Видео: Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић одржао предавање у Зајечару „Хришћански оптимизам“

5. маја 2018. - 14:35

Предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Богословије Светог Петра Цетињског на тему: „Хришћански оптимизам“. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона предавање је одржано 2. маја 2018. године у порти саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. На видео запису предавања благодаримо информативној служби Епархије тимочке.

Најава: Слава Кола српских сестара ,,Свети Апостол и Јеванђелист Марко”

5. маја 2018. - 14:12

Друштво Кола српских сестара ,,Свети Апостол и Јеванђелист Марко“ годинама се бави бројним хуманитарним активностима, по речима његове председнице, г-ђе Олге Стојановић, која нам објашњава да је: ,,Ту  првенствено тежиште рада – помагање старима и болеснима, деци, унесрећенима од елементарних непогода. Такође сарађујемо и са другим организацијама у невладином сектору које се баве хуманитарним активностима. Поред осталог, дајемо и сугестије у вези доношења системских закона из области дечије заштите и образовања, културе и стваралаштва. То су наше активности “ – по речима председнице Кола.

Тренутне активности овог Удружења усмерене су на припрему Славе,  духовног покровитеља Кола српских сестара – Светог Апостола и Јеванђелисте Марка. Како нам саопштава његова председница ,,с обзиром да је Свети Апостол Марко и покровитељ града Подгорице, као и да се тога дана организује литија са моштима Светога Симеона Дајбабскога – као централним делом прославе – Коло српских сестара саобразно предстојећим дешавањима, прилагођава своје активности поводом обележавање славе. Оно што је основно тих дана је припрема славског колача и жита као и послужења за велики број верног народа који ће тога дана пристизати а по могућности ћемо организовати приказивање и неког дечијег културно-забавног програма “ – казала је г-ђа Стојановић.

На недавно одржаном састанку овог Друштва које је одржано у просторијама Храма Христовог Васкрсења у Подгорици 24.04. усвојен је план активности у наредном периоду а то је, по њеним речима: ,,израда лого-а Кола, развијање палете рукодеља којима би се чланице бавиле (шивење, сликарство, гајење садница, израда домаћих радиности – а чијом би продајом допринеле финансијском буџету, те  настављање, расподела као и организованије прикупљање  дониране гардеробе, средстава за хигијену, дечије опреме и кућних потрепштина – појединцима и породицама, немоћнима а првенствено болеснима; Коло српских сестара планира спремање и ходочасничких путовања за све заинтересоване поклонике. Такође, имамо у плану и одвијање тематских предавања а које би одржавале с времена на време, чланице Кола које су остварене у областима којима се баве:  архитектуре, сликарства, здравствене заштите (медицине, психијатрије и психологије) образовања и стваралаштва…”

Такође, Коло српских сестара ,,Свети Апостол и Јеванђелист Марко” наставља акцију прикупљања помоћи а како нам г- ђа Олга саопштава: ,,Већ је остварен контакт са свештеницима ван Подгорице, конкретно са о. Жељаном Савићем, парохом требачко-шекуларским, управником Народне кухиње ,,Дивна Вековић” у Беранама коме ће се, ако Бог да, у скорије време допремити средства у гардероби и средствима за хигијену за кориснике Народне кухиње у северним крајевима МЦП, до којих помоћ теже стиже. Коло ће такође настојати да разним донацијама, као и добровољним прилозима помаже самохране мајке са више деце, вишечланим породицама као и народну кухињу у склопу Митрополије, а у догледно време уплатиће и скромну финансијску помоћ  Народној кухињу ,,Дивна Вековић” у Беранама “ – казала је г-ђа Стојановић.

Подсећамо да је Коло српских сестара ,,Свети Апостол и Јеванђелист Марко” отворено током читаве године, за учлањење нових сестара које би својим активностима, даровима које поседују, додатно допринеле и обогатиле ово Друштво.

С обзиром да предстоји прослављење славе Кола,  председница Олга Стојановић позива сав верујући народ да својим присуством увелича радост прослављења духовног покровитеља града и Кола српских сестара ,,Свети Апостол и Јеванђелист Марко”, 8. маја а које ће почети Светом  Архијерејском Литургијом са почетком од 8х у Цркви Светог Ђорђа под Горицом, којом ће началствовати Његово Високо Преосвештенство Митрополит црногорско-приморски г-дин  Амфилохије уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа диоклијско-јужноцентрално-америчког г- дина Кирила (Бојовића),  бројних свештенослужитеља, монаштва и верујућег народа Божијех.

Потом ће се у поподневним часовима доласком моштију Светог Симеона Дајбабског и свечаном литијом кроз град, у порти цркве Светог Ђорђа   обавити благосиљање и резање славског колача Кола српских сестара, извести  кратак дечији програм уз игру и рецитацију као и уручивање финансијске помоћи самохраним мајкама. И ове године, Коло српских сестара је обезбело послужење за свештенство и сав верујући народ који тога дана буде пристизао у порту Цркве Светог Ђорђа под Горицом.

 

Елза Бибић

Маузелеј на Ловћењу изграђен је да трајно раздвоји Србе и Црногорце

5. маја 2018. - 14:05

Часопис „Недељник“ у свом последњем броју бави се једном од најконтроверзнијих тема из наше историје – питањем рушења цркве Светог Петра на Ловћену и изградња Маузолеја.
Син Ивана Мештровића, Мате је 5. априла ове године изјавио

Кад сам питао свог оца: ‘Зашто то радиш за Црногорце?’, рекао ми је: ’Да им дигнем националну самосвест, да знају да су они Црногорци

У наставку преносимо велико Истраживање Дарка Худелиста, хрватског новинара, о једној од најкомплекснијих, најзамршенијих и најнетранспарентнијих тема из наше историје.
Године 1951, на 100. годишњицу смрти песника, владара и владике Петра Петровића Његоша („владике Рада“), политичко руководство НР Црне Горе одлучило је да подигне Његошу споменик, и то не било какав, него такав који би пројектовао и направио највећи хрватски и југословенски вајар свих времена. Шта су о томе говорили и писали Исидора Секулић, Милован Ђилас, Добрица Ћосић, Дејан Медаковић, Матија Бећковић?

