Најава: Владика Кирило служиће на Ђурђевдан Литургију у манастиру Бања код Рисна

4. маја 2018. - 14:28

Викарни Епископ диоклијски г. Кирило служиће на Ђурђевдан, 6. маја са свештенством Свету службу Божију у манастиру Бања код Рисна, са почетком у 9 часова.

Свету литургију Владика ће служити поводом храмовске славе манастира.

Р.В.

Најава: Митрополит Амфилохије служиће на Ђурђевдан Литургију на Његушима

4. маја 2018. - 14:20

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиће на Ђурђевдан, 6. маја са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог великомученика и побједоносца Георгија у селу Ераковићи на Његушима, са почетком у 9 часова.

Свету литургију Владика ће служити поводом крсне славе светородне лозе Петровића-Његоша.

Р.В.

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Црногорски Солунци

4. маја 2018. - 16:52

Из Црне Горе се, до Солуна, може стићи у току једног јединог дана. А ко тамо стигне, видјеће српско војничко гробље са седам и по хиљада сахрањених ратника.

Српско војничко гробље у Солуну – Зејтинлик, посљедњих сто година чувају потомци српске породице Михајловић из Грбља. Ђед Саво, отац Ђуро и син Ђорђе. Саво је солунски ратник, који је сабрао кости својих сабораца на једно мјесто и чувао их до своје смрти. Његову свештену дужност наставили су син и унук. О унуку Ђорђу је снимљен филм ”Посљедњи чувар”, а држава Србија му је додијелила орден за његове нарочите заслуге. А откуда то да Грбљанин чува српско гробље?

Из Црне Горе се, до Солуна, може стићи у току једног јединог дана. А ко тамо стигне, видјеће српско војничко гробље са седам и по хиљада сахрањених ратника. Њихова имена нам дају одговор на питање – зашто Грбљанин чува српско гробље? Кад прочитамо та имена и поријекло српских војника тамо сахрањених, биће нам јасно да су Михајловићи само једна од бројних породица из данашње Црне Горе, чији су чланови, добровољно и храбро, своје животе оставили на Солунском фронту. Да није Грбљанин чувар тога мјеста, био би Паштровић, а да није он – био би Васојевић, или Пивљанин, или неко из Старе Црне Горе. Јер – сви су били тамо.

Вујановићи, Ракочевићи, Ђукановићи, Кривокапићи, Пејовићи, Вранеши, Мустури, Булатовићи, Мартиновићи… и да не набрајам. Има их још. Дивних Црногораца, храбрих Бокеља, Паштровића… То су, углавном, припадници Добровољачког батаљона Црногораца из Америке, оних Црногораца који нијесу били под утицајем идеологија династичких и политичких сукоба Карађорђевића и Петровића, оних чије се родољубље формирало прије њиховог одласка у Америку, оних са аутентичним идентитетом Црногораца из 19. вијека. Ето то родољубље их је одвело равно у Грчку, у борбу Србије против окупатора.

Неки од њих су погинули на том чувеном ратишту, а неки који су живи стигли у Црну Гору, као побједници и ослободиоци, они гину данас, послије своје смрти, од неопрезних ријечи и мучних пођела савремених Црногораца. Ипак, њихови гробови говоре више и снажније од наших дилема, а снага тих гробова трајаће дуже од актуелних црногорских лутања.

Зато, када данас неко расправља о томе која је то војска ушла у Црну Гору 1918 – тај мора да скине са очију мрену међудинастичког сукоба Србије и Црне Горе, који је био прљав и беспоштедан са обје стране, – и да погледа дубље и даље од тога. Ако то учини, без политичких и идеолошких предрасуда, виђеће да је војска са Солунског фронта – наша војска! Исто као и она која је носила црногорски барјак. Обје су војске наших предака који су на балканско поприште Великога рата стизали са свих страна. Другим ријечима, – нијесу се преци данашњих грађана Црне Горе у Првом свјетском рату борили само под круном Петровића, него једнако занесено и родољубиво и под круном Карађорђевића. Доживљавали су да су оба властодршца, како онај на Цетињу тако и онај у Београду, тек ”два стара српска краља” (како је усхићено писао сами краљ Никола, за себе и свога зета – уочи самог рата). То што су поменути старци један другоме политички радили о глави и сплеткарили, у метежу борбе за власт у будућој великој држави – е па то не смије да помути племените емоције наших предака, који су, поред осталих својих подвига, побиједили на Солунском фронту, а потом побједоносно ушли не само у Србију и Црну Гору, већ су стигли и до Далмације и Словеније, у складу са, тада важећим, евро-атлантским интеграцијама.

