Патријарх Кирил одслужио молебан поводом инаугурације председника Путина

9. маја 2018. - 15:41

Свјатјејши сверуски патријарх Кирил је савршио молебан благодарења у Саборном храму Благовештенском у Кремљу поводом инаугурације председника Русије В.В. Путина. Богослужење је одржано 7. маја 2018. године.

Истог дана раније Владимир В.ладимирович Путин је инаугурисан за председника Руске Федерације и том свечаном чину присуствовао је и Његова Светост Патријарх Кирил. Касније  је на кремаљском скверу приређена смотра Председничког пука и сусрет  председника Путина са волонтерима и представницима омладинских организација, након чега је Председник дошао у Благовештенску саборну цркву у Кремљу.

Његова Светост Патријарх је сусрео се В.В. Путина на улазу у саборни храм. Председник државе и и предстојатељ Руске Православне Цркве зајендо су ушли у цркву, где је обаљено благодарење.

Благодарењу су присуствовали: митрополит петроградски и ладошки Варсонуфије, председник Одељења за спољне цркве односе митрополит волоколамски Иларион, први викар Патријарха московског и све Русије митрополит истрински Арсеније, директор Административног секретаријата Московске Патријаршије архиепископ солнечногорски Сергије.

На јектенији је произнесена прозба за „председника наше државе руске Владимира, да му се са неба подаре, ради управљања и правичности, врлина и мудрост,  да добро управља нашом земљом, да  чува мир и изгађује слогу, а да непријатеље њене и противнике обраћа у страх и бекство“. Свјатјејши Патријарх је прочитао и посебну молитву која се увек чита кад глава државе учествује у свечаном чину благодарења.

Извор: Патриархиа.ру (с руског Инфо служба СПЦ)

Најава: Свечано Литургијско прослављење нових српских Светитеља (ВИДЕО)

9. маја 2018. - 13:20

Поводом славе Спомен храма на Врачару, Спаљивања моштију Св. Саве, вечерас у 17 ч у малој цркви биће служено свечано бденије.

На дан празника, у четвртак, 10. маја у 8:30 часова, Његова светост Патријарх српски г. Иринеј служиће Свету архијерејску литургију у Храму Светог Саве на Врачару, уз саслужење Архијереја Српске православне цркве.

На овој светој служби биће и свечано прослављење новопроглашних Светих мученика косовско-метохијских Григорија Пећког, Василија Пекара Пећког и Босиљке из Пасјана.

 

 

Најава: Ходочашће Светом Василију Острошком

9. маја 2018. - 12:40

Са благословом Високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија традиционално ходочашће на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу кренуће сјутра, 10. маја из Подгорице.

Литија пут манастира Острог, са молитвом у срцу Богу и Светом Василију Острошком за здравље, радост, мир у души и мир у цијелом свијету, кренуће у 17 часова са платоа Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици.

 

Најава: Трибина ,,Самоусавршавање и духовни развој“

9. маја 2018. - 13:09

Трибина ,,Самоусавршавање и духовни развој – перспектива богословља и психотерапије“ одржаће се 13. маја у 19 часова у Клубу Дома омладине Београда (Македонска 22).

Потребу за духовним развојем и осмишљавањем живота многи налазе у оквирима психолошког рада на себи, док други нагињу различитим религијским идејама. Да ли су ова два приступа међусобно искључива или се пак допуњују? Какве су сличности између психотерапије и религијског пута ка духовном узрастању? На који начин савремени свет, почев од најранијег доба, формира психу човека? Каква је улога религије у том формирању? На ова и многа друга питања покушаћемо да дамо одговоре кроз разговор са уваженим гостом, теологом и дечијим психијатром о. Василијем Теpмосом.