Каква је веза Јосипа Броза Тита, Алојзија Степинца и краља Александра? А шта је о свему Дарку Худелисту испричао Мате Мештровић, син Ивана Мештровића?

Пише: Дарко Худелист

Свој последњи сусрет с угледним хрватским историчарем и политичаром (некадашњим хрватским емигрантом у САД) Матом Мештровићем, сином славног хрватског и југословенског вајара Ивана Мештровића, имао сам 5. априла ове године, у његовом приватном стану на Сребрњаку, репрезентативној улици/четврти на североистоку Загреба. И овај пут разговарали смо, претежним делом, о монументалном Његошевом маузолеју на Ловћену, подигнутом 1971. према идејној замисли и пројектима његовог оца Ивана Мештровића, а по наруџби владе, односно најужег политичко – партијског врха некадашње СР Црне Горе (тада још у саставу СФР Југославије).
Мате Мештровић и ја, заправо, о тој теми разговарамо, у континуитету, већ 10-11 година и невероватно је колико је она и данас актуелна. Можда данас чак актуелнија него икада пре (барем када је реч о овој новој ери, након распада Југославије). Ето, не тако давно, у октобру 2017. Мештровић је гостовао у најгледанијем ток – шоу на државној црногорској телевизији, „Живој истини“ (код новинара Дарка Шуковића), а главна тема разговора био је и овај пут – Његошев (тј. Мештровићев – јер он га је направио) маузолеј на Ловћену.
Мештровић је у том интервјуу изјавио (цела емисија може се погледати на Јутјубу): „Питао сам једном згодом мога оца зашто му је било тако важно да се подигне тај споменик Његошу, а он ми је одговорио: ‘Да се уздигне свест црногорског народа, и важност његова идентитета!’“ Мештровић је томе додао и своје властито мишљење о Маузолеју: ,,Ја мислим да су они који су против тог маузолеја – против самобитности Црне Горе!“
Исто то Мате Мештровић је рекао и мени; тачније речено – говори ми то већ годинама. Сада, у овоме нашем последњем разговору, посебно је нагласио: „Кад сам питао свог оца: ‘Зашто то радиш за Црногорце?’, рекао ми је: ‘Да им дигнем националну самосвест, да знају да су они Црногорци, да имају Његоша као симбол своје прошлости и независности, односно самобитности…’“ (Други је разлог, по М. Мештровићу, чињеница да је вајар Иван Мештровић веома ценио Његоша, знао је „Горски вијенац“ напамет; а трећи је разлог што је Мештровић био низак растом, па је имао додатни мотив да направи нешто велико, грандиозно, што ће бити у пуном сагласју с величином његовог лика и дела). Но овај пут, у априлу, Мештровић ми је открио још нешто.
Уочи референдума о независности Црне Горе, у пролеће 2006, био је, заједно са супругом Румјаном, код црногорског председника Мила Ђукановића, и то из два разлога. Прво, хтео је, личним (и очевим) угледом да подржи референдум о црногорском осамостаљењу и независности (и исплатило се: та његова посета заиста је имала врло запажен одјек у црногорским медијима); а друго, хтео је напокон уживо видети тај величанствени споменик Његошу који је пре неколико деценија пројектовао и направио његов отац Иван Мештровић. Но, владало је велико невреме и Мате Мештровић се није усудио да се попне на Ловћен (приступ до Маузолеја није лак и тамо се исплати, односно могуће је ићи само кад је лепо време).
„Онда ми је Мило Ђукановић“, открио ми је Мештровић, „понудио хеликоптер, али ја се ни тада нисам усудио ићи: било је право невреме, киша, а ја нисам био сигуран у њихове хеликоптере! Но касније сам ипак једном згодом посетио Маузолеј, заједно с Румјаном и историчарем Ивом Банцем: кренули смо колима из Дубровника и на крају се попели кроз онај тунел (дугачак 135 метара – прим. аут.) на врху Ловћена, све до Маузолеја…“
Бавим се овом темом већ 12 година, почевши од 2006, када сам у Београду започео своје истраживање о српско-хрватским односима и распаду Југославије. За њу ме је посебно сензибилизирао познати београдски адвокат (данас покојни) Драгољуб Тодоровић, који ми је, приликом једнога нашег сусрета, поклонио сачувани примерак изванредног, 27/28. броја (из јула-децембра 1971) часописа за ликовну уметност и критику ,,Уметност“, који је сав, од прве до последње (270. и неке) странице, био посвећен Његошу и Његошевом споменику/споменицима на Ловћену, а звао се „Судбина Ловћена 1845-1971“. Тај број уредили су симиновци Дејан Медаковић и Живорад Стојковић, заједно с ликовним критичаром и историчарем уметности (уједно и великим пријатељем Добрице Ћосића) Лазаром Трифуновићем, а Титова га је власт одмах по објављивању забранила.
Јер, симиновци су у том, специјалном броју ,,Уметности“ жестоко и бескомпромисно устали против рушења Његошеве капеле на Ловћену (коју је 1925. дао подићи краљ Александар) и подизања новога споменика Његошу у виду монументалног маузолеја по пројектима Ивана Мештровића – а то је у оно време била политичка одлука пар еџцелленце која се није смела тек тако доводити у питање (тим пре што ју је, једнодушно подржавши Црногорце, аминовао и сам председник СФРЈ Јосип Броз Тито).
„Битка за Ловћен“ – тако бих ја назвао овај темат – једна је од најкомплекснијих, најзамршенијих и најнетранспарентнијих тема из наше (бивше југословенске) новије али и нешто старије историје, која је од мене захтевала страховито много труда, енергије и времена, најпре да уопште повежем све главне конце, а затим да проникнем и у многе суптилније детаље, које није лако запазити и евидентирати на први поглед. Током 12-годишњег истраживања служио сам се споменутим бројем часописа „Уметност“ (он ми је послужио као база за истраживање) и још неким публикацијама, а од саговорника најважнији су ми били Дејан Медаковић, Матија Бећковић и Добрица Ћосић из Београда те Мате Мештровић из Загреба.
Кажем, није ми било лако, посебно оних првих година мог боравка у Београду (раздобље 2006-2011), кад на интернету није било (готово) никаквих информација и садржаја о овој теми, тако да сам практично морао да кренем од нуле. Резултате свог истраживања поделио сам у 11 јединица, и то ћу сада презентовати у два већа наставка у Недељнику. Бићу врло сажет и економичан, како би ми у дискурс стало барем оно најбитније – реч је, заиста, о правом мору (или океану) података и интерпретација, од којега, нисмо ли довољно концентрисани, врло лако заболи глава.
Даћу предност (где год је то могуће) усменим сведочењима мојих саговомика, јер се она баш нигде не могу наћи ни прочитати ни на интернету ни на папиру.