Становници ове државе можда не показују у сваком моменту демократски капацитет и грађанску просвећеност – али не би се смјело сумњати у то да знају ко су им били ђедови и прађедови, ком идентитету су припадали и на ком су ратишту, из којих идеала, положили сопствене животе. Ови подаци о прецима, код нас у Црној Гори, памте се, не као административне чињенице, него као емоције. Зато, треба добро размислити прије него што се потомцима црногорских Солунаца каже да су очеви њихових отаца – били окупатори, на сопственој земљи!

Како могу Срби бити окупатори у Боки, када сами краљ Никола, приликом сјајне црногорске побједе над аустро-угарском војском, у првим данима рата – подизање барјака своје краљевине на зидине Будве, 04. августа 1914 (!!!) чашћава ријечима: ”Захвалности Творцу, који ми досуди да дочекам остварење сна Моје младости: ове велике дане српског ослобођења”! Старцу, црногорском краљу, испунио се младалачки сан: српска слобода!

Па сад, Николина војска, која се бори за српску слободу и која је постројавана на Обилића пољани, и која се китила Обилића медаљом (војска краља на чијем смо ковчегу 1989. нашли тробојку; краља који се потписивао ћирилицом, и у чијим се основним и средњим школама учио српски језик – као матерњи) – та и таква српска војска није окупаторска, а она са Солуна, препуна родољуба из Катунске нахије, Боке и Паштровића, та је војска окупирала Будву!

Аутор је ректор Цетињске богословије

Извор: vijesti.me

Саопштење Светог архијерејског сабора – 4. мај 2018. године

4. маја 2018. - 10:52

Саопштење Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, 4. мај 2018. године

Због преоптерећености радног програма Светог архијерејског сабора у суботу, 5. маја текуће године, када ће се разматрати и питања даљих активности на завршетку преосталих радова и осликавању Спомен-храма Светог Саве на Врачару, Сабор је одлучио да се свечано литургијско прослављење новопроглашених светих мученика Григорија Пећког и Василија Пекара Пећког, Свете мученице Босиљке из Пасјана на Косову одложи за празник Спаљивања моштију Светог Саве, у четвртак 10. маја, у храму Светог Саве, на Светој саборној литургији, са почетком у осам часова.

Празник Светог владике Николаја у његовој задужбини

4. маја 2018. - 11:45

Датум у коме је у календару Свете цркве уписано име Светог владике Николаја, 3. мај, и ове 2018. године пут манастира Лелић довео је бројни верни народ из разних крајева Србије и дијаспоре. Светом архијерејском литургијом началствовао је умировљени Епископ г. Константин, уз саслуживање свештенства и свештеномонаштва из више епархија.

По Светој литургији, освећена је мозаичка икона изнад улаза у манастирски храм, преломљен славски колач и одслужен помен упокојеном игуману манастира Лелић, архимандриту Авакуму (Ђукановићу). Свечаност је заокружена славском трпезом, коју су вредна лелићка братија, предвођена оцем Георгијем, приредила за све госте.

-Назван је Нови Златоуст због говорничког дара, каквим су били украшени ранохришћански пастири. Попут апостола, путовао је широм планете, проповедао Реч Божју и сведочио Васкрслог Христа подвигом, трудољубљем, често и страдањем, каквима су испуњена житија Спаситељевих савременика. Како међу православним народима, тако и међу онима који се хришћанским именом не зову… Господ га је светитељском славом овенчао, подаривши нам га као светило и образац јеванђељског живљења и молитвеника пред престолом Својим. Свети владика Николај био је истински, одани и предани слуга Господа Христа. О томе сведоче његове мошти, око којих се ми данас сабирамо, а он је то показао још у младим годинама, када је одбранио докторску дисертацију „Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске цркве, казао је у празничној проповеди умировљени Епископ средњоевропски г. Константин.

Заблагодаривши Епископу ваљевском г. Милутину на части да предводи литургијско славље, владика Константин подсетио је на јеванђељску причу, читану протекле недеље, о исцељењу болесника у бањи Витезди, које је учинио Господ Христос. У Синаксару за Недељу раслабљеног говори се да је тај човек, када је Господу суђено, пришао и ударио му шамар, заборављајући доброчинство које му је Господ учинио. Свесно или несвесно, и ми често Господу не узвраћамо благодарношћу, указао је владика Константин.

