Свети архијерејски сабор СПЦ изабрао викарног Епископа Кирила за Владику буеносајреског и јужно-централно америчког

8. маја 2018. - 17:06

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, чије је редовно годишње засједање у току, изабрао је данас досадашњег викарног Епископa диоклијског господина Кирила (Бојовића) за епархијског архијереја Епархије буеносајреске и централно-јужноамеричке СПЦ.

Дужност администратора ове Епархије до сада је обављао Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а Владика Кирило је био његов замјеник у Јужној Америци.

Рајо Војиновић

ЖИВОТОПИС ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА КИРИЛА (БОЈОВИЋА)

Кирил (у свијету Милан) Бојовић се родио 4. фебруара 1969. године у Подгорици, од православних родитеља Радула и Зорке (рођене Јовановић), као пето по реду дијете.

Осмогодишњу и средњу школу (гимназију „Петар I Петровић Његош“) завршио је у Даниловграду са дипломом Луче првог степена. Средњу школу је завршио 1987. године, и исте године је отишао на одслужење војног рока у српском (западном) Карловцу.

По повратку из армије (1988) уписао се на Природно-математички факултет у Подгорици, који је завршио у предвиђеном року (4 године) са средњом оцјеном 9,68. Дипломски рад је одбранио 1992. године, а од 1993. до 2000. године је радио као асистент на ПМФ-у у Подгорици.

Године 1993. године је уписао постдипломске студије на ПМФ-у у Београду на групи „Диференцијална геометрија и топологија“. Магистарски рад на тему „Групе холономија и комплексне повезаности“ је одбранио 17. јула 1996. године, код професора др Неде Бокан.

У том је периоду био и дугогодишњи члан Црквеног одбора Црквене општине подгоричке.

У периоду од 1. фебруара 1998. до 1. фебруара 1999. године био је на специјализацији на универзитету „Ломоносов“ – МГУ, у Москви.

Крајем 2000. године добровољно је дао оставку на посао на факултету у Подгорици и по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, постао је искушеник Цетињског манастира.

Уочи Петровдана, 11. јула 2004. године, на празничном бденију, владика Амфилохије га је постригао у монаштво са именом Кирил (по Светом Кирилу Словенском). Те исте године на Божић, рукоположен је у чин јерођакона, такође од стране митрополита Амфилохија.

По благослову истог архијереја уписује Московску православну духовну академију 2005. годинe.

У чин јеромонаха рукоположио га је владика Амфилохије 21. маја 2006. године. Исте године (јун-јул), по благослову митрополита Амфилохија, бива у пратњи Деснице Светог Јована Крститеља, која је више од четрдесет дана путовала по градовима Русије, Украјине и Бјелорусије.

На Московској духовној академији је 4. јуна 2008. године одбранио кандидатску дисертацију на тему „Митрополит Петар II Петровић Његош као хришћански философ“. За кандидатски рад је добио прву награду у генерацији – награду свештеномученика Илариона архиепископа Верејског I степена. Истовремено је и ванредно завршио петогодишњу Московску духовну семинарију.

Од 2008. године је обављао дужност координатора наставе вјеронауке у Митрополији црногорско-приморској, а од 1. јануара 2009. године, по одлуци Светог Архијерејског Синода СПЦ постављен је за васпитача Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу. Исте године, по одлуци Светог Архијерејског Синода СПЦ, постављен је и за професора Богословије Светог Петра Цетињског, гдје је предавао Свето Писмо Новога Завјета. На овим послушањима је био све до одласка у Јужну Америку на службу архијерејског замјеника.

Од 2008. године је главни уредник часописа „Светигора“ Митрополије црногорско-приморске, на ком послушању је и данас.

Митрополит Амфилохије га је рукопроизвео у чин протосинђела 3. јануара 2010. године.

По благослову митрополита Амфилохија одлучује да продужи школовање на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, гдје му је нострификована (призната) диплома кандидата богословља, коју је стекао на Московској духовној академији; чиме је стекао услове за пријаву докторске дисертације на ПБФ. Наставно вијеће ПБФ му је одобрило пријаву теме докторске дисертације са називом „Еклисиологија Светог Филарета Московског“, код ментора Преосвећеног Епископа крушевачког г. Давида (Перовића). Одлично познаје руски и црквенословенски, шпански добро, а служи се енглеским, старогрчким и латинским језиком.

Митрополит Амфилохије га је рукопроизвео у чин архимандрита на празник Свих Светих, 30. јуна 2013. године, приликом освећења крипте Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици.

Одлуком Епископа-администратора Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија од 15. децембра 2014. године, постављен је за архијерејског замјеника у Епархији буеносаjреској и јужно-централноамеричкој СПЦ.

На редовном засједању Светог архијерејског сабора СПЦ, одржаном 14–25. маја 2016. године изабран је за викарног Епископа Митрополита црногорско-приморског, са титулом Епископ диоклијски.

Хиротонисан је у епископски чин 31. јула 2016. године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у току Свете архијерејске литургије коју је служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, а коме су саслуживали Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и господа Епископи: британско-скандинавски Доситеј, далматински Фотије, будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки Григорије, полошко-кумановски Јоаким, рашко-призренски Теодосије, пакрачко-славонски Јован, франкфуртски Сергије, јегарски Јероним, као и бројно свештенство и свештеномонаштво.

Кроз Подгорицу прошла Марковданска литија предвођена Владиком Кирилом (видео)

8. маја 2018. - 23:47

Традиционална Марковданска литија са моштима преподобног Симеона Дајбабског прошла је вечерас, у част и славу Светог апостола и јеванђелиста Марка, улицама Погорице.

Превођена изабраним Епископом буеносајреским и централно-јужноамеричким г. Кирилом, она се кретала од цркве Светог Ђорђа под Горицом, улицом Слободе, поред хотела „Хилтон“, до мјеста гдје се некада налазио манастир Светог Марка и даље поред Сат-куле, преко моста браће Златичанин, назад до цркве Светог Ђорђа.

На централном градском тргу вјернима се обратио протопрезвитер-ставрофор Велибор Џомић,старјешина цркве Светог Ђорђа, ријечима да литија пролази улицама главнога града Црне Горе у вријеме кад хришћани свијета на четири стране прослављају васкрсење Христово, побједу живота над смрћу.