Првој јединици дао сам наслов „Одлука о рушењу Његошеве капеле на Ловћену“. Време радње је 1951/1952. Тада је, заправо, све било одлучено; све остало било је, више или мање, резултат те прве одлуке.
Године 1951, на 100. годишњицу смрти песника, владара и владике Петра Петровића Њцгоша („владике Рада“), политичко руководство НР Црне Горц (председник црногорске владе био је један од организатора партизанског устанка црногорског народа у Другом светском рату и велики Црногорац Блажо Јовановић) одлучило је да подигне Његошу споменик, и то не било какав, него такав који би пројектовао и направио највећи хрватски и југословенски вајар свих времена, пореклом из Далматинске Загоре (село Отавице крај Дрниша), Иван Мештровић. Цела ствар око тога изведена је брзо и промптно, у директној комуникацији између Црногораца и Ивана Мештровића, који је тада живео и радио у емиграцији, у граду Сиракјусу у Сједињеним Америчким Државама. Посредник између црногорскe владе (тј. Блажа Јовановића) и Ивана Мештровића био је тадашњи амбасадор ФНРЈ у Њујорку, такође Црногорац Владимир Поповић.
Владимир Поповић је Ивану Мештровићу одаслао писмо 2. априла 1952, а Мештровић му је одговорио већ 6. априла 1952. У одговору Црногорцима, Мештровић је написао: „… ја сам се пред више од петнаест година (значи, у доба Краљевине Југославије – прим. аут.) бавио проблемом споменика Његошу. Замишљао сам га тада на Ловћену, у форми једног малог храма с Његошевом фигуром у нутрини здања. Место је било оно исто где је једна капелица Њeгошу у спомен (реч је о капелици коју је 1925. дао подигнути краљ Александар – прим. аут.). Та је идеја пропала јер су се наводно противили црквени кругови, јер им није изгледала доста православна…“
Син Ивана Мештровића, Мате Мештровић, објаснио ми је да је тај први пројекат Његошевог маузолеја на Ловћену од Ивана Мештровића био наручио (још 1924) југословенски краљ Александар Карађорђевић, али да та замисао „није била у византијском стилу“, па је неславно пропала (након тога се краљ Александар одлучио за друго, много скромније и јефтиније решење, врло слично, односно готово истоветно оригиналној Његошевој капелици, подигнутој још у Његошево доба, а порушеној, од аустроугарске војске, у Првом светском рату, 1916). Ова, нова иницијатива комунистичких црногорских власти, с Б. Јовановићем на челу и уз здушно посредовање амбасадора В. Поповића, била је, дакле, становити ревивал неостварених идеја из доба Краљевине Југославије, тј. покушај (који ће овај пут успети) реализације нечега што у првоме наврату није прошло.
Дана 21. маја 1952. председник црногорске владе Блажо Јовановић обратио се Ивану Мештровићу, у Сиракјусу, директним писмом, у којем је написао: „Споменик Његошу ми замишљамо у виду дивног и величанственог маузолеја… Тај маузолеј поставили би(смо) на врху Ловћена, тамо где је сада капелица…“ Блажо Јовановић је притом нагласио: „Ми сматрамо да би таквом споменику као великом уметничком делу у славу Његоша, најбоље одговарали мотиви из Његошеве и народне епике, а не црквено религиозни мотиви…“
Иван Мештровић је сместа, чак одушевљено, пристао на овакву редукцију лика и дела Петра Петровића Његоша, тј. на идеју да споменик/маузолеј који ће се подизати буде споменик (само) песнику и владару Црне Горе Његошу, али не и споменик православноме владици Његошу, написавши у одговору Б. Јовановићу 8. јуна 1952: „Није мени ни онда (1924 прим. аут.), као ни сада, лебдео пред очима владика Раде, ни владалац Црне Горе, већ песник Његош…“
У нашем разговору од 2. априла 2009, писац и академик САНУ Матија Бећковић рекао ми је да не верује да је идеја (ова друга, комунистичко-црногорска, из 1951/1952) потекла (само) од Блажа Јовановића, односно да је била много шира и далекосежнија него што се то чини на први поглед. Овако је казао:
,,Ја мислим да ми то (правог иницијатора – прим. аут.) дознати нећемо. То је неко много далекосежнији, дубљи, морао бити… Они су се (Црногорци – прим. аут.) непрестано позивали на то да је ту капелу обновио (1925 – прим. аут.) краљ Александар, да ју је посветио краљу Петру ИИ, да то није Његошева него Александрова капела. И да другачије изгледа, и сличне приче… Ја мислим да је то чисто једна идеолошка одлука, која је у то време била непрозирна за велики круг људи, који су мислили да се ту заиста ради само о једној пошти и чисто уметничкој ствари… Међутим, да је то тачно, не би Јосип Броз Тито био толико заинтересован да се то оствари, а не би се још та идеја остварила у време једнога антисрпскога расположења и антисрпске политике, на линији одвајања Црногораца од осталих Срба и Црне Горе од Србије!“
На моје изричито инсистирање да ми каже ко је прави иницијатор пројекта изградње Његошевог (тј. Мештровићевог) маузолеја на Ловћену, Бећковић је рекао:
„Немогуће је ту открити једног иницијатора. Ја мислим да је иницијатор цео тај концепт од Коминтерне па до Тита, који је инсистирао да један народ, који је сматран да је со соли српскога народа (Црногорци – прим. аут.), да они уопште нису Срби. То је досетка на коју је дошла Коминтерна… То је, отприлике, било на линији ‘прогреса’ и ‘еманципације’, да се они (Црногорци прим. аут.) ишчупају из тих канџи ‘великосрпске хегемоније’!“
Бећковић ми је притом посебно истакао:
„Комунисти су непрестано инсистирали да Његош и није баш неки владика. Они су више инсистирали да је песник, па су вадили те разне цитате и стихове који би говорили о неком његовом пантеизму, о неком паганству… Али то је све било на линији да се он ишчупа из Цркве чији је био владика!“
Са своје пак стране, у нашем разговору из 2007, код њега кући у Крунској 15, академик САНУ Дејан Медаковић овако ми је уз напомену да, по његову мишљењу, „Црногорци нису нација него занимање“ – идентификовао иницијатора/иницијаторе пројекта изградње маузолеја Његошу на Ловћену:
„Цела ствар је замишљена код црногорских ‘подгузних мува’, које су се увлачиле Титу, с црногорском владом на чeлу… Проводник те целе идеје био је, формално, у име црногорске владе, Владимир Поповић, амбасадор у Вашингтону…“
Прелазимо сада на јединицу бр. 2. То је догађај, односно низ догађаја (махом су се одвијали у Београду) везаних за Његоша, који се одвијају симултано и паралелно с преписком између комунистичких црногорских власти и Ивана Мештровића – али посве независно од те преписке и договора. Овде, дакле, имамо две паралелне радње (или два низа паралелних радњи).