-И ми често ропћемо на име Божје, а очекујемо да нам Господ увек чини оно што ми мислимо да нам је добро, а Господ зна далеко више и боље од нас шта нам је на корист, на добро и спасење. Прослављајући овај дан, сетили смо се у својим молитвама и блаженоупокојеног архимандрита Авакума, који је овде годинама приносио своје молитве. Верујем да се сада пред престолом Свевишњега радује са Светим Владиком Николајем што се православни српски народ окупља око његове светиње. Радује се што не заборавља речи Светог владике Николаја, који се назива и петим Јеванђелистом, јер је он семе Христове науке по примеру Светог Саве ширио и у Србији и по свим крајевима где Срби живе. Он је сведочио веру у Васкрсење Христово и пред онима који нису православни, који нису ни хришћани – рекао је Епископ Константин, благосиљајући учеснике литургијског сабрања у манастиру Лелић.

Епископ Константин са свештенослужитељима осветио је мозаичку икону изнад улаза у манастирску цркву, на којој су представљени Господ Христос, Пресвета Богородица и Свети Николај Мирликијски, чијем је Преносу моштију посвећена задужбина Владике Николаја и његовог оца Драгомира у родном Лелићу. Потом је преломљен славски колач и одслужен помен архимандриту Авакуму. Сабрање је завршено агапама у трпезарији и дворишту манастира. Овогодишњи домаћини славе били су протојереј Бранимир Петковић, старешина Светотројичног храма у Цириху, и Лелићани Саша Крстић и Зоран Радосављевић са породицама. Домаћини славе за наредну годину биће свештенослужитељи Храма Васкрсења Христовог у Ваљеву са верним народом Ваљева и Цириха.

Ј. Ј.

Извор: Епархија ваљевска

 

Патријарх и архијереји код престолонаследника Александра

4. маја 2018. - 11:30

Његово Краљевско височанство Престолонаследник Александар Карађорђевић приредио је 3. маја у Белом  Двору свечану вечеру за архијереје Српске православне цркве, учеснике редовног заседања Светог сабора.

Извор: СПЦ

 

 

Митрополит Михаило – 120 година од упокојења

4. маја 2018. - 11:06

Његова светост Патријатх српски г. Иринеј, у пратњи архијереја учесника заседања Светог Сабора, отворио је 2. маја  у Музеју Српске православне Цркве изложбу „Митрополит Михаило – 120 година од упокојења“ која је приређена поводом славе Богословије Светог Саве.

Митрополит Михаило је био ученик и професор ове Богословије, а у његово име тадашња Београдска богословија је добила име Богословија Светог Саве. У време управе митрополита Михаила, Српска Црква у Кнежевини Србији је 1879. године добила аутокефалност. Организатор изложбе је Богословија Светог Саве у сарадњи са Библиотеком Српске Патријаршије, Музејем Српске Православне Цркве, Управом Двора Његове Светости и Патријаршијском ризницом.

Приређивачи, иницијатори и идејни творци изложбе су ученици петог разреда Богословије Светог Саве, богослов Немања Спасојевић и монах Игнатије Марковић. Отварање изложбе улепшао је својом песмом хор Богословије Светог Саве под управом диригента мр Бранка Тадића.

О изложби су говорили ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Православне Цркве, у име приређивача Стефан Глигић и монах Игнатије Марковић. Отварању изложбе присуствовали су и ученици и професори Богословије Светог Саве на челу са ректором Богословије протојерејем-стврофором др Драганом Протићем, монаси, свештеници, верни народ. Изложба ће бити отворена до 2. јуна 2018. године.

Извор: СПЦ

Фото: ђакон Александар Секулић

 

Вечерас у крипти Храма Светог Саве у Београду

4. маја 2018. - 9:59

У крипти Храма Светог Саве у Београду, вечерас у 20,30 часова биће премијерно приказан филм режисера Радисава Јеврића „Тихи кутак Христов“ о Св. Мардарију Љешанском и Свеамериканском.

О филму ће бесједити АЕМ др Амфилохије Радовић, по чијем благослову је и снимљен филм у продукцији манастира Острог. Такође, по први пут биће представљена и пјесма ,,Св.Мардарије Свеправославни” коју ће отпјевати вокал Љиљана Поповић која је и аутор текста.

