Обиљежавање 23 године егзодуса Срба из западне Славоније

1. маја 2018. - 13:21

Данас се навршавају 23 године од офанзиве хрватских снага на подручје западне Славоније које је до тада било у саставу Републике Српске Крајине.

Током дводневне операције „Бљесак“, која је почела 1. маја 1995. године око пет сати ујутро артиљеријским нападом на Пакрац, хрватска војска је преузела контролу над западном Славонијом.

 У акцији „Бљесак“ страдао је велики број српских цивила, а око 30.000 њих је напустило то подручје.

Према подацима Документационо-информативног центра „Веритас“ из априла 2003. године, првих дана маја 1995. убијено је или нестало 283 Срба из западне Славоније.

Градишка: Обиљежавање 23 године егзодуса Срба из западне Славоније

Званичници Републике Српске, предвођени председником Милорадом Додиком, данас су у Градишци обележили годишњицу егзодуса Срба из Хрватске.

Предсједник Додик изјавио је да Срби морају бити јединствени и чувати двије државе – Српску и Србију.

„Ако немамо државу, нисмо слободни. У каквом тешком положају су Срби најбоље видимо у Федерацији БиХ, Хрватској, Словенији, Црној Гори, Македонији и самопроглашеном Косову“, рекао је Додик у обраћању након што је служен помен и положени вијенци код спомен-плоче српским жртвама западне Славоније испред Цркве Пресвете Богородице у Градишци.

Он је истакао да је неопходно чувати Републику Српску која је створена као вапај за слободом, у којој данас живе и Срби протјерани из западне Славоније.

„Морамо бити јединствени, јер не постоје босански и хрватски Срби“, поручио је Додик.

Он је подсјетио да за српске жртве још нема правде, што је видљиво из случаја хапшења некадашњег команданта Петог корпуса такозване Армије БиХ Атифа Дудаковића који није задржан у притвору иако постоје релевантни докази да је починио ратне злочине над Србима.

„Зато је потребно да јачамо нашу Републику и не смијемо попустити ни на једном мјесту. Српска је данас стабилна и вјерујем у њену будућност“, нагласио је Додик.

Он је напоменуо да се годинама у Градишци даје помен страдалим Србима из западне Славоније и да то не смије престати.

„Срби из западне Славоније протјерани су у злочиначкој акцији Хрватске“, рекао је Додик и истакао да о карактеру те акције говори и чињеница да је међу убијеним била и двогодишња дјевојчица убијена у бакином наручју.

Он је подсјетио да су Срби, који су бранили Европу од Османлија, на трагичан начин у прошлом вијеку страдали у Хрватској.

„Наша стратишта су Јасеновац, Јадовно, Паг, Шушњари… Срби су у прошлом вијеку били велики страдалници који не смију заборавити своје жртве. Зато нека живе Република Српска и Србија!“, истакао је Додик.

Предсједник Удружења Срба протјераних из западне Славоније Крсто Жарковић рекао је да је од 1991. до 1995. године страдао 1.241 Србин из западне Славоније.

„Имена погинулих биће уклесана на спомен-плочу“, навео је Жарковић и подсјетио да нико није био у затвору због злочина над Србима у западној Славонији.

Он је замолио институције Српске да ријеше статус некадашњих припадника Војске Републике Српске Крајине.

Предсједник Скупштине општине Градишка Миленко Павловић рекао је да је егзодус Срба из западне Славоније један од највећих у историји Европе.

Он је нагласио да је потребно говорити о истини и да не смију бити завборављене српске жртве.

Вијенце су код спомен-плоче српским жртвама западне Славоније положили Додик, српски члан Предсједништва БиХ Младен Иванић, министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Миленко Савановић, министар просвјете и културе Дане Малешевић, министар индустрије, енергетике и рударства Петар Ђокић, вицеконзул Србије у Бањалуци Перица Николић, посланици у Народној скупштини Републике Српске, породице српских жртава, представници Удружења Срба протјераних из западне Славоније, Борачке организације Републике Српске, невладиних организација проистеклих из одбрамбено-отаџбинског рата и општине Градишка.

Потом су вијенце у Саву спустили Додик, Иванић, министри, народни посланици, предсједник Удружења Срба протјераних из западне Славоније Крсто Жарковић, директор Документационо-информационог центра „Веритас“ Саво Штрбац.

Против Срба из западне Славоније, којих је било око 15.000, те 1995. године кренуло је више од 16.000 припадника хрватских оружаних снага, а ова област била је под заштитом УН.

Према подацима „Веритаса“, међу 283 убијених и погинулих било је 114 цивила, док је заробљено 1.450 војника који су мучени.

Снаге УН, на вријеме упозорене од хрватских генерала, повукле су се препуштајући своје штићенике на милост и немилост агресору.