Расправа Исидора Секулић – Милован Ђилас

Исидора Секулић је Мештровићеву фигуру Његоша прогласила „нетачном“ и ,,туђом“ Његошевом лику и делу, односно средини (српској, црногорској) из које је он поникао. ,,То није суштински Његош“, написала је, посебно се притом усредоточивши на његову главу која је, у Мештровићевом концепту и израђи, ,,не само нетачно, него безмало непријатно погнута“ те је као таква „неадекватна бићу Владичину, неадекватна истини“.
Исидори Секулић је на врло груб и крајње искључив и нетолерантан начин одговорио Милован Ђилас (тада један од најмоћнијих људи у политичком естаблишменту ФНРЈ), у својој књижици „Легенда о Његошу“, штампаној поткрај марта 1952. Он је у њој за Исидору написао да је она „концентрат и пад свега онога што је српски идеализам рекао о Његошу“, упоредивши је притом – наравно, у крајње негативном контексту – с владиком Николајем Велимировићем.
Крајем новембра 1951. водећа српска књижевница и прва жена – академик у Србији Исидора Секулић, иначе менторка талентованог београдског студента-симиновца Жике Стојковића, објавила је књигу „Његошу књига дубоке оданости“ – и у овом је случају то било у поводу 100. годишњице Његошеве смрти. У једноме од средишњих поглавља те књиге („Изглед и лик Владике Рада“) Исидора се упустила у прилично храбру и интригантну полемику с по знатом (и врло раширеном, тј. умноженом у много примерака и посвуда продаваном) Његошевом фигуром (стоном главом или попрсјем) коју је Иван Мештровић направио негде 1930-их (када је, након неуспеха идеје о подизању маузолеја Његошу на Ловћену, постала врло актуелна једна сасвим друкчија замисао, да Мештровић Његошу направи репрезентативан споменик у Београду).
По мишљењу И. Секулић, Иван Мештровић је у тој својој фигури Његоша „у два сасвим погрешна правца ‘ретуширао’; прво, што му је „додао господствености у смислу европски аристократском, или егзотичном, а Владика је био динарски расан и домаћински отмен“; а друго, што га је „интелектуализовао“, „како се на већ врло стереотипан начин приказују мислиоци“, а „Владика није био светски стилизован, него сасвим особено, лично, и врло црногорски ускладен“.
Дакле, за пројектанта и аутора Његошевог маузолеја на Ловћену, Ивана Мештровића, Исидора Секулић је устврдила – не упуштајући се притом у коментарисање и вредновање саме одлуке црногорских власти о реализацији тог мегапројекта – да он заправо (у споменутој фигури) кривотвори Његоша. „Мештровић је стегао томе лику душу“ – била је можда и кључна (и некако најзвучнија) реченица у тој њеној књизи-посвети.
Исидори је на врло груб и крајње искључив и нетолерантан начин одговорио Милован Ђилас (тада један од најмоћнијих људи у политичком естаблишменту ФНРЈ), у својој књижици „Легенда о Његошу“, штампаној поткрај марта 1952. Он је у њој за Исидору написао да је она „концентрат и пад свега онога што је српски идеализам рекао о Његошу“, упоредивши је притом – наравно, у крајњц негативном контексту – с владиком Николајем Велимировићем (аутором књиге „Религија Његошева“) и неким другим тумачима Његоша који, како јц написао, „Његошевим песимизмом образлажу свој реакционарни идеализам“. Била је то, уза све остало, и жестока политичка дисквалификација Исидоре Секулић, из бритког пера (веле)утицајног писца и агит проповца Милована Ђиласа.
„Исидора је“, рекао ми је Добрица Ћосић, „написала једну врло емоционалну, песничку, заљубљеничку књигу о Његошу, која је по Ђиласовом мишљењу, и мишљењу агитпропа, била поповска, прејако религиозна, тумачила је Његоша из религиозног кључа. И Ђилас је њу жестоко напао…“
А о бумој реакцији његовог пријатеља Жике Стојковића и других симиноваца на ту Диласову књигу Ћосић ми је казао:
„Жика тада још није пријатељевао са Ђиласом (упознаће се и спријатељити нешто касније, још кад је Ђилас био на власти – прим. аут.), али јесте са Исидором. И био је јако огорчен на Ђиласа због те књиге. Био је дубоко убеђен да Исидора не само да има право да тако мисли него да је она написала вцлику књигу. И сећам се тих састанака, на којима су он (Жика – прим. аут.), Михиз и Павле Ивић тумачили ту књигу, жестоко нападајући Ђиласа. Ја у тој кавги нисам учество- вао, зато што ја нисам знао Његоша…“
Тај исти догађај Матија Бећковић ми је из свог угла гледања – овако описао, у нашем разговору од 2. априла 2009:
„Ђилас је тада партијски идеолог. Главни проблем је Његош. Прави се нова нација, црногорска, а сад, највећи, односно један од твораца српскога националног идентитета је Његош; он је једнодушно проглашен за највећег српског песника… И Ђилас у тој својој првој књизи о Његошу, разуме се, хоће да отме Његоша, да га одбрани од његове цркве, од његове религије, и да га стави на линију борбе и отпора и било чега другога, али не да је он неки религиозни мислилац… То је, дакле, било на линији спасавања Његоша од његове властите вере и цркве, јер је та вера и та црква доспела у најгори положај у својој историји. У Црној Гори свештеници нису могли да носе браде или мантије!“
Српство и српски идентитет Његоша и Његошевог „Горског вијенца“ Матија Бећковић ми је најексплицитније потцртао овим речима:
„Његош је творац те идеје, да се онај свет који није хтео да се преда на Косову (1389 – прим. аут.), да се он одметнуо у Црну Гору, да је у ствари ту продужена Косовска битка! ‘Што се нешће у ланце везати, то се збјеже у ове планине’, вели Његош у ‘Горском вијенцу’. И тај спев је постао национална Библија, имају га у кући као светињу. Његош се тако једним бескомпромисним ставом и језиком ухватио с таквом једном темом и испливао из свега тога, дајући језику и његовој истини право да искаже суштину тога народа.“
На моје питање: „Којег народа?“, Бећковић ми је од говорио:
„Па, Његош је владика Српске цркве, једине преостале слободне епархије – једине од тзв. Пећке патријаршије. Све друго је пало у ропство!“
У тешкој резигнацији и очају након убојите Ђиласове критике, лсидора Секулић је спалила свој други рукопис, онај који је тек требало да буде објављен – о Његошевом „Горском вијенцу“. (Но, зато ће Жика Стојковић, као уредник, 1977. приредити друго издање њене књиге „Његошу књи- га дубоке оданости“ – у склопу „Сабраних дела Исидоре Секулић“.)
А Дилас се с временом покајао, па је у затвору у Сремској Митровици, 1957-1959, написао своју нову, покајничку књигу о Његошу, која је носила наслов „Његош – пјесник, владар, владика“. Већ се из наслова те књиге види да Његошу, након својега покајања, више није порицао да је уза све остало, тј. поред тога што је био песник и владар, био и владика Српске православне цркве. Но, када је ту књигу објавио, Исидора Секулић је већ била мртва (тј. умрла је управо кад ју је писао, 1958).
За пуно разумевање овога темата, „Битка за Ловћен“, мораћемо сада да се нешто више удубимо у три контекстуалне јединице које граде и сачињавају, односно од којих се састоји, шири и дубљи историјат цијеле ове приче. То су: Иван Мештровић (тачка бр. 3), „Његошев аманет“ или „Његошева клетва“ изречена уочи Његошеве смрти 1851. (тачка бр. 4) те збивања везана за Његошеву капелу на Ловћену током Првог светског рата и постојања Краљевине Југо- славије. Тек с тим јединицама, односно са свиме ониме што у њих улази, цела ова прича о Његошу и његовом споменику на Ловћену постаје уистину комплетна, а то истовремено значи и бескрајно замршена и вишезначна, али и политички изузетно интригантна и контроверзна.
Политичке контроверзе преплићу се кроз целокупну ову хронологију у виду двеју темељних оса: једна је сукоб измеду Срба и (државотворних) Црногораца, а друга сукоб измеду Срба и Хрвата (односно, између Српске православне цркве и Католичке еркве).
Дакле, Иван Мештровић. Постоје, заправо, два Ивана Мештровића. Један је био онај за живота краља Александра и постојања Краљевине Југославије (као и непосредно пре југословенског уједињења 1918), а сасвим други онај од раздобља Другог светског рата и постојања НДХ (па и непосредно пре тога) надаље, особито у најпознијим годинама његовог живота, у емиграцији у САД.
Онај први Мештровић био је по политичком уверењу ин тегрални Југословен, а уз то и врло близак и интиман пријатељ краља Алексанђра Карађорђевића. О томе ми је његов син Мате Мештровић рекао:
„Мој отац је, као млад човек, био под утицајем панславизма Толстоја. Дакле, то је југословенство укључивало и Бугаре. То није била Југославија каква је створена 1918, то би била Југославија која би ишла од Триглава до Црног мора. Мој отац је чак имао неке изложбе у Бугарској пре Првог светског рата, и то је била та идеја да смо сви браћа.“
Овде треба нагласити и то да је Иван Мештровић био пореклом из Далматинске Загоре, која је била надалеко по зната као устанички крај. ,,У 19. столећу“, рекао ми је Мате Мештровић, „мушкарци су у Далматинској Загори стално ишли под оружјем, нисте били мушкарац ако нисте ишли са кубуром, или мачем, или ножем, то је био хајдучки крај! Сећам се да је мој отац написао у својим мемоарима да му се – кад је дошао први пут у Београд и упознао ‘чика Перу’, тј. краља Петра И – учинило као да говори са својим стрицем, тј. да им је менталитет некако сличан!“
Са својим интегрално југословенским и унитаристичким политичким уверењима, „доживљен као Месија југословенског унитаризма“ (формулација Иве Банца), Иван Мештровић је, још као млад уметник, замислио величанствени и монументални Видовдански храм (дугачак 250 метара), који је требало да буде подигнут на месту Косовске битке, на Газиместану (та се мегаломанска замисао, као што знамо, ипак није остварила). Штавише, за велику дрвену макету тог храма добио је прву награду на Великој међународној изложби у Риму 1911, где је свесно и намерно излагао у павиљону Краљевине Србије одбивши позив аустроугарскога Ми- нистарства културе да на тој престижној међународној ликовној смотри наступи као поданик Црно-жуте монархије.
Жика Стојковић је у свом полемичком тексту „Хегемонија фалсификата“ из 1970. цитирао што је те, 1911. године Иван Мештровић изјавио листу „Штампа“: „Србин и Хрват – то су два имена за један народ, само што је тај народ под именом Србин боље сачувао своју индивидуалност – слободу и чежњу за слободом. Стога ми је то име милије.“ Медутим, у позним годинама Краљеви не Југославије, а посебно за време Другог светског рата, Иван Мештровић доживљава темељан политички преображај. Преломни тренутак догодио се 1942, када су га усташе, због његовог антифашистичког става, ухапсиле, затвориле и чак осудиле на смрт. Из затвора га је избавио нико други него загребачки надбискуп Алојзије Степинац, који је интервенисао и код поглавника Павелића да Мештровић буде пуштен на слободу.
„Мој отац је“, рекао ми је Мате Мештровић, „познавао Степинца још кад је овај био помоћни бискуп Антуну Бауеру. А кад је мој отац био у затвору, Степинац је ишао код Павелића и протестовао. А онда је и папа Пије XИИ такође послао протест. Дакле, Степинац се заложио за мога оца…“ Сам Други светски рат и зверства и покоље који су се током рата догодили Иван Мештровић је, по речима свог сина Мате, овако доживео:
„Кад је, у Другом светском рату, дошло до покоља између Срба и Хрвата, мог оца је то уверило да та (југословенска – прим. аут.) држава не може да опстане. И онда је он рекао, кад је почео тај покољ: ‘Сад се види да су Срби и Хрвати исти народ, да су једни и други дивљи и да они не могу скупа!’“
