Бесједа Владике охридског Николаја (Велимировића) на Цетињу приликом преноса Његошевих моштију на Ловћен 8/21. септембра 1925. године

3. маја 2018. - 17:46

Ваше Величанство,

Праунуче бесмртнога Владике Његоша!

Ево нас на крову наше државе!

Црна Гора у истини представља кров наше државе, и то не само својом физичком узвишеношћу над осталим покрајинама него и моралном.

Ево нас сабраних на овој висини да прославимо једнога од многобројних дивова, који су на њој израсли – горостасног владику Његоша, који је ногама ходио по овим стенама, но умом својим узвишавао се до небеса, рукама својим грлио цело југословенско а срцем својим саосећао бол и јад васцелог рода човечијег.

Још овај народ није залечио своје ратне ране, а већ је почео да прославља своје хероје из прошлости, блиске и даљне. Прославио је јунаштво кумановских и невесињских јунака, прославио је мучеништво Св. Ђорђа Кратовца, прославио светитељство Пећких Патријараха, прославио хиљадугодишњицу краља Томислава, па ево данас прославља високи песнички дух бесмртнога владике Петра II Његоша, прослављача Бога и витештва.

-Зар је овоме љуто рањеноме народу до прослављања оних који су живели па умрли? Зар се прославама лече ране рањеника, а не хлебом? Тако могу да мисле нерасудни, и тако да говоре кратковиди, који не виде љуте ране на души народној, него их гледају само на телу. Ако се хлебом лече ране телесне, зар се хлебом лече и ране душевне? Ако телесна храна може да исправи тело погрбљено од глади, зар може она да исправи душу погрбљену од ратних порока?

Ко има очи да види може да види, да се је овај народ од рата до сада боље залечио и опоравио физички негоп морално и духовно. Треба му и духовне хране, да би му се и душа залечила и исправила. Прослављање великих јунака даје ту храну, тај мелем души. Не славимо ми мртве него живе. Прави јунаци никад не умиру ни на земљи ни на небу. Они свлаче са себе худу телесну одећу да потом као слободни духови живе у финијој и зрачнијој атмосфери, него што је наша. „Када сконча човек – тада почиње“, вели Св. Писмо /Сирак 18, 6/.

Не треба се бојати, да један народ не претера у прослављању својих светитеља и учитеља, својих витеза и добротвора, срж сржи своје и најбољи плод историје своје, него се треба више бојати да народ не затвори капију за леђима својим и заборавив имена и врлине својих великана, не преда се само бризи о дану и комаду. Избрисаће се брзо такав народ са лица земљиног, и наследиће га онај народ, који стално има пред очима живу галерију својих великих и светлих духова, те гледајући њих  развија у себи стремљење ка добру, појачава веру у добро; и гледајући њих има се кога стидети у неваљалству свом и тиме крепити у страдању свом.

Један од таквих великих и светлих духова боравио је у овом праху што је пред нама.. Под свесним или несвесним изговором, да смо се сабрали данас око овога праха ми смо се у само ствари сабрали око бесмртнога духа, који је био одевен овим прахом. Јер да тај велики дух није надживео свој прах, зар би неко од нас нашао разлога да с почашћу прилази овоме праху и то на 70 година по изласку човека из те своје смртне ризе? Не овај прах него дух владике Петра привукао је данас многе хиљаде душа на ово место.

Ми хоћемо да принесемо овај прах са Цетиња на Ловћен. Није ли свеједно праху лежати на Цетињу или на Ловћену? Ја верујем, да је у ово дело умешано само Провиђење. Бог хоће, да нас загреје великим духом бесмртнога владике, па нас је запослио око његовог праха. То је обичан начин Божији, да кроз привидно незнатне догађаје даје људима велику лекцију, и да са привидно мршаве њиве пуни људске душе богатом духовном жетвом.

Шта су постигли Аустријанци спуштањем праха Владичиног са планине у долину? Ако су намеравали, да на гробу његовом наместе топове да би боље гађали преварили су се, јер топови су немоћнији од овога мртвога праха онда, кад неправду бране а правду нападају.

Или су можда намеравали, да спуштањем праха у низину спусте и дух Бесмртников са оне висине, много више од планине Ловћена, на коју је заслужно узлетео, и да умање поштовање народа српскога према њему? У томе су се још црње преварили. Као што Турци бацањем главе св. Лазара у бунар, нису смањили ни Лазара ни поштовање према Лазару, тако ни наши ратни непријатељи нису то постигли спуштањем Његошевог тела са планине у низину. Рат достиже врхунац неморала, кад ни мртве не оставља на миру. Својим неделом Аустријанци су још повећали наше поштовање према нашем највећем песнику.