„Славимо вјечни и непролазни живот који нам је Христос открио својим васкрсењем. Са тугом говоримо да у овај дан пролазимо окрвављеним улицама нашега града. Падају главе, гине омладина. Велике трагедије су задесиле многе породице од прошле до ове године“, рекао је он.

Он се помолио за погинуле да их Господ упокоји и подари им опроштај сагрешења и живот вјечни.

„Молимо се Господу да упокоји све оне који су пали у међусобним обрачунима, да и њима опрости свако сагрешење, да оне који су их убијали приведе к тајни покајања. Да оне који су преминули у миру Господ упокоји у царству своме, да свима нама који ходимо овим градом, овом земљом у овом времену подари вјере, наде, доброг здравља, љубави, покајања и међусобног праштања“, рекао је отац Велибор Џомић.

На мјесту гје се налазио манастир Светог Марка, Владику Кирила, свештенство и вјерни народ добродошлицом је, по устаљеној традицији, дочекала породица Ђечевића.

Благодарећи им на срачном дочеку, Владика је рекао да у Светом Писму стоји да су благословене ноге оних који проповиједају мир.

„А благословена је и та кућа и тај дом из које мирни одговор долази. Таква је ваша породица и ваша кућа. Увијек нас дочекујете с миром, с љубављу и чувате спомен наше велике светиње – древнога Марковог манастира“, рекао је Владика.

Пожелио је породици Ђечевића да јој Бог умножи потомство и утврди њен дом.

„Да пожелимо да има више таквих људи на овом свијету, јер кад би их било више било би мање мржње, мање страдања и мање непријатних догађаја у нашем времену“, рекао је Владика Кирило.

По повратку, у порти цркве Светог Ђорђа благосиљан  је славски колач Кола српских сестара „Свети апостол и јеванђелист Марко“, чије чланице су приредиле послужење за учеснике овог крсног входа.

Подмладак фолклорног ансамбла „Ђурђевданско коло“ на крају је извео краћи празнични програм.

Рајо Војиновић

Фото: Борис Мусић

Видео: Острог Тв Студио

 

На Медуну код Подгорице одржана свечаност уручења Књижевне награде „Марко Миљанов“ Митрополиту Амфилохију

8. маја 2018. - 16:48

У порти музеја Марка Миљанова на Медуну код Подгорице данас је одржана свечаност уручења Књижевне награде „Марко Миљанов“ Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију за књигу  „Свети Петар Други Цетињски пустињак и Ловћенски тајновидац“.

У име лауреата, награду је примио викарни досадашњи викарни Епископ диоклијски, а од данас изабрани Владика буеносајрески и централнојужноамерички господин Кирило, а уручили су је предсједник Удружења књижевника Црне Горе Новица Ђурић и добротвор ове књижевне манифестације, власник компаније „Царине“ из Подгорице Чедо Поповић.

Претходно је књижевник члан жирија Будимир Дубак прочитао образложење рекавши између осталог да је дјело Митрополита Амфилохија ‘Свети Петар Други, Цетињски пустињак и Ловћенски тајновидац’ својеврсни је мозаик, који у обиљу вриједне литературе о Његошу заузима јединствено мјесто.

„Захваљујући дубинским тумачењима Његошевог људског и књижевног портрета Митрополит Амфилохије представља незаобилазан путоказ за читање и разумијевање ремек-дјела, које Његоша ставља у саме врхове свјетске књижевности. Стога се жири једногласно опредијелио да књижевна награда „Марко Миљанов“ припадне најугледнијем члану Удружења књижевника Црне Горе Митрополиту Амфилохију, чије цјелокупно велико дјело оличава примјере чојства и јунаштва у данашњој распетој Црној Гори“, казао је Дубак.

Предсједник жирија, пјесник и академик Матија Бећковић рекао је да су сви цетињски митрополити на Његошевој столици Његоша славили су као свеца и тумачили његово дјело.

„Митрополит Амфилохије га је преместио на икону, написао његово житије, кондак и акатист. Први је после Владике Николаја осветлио Његошеву најдубљу религиозност исказану језиком најдубље стваралачке воље у његовом литургијском песмотвору. То је било тим неопходиније, што је седамдесет година Његош рашчињаван и отиман од своје Цркве, атеизиран и проглашаван безбожником и марксистом. Није случајно да му је на штампаним књигама изостављано владичанско звање, као што није случајно ни што га је Његош истицао и стављао на прво место, не пропустајући да га наведе. На корицама Горског вијенца у монашкој анонимности изоставио је своје име и презиме, додајући једино иницијале уз владичанску титулу која је упућивала и на сам садржај“, казао је он.

Бећковић је додао да је данашње окупљање организовано срећним поводом код два Марка, на Марковдан, пред кућом Марка Миљанова.

„И та два Марка су писци два Јеванђеља – једног писаног у Мисиру и другог на Медуну. Има много места и награда, али нема ни једно примереније да се на њему уручи награда Марка Миљанова за књигу Петар Други Ловћенски Тајновидац. А гдје је Марко Миљанов, ту су и свети апостоли Марко и Петар“, нагласио је он.

Додао је да је Свети апостол Петар написао двије посланице.

„А Свети Петар Цетињски их је написао на стотине. Ловћенски Тајновидац је препевао свемир и као скривени светац заувек нас оставио заробљене у свом вербалном свемиру“, истакао је он.

Бећковић је казао да се за једног од њих двојице вјеровало да иде ноћу и у ћивот уноси пржину, а за другог се данас у поверењу шапуће да није у маузолеју.

„И да се камење срушене капеле ноћу пење на Ловћен, а пре зоре се кришом разилази. Господо хришћанска, децо два Света Петра, грех би било када се ми, коротни Срби, како су некад звали Црногорце, данас на овоме месту не би радовали што смо доживели овај дан и овај чин. Нико није проклињао великаше колико Пустињак Цетињски, а нарочито вође које су водили други. Он је веровао да је Црна Гора рођена на Косову и да се српска слобода склонила у Црну Гору и ту нашла последње уточиште. Од нас зависи хоће ли умрети гдје је рођена и нестати тамо где је утекла“, поручио је он.