 

Циклус трибина: Религија у истоорији и савременом друштву

Предавач: Василије Термос, теолог и дечији психијатар

Преводилац: Јелена Фемић Касапис

Модератор: Андријана Младеновић

Организатор: Библијски културни центар у сарадњи са Домом омладине Београд

 

   

 

Милош Тутуш: Осврт на мелодраму „Пу спас за све нас“

9. маја 2018. - 10:45

Осврт на мелодраму „Пу спас за све нас“

По дневнику Дијане Будисављевић

Текст: Нина  Џувер
Игра: Јелена Пузић
Клавир: Ана Васић
Музика: Матија Анђелковић
Стручни сарадници: Ђорђе Мамула и Ана Самарџић
Маска: Катарина Милошевић
Дизајн: Александра Андрић
Извршна продукција: Наташа Новаковић и Стефан Урош Тешић

Мелодрама се изводи у Установи културе „Вук Стефановић Караџић“ у Београду

Оно што је хришћанство у самом почетку обележило и учинило јединим новим под Сунцем јесте страдање на крсту и васкрсење. Васкрсење се као појам јављало и обећавало и у другим религијама али парадокс спасења кроз страдање је био незмислив уму човека антике једнако као и човеку данашњице. На исти начин као што је и свима, осим хришћанима, парадоксална тврдња да је Богочовек Исус Христос управо разапет на Крсту, са трновим венцем на глави, Цар Славе, Цар читаве творевине. Бог који се распећем и страдањем крунише над својом творевином и спасава је!

И старозаветна историја домостроја спасења нам нуди повести о страдању и сведочи људску запитаност над овим искушењем палога човека. Страдају сви праведници и невини редом, од Авеља, преко целомудреног Јосифа, пророка, младића у вавилонској пећи до чудесног страдалника . праведнога Јова. Вечито је питање зашто? Једини одговор је: Христос.

Каже се да је историја човечанства историја ратовања, а самим тим и историја људског страдања и патње. Но, ниједан век није тако „обогатио“ ту историју људског страдања као двадесети век. Са своја два светска поклања, без осталих ратова, а било их је још много, превише… Два светска поклања у тако кратком року су потпуни пораз и проказ претходних векова – почев од хуманизма и ренесансе, преко револуција и просветитељства и индустријализација и напокон технолошке цивилизације. Сво то људско знање и умеће акумулирано током неколико векова сада је стављено само у службу једног циља – уништења другог људског бића.

Злочини: неизрециви, неописиви и некажњени. А затим – злочин над злочином – заборав. Брисање трага о злочину: са једне стране хришћанска традиција и посланство – мученика- мартира – сведока Христовог; а са друге стране силе таме које хоће да се сведочење затре. Јер крв мученика је семе нових хришћана…

Никада до тада Западна „хришћанска“ цивилизација није показала у тој мери своје изопачење и потврдила   узајамност правилног исповедања и правоживљења. Више пута су то показали чинећи злочине над невинима под барјаком са крстом, али никда као до тада. Непријатељи су им постали изворни, неокрњени лик Христов, и Невеста Његова, Црква и носиоци печата дара Духа Светога. Кроз уништење народа Божијег треба уништити  Цркву и њено вечно памћење.

Када је Господ страдао, од тренутка молитве у Гетсиманији, па преко Јудиног издајничког целива, хапшења, суђења, мучења и на крају распећа, само једна личност му је притекла у помоћ у страдању. Пастир је ударен и овце су се разбежале. Пут страдања прате Богомајка,Марија Клеопова,  Марија Магдалена и Јован Богослов. Док Господ  носи крст ка Голготи и посустаје под теретом Јеванђеље нам сведочи и о човеку по имену Симон из Кирине коме дадоше да помогне Господу да понесе крст.

Ако се хрватски геноцид над православним Србима упореди са страдањем које је Господ претрпео пролазећи  Via Dolorosa, онда је Дијана Будисављевић Симон из Кирине. Сапатница и самученица страдања. Сведочење страдања какво је она преживела је мучеништво без крви. Непрестано гледати толико безумно зло и смрт и покушавати га ублажити. Велику одважност духа и правдољубивост срца је изискивао Дијанин подвиг. Жртвовање и сараспињање себе страдалницима. И то оним најневинијим, деци, која немогу ни да појме разлоге и узроке свога страдања. Ова христолика жртва и оправдава Дијанину фреску у храму у Млаки. А потом, након страдања крви и меса – страдање сећања. Након геноцида над народом, геноцид над сећањем, историјом, културом и идентитетом.