Но ми ћемо се вратити дома празни и духом гладни са данашње светковине, ако дигнемо само кости Његошеве на висине Ловћена, а не уздигнемо дух свој до његових духовних висина. Да се никоме не морадне десити оно што је кнез Јанко предвиђао да ће се њему десити при повратку са једне бескорисне скупине:

„Кад ме жена пита, ђе сам био,

Казаћу јој да сам со сијао“! 

Нека зато данас свако уздигне свој дух до оне висине, на којој стоји постављена богата духовна трпеза Његошева, и нека се нахрани оном духовном храном, којом се хранила та велика душа за време свога обитавања на земљи. Ја видим три главна јела постављена на тој трпези којима кад би се духовно хранио сав наш народ, залечио би све ране своје душе и био би здравији од свих других народа. Прво је јело Његошева вера у Бога и у бесмртност душе; друго његово родољубље, и треће – његово прослављање витештва као највеће вредности на земљи.

 

I Вера у Бога и у бесмртност душе

 

„Удар нађе искру у камену“. Душа је божанска искра у нама, која нам сама собом даје два непосредна сведочанства: једно о постојању Бога и друго о својој бесмртности. Нема ли пак удара, душа остаје мутава, те не може да сведочи ни о Богу ни о себи. Страшни удар,  под којим је Црна Гора од увек стајала као под тешким чекићем, мајсторски је кресао и држао непрестано упаљену ову божанску искру код Црногораца. У свој историји Црне Горе не памти се да је икада постојао један једини свесни одрицатељ Бога и бесмртне душе, јер се не памти ни један период времена без удара.

Тамо где нема удара, у долини и заветрини, расту гљиве одрицања и безбоштва.

„Страдање је Крста добродетељ;

Прекаљена искушењем душа

Рани тело огњем електризма,

А надежда веже душу с небом

Како луча са сунцем капљицу“.

Страдање – то и јесте онај благословени удар који креше пламен вере у души. Страдање је најкраћи пут ка вери; умовање чини тај пут дужим, а материјално благостање и угодност продужују га у недоглед. Вера у Бога и бесмртност јесте драгоценост, те и као свака драгоценост  – чак и несравњиво мања – не задобија се лако. Владика Његош истина наследио је ту веру лако као што се здравље наслеђује; но колико труда и муке човек поднесе кроз цео свој век, да одржи, учврсти и унапреди наслеђено здравље! Човек је одржао и утврдио наслеђену веру мучном борбом и страдањем споља и изнутра. Историја његове душе, то је историја праве људске душе, која се пробија кроз мрак ка светлости, кроз зло ка добру, кроз безумље ка умној сили. Он је победоносно прошао све муке и веру одржао, укрепио и удубио. Сав привидни беспоредак ствари и догађаја унаоколо могао је њега ужаснути, али не и збунити. Својим смелим и здравим духовним видом он је видео, да:

„Цијели ови беспоретци

По поретку некоме сљедују

Над свом овом грдном мјешавином

Опет умна сила торжествује“.

Та „умна сила“ и јесте Бог, Сведржитељ и Промислитељ, „свевишњи творац непостижни“, чијег ума једна искра огледа се у човеку

„Ка свод један од твоје палате

Што с’ огледа у пучину нашу“,

како Његош вели. Усхићена живим Богом, „Оцем поезије“, његова песничка душа прославља Творца и Господа овако:

„Вељи јеси, Творче и Господи!

И чудна су творенија твоја!

Величеству твоме краја нема…

Дан ти свјетлост круне показује,

Ноћ порфире твоје таинствене

Непоњатна чудества дивотах.

Створ ти слаби дјела не постиже

Само што се тобом усхићава“

А о бесмртности душе Његош сведочи:

„Ако исток свјетло сунце рађа,

Ако биће ври у луче сјајне,

Ако земља привиђење није,

Душа људска јесте бесамртна,

Ми смо искра у смртну прашину,

Ми смо луча тамом обузета“.

