 2018. - 9:15

Дјечији хор Српског пјевачког друштва “Јединство“ из Котора је у суботу, 14. априла у препуној крипти Храма Светог Саве у Београду, одржао Васкршњи концерт који је уједно био и промоција њиховог новог музичког компакт диска који је издат под покровитељством Светосавског храма.

Хором је дириговала Ивана Кривокапић а инструментална пратња су били проф. Ане Михаљевић, Петра и Милана Букилице.

 

Васкршњи концерт Дјечјег хора Српског пјевачког друштва „Јединство“ из Котора у крипти Храма Свети Сава у Београду, производња ТВ Храм:

Епископ Јован посетио Антиохијску патријаршију

24. априла 2018. - 11:07

На позив Митрополита аркадијског г. Василија, Епископ шумадијски г. Јован боравио је од 15. до 21. априла 2018. годне у посети Митрополији аркадијској Патријаршије антиохијске.

Митрополит Василије је један од најугледнијих митрополита Антиохијске патријаршије, бивши професор црквене историје на Теолошком факултету у Баламанду, Либан, осведочени пријатељ Српске цркве коју је у више наврата посетио. Митрополија аркадијска се налази у две државе, Либану и Сирији. У градићу Шехтаба на северу Либана, на око 80 километара од Бејрута, налази се седиште Митрополије, а још три епископије у њеном саставу су у западној Сирији са највећим градом Тартусом.

Првог дана посете Епископ шумадијски Јован, у пратњи протојереја-ставрофора проф. др Зорана Крстића и архимандрита Прокопија, обишао је сâмо седиште Митрополије, нови двор – у коме је био смештен – као и стари двор и образовни комплекс који задивљује. Митрополит Василије је неко ко не може да замисли црквени живот одвојен од снажне социјалне делатности. Томе додатно и вероватно пресудно доприносе услови живота у мешовитој хришћанско-исламској средини који захтевају од црвених вођа ангажман на социјалном плану. Тако је око старог Митрополијског двора из 19. века подигнут образовни центар са вртићем, основном и средњом школом и 13 високих школа за струковно образовање разних профила. У центру се школује 2200 ученика обе религије и њихови успеси у раду, о којима нам је говорио ректор Надал Томе, члан либанског парламента, оправдавају велики труд Митрополита и аркадијских хришћана.

Митрополит и Епископ шумадијски су првог дана разменили поклоне и истакли чврсту хришћанску љубав која нас сједињује у једну Цркву упркос географској раздвојености.

Други дан је био резервисан за посету Његовом Блаженству Патријарху антиохијском г. Јовану који је боравио у манастиру Успења Пресвете Богородице у брдима изнад Бејрута. На путу ка Бејруту, петнаестак километара изнад Триполија, посетили смо најпре бисер труда Патријаршије антиохијске на пољу образовања, Баламандски универзитет. Ако је образовни центар у Шехтаби бисер онда је Баламандски универзитет, потпуно у власништву Цркве, дијамант. Модеран универзитетски кампус са скоро 9 хиљада студената, свим факултетима и пропратним садржајима, на 7 хектара имања, са погледом на Средоземно море, показује какву снагу и друштвене идеале имају антиохијски хришћани. Остали смо без даха поносни на такав труд и визију. Посетили смо Теолошки факултет у Баламнду где смо се срели са деканом факултета и видели један део факултетске библиотеке. Одмах изнад Теолошког факултета, све у оквиру кампуса, налази се манастир Успења Пресвете Богородице из 11. века. Све је овде одисало редом, молитвеношћу и старином.

Пут смо наставили ка Бејруту, који је светска метропола у сваком погледу, и зашли у брда изнад града, обронке Либанске горе. Пошто је Либан сав у брдима она су насељена и заправо немате утисак да сте изашли из града и ако се непрестано пењете. Сам манастир, поново Успења Пресвете Богородице, у коме је боравио Патријарх, налази се на 1200 метара надморске висине одакле се пружа незабораван поглед на врхове Либанске горе, још под снегом с једне и Средоземног мора с друге стране.

Његово Блаженство Патријарх антиохијски г. Јован са још неколико митрополита и епископа најсрдачније могуће је примио Епископа шумадијског г. Јована. Размењени су уобичајени поклони, а онда се Његово Блаженство обратио Епископу шумадијском бираним речима добродошлице и захвалности. Посебно је истакао тренутак посете, непосредно после америчког ракетирања Дамаска, као знак хришћанске подршке вернима Антиохије у ратним невољама. Патријарх је нагласио добре односе између две Православне Патријаршије и споменуо своју скорашњу (у октобру) посету Српској Патријаршији која ће још додатно те односе учврстити. Посета Епископа шумадијског г. Јована у смислу приближавања две Патријаршије врло је значајна. Епископ шумадијски је у истом тону братске љубави одговорио, подсећајући да смо и ми прошли кроз слична искушења која сада имају хришћани Антиохије. Братски разговори су настављени и током ручка који је Патријарх приредио гостима.