Нагласио је да је избројано да Његош у свом дјелу после Бога највише помиње Обилића, и да није случајно што и ми у нашем времену после Бога највише спомињемо Његоша.

„И после свега можемо рећи: ако нема ништа што не знамо, онда је ништа све оно што знамо. Оба Света Петра Петровића звала су на помирење без кога нема спасења и опомињали да смо и окренути леђима браћа, и да нас нико не може разбратити. Као да нас ни Марко Миљанов више не зове само да бранимо другога од себе, него можда још више на још више чојство да бранимо онога Србина у себи, угроженога и ућутканога у наше време“, рекао је Бећковић.

Пожелио је да нас света десница Ловћенског Тајновидца изведе из ћор-буџака у који смо доспјели.

„Нека ова награда, у чијем је жирију био и Марко Миљанов буде срећно признање и захвалност Митрополиту Амфилохију Радовићу“, закључио је Бећковић.

Владика Кирило је поздравио све присутне госте, чланове УКЦГ, и захвалио у име Митрополита Амфилохија, који је био спријечен да лично прими награду управо због тога што је као досадашњи администратор Епархије буеносајреске и централно-јужноамеричке на засједању Светог сабора Српске православне цркве које је у току, данас подносио извјештај и предложио њега као кандидата за архијереја ове Епархије наше помјесне Цркве.

„Митрополит је морао да буде на Сабору када се доносила одлука о мом постављењу на то мјесто, а биле су и друге важне одлуке данас. Он вам свима шаље благослов и, наравно, и велику захвалност за то што сте у њему препознали и тај дар који су имали наше Владике, дар пјесништва. Ја да кажем, са своје стране: ако је ико заслужио да добије награду Марка Миљанова, онда је то наш Митрополит Амфилохије“, рекао је Владика Кирило.

Владика Кирило је пред почетак ове свцечаности са свештенством одлужио помен на гробу Марка Миљанова на Медуну.

Рајо Војиновић

 

 

Епископ Кирило на Марковдан служио Литургију у цркви Светог Ђорђа под Горицом у Подгорици

8. маја 2018. - 15:11

Викарни Епископ диоклијски г. Кирило служио је јутрос, на празник Светог апостола и јеванђелисте Марка, небеског покровитеља Подгорице, са свештенством Свфету службу у подгоричкој цркви Светог Ђорђа под Горицом.

У литургијској бесједи он је казао да је Свети Марко први записао благу вијест Христову.

„О томе да се Господ јавио у тијелу и да је васкрсао и побиједио смрт. Свети Марко је рођен у Палестини, одрастао је у јеврејском народу и одњегован у њиховим обичајима. Али је од првих дана Господње проповиједи слиједио за Господом Исусом Христом, иако није прибројан у дванаест већих апостола него лику седамдесет апостола“, рекао је Владика.

Он је подсјетио да је Свети апостол Марко непоколебљиво остао уз Христа до краја, до предаје Господа на крст.

„Све вријеме је био с Њим, слушајући Његову науку. Немојте да мислите да је и он ту науку лако примао у своје срце. Било је ту и сумњања и повлачења. Та сумња је логична, јер ни апостоли нијесу могли својом памећу одмах да спознају нешто што није од овога свијета. Тек послије свете Педесетнице, када је Дух Свети својом силом сишао у виду огњених језика, напунио душе апостола, они су постали непоколебиви проповједници васкрслога Христа“, казао је Епископ диоклијски.

Казао је да се апостол Марко сматра оснивачем и покровитељем Александријске патријаршије која има своју мисију широм Африке.

„Касније, послије много вјекова, хришћани су пренијели, склањајући их од најезде мухамеданаца, његове свете мошти у Венецију. То је било у 9. вијеку и зато је он постао покровитељ града Венеције. А пошто су ови простори били повезани са тим дијелом хришћанске територије, јер је тада Црква била једна, његов култ се пренио и овдје. Знамо да у Подгорици постоје темељи старог манастира Светог апостола Марка“, подсјетио је Владика Кирило.

На крају службе Владику је поздравио протопрезвитер-ставрофор Велибор Џомић, старјешина храма и архијерејски протопрезвитер подгорићко-колашински.

 

Рајо Војиновић

 

Најава: Промоција књиге „Духовна поетика оца Лазара Острошког“

8. маја 2018. - 10:53

У оквиру манифестација „Дани Светог Василија Острошког“, коју традиционално организују Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Никшић, у сриједу 9. маја у 20 часова у Парохијском дому одржаће се промоција књиге „Духовна поетика оца Лазара Острошког“ аутора мати Јелена, игуманије манастира Ћелија Пиперска и пројекција документарног филма о оцу Лазару, редитеља др Радослава Т. Станишића

На промоцији ће говорити протосинђел Сергије Рекић, протосинђел Климент Бољевић, протојереј Слободан-Бобан Јокић и проф. Нела Дабановић. У програму ће учествовати Тијена Блечић, соло пјевачица и Слободан Богдановић, гитариста.

 

Најава: „Дани Светог Василија Острошког 2018“

8. маја 2018. - 10:28

Концертом Дјечјег хора Српског пјевачког друштва „Јединство“ из Котора  у Саборном храму у Никшићу јуче, 7.маја почели су  „Дани Светог Василија Острошког 2018“ . За вечерас, у 20 часова у Словенском културном центру  је највљена промоција епархијског часописа „Свевиђе“ .

У сриједу, 9. маја у 20 часова у Парохијском дому одржаће се промоција књиге „Духовна поетика оца Лазара Острошког“ аутора мати Јелена, игуманије манастира Ћелија Пиперска.

Књиге ИК „Агапе“ биће промовисане, у четвртак 10. маја у Парохијском дому у 18 часова. На промоцији ће говорити Арно Гујон, Александра Нинковић Тасић и Александар Гајшек.

Истог дана у 19:30, у никшићком Саборном храму, биће уприличен свечани дочек и доксологија Митрополиту бориспољском и броварском Украјинске православне цркве Московског патријархата г. Антонију . Након тога, јубиларни концерт поводом 25 година постојања одржаће Хор „Свети новомученик Станко“.