У емиграцији, у САД, Иван Мештровић је и приватно и јавно заговарао надбискупа Степинца, бранио га је када га је Тито прогањао и затварао, дао је о томе неколико врло запажених изјава листу „Тхе Сyрацусе Хералд Јоурнал“, а што је можда најважније – написао је о Степинцу неколико чланака (плус велики интервју) у хрватском емигрантском часопису „Хрватска ревија“, који је, у Буенос Ајресу, издавао и уређивао писац, новинар и некадашњи члан усташког покрета Винко Николић (најзапаженији је био његов чланак „Степинац – духовни херој“, објављен у „Хрватској ревији“ у септембру 1956). Из некадашњег горљивог интегралног Југословена и унитаристе Иван Мештровић се трансформисао у (ипак умереног и разборитог) хрватског националисту и католика, о чему ми је његов син Мате Мештровић, у нашем разговору 24. фебруара 2009. посведочио:
„Није истина да је Степинац био идол мога оца. То сигурно није био. Чак је мој отац рекао: ‘Сте- пинац је био више католик него Хрват. Ако би требало бирати између хрватства или католичанства, он би био католик.’ Но свакако је мој отац сматрао да је Степинац исправан човек, да је био у сукобу с Павелићем и усташама, да он није био на усташкој страни…“
А сада неколико речи о „Његошевом аманету“ или „Његошевој клетви“ (јединица бр. 4) коју је Петар Пцтровић Његош или владика Раде изрекао уочи смрти, подижући на врху Ловћена своју задужбину (подизао ју је у раздобљу 1843-1846). За ову нашу причу посебно је важно то што је сведок те клетве био и прадеда Дејана Медаковића, Милорад Медаковић, који је тада био у Његошевој служби, као секретар/ађутант на Двору у Цетињу.
Цркву-капелу и гроб у њој Његош је подигао на врху Ловћена (Језерском врху) још за свог живота, с јасном намером да у њој/њему, кад умре, буде и сахрањен. Милорад Медаковић је посведочио да је управо у његовом присуству Његош ставио својом руком основни камен на тој црквици и том пригодом, односно при самрти, „заклео свог брата Пера и братучеда Ђура (Ђорђа, Ђурђија)“ да, када умре, испуне његову жељу – тј. да га управо у тој црквици сахране. „Иначе ћу вас оставити под проклетством!“, упозорио их је притом, јасно им назначивши шта их чека ако ту његову жељу не испуне.
„Његош је“, рекао ми је Дејан Медаковић, ,,дао клетву, на самрти: нека се прокуне онај ко не испуни аманет. И Црна Гора је под клетвом, Његошевом!“
Неки црногорски историчари и интелектуалци сумњају у веродостојност сведочења Његошевог ађутанта Милорада Медаковића, но Матија Бећковић ми је, у нашем разговору 2. фебруара 2009, био прилично експлицитан и недвосмислен, рекавши:
„За све што каже човек може се сумњати, али за такве ствари као што су те последње речи и опоруке – тешко. Његош је хтео да ту битку, коју је водио за живота, настави и после смрти! И хтео је да и његов гроб води његов бој!“
Како је на дан Његошеве смрти владало велико невреме те се није могао изнети на Ловћен, Његош је, привремено, сахрањен у манастиру на Цетињу, тј. у гробу његовог стрица Светог Петра Цетињског. Његов је аманет, четири године након његове смрти, извршио Његошев на- следник књаз Данило: он је посмртне остатке (кости) свога стрица Његоша пренео у црквицу Светог Петра на врху Ловћена у септембру 1855.
Улазимо сада у тематску јединицу бр. 5: Први светски рат и раздобље Краљевине Југославије.
Његош је у својој зађужбини на Језерском врху на Ловћену мирно почивао 61 годину. А онда је, у јануару 1916 – у јеку Првог светског рата, када се српска војска, пред удруженим снагама Аустроугара, Немаца и Бугара, повлачила ка мору – аустроугарска војска, освојивши Ловћен, срушила црквицу у којој је он био сахрањен. По наредби генералног гувернера Фон Вебера, Његошеве су кости пренесене, у августу 1916, на Цетиње (и то прилично шепртљаво, о чему постоје разна сведочења). А на месту где је била Његошева капела – дакле на Језерском врху, на надморској висини од 1.759 метара – Аустроугари су наумили да саграде величанствени ,,кип тријумфа“ у славу свог владара, цара Фрање Јосифа И.
. Матија Бећковић ми је то овако прокоментарисао:
„Ту је био предвиђен споменик аустријском војнику. Аустријанци су Његошеву капелу срушили да би поставили ,,лепоту”. Они су на ту коту, на врху Ловћена, хтели да ставе свој знак. То је та симболика која није случајна. Није случајно да они баш из чиста мира доводе топове да гађају капелицу на врху Ловћена!“
И ту сада долазимо до оног ,,кобног“ (или једног од ,,кобних“) тренутка у овој хронологији, када се та хронологија рачва. То јест, када је могла ићи и у овом и у оном смеру.
У ваздуху је висило питање ко ће први обновити разрушену Његошеву капелицу, тј. саградити нову, заменску, на месту старе: да ли (државотворни) Црногорци, махом зеленаши, који су владавину краља Александра у новој југословенској држави окарактерисали као „терор над Црногорцима“ (један од аргумената за ту тврдњу било је и укидање аутокефалне Црногорске православне цркве), или Срби – односно југословенски краљ Александар.
Александар је био бржи и спретнији, обративши се – а коме ће другоме него службеном дворском вајару и свом пријатељу Ивану Мештровићу, да он пројектује и сагради нови споменик Његошу на Ловћену. (О везама краља Александра и Ивана Мештровића довољно сведочи податак да је 1933, годину дана пре своје трагичне смрти, Александар Мештровићу понудио место пређседника југословенске владе, што је овај одбио.)
Међутим, то што је Иван Мештровић тада био замислио, у Србији/Југославији није прошло. Једни кажу: његов је пројект био прескуп. Други, медутим, тврде да се против његовог пројекта побунио врх Српске православне цркве – зато што замишљени маузолеј није био у византијском стилу.
Мате Мештровић ми је о томе рекао:
„Мој је отац направио тај пројекат, али то је било блокирано од СПЦ. Мој је отац причао да су се владике побуниле. То јест, да је СПЦ била против тога јер то није пројектовано у византијском стилу… Мој отац није говорио о новцу… То је, даклц, обустављено због политичких отпора, То је била велика граја, можда још већа него касније, за вријеме комуниста… И онда је Александар одустао од тога.“
Уместо великог, скупог и помпезног маузолеја, краљ Александар се одлучио за много скромније и једноставније решење те је о свом трошку (,,за ситан новац“, како се тврдило), а у част рођења свог сина престолонаследника Петра ИИ, одлучио да сагради готово исту онакву црквицу/ка пелицу – и то на истом месту, на Језерском врху – какав је био и Његошев оригинал, из 1840-их. Неко би са стране рекао да је реч о једној те истој градевини, тј. да онога рушења од Аустроугара у јануару 1916. није ни било (ипак, неки црногорски интерпретатори су упирали прстом у разлике између Његошевог оригинала и новог рцшења, нарученог од краља Александра).
Кад сам упитао Матију Бећковића да ми објасни шта се заправо догодило, овако ми је рекао:
„Александар је био човек од великог укуса. Све што је правио, то је све првога реда. Њему су, дакле, ипак изложили неки други концепт за Ловћен (други у односу на Мештровићев – прим. аут.). Ко је све учествовао у свему томе, не знам, али у сваком случају они су одлучили да то буде црква (дакле не маузолеј – прим. аут.). Он је одлучио. Он се одлучио за ову капелу, као за нешто примереније. Он је вероватно хтео (саградити маузолеј – прим. аут.), али је чуо и нешто друго, и то друго је одобрио…“
Овде није наодмет споменути ни чињеницу да је краљ Александар био, заправо, Његошев блиски рођак по женској линији: Александрова мајка, принцеза Зорка, била је најстарија кћерка Николе И Петровића Његоша (која се 1883. удала за Петра Карађорђевића који је 1903. постао краљ Србије). Матија Бећковић о томе каже:
,,На неки начин, краљ Александар је Његошев унук, по мајци. Значи, Александар је, што се тога тиче, могао слободно да претендује на црногорски престо! Александар је једини краљ који се родио на Цетињу. Ни Његош се није родио на Цетињу него на Његушима… Захваљујући оцу и мајци који су живели у изгнанству на Цетињу, и Александар је до своје 11. године живео на Цетињу. И био је љубимац свог деде краља Николе…“
Свечано преношење Његошевих костију из Цетињског манастира у новосаграђену капелу на Језерском врху на Ловћену догодило се 21. септембра 1925. Свечаности су лично присуствовали краљ Александар, митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић (будући српски патријарх) и митрополит Николај Велимировић, који је уједно и благословио задужбину краља Александра, као нови споменик Његошу. Тај ми је догађај Матија Бећковић овако описао: „На отварању капеле, чувени говор одржао је митрополит Николај Велимировић. И он је рекао ту чувену реченицу: ‘Ево нас на крову наше отаџбине, и ваше величанство, на колена!’ И краљ Александар је клекнуо. А будући да се Црна Гора била прилично искомпромитовала у Првом светском рату, са својим шуровањима с Аустријом, а да би он то исправио и да би то поравнао, Александар је скинуо са свога ревера Албанску споменицу и ставио је Његошу на груди, на олтар. То је значило да су и Црногорци, Никола и то друштво, да су и они прешли Албанију и створили лу нову земљу…“
Али неко тиме није био задовољан, неко је, у потаји, бесно шкргутао зубима. Не неко него неки, многи. Црногорци – државотворни Црногорци, црногорски националисти, тзв. зеленаши и њима блиски, који су желели самосталну државу Црну Гору и којима никако није било по вољи у Алек- сандровој Југославији. Овај нови споменик на Ловћену за њих није био споменик црногорском владару Његошу него споменик краљу Александру и монархистићкој Југославији.
Црногорски књижевник, публициста и књижевни критичар, идеолог „хрватске Црне Горе“, Савић Марковић Штедимлија овако ће написати у загребачком „Вјеснику“ 26. априла 1970 – у време завршних радова на изградњи Његошевог маузолеја на Ловћену по нацртима Ивана Мештровића, а по политичкој наруџбини комунистичког руководства СР Црне Горе:
„Научени да с поносом упиру своје погледе у ловћенски врх, Црногорци су сада на њему виђели споменик који их је стално подсјећао на најцрње доба њихове дуге повијести, на владавину краља Александра, па су са стидом обарали погледе и избегавали да свог највећег сина гледају кроз копрену споменика. Из дана у дан све им је више навирала крв на очи гледајући ту ‘задужбину’…“
Овакву је, умногоме антисрпску, атмосферу у Црној Гори на властитом искуству доживео и сам Мате Мештровић, кад је 1959. посетио Будву, Цетиње и још неке црногорске градове. Овако ми је посведочио:
„Био сам углавном у Будви, на Цетињу, у Боки Которској… И разговарајући с људима, видео сам да су тамо зеленаши, да су јако набрушени против Срба; у том крају, на Цетињу, отворено су нападали Србе… Био сам и на Скадарском језеру. Тамо сам упознао неке Паштровиће, они су ми нешто тумачили да су они неко засебно племе, нисам право разумео што је то… Био сам углавном у том делу Црне Горе; нисам никад био у Никшићу, у северној Црној Гори, где су били бјелаши…“
Праву прилику да уклоне Карађорђевићев спомен с Ловћена ти ће Црногорци дочекати у новој, Титовој Југославији: под Титом им је било омогућено оно што је било незамисливо у доба краља Александра. Не само што се тиче Његошевог маузолеја на Ловћену него и – што је много важније – саме државности Црне Горе.
Те је Црногорце Дејан Медаковић, у разговорима са мном, називао ,,Монтенегрињанима“, рекавши ми једном приликом:
„Монтенегрињани су желели да се уклоне сви остаци интервенција на капели које је извршио, после Првог светског рата, краљ Александар. Мештровићев маузолеј на Ловћену је, 1971, био изграден да трајно раздвоји Србе и Црногорце. То је прави смисао борбе за Ловћен!“