Прво се десило и прошло. Као и страдање Витлејемских младенаца. Друго још траје. Борба се води за свест сваког појединца понаособ. Лучу незаборава као и увек држи Црква Христова. Али потребни су и овоземаљски, живи сведоци, носиоци луче, нове Дијане. Нови тихи гласови Истине који вапе народу отупелом и оглувелом.

Ово сведочење су на себе преузели, на жалост малобројни, освешћени људи од науке.  Али, и једна девојка која нам сведочи отеловљујући Дијанин лик и речи на наше очи и уши.

Млада глумица Јелена Пузић, у улози Дијане Будисављевић у нешто више од сат времена сведочи  нам сво мучеништво, страдање и патње срца ове храбре жене.

Интелигентно постављена сценографија: сто и столица састављени из по две половине – једне скромне, грубо обрађене и друге, фине, стилске – сведоче време рата и по рату. На столу – драгоцена картотека, тачно на средини, на споју, јер припада у оба времена. Пратња: клавир и дечији вапаји. А на сред сцене: Дијана. Сјајно одрађена костимографија и шминка и потпуна трансформација очаравајуће Јелене. Дијана се обраћа своме супругу и кућној помоћници, приповедајући на тај начин своју мучну свакодневницу. Обиласци деце и логора, састанци са усташама и борба за боље услове за лечење деце. Отмена фигура, нарушеног здравља, лице које мимиком сведочи страдање кроз које пролази и глас и очи које сведоче расположења и патње душе и срца. Лично бих посебно издвојио глумичину трансформацију очију – особу са тако живим, топлим, бистрим, оштрим тамним очима одједном  гледамо са испијеним, напаћеним очима, пресахлим од бола и суза.

Страдање човека у потпуности мења. Све дојучерашње ситнице из свакодневнице сада се чине тако далеким и небитним. Једини смисао живота постаје смисленост жртве. Мајсторски одигране афективне реакције. Неколико музичких нумера, мелодијом и текстом одлично уклопљених у атмосферу у којој гледалац пребива док му се груди стежу заједно са Дијаниним. Дирљива и потресна успаванка. Картотека као чедо – срце са довољно места и љубави за сву децу која страдају. Срце мајке је срце Богомајке. Ова сцена ме подсетила на песме Триода на службама повечерја Великог Петка и јутрење Велике Суботе. Затим, сломљена, на коленима, окренута леђима публици, оплакује оне које није успела да спаси. У тој сцени је још један парадокс: захваљујући глумичиној физичкој конституцији и позицији на сцени добијамо трачак неке старе, пређашње, изгубљене Дијане. Елегантна силуета њеног тела сведочи женску нежност и лепоту које су се повукле пред мужевним држањем у страдању.

Ловорике и разнобојне руже Јелени Пузић. Овом улогом је заузела посебно место на нашој уметничкој сцени.

Сведочење о Дијани и о Јасеновцу је сведочење о сили Васкрсења Христовог. Опет се са Златоустом може клицати:“Смрти где ти је жалац, аде где ти је победа“

Надам се да ће причу о Дијани и жртвама чути што већи број људи, како због потомака злочинаца, за њихово добро, тако и због народа који је жртвован.

А за то време, вером у Васкрслога Христа, остајемо са вером да су се сва деца сјединила са онима које су чежњиво дозивала, како се и Дијана нада за једно дете. А Јасеновац се узидао у Небески Јерусалим, и тиме је за вечност несакривен.

Христос Васкрсе!

Милош Тутуш

Ђурђевдан у Призрену (видео)

9. маја 2018. - 8:32

Саборно и свечано, уз црквена звона и присуство неколико стотина верника пристиглих с разних страна, у Призрену је прослављен празник Светог Великомученика Георгија- Ђурђевдан, храмовна слава обновљеног саборног храма и крсна слава Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског г-дина Теодосија. Владика Теодосије је као домаћин началствовао Светом литургијом, а саслуживао му је презвитер др Александар Ђаковац из Београда са још деветнаест свештенослужитеља из Рашко-призренске епархије. За певницом су били ученици Призренске богословије са својим професорима, а у организацији Универзитетске омладине из Београда, организовано је на литургију пристигло и двадесетак студената са Београдског универзитета.