У петак, 11 маја, уочи празника Светог Василија Острошког, у Саборном храму свечано празнично бденије у 18 часова служиће Митрополит бориспољски и броварски Антоније и Преосвећени Епископ Јоаникије. Књижевна награда „Извиискра Његошева“ биће уручена овогодишњем добитнику, пјеснику Ранку Јововићу, на свечаности организованој у Парохијском дому у 20 часова.

У суботу 12. маја, на дан празника, свечана Света литургија служиће се у Саборном храму у 9 часова, а традиционална Световасилијевска литија, којом ће, у молитвеном ходу кроз Никшић, началствовати више архијереја, почеће у 18 часова. „Дани Светог Василија Острошког 2018“ завршиће се у недељу 13. маја, Светом архијерејском Литургијом коју ће у Пивском манастиру служити уважени гост Митрополит бориспољски броварски Г. Антоније и надлежни Архијереј Владика Јоаникије.

Ђурђевдан на Ђурђевцу подно Ловћена

8. маја 2018. - 8:27

На брду Ђурђевац, које се наслања на јужне падине Ловћена, у непосредној близини манастира Свете Тројице Стањевићи, у средњовјековно доба подигнута је невелика црква посвећена Светом великомученику Георгију.
У историјским документима први пут се спомиње 1426. године везано за тврђаву која је била уз њу подигнуа. Временом запустјела, генерално је обновљена прошле године и са новим звоном, освештана руком митрополита Амфилохија, уочи Велике Госпојине, 27. авгута 2017. О овом знаменитом духовном центру бригу води братија манастира Стањевићи од почетка обнове манастира, 1994.
На Ђурђевдан је  Свету литургију служио јеромонах Јован Шљиванчанин а потом је игуман Јефрем Дабановић пресекао славски колач и изговорио бесједу у којој је исказао суштину и симболику литургијског празника – недјеља Самарјанке и подвиг великомученика Георгија као узор за све хришћане, до краја свијета и вијека.
 У богослужењу су, уз мјештане и ходочаснике, учествовали и г. Ђорђе Вујовић предсједник Скупштине општине Будва са породицом и чланови Православног братства Ђурђевац које сачињава двадесетак чланова на челу са Немањом Ћипранићем.
Чланови Ђурђевца су младићи и дјевојке који се баве спортом и добротворном дјелатношћу. У протекле три године од оснивања, 2015. више пута су сакупили храну и другу помоћ и предали у Народну кухињу „Мајка девет Југовића“ при манастиру Грачаница а своју младост и снагу принијели су Богу у добровољном раду на обнови цркава и манастира у Паштровићима, укључујући и ову цркву на Ђурђевцу и манастир Стањевиће.
Већ шест година чланови Ђурђевца и њихови пријатељи ходочасте Светом Василију на његов празник, два дана идући пјешице од манастира Подмаине (Будва), преко Ловћена и катунске нахије до острошких греда.
                                                                                                                                                                                                                                                             Павле Кондић
Видео запис бесједе: https://youtu.be/ob9Eg6pO3Ps

Kуп Светог апостола Марка: Душан Силни без дилеме најбољи

8. маја 2018. - 9:23

Фудбал је протеклог викенда био у центру пажње у Главном граду. Традиционални турнир који се игра на терену код ОШ „Штампар Макарије“ уочи 8. маја – Светог Марка, славе Подгорице, окупио је рекордан број учесника (32 екипе), које су у два дана такмичења приказале допадљиву игру.

Након спектакуларних борби титула је припала екипи по имену Душан Силни. Клуб чији је оснивач новинар ТВ 777 Матија Милачић одиграо је одличан турнир, дјеловао најспремнији, па је пехар намијењен побједнику без дилеме отишао у праве руке.

„Ово је највећи успјех од када постоји наш клуб и стигао је потпуно заслужено. Иако нам је дружење у првом плану, као дјеца града смо били посебно инспирисани за све мечеве и тај мотив нас је довео до трофеја“, рекао нам је Милачић, који је на идеју оснивања овог клуба за који наступају рекреативци, углавном фудбалске судије, дошао на Никољдан 2012. године.

Душан Силни је у складу са именом фуриозно отворио турнир – напуњена је мрежа Центра (7:0), да би у осмини финала пала екипа „Лагала је граде“ након бољег извођења пенала (1:1, 3:2). У четвртфиналу је прескочен неугодни Гудвил (2:0), да би у борби за финале бијела тачка опет била талична за изабранике Веска Белојевића – узбудљив дуел са Патрасом ријешен је у четвртој пенал серији (4:3) након 2:2 у регуларном току меча.

У великом финалу дилеме није било – против Честерфилда је испаљена петарда (5:0) за велико славље момака у плавим дресовима. Славље које је у оближњем локалу потрајало до дубоко у ноћ.

За екипу Душан Силни на овом турниру су наступили Рајко Грујић, Веско Цађеновић, Немања Љумовић, Душан Јовићевић, Веско Белојевић, Стефан Милошевић, Обрад Томашевић, Немања Милачић, Матија Милачић, Милош Миличковић, Богдан Јовићевић, Вид Љујић, Љубиша Ивановић и Гвозден Лонцовић.

Куп Светог Марка је турнир хуманитарног карактера – котизација по екипи износила је 30 еура, а комплетан приход уплаћен је Народној кухињи при Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.

„Утакмице хуманитарног карактера увијек су права позивница за нас. Велика је ствар што се позиву одазвало оволико екипа и што смо сакупили пристојну суму новца и направили праву ствар за оне којима је помоћ најпотребнија“, закључио је Милачић.

М.А.

Извор: Дневне новине

 

Братски збор на Ђурђевдан

8. маја 2018. - 10:04

Храмовна слава у Цркви Светог Ђорђа у Стијени Пиперској прослављена је на Ђурђевдан. Славље је почело Литургијом коју је служио свештеник Момир Раичевић. Организатори прославе били су Митрополија црногорско-приморска и Одбор храма Светог Ђорђа у Стијени Пиперској, а домаћин овогодишње славе био је Веселин Весо Марковић са братом Мирославом Миром и братом од стрица Бранком.

Храмовна слава Цркве Светог Ђорђа у Стијени Пиперској на Задољу окупила је бројне Пипере, али и њихове госте који су на ово живописно мјесто стигли из разних крајева како би традиционално обиљежили велики хришћански празник.