Извор: Недељник

 

Збирка поезије „Светосавски дамари“ представљена у манастиру Режевићи

5. маја 2018. - 13:12

У манастиру Режевићи је 27.04. 2018.г. по благослову игумана манастира Архимандрита Хризостома и надлежног пароха паштровског протојереја Драгослава Ракића, а у опрганизацији НВУ Друштва „Војвода Мина Радовић“ из Подгорице, одржана је промоција новог Зборника есеја и савремене поезије под називом “Светосавски дамари„ аутора Мр Слободана М. Чуровића Аписа и хаџи Радована М. Радовића.

Прва промоција ове књиге одржана је у Београду 22.03.2018.год. у удружењу књижевника „Поета“.

Због самог садржаја књиге и учесника у њој, ова промоција је планирана и одржана у саставу Свете Литургије и свеноћног бденија.

Прво је у времену од 20-22 часа представљена књига од стране аутора и учесника, а у времену 22-02 часа служено је бденије са Светом Литургијом.

На овакав начин представљања упутио је сам садржај књиге, гдје је сваки учесник био у обавези да приложи једну или двије пјесме или есеја о Светом Сави, па онда и о другим светитељима и знаменитим личностима.

Посебно је на то упућивала прва страница, на којој је благослов Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија и извод из бесједе Светог Саве у Жичи.

Почетак промоције благословио је отац Хризостом, а суштину књиге и оваквог начина писања и представљања светосавске мисли и православног просветитељства образложио је протојереј Драгослав Ракић.

Исцрпна казивања о садржини књиге дали су сами аутори Радован М. Радовић и Мр Слободан М. Чуровић Апис, а у каснијем излагању и са бисерним стиховима.

У промоцији су учествовали и гости зборника, гости вечери и чланови НВУ Друштва „Војвода Мина Радоивић“: пјесник Божо Вучић Божан, пјесник Веселин Вујовић Вивет, пјесник Никола Ненезић Чудесни, пјесник хаџи Љубисав Бјелић Морачки, епски пјесник Борислав Гочо Голубовић, народни гуслари Жељко Бугарин, Максим Војводић, Владимир Радојевић, Матија Шћекић, хармоникаш Балша Бугарин, двојничар Влатко Војводић.

Гост вечери био је млади пјесник Миљан Живковић из Куча, а најмлађи гуслар са 5 година Дамјан Војводић.

Медијатор Вечери био је пјесник Љубисав Бјелић Морачанин.

Ово је био прави сабор старих и младих, и пјеснички и Литургијски мост за премошћавање времена.

Текст: хаџи Радован М.Радовић