Владика Теодосије је у празничној беседи захвалио свима који су дошли да Св. Георгија прославе у Призрену и у првом делу беседе је говорио о животу овог великог светитеља:

– Данас прослављамо Великомученика Георгија победоносца, коме је посвећен овај храм у којем смо се сабрали и у коме служимо. Господ је заповедио својим ученицима да имају љубав међу собом, јер по томе ће познати да смо његови ученици. Господ који је љубав и који је из љубави створио овај свет и у њему човека и промишља о овом свету и који је из љубави дошао у овај свет, примио тело и пострадао и васкрсао, је извор љубави и Он нам даје љубав, како би и ми њиме могли да волимо пре свега Бога, а онда и ближње своје. Свети Великомученик Георгије је својим животом, својом жртвом, посведочио ту љубав. Иако млад, по годинама, и успешан и богат, са високим звањем код цара Диоклецијана, средином трећег века, видећи како безбожни цар прогони хришћане, он је сам исповедио веру у Христа, презрео свој живот и пострадао за Христа, јер је Господ рекао, чули смо у данашњем Св. Јеванђељу ,,Ако вас гоне, знајте да су и мене гонили пре вас. Свет вас је омрзнуо, јер нисте од овога света, јер не припадате овом свету“ Иако ми хришћани живимо у овоме свету, ми не живимо за овај свет, јер овај свет без Бога, без Христа је себичан, и тражи своје, а Господ је дошао у овај свет, не да тражи своје, већ да послужи човеку и његовом спасењу. И зато Господ тражи од нас да не будемо себични у овоме свету, него да имајући Њега и љубав Његову, посведочимо богољубље и братољубље. Заиста Св. Ђорђе као и свети Првомученик Стефан и многи пре њега и после њега до данашњег дана, су посведочили љубав пострадавши за Христа за истину, правду и за живот вечни.

У другом делу беседе владика Теодосије је саопштио окупљенима да је Св. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, који је у току, у Диптих светих и Календар СПЦ унео три нова светитеља, који су живели и пострадали на Косову и Метохији:

– Српски народ је богатији за три нова светитеља мученика, који су унети у Диптих светих и Календар Српске Православне Цркве на Светом Архијерејском Сабору који је у току, а то су Света Босиљка Пасјанка, као и два светитеља из Пећи: Свети Григорије и Свети Василије Пекар. Владика је испричао и кратко житије Свете Босиљке Пасјанке:

– Она је са својих седамнаест година, будући девојка, била отета од једног Арнаута, муслимана, на силу. Хтели су да је потурче, да јој промене веру, да је удају за тог безбожника. Она је то одбијала по цену свог живота. Ништа на овом свету није могла супротсавити љубави Христовој. Говорила је ,,ја имам своју веру, ја имам свог женика Риста (Христа)“. Цепала је димије, цепала је одећу коју су хтели да јој обуку, није узимала храну, потпуно је била предана Богу и била је спремна, попут многих мученика и свој живот да да за Христа. Тако мучена, она је пострадала, исекли су је на комаде и бацили, али су хришћани њене мошти узели и сахранили у цркви, сада цркви Св. Преображења у Пасјану у Поморављу. А њена мајка, видевши страдање своје ћерке, казала је ,,када је овако сачувала своју веру и свој образ, немам разлога да плачем, него ћу да певам.“ То су хришћани, браћо и сестре! И кад страдамо ми ћемо да певамо, верујемо у васкрсење. А страдање је бивало и сад бива и биће, јер је Господ нама одредио пут крста, пут страдања, и нама је даровао тај пут страдања и љубав. После страдања, долазимо до оног најлепшег што је Господ наменио, то је живот у радости, са свима светима у Царству Небескоме.