Један сведок описује последње часове земаљског живота Његошевог овим речима: „бистра памет није га никад издавала, и он се мирно исповеди и причести, па најпослије с раширеним рукама изговори: Боже и Света Тројице, помози ми! Боже и Света Госпођо предајем ти на аманет сиротну Црну Гору! Свети арханђеле Михаиле прими моју грешну душу! – И одмах простре се на страмац свога стрица Светога Петра и испусти дух“. Овом предсмртном молитвом Његош је довршио и запечатио своје хришћанско вероисповедање, које је отпочео најпре. Што је дуже живео, то су се та два светила све већма снажила и разбуктавала у њему.

Шта вреди нашем поколењу, питам се ја,  прослављати овога великога мужа, зидати му цркве, трудити се око његовог праха, ако не буде имало силну веру његову? Одрицати оно што је он тврдио, подништавати оно чиме је дух његов хранио се и живео, а у исто време прослављати га, не би ли то значило ни више ни мање, него правити комедију и са њим и са самим собом? Ја мислим, да ми славимо Његоша зато што се дивимо силини, разумности и красоти његове вере; ми га величамо зато, да би увеличали у себи оно, чиме је дух његов био богат; ми се трудимо данас око њега зато што имамо и сами његову силну веру у Бога и бесмртност душе или што желимо да је имамо у оноликом степену и онако дубоко узвишену и непоколебљиву. Но та вера Његошева ствара се и букти само под ударом. Није Његош једини сведок тога. Сви смо ми сведоци тога. Док је до јуче трајао страшни удар ратни над нашим народом, цео наш народ,  како онај оружан на граници тако и онај заробљени дома, имао је ту силну веру! Но ево шест година како је тај удар престао, и гле, капитал те вере, стечен у рату, код многих се већ расточио и истрошио. За многе је у истини крст постао „ријеч једна сухопарна“ као негда за дембелске потурице у овим горама. Какве су последице тога сви видимо: одсуство вере – присуство моралне распасаности, незадовољства и самоубиства. А морално распасан народ или мора да угине или мора, ако Бог то хоће да дође под нови страшни удар, који ће поново искресати у њему божанску искру вере. Једино што може да замени тај удар и отклони гибељ јесте прослављање великих витезова у вери, какав је био и Владика Слављеник, угледање на такве витезове, храњење и богаћење свога духа њиховим духом.

 

II Родољубље

Друго јело са богате трпезе бесмртнога Владике, јело за вазда неопходно овом поколењу, јесте његово родољубље. Са сваке странице његових дела, тако рећи, светли као сунчана зрака његов дубоки осећај родољубља. Жарка љубав према овој земљи и овом народу донела му је претешка страдања. „Што већа љубав то веће страдање“, рекао је један Отац Цркве. Његошево страдање због љубави према роду своме не да се језиком исказати. Бриге и жалости за Црном Гором као љуте змије гризле су његову снажну душу и младалачко тело. Беспокојство и страх од неизвесности пратили су га дан и ноћ не само онда, када је боравио у овим кршевима, него и онда када је ходио у друге земље тобож ради одмора и опорављања. Он је ходио по преукрашеном Риму и сунчаном Напуљу туробан и забринут онако исто као и по Цетињском пољу. Мука га је превремено старила, испијала и болестила, док га није најзад оборила на самртну постељу тек у половини обичног људског века.

-Зашто Његош није напустио Црну Гору, ову сухопарну земљу страхота, и побегао у неку удобнију земљу да живи? Могао би тако запитати неки невитез наших дана. Но питати тако исто је што и питати: зашто се Његош није потурчио, па да без муке живи? Да је овај див био у стању побећи и потурчити се, он не би био Његош, нити би му се име данас спомињало, нити би се још мање – данас слегле ове хиљаде људи из свих земаља југословенских, чије је Ослобођење и Уједињење он пророковао, да се поклоне праху његовом.

„Ђе је зрно клицу заметнуло

Ондје нека и плодом почине“.

Његошево родољубље налагало је, да се мора ту живети и радити, где се човек родио; да се мора свој народ бранити од унутрашњих порока и спољних нападача; да се мора чашћу, поштењем и заслугама свакога грађанина увећавати морални капитал и морална вредност свога народа пред Богом и пред људима! Петар II седео је на столици Патра I, светитеља витеза, који је победио Наполеона. Па као што Наполеоново злато није могло поткупити Светога Петра, тако никаква угодност овога света нити икакав царски престо нису били у стању примамити Петра II, песника витеза, да напусти своју домовину и да умањи своје бриге о њој и своју љубав према њој. У осталом завидније је било бити господар над овим господарским племеном, у овоме „гнијезду соколова“, него султан безбројнога „робља везанога“, завидније бити орао међу соколовима, него рајска птица међу чавкама.