– Жеља ми је и дужност да поздравим свештеника Момира Раичевића. Осјећам потребу да посебно поздравим сестринство Манастира Ћелија Пиперска, Светога Стефана Пиперскога, са мати Јеленом, које сваке године припремају славски колач и које су увијек ту за нас савјетом и дјелом. Нека су слава у Богу и вјечни мир нашим славним прецима, првацима из Стијене Пиперске, као и њиховим пријатељима и друговима, првацима из других племена Црне Горе. Наши давни преци на овом парчету њиве Господње саградише храм Божији и посветише га Светоме Ђорђу. Тако, тамо негдје од 13. вијека, Свети Ђорђе напаја и храни духовношћу и светошћу све који му прилазе са вјером у Бога. Желим свима живот пун најљепших могућности, радости, мира, да сваки дан буде сунчан, а да, ако некада и буде таме, звијезде му освијетле пут – казао је, између осталог, домаћин славе Веселин Весо Марковић, пожељевши добродошлицу бројним гостима. Гостима је Марковић исказао добродошлицу „на свето парче њиве Господње на Задољу, у Стијени Пиперској“, и пренио поздраве из Швајцарске поводом сабрања испред Храма Светог Ђорђа у Пиперима.

Након служења Свете литургије, уприличен је богат и занимљив културно-умјетнички програм који је био посвећен слави, традицији и духовности.  Водитељ програма био је Мијо Николић, а у богатом и занимљивом културно-умјетничком програму наступили су чланови Културно-умјетничког друштва „Ђурђевданско коло“ из Подгорице, а као солисткиња наступила је Сташа Гачевић. Посебно задовољство било је гледати и слушати наступ ветерана КУД „Љубо Божановић“ на челу са Рајом Брацановићем. Такође, уприличена је и промоција књиге „Овакијех витезова и велика царства желе“, аутора Миломира Петрова Анђелића, о којој су говорили приређивач Савић Драгов Божовић, књижевник и Радојица Рајо Булатовић, бивши предсједник Књижевне омладине Црне Горе, Милан Милићев Рајовић, предсједник Удружења књижевника „Зенит“, Драган Савов Павличић, књижевник, пјесник и афористичар, као и здравичар и пјесник Рајо Бошков Бошковић.

– Ова књига је посвећена нашем славном претку Савићу Р. Божовићу, човјеку и јунаку из Пипера, који је рођен половином 18, а преминуо половином 19. вијека. Он је опјеван у „Огледалу српском“, у 12-13 пјесама, човјеку који је посјекао 24 турске главе, који је опјеван у многим спјевовима и чије име је поменуто у „Историји црногорског народа“. Подстакнут свим тим чињеницама, ја сам, заједно са својим рођацима, прије седам година објавио књигу прозе у којој сам скупио све оно што је о Савићу објављено. Ова књига је управо тај прозни текст преточен у епски спјев, који је нама дар од Миломира Анђелића, самоуког ствараоца, епског, гусларског карактера, који је даривао Пипере овом књигом. Књига говори о нашем највећем претку, али и о другим прослављеним јунацима – казао је, између осталог, Божовић.

Књижевник Милан Рајовић је изрекао позитивне оцјене о књизи Миломира Анђелића „Овакијех витезова и велика царства желе“.

– Миломир Анђелић је направио добру књигу, а иначе потиче из доброг братства. Аутор је доста књига, а морам рећи да није лако написати једну овакву књигу, скупити овакве пјесме и овакве душе – казао је, између осталог, Рајовић, истичући да је посебно радостан и задовољан због овог скупа и дружења који су протекли величанствено.

Скуп су уљепшале и струне гусала народног гуслара Радомира Живковића. Иначе, као захвалу за ову књигу Црквени одбор овог храма из Стијене Пиперске даривао је Анђелића гуслама са посветом која ће га сјећати на ову промоцију.

На крају је уприличена трпеза братске слоге и љубави, а присутнима су се обратили и Митар Вуковић и Марко Милачић.

 

Лијепа традиција

По предању, Црква Светог Ђорђа у Стијени Пиперској је најстарији духовни, историјско-културни споменик у Пиперима. Потиче из доба Немањића, а у овом изгледу обновљена је 1838. године, јер је претходно рушена у походима Махмут-паше Бушатлије. Својевремено је овај храм био најопремљенији, између осталог и разноврсном библиотеком за вријеме Зетске бановине. Иконостас цркве је поклон Митрофана Бана и састоји се од 16 икона урађених у златотехници са металним подлогама, аутора чувене браће Ђиновски, познатих иконосликара. Из поштовања према прецима, духовној традицији и обичајима, због братске слоге, вјере, заједништва и свих људских врлина, Пипери су успоставили лијепу традицију зборовања, окупљања и упознавања, јер се скупови пред Црквом Светог Ђорђа одржавају од 2013. године.

А.Ћ.

Извор: Дан

Духовник и психијатар могу предивно сарађивати

8. маја 2018. - 8:49

Психотерапија је медицинска грана за коју се веже доста предрасуда, посебно што је сматрана за област која је противуречна религији, иако се и једна и друга баве истим –душом. У прилог томе да не само да нису непомирљиве већ се допуњавају  за емисију „Православна Русија“ на таласима Радио „Светигоре“ говорио је Константин Анатољевич Ољховој, познати руски психијатар и психотерапеут.

У току свог вишедеценијског рада Ољховој је био психијатар у дјечјој психијатријској клиници, психотерапеут у научно-практичном центру спортске медицине, радио је у ургентној медицини. Дакле, осим са одраслима, Ољховој има велико искуство рада с дјецом. Проблеме одраслих он види као проблеме дјечака и дјевојчица и зато се у својим анализама окреће дјетету у човјеку.

Извјесно вријеме Константин Ољховој држи предавања из психотерапије у Тројице-Сергијевој лаври, што је и био повод за овај разговор.

 

Молим Вас, реците нам како сте одлучили да постанете психијатар?