Извршни продуцент и дистрибутер је Делиус филм, а сценарио и режију потписује Радисав Јеврић. Ово играно-документарно остварење је о Светом Мардарију Либертвилском, првом српском епископу на тлу Америке и његовом путу из родног Корнета надомак Подгорице, одакле је кренуо још као дјечак, до далеког Либертвила. Филм је снимљен поводом представљања његових светих моштију након 82 године од његовог упокојења.
– Идеја овог пројекта је да филм „Тихи кутак Христов“ буде савремено Житије светитеља, како би васколики српски народ сазнао о животу Ивана Ускоковића, монаха Мардарија, данас Светитеља признатог од стране Српске, Руске и Молдавске православне цркве – каже извршни продуцент Ивана Костић из „Делиус филма“.

Светска премијера филма била је 16. јула 2017. у Либертвилу (Чикаго) на свечаној канонизацији. Филм је приказан на Православном фестивалу у Краснодару и Сретењском православном фестивалу у Подмосковљу на коме је награђен. Вечерас ће бити одржана и српска премијера, 4. маја, у крипти Храма Светог Саве у 20,30 часова. Улаз је слободан.

У главним улогама су Радивоје Раша Буквић (владика Мардарије), пок.Небојша Глоговац (отац Жика), Кристина Стевовић (мајка Ивона), Лазар Шћекић, Вук Бундало, Слобода Мићаловић и Симо Требјешанин. Директор фотографије је Миодраг Миша Јелић.  Музику за филм урадили су Матеа Прљевић и Елена Караиндроу.

СВЕТИ МАРДАРИЈЕ ЉЕШАНСКИ И СВЕАМЕРИКАНСКИ 
Мардарије Ускоковић новоканонизовани српски светитељ (световно Иван Ускоковић; Корнет, Књажевина Црна Гора, 22. децембар1889 — Ен Арбор, САД, 12. децембар 1935) био је први владика америчко-канадски.
Животопис
Рођен је у подгоричком селу Корнет у Љешанској нахији од оца Петра и мајке Јеле. Она је била из познате куће Божовића. Отац му је био уважени начелник Љешанске области и племенски капетан. На крштењу у сеоској цркви св. Ђорђа је добио име Иван. Пошто је био из знамените породице, послан је на школовање. Основну школу је похађао у Ријеци Црнојевића а средњу школу (гимназију) на Цетињу. Рано је осјетио позив ка монашком животу. Са једанаест година је тражио од црногорског митрополита Митрофана Бана да га замонаши. Како за то није добио благослов одлази у Београд на даље школовање. У Котору се укрцао на брод за Ријеку одакле је возом стигао до Београда.
Митрополит Србије Димитрије му је услишио молбу да се замонаши. Пјешице одлази у Студеницу 1905. године гдје је замонашен 19. марта 1906. године. У Студеници је боравио годину и по дана, након чега се због даљег школовања упутио у Москву. Сљедећих дванаест година проводи у Русији. Првих осам мјесеци проводи у Српском подворју у Москви. Постаје познат у високим друштвеним круговима. У септембру 1907. је наставио школовање у Богословској школи у Житомиру у западној Украјини. Тада је имао 17 година. Након двије школске године, на своју молбу 1908. одлази у Кишњевску духовну семинарију у главном граду Молдавије. 1908. постаје јеромонах а чин синђела је добио 1912. године. Семинарију завршава 1912. године са најбољим оцјенама.

СВ.МАРДАРИЈЕ СВЕПРАВОСЛАВНИ
Аутор текста: мр Љиљана Поповић

Којим словом твоју душу чисту,
да опише рука оног што те моли,
да светлост нам дарујеш ону исту,
што тебе је водила кроз радости и боли?
Којом бојом твоју чисту душу,
да наслика рука у ноћима без сна,
да кроз ово трње и тмушу,
молитвом теби устанемо с дна?
Рођен да би сјајна звезда био,
да пространства обасјаш далека,
Мардарије Речју живом све си појио,
прославио Христа од сада па до века.
Од Љешанског села, до градова силних,
стазама светским, а корацима неба,
увек код ближњих и невољних,
утехом потребнијом од хлеба.
Младост си своју Христу даровао,
градитељу Цркве Љубави Божије,
Реч Његову васељеном пронео,
молитвом срушио замке вражије.
Рођен да би сјајна звезда био,
да кроз тебе нас зора нова чека,
Мардарије свети свеправославни,
радуј се од сада па до века!

ТИХИ КУТАК ХРИСТОВ (трејлер):