Није ни потребно нашироко говорити о родољубљу Његошевом, јер је оно свима нама познато још из детињства нашег. Ко се од нас не сећа, како су му се надимале груди од љубави према роду своме, кад је у ђачком добу читао дела Његошева? Ако се Владика Петар II  не може мерити у витештву друге врсте са неким црногорским земљацима својим, ако се не може мерити у светитељству са Светим Савом, ни у физичком јунаштву са Краљевићем Марком, ни у државничкој мудрости са Иваном Црнојевићем, ни у отпорној сили и неустрашивом самопрегорењу са Светим Петром Цетињским, он је раван свима њима по силини свога родољубља. Он је милозвучна труба родољубља и њиховог и свог и васцелог племена црногорског, најдивнијег и најчистијег међу племенима словенским. Он је артикулисао родољубље свих српских поколења од првих покрштених Срба до њега; он га објаснио, оправдао, удубио до библијске дубине, и узвисио до духовне борбе међу Арханђелом и сатаном.

Ево нам дивног учитеља у родољубљу! Ево родољуба чије су груди дисале молитвом за свој народ и чија су уста посветила једну огњену поезију своме народу! Ево једног моћног извора  свежег, здравог и витешког родољубља за млада покољења нашег народа до у далеку будућност! Добро је што су на ову светковину дошли људи из Посавља и Поморавља, из Баната и равне Метохије; добро је да виде ове гудуре неплодне у свему осим у јунацима; да виде у каквом је суром и суровом кршу, живео један од највећих родољуба наше расе… Ја сам уверен, да ће сви они, сравњујући своје плодне пределе са Црном Гором и видећи за какву је суху стену било везано родољубиво срце Његошево – уверен сам, да ће од стида постати родољуби они, који то нису били, и да ће удвостручити своје родољубље они, који су у тим обилним равницама и до сада били родољуби. Уверен сам, да ће они причати деци својој о родољубљу Црногораца, које је својом чудотворном силом одржало Црну Гору више од десет столећа непотчињеном и слободном, о стварном родољубљу, према коме шпартанско и римско родољубље бледе као легенде.

 

III Витештво

Најзад ево и трећег духовног јела, без кога био се вратили са ове светковине гладни. То је Његошево прослављење витештва изнад свега на земљи. То је стављање карактерна човека над сваком спољашњом вредношћу у једном народу и једној држави.

Ово је од необичне важности управо за наше време, кад се траже и одређују циљеви. Какав је циљ нашег народа сада после Ослобођења и Уједињења? То питање се чује на све стране. Они који знају, ћуте и ништа не одговарају, а они, који не знају, намећу своје незнање другима. Ови посљедни обично одговарају, да је стварање спољашње културе у нашој новој држави наш циљ сада и убудуће. Цела наша историја међутим од краља Владимира до владике Петра говори другачије. Народна Православна Црква учи другачије.

Циљ се не сме тражити ван човека, преносити из човека на ма какво спољашње благо. Карактеран човек, карактеран народ то је циљ наш, који се не мења и не сме да мења ни у рату ни у миру. Може један народ бити мален и сиромашан, но ако има великих карактера, он нити је мален нити сиромашан. Може опет једна држава бити велика и богата но без карактерних људи, она је ништавна и сиромашна. Наша народна реч за карактер јесте витештво. Под витештвом Његош разуме све врлине, било у рату било у миру. За њега је витез у бојном јунаштву Мићуновић зато што твори оно што збори:

„Мићуновић и збори и твори“

За њега је витез у неустрашивој честитости владика Данило, кроз чија уста песник говори:

„Страх животу каља образ често“.

Витез у искрености, чак и према непријатељу, војвода Батрић и сердар Иван Петровић:

„Турци, браћо, у кам ударило,

Што ћемо ви крити у кучине…

Малени су јасли за два хата“.

Витез у молитвеној мудрости игуман Стефан, који се весели друштву и моли Бога за витезове:

„На небу им душе царовале,

Ка им име на земљи царује“.

Витез у сажаљењу према природи Вук Раслапчевић, који брани да се убије кукавица, и остала множина Црногораца, који не даду да се убијају јаребице:

„Пуштите их, аманет ви Божји!