Народ западне Славоније кренуо је у егзодус према Републици Српској, а на путу према „мосту спаса“ до ријеке Саве сустизале су их авионске бомбе, маљутке из хеликоптера, топовске гранате и снајперски меци.

За убијање и протјеривање Срба у акцији „Бљесак“ хрватских оружаних снага у западној Славонији још нико није одговарао.

Извор: РТРС

 

 

 

Увијек се враћам мученицима Јасеновца

1. маја 2018. - 12:36

Аутор: Александра / Загреб, 23.04.2018.

Понедјељак је. Јутро на мојем загребачком брду. Сједим испред куће. Тамо гдје волим. Пијем каву. Распрострла сам мале иконице, магнете које сам донијела из Јасеновца. Иконописала их је монахиња Марија.
Јучер сам у манастиру изабрала једну сву плаву, с разиграном дјецом да остане мени. Некако је весела. Дјеца мученици, па весело. Можда тако желим видјети мученике. Тако их видим. Као васкрсле.
Одавно размишљам о мучеништву, од оног дана кад су ме крстили и дали ми име једне мученице с другог краја Земаљске кугле. Далеке Русије. Од тада мој мали ум покушава разумјети мучеништво као посебност. Не знам. Морат ћу одлучити и подијелити те мале иконице онима којима сам их намијенила.
Сједим. Гледам већ помало оцвале тулипане и присјећам се проживљеног јучер. Мати Серафима је неки дан послала обавијест да ће се у селу Млака 22. травња 2018. године љета Господњег освештати црква пророка Илије. И одмах пожелим ићи. И сама сам знала да ће се ових дана обиљежити пробој логораша и желим ићи. Вољела бих да им могу и помоћи радом, али мене су снашле разне невоље и тешко ми је било што посложити и наћи вријеме и снагу за све што морам и желим.
Преговарам с једним братом из цркве и он одлучи да ипак овај пут не може ићи. Већ одустанем и јавим Мати да ипак не могу доћи. Мати ми је нашла пријевоз и устајем у рану зору. Идем на први влак од Гајница до загребачког Главног колодвора. Раном зором у влаку искушење за мене. Карта кошта десет куна. Дајем кондуктеру сто куна и он одлази а да ми није вратио кусур, на што му кажем: ”Па узели сте ми сто куна”. Он каже: ”Вратит ћу вам остатак до колодвора”.
Мени пролази кроз главу: ”Хало, желиш се причестити… ма пусти, ако му треба тих сто куна”. И човјек за двије станице долази и доноси остатак новаца.
Пожурим од колодвора до Трга да ухватим седамнаестицу да не касним на договорено вријеме и мјесто. Долазе У. и њена мајка у зеленој лади Ниви. Теретни руски аутомобил и три загребачке даме одлазе за манастир. Помало комична сцена.
У. и њена мајка су заиста топле госпође. Мајка помало живахног карактера, изразито лијепих тамних очију и У. топла жена мојих година. Зрачи топлином која се ријетко сусреће. Понијеле су торту за манастир. Ја нисам понијела ништа. Могуће је да је то први пут да идем у јасеновачки манастир и не носим ништа.
Помало ме срам, али свашта ће се мени још у животу десити. Бог нас ставља у разне ситуације да учимо и да се смирујемо. И ја сама се кроз трпљење свега што ми се дешава учим трпљењу. Није лако. Мора се.
Мати Серафима нас је топло поздравила и одвела да узмемо благослов владике Атанасија и владике Сергија. Мојим супутницама владика Атанасије је рекао да су мутаве. Сама знам да он јесте владика пун љубави, али за некога тко тек улази у цркву тако нешто казати… може се уплашити. Али оне су тако драге жене да су схватиле очинску љубав владике.
Од Јасеновца до Млаке повезао нас је отац Зоран из Босне. Дошао је са сином Николом. Жена му је из Украјине и не може у Хрватску без визе. Питам га да ли дјеца говоре руски… Свакако да говоре. Дуго нисам срела тако једноставног и топлог свећеника. Рекао је на растанку да га споменем кад будем ишла на света мјеста. Хоћу.
Неки људи нам се дубље урежу у сјећања. Он је духовник који је дотакнуо моју душу. Тако једноставан, а тако посебан. Угодно разговарамо и приближавамо се Млаки, цркви.
Не смијем гледати на Саву. Сунчан је дан. Тече плаво-зелена вода, ријека по којој плутају гране од недавне поплаве. У мојој глави створи се слика дјеце мученика која су плутала низводно низ ту бескрајно тужну ријеку у не тако давној прошлости. У вријеме кад је човјек већ био на високом цивилизацијском нивоу.
Могуће да и није био кад је био у стању учинити тако велико зло.