Ако пођемо од почетка, ма како изгледало чудно, али за свој избор психијатрије могу бити захвалан својој служби у армији. Када сам био војник веома јасно сам схватао да ми добро иде рјешавање конфликата, да  могу да помогнем људима да се смире, да им помогнем да се снађу у разним тешким животним ситуацијама. Одмах након тога постао сам љекар. Дуго сам премишљао коју специјалност да изаберем. Предомишљaо сам се између двије дисциплине, које су сличне, у својој суштини имају нешто заједничко – и једна и друга тичу се спасавања људских живота. Дуго сам бирао између реаниматологије, која спасава тјелесни живот и психијатрије која помаже душевном људском животу, интелектуалном  и емотивном људском животу. На крају сам изабрао психијатрију. Постао сам психијатар, а послије извјесног времена и психотерапеут и дуги низ последњих година специјализирам се искључиво у психотерапији.

То је природни дар…

Тешко је казати. Али знате, свака медицинска дисциплина је легура науке, умјетности и заната. Могуће да је за тај умјетнички дио одговоран природни таленат, а наука и занат јесу велики истрајни рад, искуство, то су труд, сузе, зној, бол… као у свакој професији.

Ви сте хришћанин, када сте ушли у цркву и открили Бога?

То је такође једна посебна и сложена прича. До двадесете године био сам атеиста, за кога је, као и већину људи који су одрасли у бившом Совјетском Савезу, Бог био нешто апстрактно, далеко и нешто што не постоји. Кад сам имао двадесет година схватио сам и сазнао (тј. није то било схватање, него осјећање), да свијет није онакав какав сам мислио да јесте, него да у свијету постоји Бог. Може звучати патетично, али за мене је то практично било као откровење.

Зашто се сматра да психијатрија и Црква не могу ићи заједно?

Ја бих хтио да поставим питање: А ко тако сматра? Свуда постоје ортодокси. У мојој омиљеној психијатрији и психотерапији постоје ортодокси који сматрају да је религија глупост, облик неуроза и да нема право на постојање… као што мислим да у свакој цркви постоје ортодокси који сматрају да је психијатрија лош, погрешан избор и да нема права на постојање. Али на срећу, у медицини и у цркви већина људи се сасвим мирно односи према томе да човјек може бити и вјерник и психијатар, и ићи у цркву и ићи код психотерапеута, и да једно другоме не смета.

Ви држите предавања-семинаре у Сергијевој лаври… То је веома необично. Да ли је раније било тога да психотерапеути држе предавања свештеницима? Ко је Ваша публика?
То што држим предавања у Лаври није типично за мене. На ком плану? Значи, ја се тамо не специјализирам наступајући пред људима цркве, пред свештеницима. Једноставно држим предавања и на другим мјестима… А што се Лавре тиче, специјално ме је позвао протојереј Павле Великанов да одржим годишњи курс предавања у Лаври. Иначе, има много психотерапеута и психолога који у принципу много раде с људима из цркве, са свештеницима, као на примјер психолог Наталија Скуратовска, која има читав циклус лекција за свештенослужитеље и уцрковљене људе. Ја сматрам да је све то веома корисно и безусловно важно. У принципу, разговарали смо да се у оквиру Московске духовне семинарије и Академије уведе не само курс, него неке професионалне мастер класе да би будући пастири научили основе психијатрије и психијатријских болести.

И психијатри и свештеници се баве душом. О чему је разлика?

Може се рећи да је основни задатак свештеника да помогне човјеку да изгради свој однос са Богом (успостави сарадњу с Богом). У првом реду то је однос човјек – Бог. А психотерапеут? у првом реду, помаже да се изгради однос човјека са самим собом и са људима који га окружују. У самој ствари, ми се бавимо истим послом, али идемо различитим путевима. И према мом мишљењу, ти путеви не противурече један другом, него се допуњавају.

Постоји ли душевно стање када је неопходна тијесна сарадња љекара психотерапеута и свештеника?

Да. Безусловно, бивају таква стања. Ја имам пацијенте који осим својих психотерапеутских проблема, тј проблема свог односа са људима, имају, да тако кажемо, егзистенцијалне, религиозне проблеме, и многи од њих паралелно опште са мном и са својим духовником. Такође, има и обратних ситуација када људи схватају да им разговор са свештеником не помаже или им често сам духовник каже: Ти мораш да се обратиш за помоћ специјалисти-психотерапеутског профила. И тада људи долазе код мене а и природно настављају да опште са својим духовником.

Да ли сарађујете са свештеницима?

Да сарађујем. Можда не тако директно, него индиректно. Постоје свештеници који ми шаљу своја духовна чеда и у складу с тим бива и ситуација када ја препоручујем својим пацијентима да се обрате неким свештеницима које ја познајем, а који им могу објаснити оно што ја не знам.

Али постоје свештеници који негирају постојање психичких обољења…

Да схватам, али такви свештеници не комуницирају са мном, наравно ни ја с њима. То није ни добро ни лоше. То је њихово право. Они имају право да то негирају и ја се с уважавањем односим према њиховом праву, иако нисам сагласан с њим.

А како свештеник да препозна проблем, шта је индикатор?

Управо из тог разлога је покренута идеја да се одржи курс из психијатрије у оквиру Московске духовне академије: али треба да је јасно да би се постао психијатар треба шест година учења на медицинском институту, затим минимум још двије године специјализације у области психијатрије. Али, у принципу, како ја увијек говорим, ближње, тј. и духовника (који се такође може сматрати ближњим) алармира оштра промјена понашања човјека, тј. оно што би се простим језиком рекло «као да је то други човјек». На примјер ако је човјек био радан, активан и одједном је постао тужан, несрећан, не спава… често оболијева, то био могао бити повод да се обрати љекару и обратно: ако је човјек увијек био пасиван и одједном постао активан, непредвидив – то је такође чест повод да се обрати љекару. Значи, ако се код човјека грубо измијенило свакодневно понашање, на примјер неко је увијек био уредан, и одједном је постао неуредан – то је такође повод да се обрати љекару. Основна ствар коју говорим људима јесте: будите пажљиви према вашим ближњима, и силне, несхватљиве, чудне промјене које се дешавају, прије свега на мирном мјесту могу бити индикатор болести. Јасно је ако је човјек по природи весео и радостан, а умро му је неко близак, он ће неко вријеме бити тужан и несрећан, али ако та туга и несрећа трају дуго, годину и више… то је такође повод да се замислите. Значи, оштре промјене понашања које наоко ничим нису условљене увијек су повод да се обратите љекару, тачније то је ствар за специјалисту.