Утекле су вама да утекну,

А нијесу да их покољете“.

Витез у човекољубљу војвода Драшко, који гневно протествује против нечовештва млетачког:

„Када виђех витешку невољу,

Забоље ме срце, проговорих;

Што, погани, од људи чините?

Што им такве муке ударате“?

Витез у правичности сам Владика песник, који кроз уста потурица казује најбоље што се ваљда икада казало о Исламу, и најлепше што се икада спевало о Стамболу.

Витештво је не борити се с нејачим, витештво не тлачити но помагати беднога, витештво бити господар свога језика, витештво је и доброта, витештво је једном речју и свака добродетељ. Витештво је со живота; бет њега живот појединца и народа брзо прелази у трулеж. Имати витешке мисли, загревати се витешким чувствима, чинити витешка дела – то значи бити витез.

Нема дана, који од човека не изискује витештво, како у рату тако и у миру. Нити има жива човека, коме се посведневно не намеће придика, да се покаже витезом, било да је у друштву богатијих или сиромашнијих од себе, било да је на раду или одмору, било да је присутан пожару или банкету, било да губи или добија. Јунаци Његошеви се чак и у шали показују витези. Незлобна шала витешка је шала. Ми смо беспрекидно окружени гледаоцима и судијама, који гледају и суде наш карактер. Ми смо до смрти на једној изложби, на којој хтели не хтели морамо да покажемо своје витештво пред светом видљивим и невидљивим.

Култура је нешто споредно и јефтино у сравњењу са витештвом. Она може бити донекле само средство, а никако циљем једнога народа. Културу као средство створили су Јапанци за четрдесет година, и то културу најбољег, англосаксонског типа. Но ником у Јапану ни на ум није пало, да стварање културе истакне као циљ нације и државе. Јапанско традиционално витештво, које се највише пројављује у родољубљу, остало је и надаље, у култури као и пре културе, циљем човека и народа. Јапанци говоре с подсмехом Европљанима: Ми смо купили сву вашу културу, и то на вересију! О браћо, оно што се може купити за новац, и то још на вересију, заиста не може бити циљем једнога народа!

Култура може имати неке вредности само докле је у служби васпитања народа у витештву. Но када култура постане врховним идолом једне државе и господарицом и тиранком свих унутрашњих, моралних вредности људи, онда таква држава постаје златним кавезом лисица и јазаваца, под образином људском, каква је била Венеција у оно време, кад ју је посетио војвода Драшко. У то време је Венеција била културнија, него што је данас и културнија од ма које државе на континенту европском. Па кад је витешка душа Драшкова стала мерити Венецију црногорским мерилом ваљаности и карактерности, части и образа, правде и истине, на његовом мерилу показала се – нула.

„Од бруке га гледат не могаху,

Ђетињаху исто као бебе…

Бјеху куће на свијет дивота,

Ама бјеше муке и невоље“.

Мандушић пита:

„А бјеху ли јунаци војводо“?

„Не божја ти вјера, Мандушићу,

О јунаштву ту не бјеше збора“.

Сердар Иван пита:

„А судови бјеху ли им прави“?

„Бјеху, брате, да те Бог сачува!

Мало бољи него у Турчина“!

А имаху ли страха од кога?

„Они страха другога немаху

До од жбирах и до од шпијунах!

Од њих свако у Млетке дрхташе“.

А да ли истину збораху?

„Обећа ми и што му не исках…

Кад послијед све оно излиња

Ка да ништа ни зборено није!

Од сада му не бих вјеровао

Млијеко је да рече бијело“.

Могу се читаве књиге написати о вредноти витештва и културе, али, ја мислим, нити је ко написао, нити ће моћи скоро написати на нашем језику страшнији и разложнији утук једној култури, исцијеђеној и испражњеној потпуно од витешког духа, него Његош у овоме краткоме дијалогу између Драшка и његових другова. Несравњено већу вредност представља Драшко као човек витешког духа, него сва спољашња венецијанска култура, раскошна и блистава одећа једнога организма у гноју и распадању.

Никакво богатство финих ствари и драгог камења не може се сравнити са духовним богатством витешке душе и племенита срца. Витештво је већа вредност од свих земаљских вредности. Сва Његошева дела звоне о томе. Њихови звуци роје се кроз благогласна уста песникова из дубине душе једног витешког народа.