Митроплит Амфилохије води молитву. Идемо у опход око цркве и читају се Јеванђеља. Близу је Сава. Не смијем мислити на Саву. Одмах се искотрља нека суза у оку.
Улазимо у цркву. На иконостасу је икона Господа, држи књигу, закон и пише… Мој суд је праведан… Цијелу литургију нисам могла одвојити поглед од управо те иконе. Повремено прелетим по цркви. Монахиња Марија (вјерујем да је то управо она учинила) ју је цвијећем уредила. На прозору је жути цвијет. На мјесту на ком сједи владика у цркви је икона Господа и малени, бијели цвјетови као малене сузице које плачу за својом дјечицом.
У пријестоље Божје уграђују се мошти дјеце мученика. Потресно. Непоновљиво. Тужно. Бескрајно тужно. Царство небеско на Земљи.
Тече молитва и у улазним вратима у стаклу угледам лик патријарха Иринеја. И он се дошао поклонити дјеци мученицима. Ту је и наш загребачки митрополит Порфирије. Није се још у потпуности опоравио од болести и операције. Драго ми је видјети га овдје. Долази из мог родног града. У духу смо сви једно и заједно гдје год да јесмо. То је саборност. Мислим да јесте и да то исправно схваћам.
Тече литургија и причешћујемо се. Посебно ме се дојмило кад сам видјела да је владика Јован отишао с путиром на крај цркве да причести двије старице. Једна од њих је бака Љуба. Отишле смо до њене куће прије повратка у Загреб. Каже она мени: ”Не измуче се сви људи једнако. Како си се ти измучила лани грабљајући ону траву.” Говорим јој: ”Бако, није мени то тешко. Не знам другачије. Не дајем од себе сто посто. Дајем више од тога јер моје срце тако жели.”
На крају литургије обраћа нам се један стари деда који је тих кобних ратних година Другог свјетског рата успио побјећи из млачанске цркве и један Ром који је дошао из Црне Горе. Симпатично каже да је јутрос митрополиту Амфилохију рекао да је Бог њима Ромима мало дао и да од њих мало тражи. Сад би била сретна моја Наталија. Она њих, Роме, посебно воли. Разлио се смијех по цркви. Ведар је дух ромског народа. И у овом тужном тренутку.
Могуће и не тужном, јер је то дан васкрсења. Крај је литургије и излазимо. Ту је и један штагаљ, кућица која ће даром митрополита Амфилохија постати и метох манастира Јасеновца. Ту некако наиђе и митрополит Амфилохије и узимам његов благослов. Не волим се гурати да узмем благослов. Увијек пуштам да Господ уреди од кога ћу га и кад добити.
Враћамо се у Јасеновац. Одлазим да се поклоним моштима мученика. И јасеновачка црква је уређена у Маријином духу. И славонски пешкири се вијоре са хорског балкона. Излазим и сусрећем мајку мати Серафиме. Она ме поведе да подијелимо народу каву. Ту сусрећем и брата Дарија из Лијевча. Једног младог човјека који је цијелога себе посветио да оживи лик страдајућег свећеника из његовог краја.
Тај рад пратим на фб-у. Имам само једну каву, а њему требају двије. За њега и свећеника. Каже дат ће свећенику. Гледам да му прибавим још једну и успијевам, Драго му је и потапша ме по рамену. Волим ту босанску топлину. И сама сам по мајци Босанка. Пуно сам путовала по крајевима гдје живе Срби, али од свих Срба мени су најдражи и најближи управо босански Срби.
Можда је то и нормално. Природно. И сама сам дио њих иако имам загребачку дистанцираност, али та њихова топлина је дио и мог срца. Перем суђе у кухињи и долази отац Зосима с Острога. Пита ме одакле сам. Из Загреба. Каже: ”Имате руски нагласак”. ”Ма знам, сви то говоре, да сам Рускиња. Говорим руски, али нисам Рускиња.”
Вади иконицу светог Василија Острошког са дјелићем одежде. Некако ми је посебно драго да сам је добила. Осјећам близину мени посебно драгог Светитеља. Мојим одласком на Острог промијенио се мој цјелокупни живот, па и моји одласци у Јасеновац су индиректно повезани с одласком на Острог и познанством из тог доба.
Промисао Божји је баш сестре с вољеног језера довео у Јасеновац. Богу хвала. Одлазим још једном до моштију да се поздравим, опростим. Растанак је тежак. Монахиња Марија ме питала кад ћу им мало доћи. Вољела бих, али не знам. Тешко је у овом тренутку оставити моје. Хоћу. Сигурно. Увијек се враћам мученицима.
Узимам благослов мати Серафиме и једну малу иконицу јасеновачких мученика и одлазим својој кући с мишљу на плаво-зелену ријеку која низводно носи гране у бескрајну слободу.