Уопште како човјек да схвати кад треба приљежније да пости, више да се моли, а кад да иде психотерапеуту?

За љекара је то очигледно, ако ми налазимо проблем у психи, онда човјеку није довољан само црквени живот, тј. ако налазимо болесно стање, потребно је то болесно стање лијечити. И још један моменат је важан, кад је неопходна помоћ психотерапеута. Ми често у наш духовни, црквени живот пуштамо неке свакодневне наше моменте, неке наше навике, неке наше уобичајене начине комуникације с људима, са свијетом… Ми идемо неком свијетлом циљу, видимо га из цркве, идемо пут њега, али не видимо оно што нам се дешава на леђима. Све те ситнице, малене свакодневне навике, навике да се свађамо, да не умијемо да слушамо друге, да чујемо друге, које можда хоћемо да волимо (али не умијемо да их слушамо), навике да не умијемо да им преносимо своје мисли, да разговарамо с њима… све су то моменти кад је крајње потребна и корисна помоћ психотерапеута, чак и да се то не рачуна у  класична психичка обољења.

Зар се душа може лијечити љековима?

Добро питање… Душа не може да се лијечи љековима. А болест може да се лијечи љековима. Ја увијек својим студентима наводим примјер: Ако је човјек сломио ногу, љекар не може да срасте кост. Кост сраста сама од себе. Сраста је организам својим унутрањшим снагама, својим унутрашњим радом, животним силама. Тј. кост сраста сам човјек, али љекар безусловно може саставити те кости, ставити на њих гипс, фиксирати их да би оне могле исправно срасти. У већини случајева задатак медикамената је лијечење душе. То је као гипс који даје могућност да кост срасте, јер ако не ставимо гипс, нога неће срасти како треба, јер је нисмо фиксирали и кости ће се разилазити. Отприлике тако…

Зашто је у цркви душевних болесника више, или су они тамо видљивији?

Одговор је у исто вријеме и добар и тужан. Ми живимо у суровом и грубом свијету и душевно болесним људима у том суровом, брзом и тешком свијету веома је тешко да живе. У цркви им је спокојно и у души топлије. И душевно болесне људе црква привлачи. Тамо им је добро, тамо им је безбједно, осјећају се заштићено. И заиста, процентуално, душевно болесних људи међу вјерницима има више.

Да ли исповијест може бити својеврсна психотерaпиja?

То је прилично опасна тема зато што задатак исповијести није психотерапија. У току психотерапије ми као и свештеници слушамо човјека без осуђивања. Међутим, осим што слушамо ми претресамо, анализирамо ситуацију и дискутујемо о њој, постављамо питања, помажемо човјеку да нађе излаз. У принципу то може чинити и свештеник, али то није сасвим задатак свештеника. Да ли свештеник може бити психотерапеут? Може, јер у принципу има свештеника који су психијатри и психотерапеути, тј. ако је неко завршио за психотерпеута а има истовремено чин свештеника. Међутим, ево једноставног примјера да је то мало могуће зато што један психотерапеутски разговор траје један час… Да ли свештеник има могућност да са сваким на исповијести разговара по један сат?! Можда негдје тога има, али сумњам. Ова тема је сложена, мени се чини да и то што се много свештеника жали на умор, на своје изгарање увелико је повезано с тим што су они преузели на себе многе неуобичајене функције и такви психотерапеути који покушавају да у исто вријеме буду и психотерапеути и духовници тешко да могу издржати такав терет. То је моје мишљење.

Данас често наилазимо на термине православна психотерапија, православна психологија. Шта је то?

Искрено, ја се веома скептично односим према таквим терминима. Имам пријатеља који је истовремено јеромонах и љекар реаниматолог. И када сам с њим разговарао на ту тему, рекао сам му: „Оче, шта би било да ја кажем да се Ви бавите православном реаниматологијом?“… У суштини, православна психологија то је неки нови, модерни термин. То је идеја психологије основана на православној антропологији, односно то је покушај да се психологу постави хришћанска основа. Ја сам љекар и моја основа је љекарска. Некако се спекулише с термином православна психологија и православна психотерапија, и увијек говорим да нама нису потребни специјалисти у православној психотерапији, него психотерапеути који су истовремено православци. То је моје мишљење.

Ви имате имате клијенте међу вјерницима… Да ли је приступ таквим клијентима исти као и невјерујућим?

Приступ је исти. Да, наравно имам доста вјерујућих клијената, при чему су у различитој мјери уцрковљени. Има оних који су дубоко црквени људи, чак свештеника, затим обичних људи који су тек закорачили у православље… Нема никакве разлике у приступу јер за психотерапеута сви људи су исти без обзира на боју коже, вјероисповијест, сексуалне орјентације… Све оне модерне теме које се убацују у овај свијет нису теме за љекара. За љекара постоји он сам и болесни пацијент коме треба помоћи, и уопште није важно ко је тај човјек.

Да ли Вам те вјерујуће клијенте шаљу свештеници?

Како кад, некад свештеници, а понекад познаници препоручују једни другима. У руском језику постоји термин «народни радио» – то је када људи једни другима преносе неку информацију… На примјер дође један човјек и допада му се како ја радим, онда он исприча својим пријатељима који опет то пренесу својим пријатељима и тако… А кад се говори баш о црквеним људима, неки су дошли код мене кад су погледали моја предавања у Лаври, неки кад су прочитали моје чланке у православном часопису Тома.

Да ли од Вас траже помоћ супружници?

Да, али то је много рјеђе него што имам индивидуалних терапија. Редовно имам такве случајеве. Али и кад човјек долази сам често су његови проблеми везани за проблеме брачног односа.

Шта Ви савјетујете када у ситуацијама породичног насиља женама говоре трпи, моли се, смиравај се, а то постаје узрок разних болести и трагедија…

Сматрам да тај приступ када жени тако говоре није исправан, да је апсолутно погрешан. Ми често говоримо о покорности и смирењу, али ријетко говоримо о развраћању. А заправо смирење и трпљење често представљају повлађивање греховима мужа, тј. гледање кроз прсте, попуштање његовим страстима према насиљу. И у суштини својим смирењем и трпљењем жена само погоршава ситуацију и за себе и за породицу и за свога мужа, који све више и више постаје насилан, тј. то је нешто што неће донијети никаквог добра никоме.