Увече после посете Патријарху, наставили смо пут ка Сирији и дошли у једну од епископија Митрополита Василија, у градић Мармариту у Долини хришћана. У Мармарити се налази манастир Светог Георгија, један од најстаријих и најзначајнијих манастира Антиохијске патријаршије. Садашња црква потиче из 17. века, али се испод налазе још најмање два слоја остатака, један из 12. века из доба крсташа и онај најстарији из 6. века. На једном од брда око Мармарите се налази добро очувано крсташко утврђење које доминира долином, ткз. „Витешки замак“. У околним селима обишли смо неколико цркава из 19. века, цркву Светог Јована Златоуста, цркву посвећену Благовестима са образовним центром у изградњи.

У послеподневним сатима упутили смо се ка другој епископији у саставу Митрополије, Сафити где нас је срдачно дочекао епископ г. Димитрије. Хришћани Сафите су нам у двору приредили богату вечеру са својим специјалитетима на којој је епископ Димитрије, у име своје пастве, врло емотивно изразио захвалност епископу Јовану на посети и исказаној братској љубави. Епископ шумадијски г. Јован се обратио присутним хришћанима позивајући их на истрајност и поверење и наду у Христа.

Сутрадан пре подне посетили смо цркву Светих Архангела која је преуређена кула крсташког утврђења из 12. века на самом врху брда на коме се налази Сафита, а затим и манастир Светог Илије. Пут смо, око поднева четвртог дана посете, наставили ка Тартусу, великом лучком граду са око 200 хиљада становника, седишту епископа Атанасија у оквиру Митрополије аркадијске. Историја Тартуса сеже дубоко у прошлост. Био је феничанска колонија, а затим у јелинском периоду град под називом Арадос. Заправо, преко пута садашњег града је мало настањено острво које је било први град са називом Арадос. На копну је била лука Андарадос која се даље развила у велики град. Хришћанска историја и Арадоса и Андарадоса је врло богата. Њихови епископи се помињу и на Првом и на Четвртом Васељенском сабору. Доласком крсташа, град је био седиште латинског бискупа и крсташи су му дали име Тартоза одакле и данашње Тартус. Музеј града Тартуса, који је, нажалост, био затворен, налази се у Богородичиној цркви где је било седиште латинског бискупа, а која је саграђена на темељу старије византијске цркве. У једном делу музеја са налази и најстарији део, остаци врата где су, по предању, проповедали и апостол Петар и апостол Павле. Оно што смо могли да видимо у дворишту музеја – крсташке базилике је велики број остатака стубова, гробова и осталих камених остатака из разних периода историје овог града. Митрополит Василије и епископ Атанасије су нам показали нови двор и цркву Успења Пресвете Богородице.

У вечерњим сатима посетили смо манастир Успења Пресвете Богородице на око 30 километара од Тартуса у Митрополији лаодикијској, који је на нас оставио дубок утисак. Двадесет пет монахиња са игуманијом Макрином су изузетно уредиле и цркву и манастирске конаке. Поред цркве је сахрањен недавно преминули Митрополит лаодикијски Јован коме је Епископ шумадијски, на гробу, одслужио мали помен.

Последњег дана посете, у петак 20. априла 2018. године, вратили смо се у Либан и послеподневне часове провели у разговорима са Митрополитом и припремама за вечерњи повратак у Србију.

Биће потребно још времена да се слегну и среде сви утисци, а они први су радост и захвалност како митрополиту Василију тако и свим његовим епископима, свештеницима и народу на гостољубљу и исказаној великој хришћанској љубави. Древна Патрирајшија антиохијска, један од стубова Православља кроз историју, вековима је мученичка, а њени верни једноставни и срдачни показују своју дубоку хришћанску укорењеност.

 

Извор: Епархија шумадијска

 

 

Одбор представника Православних Цркава при ЕУ заседао у Бриселу

24. априла 2018. - 12:53

У Бриселу је 18. априла заседао Одбор представника православних Цркава при Европској унији. Састанку су присуствовали чланови Одбора: Mитрополит ахајски Атанасије – Грчка Православна Црква, архимандрит Емилиан (Богиану) – Цариградска Патријаршија, игуман Филип (Рјабих) – вршилац дужности представника Московске патријаршије код међународних организација, протојереј Сорин Шелару  – Румунска Патријаршија; архимандрит Нектарије (Јоану) – Црква Кипра, секретар Одбора; и протојереј Георгије Лекас – саветник представништва Грчке Цркве при Европској унији. Комисија је радила у представништву Цариградске Патријаршије при ЕУ.

Нагласак је стављен на стање хришћана на Блиском истоку, с обзиром на напету политичку ситуацију у том региону. Одбор је наставио са припремама за састанак са представницима Бугарске и Аустрије као са председавајућима земљама Европске уније током 2018. године. Учесници су посветили значајну пажњу и расправи и анализи одредби из Конвенције Савета Европе о спречавању и сузбијању насиља над женама и насиља у породици (Истанбулска конвенција). Одбор је саслушао извештаје о стању у вези с потписивањем и ратификацијом те Конвенције у појединим европским земљама и правним новинама у њеном тексту.

Извор: Московска Патријаршија (превод Инфо службе СПЦ)