Извор: Фејсбук страница Манастира Јасеновац

У Београду настављен радни део Светог Сабора (ВИДЕО)

1. маја 2018. - 19:07

Заседање највишег јерархијског представништва Српске Православне Цркве настављено је 1. маја 2018. године у Сали за одржавање седница Светог Архијерејског Сабора у Патријаршијском двору у Београду под председавањем Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја.

Извор: http://spc.rs/

 

 

 

Други дан заседања Светог архијерејског сабора

1. маја 2018. - 9:26

Његова светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 30. априла 2018. године Светом архијерејском литургијом у Пећкој патријаршији после које је председавао седницом Светог Архијерејског Сабора.

Другог дана заседања Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, после литургијског сабрања којим је началствовао Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење Епископа шумадијског г. Јована, будимљанско-никшићког г. Јоаникија и крушевачког г. Давида, саборски Оци посетили су Призренску Богословију, Саборни храм Св. Великомученика Георгија и новоосновано обданиште при храму, српско село Велику Хочу и манастире Зочиште и Високе Дечане.

ТВ Храм: Патријарх српски Иринеј посетио је Призрен заједно са Архијерејима Српске православне цркве

Патријарх и Архијереји у царском Призрену 

 

Пажњи посетилаца званичне интернет странице Српске православне цркве препоручујемо светлописе нашег неуморног сатрудника ђакона Драгана Танасијевића:

ФОТО: Патријарашка Литургија у Пећкој патријаршији

ФОТО: Посета Великој Хочи

 

ФОТО: Посета Манастиру Зочиште

 

ФОТО: Посета Манастиру Високи Дечани

Најава: Свети Николај Српски – слава школе вјеронаке при подгоричком саборном храму

1. маја 2018. - 14:36

 

Полазници школе вјеронауке при саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици прославиће своју крсну славу – празник Светог Николаја Српског у навечерје празника, 2. маја.

Благосиљање славског колача и жита биће обављено након вечерње службе у храму, која почиње у 18 часова.

Према ријечима вјероучитеља Павла Божовића, у 19 часова у крипти храма биће изведен празнични програм са додјелом диплома полазницима.

Рајо Војиновић

 

Годишњица НАТО злочина у Мурини: Никад заборавити – никад опростити

1. маја 2018. - 10:35

У Мурини је данас (30. априла) обиљежена деветнаеста годишњица од када су се разорни пројектили НАТО пакта сручили на лимски мост и недужне мјештане ове варошице на сјеверу Црне Горе.

У НАТО бомбардовању Мурина, једном од најтежих злочина током агресије на СР Југославију, страдало је шест цивила, од чега троје дјеце.

 НАТО авијација је без икакве објаве и објашњења са десетак пројектила бомбардовала мост на Лиму у самом центру насеља. Страдали су цивили који ни на који начин нијесу учествовали у ратним дејствима, међу њима двије дјевојчице и један дјечак.

Погинули су ученици Основне школе „Петар Дедовић“ Мирослав Кнежевић, Оливера Максимовић и Јулијана Брудар, радник школе Вукић Вулетић, пензионер Манојло Коматина и домаћица Милка Кочановић.

У нападу су тешко повријеђени Жељко Белановић, Светлана Зечевић и Тина Миловић, а лакше Мирко Шошкић, Данило Јокић, Васко Чејовић, Слободан Миросављевић и Славко Мирковић.

Мост на Лиму је оштећен, а није било ниједне куће у окружењу која није претрпјела штету. Страдали су и погон текстилне конфекције, стари хотел, мјесна продавница, као и Дом културе.

 

Полагање вијенаца

Молебан невиним жртвама служило је свештенство епархије Будимљанско-Никшићке и Митрополије Црногорско приморске.

У име мјесне заједнице Мурино присутнима се обратио предсједник Бранислав Оташевић а бесједе су одржали др. Божидар Бојовић и историчар Горан Киковић.

Поред породица страдалих и великог броја грађана Мурине и околних села, вијенце су положиле и бројне делегације.

У име предсједника ДНП-а Милана Кнежевића вијенац је положила делегација на челу са послаником Милуном Зоговићем.

Вијенце су положили и представници Организације бораца НОР Тиват (југославенска опција) на челу са предсједником Матом Бргуљаном, представници Српског националног вијећа, Бораца ратова од 1990. године, Мировног покрета ‘Не у рат, не у НАТО’ и других анти-НАТО организација.

Од страних дипломатских мисија на скупу у Мурину су присуствовали и представници Амбасаде Руске Федерације у Црној Гори.

Такође су их положили и представници Нове српске демократије, ученици ОШ „Петар Дедовић“, представници Општине и скупштине општине Беране, као и представници удружења Слобода Народу.

Извор: ИН4С