Ви радите са адолесцентима. Како помоћи дјетету да остане хришћанин?

Знате, најбоље од свега је што је могуће мање гушити адолесцента и што је могуће мање ужасавати се… Дешава се често да тинејџер почиње да бунтује:  „Ја нећу ићи ни у какву цркву, ја не вјерујем ни у каквог бога“. Треба схватити да је особеност адолесцентског узраста, такозвана реакција еманципације. И то је нормална здрава реакција за тинејџера, када он хоће да се отргне, одвоји од свих, да покаже своју самосталност, кад изјављује да сам све може. То је нормална здрава етапа човјечјег живота и ако се ми не будемо ужасавали и будемо мирно разговарили с тинејџером, он ће преживјети ту етапу и код њега ће се опет обновити однос љубави с родитељима и однос љубави с Богом. Али ако га ми будемо притискали, викали «какав је то ужас», и да ће грешник као он горети у аду, ми ћемо га само одгурнути од Бога.

А како ми да преживимо ту ситуацију?

Ми можемо да преживимо схватајући да је тинејџерски период посебан период. Адолесценти су сасвим другачији људи, то је веома сложено, веома тешко, изузетно доба. И њима самима је веома тешко, али они морају проћи кроз то стање, они морају да пресијеку ту пупковину која их веже за нас како би могли раширити крила и полетјети у свој живот. Ми једноставно то морамо да прихватимо, да прихватимо ту њихову жеђ за слободом као стварност. Морамо да схватимо да ако им ми једном раширимо крила онда ће они к нама долетјети, а ако им све вријеме будемо подрезивали крила, они ће их при првој могућност свеједно раширити и одлетјеће од нас потпуно, што није ни њима ни нама потребно.

Сада је сасвим јасно зашто Ви једно Ваше предавање започињете ријечима «Не нашкоди», а не ријечима «помози»…

Да, зато што сам ја љекар и прва заповјест љекарима на латинском гласи Primum non nocere“ — не учинити штету. Да би се помогло човјеку треба веома јасно схватити да максималну помоћ себи човјек може указати само сам. Односно, ми можемо само човјеку поставити нека питања, упалити свјетло у мрачној соби гдје се он налази, послужити му као огледало, али не смијемо, ако говоримо хришћанским ријечима, да падамо у гордост   сматрајући да ми знамо како је њему боље, сматрајући да ми можемо да му покажемо једини могући прави пут у животу. Таква апсолутна жеља да се свима помогне, да свакога спасемо, само води у гордост и у грубе погрешке. А наш задатак је ипак не нанијети штету, него помоћи човјеку да иде оним путем који он сам себи буде градио, сам с Богом, али не тако како му сугерише тамо неки добри психолог.

Ви говорите о људској слободи која се не смије гушити…

Да о људској слободи, као о слободи избора, и није нам случајно дата слобода избора. Могли су нас држати у рају и никуда не пуштати, али Господ је хтио да имамо слободу избора, да бисмо ми сами могли да бирамо између добра и зла. Друга је ствар што психотерапеут као и свештеник у том одсјају може маскимално помоћи да се увиде последице овог или оног избора, тј. у многоме је у томе наш задатак да би човјек могао да схвати чему води овај или онај избор, али ми немамо власт да чинимо избор за самог човјека, јер слобода избора је оно што нам је дато Богом, и ми не смијемо да је узимамо од других..

Да ли психотерапија може да се остварује преко друштвених мрежа?

Неке моје колеге то раде, али ја се трудим да то не чиним јер, према мом мишљењу, веома је важно живо општење човјека с човјеком, очи у очи. При чему има ситуација када дуго радим с неким човјеком и који рецимо оде на службени пут на годину и више, и тада могу да настављам разговор с њим преко фејсбука или скајпа, али то је већ с оним људима са којима сам остварио лични контакт.

Како разбити мит да је психијатрија непотребна, да се све рјешава молитвом?

Када ми задају такво питање ја одговарам можда помало грубо, али праведно. Сви знамо да када су апостоли питали Христа: „А како ходати по води?“, он им је рекао: „Ако је вјера ваша јака и ви ћете ходати по води“. Као што знамо апостоли нису ходали по води. И човјеку који каже: „Мени нису потребне никакве таблете, никакво лијечење и ја ћу се суочити сам с тим помоћу вјере и молитве“, увијек је корисно рећи му следеће: „Ако мислиш да је твоја вјера јача него што су је имали апостоли… онда ти није потребно ни лијечење, ни таблете, исцијели се самом вјером!“. Али и то је најчешће вид гордости. Иначе, прије свега сматрам да болеснику љекара Господ шаље и наравно он не треба да га одбија.

 А да ли Вама лично, у Вашој професији вјера помаже?

Да, безусловно помаже, она ми помаже у ситуацијама када ми је веома тешко, када сам тужан, јер рад психотерапеута је увијек суочавање са људском несрећом и болом, тако да још ниједном у својој пракси нијесам имао случај да ми је дошао пацијент с криком: „Докторе, код мене је све у реду, добро ми је, све, све је дивно, одлично“. Наравно, људи долазе се несрећама, с тугама, проблемима и да бих све то преживио својом душом, да не бих очајавао, да не бих одустао, мени је вјера крајње неопходна, тј. када могу једноставно да замолим Бога да ми помогне, да ме подржи. Отприлике тако.

Молим Вас, дајте савјет нашим слушаоцима, прије свега нашим свештеницима.

Прије свега бих посавјетовао да не супротстављају психотерапију и духовништво. Сматрам да сви ми треба да се побринемо о човјеку и да  предивно можемо сарађивати. Ја молим да буду веома опрезни према својим парохијанима и ако виде да нешто с неким није у реду, треба да му предложе да се обрати психотерапеуту и психијатру. И треба да памтимо да се без Божје воље свеједно ништа не дешава, и ако је човјеку поред духовника потребан психијатар или поред духовника психоетерапеут, није на нама да судимо о томе зашто је то потребно или није потребно.

Надам се да ће овај интервју многима помоћи да нађу орјентир у овом тамном времену…

И ја се надам.

                                                                                                    Марија Живковић