Није било крштене душе у свој Црној Гори, која није одобравала песникову похвалу витештву и делила његов здрави хумор на рачун људи, који су уздигли вредност ствари изнад своје личне вредности.

Не дао нам Бог, да дођемо у искушење и променимо основно мерило вредности и циљеве живота, који су били једини и исти од кад примисмо веру Христову, и које је велики Владика јасно изразио у својим књигама и сва Црна Гора у својој изузетно великој историји. А то искушење је на прагу. Богатство и величина једне државе могу лако да потамне, код људи вид за унутрашње вредности. Мир и благостање могу да упропасте народе и државе онако исто као и рат и сиромаштина. Содом није пропао у рату него у миру, и није га нестало због сиромаштине него због развратног благостања.

Мања је пак срамота ако се један народ деморалише у рату него у миру. Вековни ратови међутим нису могли деморалисати Црногорце. У томе Црногорци чине најређи изузетак у свету. Рат, и глад, и мука, и вечита будноћа, и несигурност, и осамљеност, као да су појачавали витештво овога племена, а не слабили. Примери витештва су се непрекидно умножавали и слагали у историју ове камене земље исто као златни слојеви у каменим рудокопима. Биће људи, који ће тражити злато у овим црногорским планинама. Да ли ће га наћи или не, то је питање. Но није питање но очигледна јава, да је Црна Гора један пребогати златни мајдан витештва, који се вековима не може исцрпети, и којим се многа будућа покољења могу богатити. Тај морални мајдан и јесте главно богатство Црне Горе, и главни њен принос нашој целој домовини.

Не пренебрегнути тај мајдан морални, него користити се њиме, у томе лежи и сада и у будуће дужност државника, мудрост свештеника и задатак учитеља.

Најстарија Држава Српска, Црна Гора, није ушла у јединство наше државе као изнемоћали старац, него као младић, пун духовне свежине и моралне снаге. Као такву ми је љубимо, и као таквој, ми јој се данас клањамо, клањајући се духу владике Његоша.

 

IV Поклонимо се Црној Гори

 

Ми се клањамо, дакле, светоме краљу Јовану Владимиру, и клањамо се Црној Гори што нам је дала таквог племенитог и светог краља;

ми се клањамо Немањи и Светоме Сави и многим великим светитељима и витешким краљевима из Немањине династије, и клањамо се Црној Гори, што нам је дала ту славну династију;

ми се клањамо светоме кнезу Лазару, и клањамо се Црној Гори, што нам је одњихала таквога часног мученика за Крст часни и слободу златну;

ми се клањамо јуначини Краљевићу Марку, и клањамо се Црној Гори, што обрадова нашу историју и нашу песму таквим заточником правде;

ми се клањамо кнезу Балши и кнезу Ивану Црнојевићу, и клањамо се Црној Гори што обогати нашу историју таквим родољубивим и честитим владарима;

ми се клањамо мудрим и неустрашивим Владикама црногорским од Данила до Петра II, и клањамо се Црној Гори, што нас украси таквим дијамант-карактерима, таквим узоритим духовним и народним вођама;

ми се клањамо Светом Петру I, победиоцу Наполеона, клањамо се Светом Василију Острошком, Светом Арсенију, Светом Стефану, и осталим светитељима црногорским, и клањамо се Црној Гори, што нам уздиже такве молитвенике пред престолом Божјим;

ми се клањамо безбројним мученицима и благородним жртвама за веру, част и слободу, из чије је крви већ „изникло цвијеће“ за ово покољење и клањамо се Црној Гори, што их имаде и даде и никоме се не пожали; ми се клањамо мукама и страдањима Црне Горе, ранама синова њених, сузама мајки њених, жалостима удовица њених, крви посечених младенаца њених, кроз векове и векове;

ми се клањамо још једном и духу и праху највећег песника нашег, Владике Петра II Његоша, с којим се у песништву може мерити само сав народ укупно, а нико појединачно, и који и нама и целом свету јасније но ико откри мајдан духовних и  моралних блага Црне Горе, и клањамо се Црној Гори, што роди и ужеже такву лучу душама нашим;

ми се клањамо у Теби, Краље и Господаре Црне Горе, Наследниче свих поменутих династија и престола, и сваколиког овог у истини златног мајдана, што се зове Црна Гора, овога богатства витешког, ове раскоши светитељске, ове силе и величине моралне; и благодаримо Ти, што си прихватио жељу и одлуку старешина Цркве Православне још од пре 5 година, да се ова прослава изведе, и што си подигао цркву на Ловћену ономе, који је то заслужио, јер је носио цркву у грудима својим. Клањамо Ти се и за то што се и Ти клањаш једноме од највећих великана народних, и тиме дајеш диван пример целоме народу, пример у томе: кога треба поштовати и киме се треба одушевљавати.