Владика Теодосије је казао да се ни преподобномученик Григорије монах Пећке Патријаршије и Василије Пећки Пекар, нису хтели одрећи своје вере и због тога су мученички страдали од Турака и додао да се на њиховим гробовима и данас дешавају многобројна исцељења и чудеса, као и на гробу Св. Босиљке. То Господ чини, како је казао владика, да нама покаже да је пут крста, пут страдања једини спасоносни пут:

– Свети Мученици су нама оставили пример да и ми останемо у својој вери да и ми чувамо што нам је Бог дао и што су наши свети преци створили: наше светиње и ову свету косовско-метохијску земљу, коју су залили крвљу и сузама и својим знојем. Све смо то наследили да сачувамо, а не да се одрекнемо. Јер ако се ми одрекнемо Христа, своје вере и ове свете земље, онда ће се Господ одрећи нас, неће нас препознати за своје. Рећи ће ,, идите од мене проклети у вечни огањ, јер ви мене нисте признали на земљи, зато вас не познајем“, а свети мученици су они који ће бити сведоци на Небу, кад Господ буде судио свима, како су они из љубави према Христу и Цркви Његовој Светој пролили своју крв. А имајући силу Божју и снагу Бпожју да издрже све то, презревши овај привремени, земаљски живот за онај вечни, продавши све овде на земљи, да би купили бисер скупоцени, који није за овај свет него за вечност. То је пример и нама који смо се сабрали на овој светој литургији и свим православним, који верују у Васкрслога Христа.

На крају је владика Теодосије још једном заблагодарио Богу што су своју светост ови свети новомученици пројавили у наше време:

-Ми смо заиста благодарни Богу, што су ови свети новомученици, који су и до сада своју светост пројавили у народу, у ово наше време уврштени у Календар и у Диптих светих. Заиста, они су наши заштитници и молитвеници пред престолом Господњим. Они су ти који нас посматрају, крепе, дају нам силу и снагу да и ми исповедамо своју веру, да никада не посустанемо. Да и ми чинимо дела достојна свога имена и свога позива и звања, а то можемо чинити само ако будемо имали Господа нашег, јер не можемо својим снагама ништа добро учинити, а камоли мученички пострадати и исповедати Господа Васкрслога. Зато, њиховим молитвама Господ нас је укрепио на путу Христовом, на путу спасења, Господ нас је упутио, да се и ми у ово наше време не одрекнемо свега Божјег и честитог у нашем роду, као што се нису одрекли ни наши преци, да би они били наши сапутници кроз овај живот, да знамо да нисмо сами и да сила Божја није у моћима овога света, у новцу, у оружју, већ да је сила Божја у речи спасоносној, у речи Св. Јеванђеља. Њиховим молитвама да нас Господ све помилује и спасе. Амин!

Игуман дечански, отац Сава је честитао славу владици Теодосију и пожелео му да још много година ,,мирно, у љубави и радости води Епархију рашко призренску и косовско-метохијску и народ у њој, ка Царству Небеском и Христу Господу Нашем“.

На крају Литургије око храма је обављена свечана литија у којој су ношене мошти Светог Великомученика Георгија. Након што је са благословом Епископа, игуман манастира Високи Дечани архимандрит Сава, благословио и преломио славски колач, отац Иларион, игуман манастира Драганац је народу принео на целивање мошти Св. Георгија које су у цркви у Призрену чуване до 2004. године, а сада се чувају у манастиру Грачаница. У истом кивоту се чувају и мошти Св. Стефана Архиђакона и Св. Харалампија.

Црква Св Георгија у Призрену је пострадала у Мартовском погрому 2004. године од стране шиптарских екстремиста. Неколико година потом је обновљена, а ових дана су у цркви постављени нови полијелеји. О цркви брине парох призренски јереј Слободан Ђорић. Он у парохијском дому живи са супругом Видосавом и синовима Павлом и Урошем. За њих је храмовна слава био посебан дан, јер су у порти могли да се играју са својим вршњацима који су дошли из Ораховца и других места, што је других дана реткост.

Извор: Православие. Ру

 ТВ Храм: Слава Саборног Храма Светог Георгија у Призрену. Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Георгија у Призрену служио је Епископ рашко-призренски Г. Теодосије.

ТВ Храм: У Горњем Селу надомак Призрена прослављена је сеоска слава. Литургију у старој Цркви Светог Георгија служио је јереј Ђорђе Стефановић, старешина Цркве Богородице Љевишке у Призрену.