Но пре свију и после свију ми се клањамо Господу Богу, Творцу и Промислитељу, и благодаримо Му из дубине душе, прво, што је роду нашем дао таквога реткога човека какав је био Владика Петар II, и друго, што је по милости Својој остварио баш у наше дане сан Владичин о ослобођењу свега нашег народа.

Слава и покој Петру II Његошу!

Слава и хвала Богу ва век века! Амин.

 

 

Необично путовање Федерика Делиза

3. маја 2018. - 13:20

Претопли мајски дан. Испред Цетињског манастира наизглед све је уобичајено.

Ипак, пажњу ми привлачи насмијани млађи човјек дуже коврџаве косе окружен животињама. Мислим да овај несвакидашњи призор никога није оставио равнодушним. Просто привлачи ваш поглед, буди знатижељу.

Магаре, овце, козе и пас употпуњују безбрижну слику овог момка који на раменима носи велики натоварени ранац, што говори да се неће задржавати, да се упутио даље, ка неком свом одредишту.

Упознајемо се.

Путник намјерник је Федерико Делизе из Трста и на свом путу до Сирије зауставио се синоћ испред Цетињског манастира. По његовим ријечима на овај подвиг одлучио се јер је прије осам година схватио да мора да промијени свој начин живота.

Како сам истиче мало по мало схватио је којим путем треба да крене.

-Сигуран сам да је ово мој пут. Пјешке са животињама идем у Сирују и тамо ћу водити једноставан живот на селу, без струје, аута, механизације. Радићу све мануелно. Живјећу као што се некада живјело, са скоро дјечјом радошћу објашњава на добром српском језику Федерико и изражава наду да ће тамо ( у Сирији) бити доста људи са којима ће моћи да организује нормалан и добар живот.

Каже да је језик научио током једногодишњег боравка у Загребу, учио је из књиге, али највише из конверзације са људима.

На питање да ли вјерује да ће он и његово мало стадо стићи до Сирије каже да вјерује у свој пут и да иако користи заобилазне путеве уредно пролази кроз све царинске пунктове.

Опраштајући се од Федерика који је кренуо на необичан и нимало лак пут у напаћену Сирију остаје само да му пожелимо срећу и да уз Божју помоћ стигне до свог циља, обичног и једноставног живота без комфора и комодитета а пуног љубави.

Весна Девић

 

 

 

Литија од више 1500 људи у Јекатеринбургу поводом 100-годишњице доласка Царских мученика

3. маја 2018. - 18:01

Литија  је одржана ових дана у Јекатеринбургу у част 100-годишњице доласка царског мученика Николаја II и његове породице из егзила у Тоболску. Више од 1500 људи учествовало је у литији полазећи  меморијалног крста близу станице Шарташ при Цркви на Крви.

Литију су предводили архијереји Митрополије јекатеринбуршке: митрополит јекатеринбуршко-веркотуски Кирил, епископ каменско-алапаевски Методије, епископ средњоуралски Евгеније, и епископ серовско-краснотуријански Алексије. Придружили су се многи монаси, свештенство, козаци и чланови епархијског покрета „Веруј. Делуј!“, студенти Богословије у Јекатеринбургу, милосрдне сестре и волонтери и чланови разних епархијских фондација и клубова,  парохијани и гости Епархије.

Верници су почели литију код меморијалног крста и камена темељца будуће цркве Валамске иконе Мајке Божје, која ће бити близу железничке станице Старташ. Валамска икона је једна од три чудотворне иконе пројављене током владавине цара Николаја. Литија је водила улицама Јекатеринбурга, и заустављала се код цркава Портартурске иконе Пресвете Богородице и иконе Пресвете Богородице Владарке.

Црква иконе Портартуске саграђена је на месту где су први пут изашли из воза царски мученици Николај, царица Александра и њихова ћерка Велика војвоткиња Марија априла 2018. године у Јекатеринбургу. Остала деца су доведена у град крајем маја месеца.

Пуно верника је учествовало у литији.

Извор: Епархија јекатеринбуршка (са енглеског Инфо служба СПЦ)

 

Прослављена слава Школе вјеронауке подгоричког Саборног храма

3. маја 2018. - 10:13

У навечерје празника Светог Николаја (Велимировића) охридског и жичког, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици након Вечерње службе и освештања славског колача, Школа вјеронауке при овом Храму свечаним програмом свих група полазника прославила је своју славу.

На крају Вечерње присутнима се пастирским словом обратио протојереј Предраг Шћепановић који је истакао да је отац наш Николај који је са Светим Савом и Светим Василијем Острошким заорао најдубљу бразду у нашем народу био просветитељ, ктитор и пријатељ дјеце.

-Он је у Охриду, Битољу, Доњем Милановцу, Чачку и другим мјестима куда је ходила његова света нога и благосиљала његова света десница подигао сиротишта. Најпознатије је оно сиротиште у Богдају, гдје су дјеца пјевала “Ми смо мали сиротани у Богдају као у Рају”.  Умио је са дјецом, знао је са њима да шара васкршња јаја и пјева “Моја рука није права али ми је памет здрава”, рекао је отац Предраг.

Он је казао да су дјеца вољела Светог Николаја  јер су схватала да је он једно велико Христово дијете које је Бог послао у онај страшни 20. вијек.

– Светитељ и просветитељ Свети Владика Николај је био и пјесник “Куда год ходим Тебе находим, куда год гледам ја Тебе сретам, звезде су Твоје ти их сатвори, свака о Теби тајно румори. Руморе звезде сјајем у ноћи о Твојој слави о Твојој моћи, Исусе мој сведобро моје свако створење песму ти поје, нека ти поје и срце моје” , подсјетио је протојереј Предраг Шћепановић на  дивне стихове Владике Николаја исписане светом дјечијом душом.

КЛИКОМ НА ЛИНК ЧУЈТЕ КОМПЛЕТНО ОБРАЋАЊЕ ПРОТОЈЕРЕЈА ПРЕДРАГА ШЋЕПАНОВИЋА

Пригодни програм почео је празничним тропаром који су свом небеском покровитељу и заштитнику, Светом Николају охридском и жичком, отпјевали сви учесници прославе.

Ток програма подијељен је и разврстан у пар чинова, са појединачним или групним изведбама дјеце чланова хорова или полазника вјеронауке.

Прве су наступиле Ксенија Војводић и Анастасија Ристановић са рециталом и инструменталном виолинском пратњом.

Затим су се најмлађи, чланови хора „Васкрсењко“ представили композицијама  „Прољеће у шуми“, “Строго писмо” и  „Мачак мрк“.

Хор средње групе полазника извео је пјесме  “Два анђела шеташе“ и „Једном другарству нема краја“.

Након запаженог соло наступа младе и талентоване флауткистиње Николине Петровић услиједила је рецитација Ксеније Војводић као и кореографија “Како деца расту”.

Сами крај вечери обиљежио је наступ најстарије групе полазника Школе вјеронауке који су уз инструменталну пратњу клавира и гитаре извели композиције  “Христе Спасе”, “Св. Владици Николају” и “Ми смо деца неба”.

Вјероучитељ Павле Божовић је уручио 179 диплома за добро владање и изузетне резултате од којих је 58 диплома  групи најмлађих полазника, 81 средњој групи, а 30 диплома је додијељено најстаријој групи полазника Школе вјеронауке.

На самом крају програма, водитељи су се захвалили присутнима на великом одзиву и посјети наглашавајући да су на тај начин употпунили и увеличали ово славско сабрање.

Приредба уприличена поводом славе Школе вјеронауке подгоричког Саборног храма Васкрсења Христовог завршила се баш као што је и почела – радосним пјевањем тропара Светом Николају, након чега је и услиједила славска трпеза љубави.

Организатори и приређивачи програма су вјероучитељи Ана Ненадић и Павле Божовић.

Борис Мусић

Фото : Борис Мусић

Видео: Омилија владике Атанасије о Св. Јустину у Призренској богословији

3. маја 2018. - 8:37

У оквиру обиљежавања деведесетогодишњице професуре Светог Јустина Ћелијског у Призренској богословији умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије у недељу, 29. априла је одржао омилију на тему „Апостол Павле, Златоуст, отац Јустин – тијело Христово, Црква, Евхаристија“ у свечаној сали Призренске богословије.

На видео запису предавања благодаримо Телевизији Храм.