Најава: Представљање новог превода „Луче микрокозма“ на руски језик

14. маја 2018. - 14:22

НВО „Његошеве вечери поезије“ организује у уторак, 15. маја у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици представљање новог превода Његошеве „Луче микрокозма“ на руски језик.

Предавање о овом Његошевом дјелу одржаће један од најугледнијих његошолога проф. др Мило Ломпар, а представљање превода у име издавача, Епархије будимљанско-никшићке и Издавачке куће „Штампар Макарије“ Радомир Уљаревић.

Медијатор програма биће протојереј Предраг Шћепановић.

Програм ће почети у 19 часова.

Р.В.

 

 

 

Митрополит Амфилохије: „Српски дух у Црногораца је насилно ломљен од 1945“

14. маја 2018. - 13:49

Удружењe студената Правног факултета „Номоканон“ oрганизовало је у сриједу, 9. маја предавање Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија на Правном факултету Универзитета у Београду на тему „Црна Гора: Од српске Спарте до „Ź“ и „Ć“.

 

Захваљујући ТВ Храм доносимо вам видео запис овог предавања:

У сусрет Спасоданским свечаностима у ХН: Акатист Светом Серафиму Саровском

14. маја 2018. - 10:10

У сусрет Спасовданским свечаностима у Херцег Новом, а поводом 300 година од оснивања Топаљске општине, у Храму Светог Спаса на Топлој у уторак 15. маја 2018. године служиће се Акатист преподобном Серафиму Саровском са поклоњењем икони са честицом његових светих моштију.

Акатист ће служити прота Александар Гумеров, свештеник московског храма Свете Тројице са свештенством ЦО топаљско-херцегновске.

После Акатиста, заједнички концерт хорова „Свети Сава“ из Херцег Новог и „Храма Свете Тројице“ из Москве.

Служба почиње у 19ч.

Симпосион на ПБФ о великанима српске теологије Митрополиту Амфилохију и Епископу Атанасију

14. маја 2018. - 9:14

Јубиларни 10. научни скуп „Српска теологија данас“ биће одржан на Православном богословском факултету у Београду у уторак, 15. маја под називом „Вера и мисао у вртлогу времена – богословско и архијерејско деловање Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија“.

Повод овогодишњег симпосиона је обиљежавање 80 година живота проф. др Амфилохија Радовића, Митрополита црногорско-приморског и проф. др Атанасија Јевтића, умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и професора емеритуса.

Најављујући овогодишњи симпосион, асистент на ПБФ Андреј Јефтић казао је за Радио Светигору да је научни скуп „Српска теологија данас“ откако је установљен увијек давао за текућу годину добар пресјек стања у којем се налази српска теологија.

Истиче да је поводом десетогодишњице постојања одлучено да се Скуп ове године фокусира, посвети двојици архијереја и великана српске теологије Митрополиту Амфилохију и Епископу Атанасију.

-Они су оставили велики траг на нашем факултету гдје су обојица предавали, били у два наврата декани. Обликовали су ту традицију Богославског факултета коју ми и данас његујемо и на којој смо им захвални, казао је Јефтић и додао да ће на скупу учествовати 12 еминентних теолога, филозофа, књижевних теоретичара, попут професора др Мила Ломпара и др Микоње Кнежевића.

Наглашавајући да већину учесника чине професори ПБФ јер су они осјетили потребу да одуже дуг према нашим оцима и претходницима, Митрополиту Амфилохију и Епископу Атанасију, професор Јефтић је рекао да је скуп конципиран у три дијела.

-Поред свечаног отврања којем претходи Литургија, у првом и другом дијелу ће бити представљено по 6 саопштења. Скуп ће се заврштити округлим столом на којем учествују и двојица владика г. Амфилохије и г. Атанасије, као и академик Матија Бећковић, српски писац Милован Данојлић и отац Радивоје Панић. Округли сто треба да послужи да се подсјетимо на дане њиховог богословског образовање, професорског и пастирског рада и ширег културног дјеловања гдје су оставили такође велики траг. Округли сто је уједно и прилика да они у разговору са осталим учесницима изврше аутоисторизацију, да сами себе посматрају у перспективи историје у којој су дјеловали, рекао је Јефтић.

Он истиче да овај 10. научни скуп „Српска теологија данас“ који је посвећен богословском и архијерејском дјеловању Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија историјски и значајан за нашу цркву и позвао је све да својим присуством увеличају и допринесу његовом успјешном раду.

Асистент на ПБФ Андреј Јефтић био је гост Радио Светигоре. Аудио запис разговора који је са Јефтићем водио Павле Божовић можете да послушате на адреси:

 

https://svetigora.com/ukljucenje-iz-beograda-profesor-pbf-a-andrej-jevtic-o-10-naucnom-skupu-srpska-teologija-danas/

 

ПРОГРАМ СИМПОСИОНА

IN MEMORIAM: Протојереј-ставрофор хаџи Сава Тутуш (27. јануар 1950-14. мај 2013)

14. маја 2018. - 11:11

Отац Сава Тутуш родио се на Савиндан 1950.год. у селу Полачи код Книна, у засеоку Турић подно Козијака, од оца Мијата и мајке Јеке, као најмлађе од петоро деце. Као младенца крстио га је прота Антоније ( Антун ) Пинчетић, један од оних богочежњивих и честитих и Истине гладних становника острва Вис који изабраше Истину и добровољно се приволеше вери православној. Са 6 година отац Сава је остао без оца који је боловао између осталог и од усташких рана задобијених у другом рату. Одрастао је са мајком хранећи се епским народним песмама ,о Косову и Мајци Југовића, о Предрагу и Ненаду, о Јанковић Стојану и другима, више него земаљском храном. Мајка га је учила историји, народнном етосу и препеваном јеванђељу, све појући и плачући. У осмом разреду основне школе остаје и без мајке. По завршетку школе као одличан ђак положио је пријемни и био први на листи за одлазак на даље школовање у Словенију али није има новца за пут – и тако вођен неком невидљивом руком и Божијим промислом обрео се у Книнској цркви. Ту му је пришао свештеник и сазнавши његову муку упитао га да ли би он ишао у богословију на шта је отац Сава потврдно одговорио. У јесен 1965.год. по благослову Епископа Далматинског Г.Стефана Боце уписао се у Богословију Св.Саве у Београду. Током школовања у богословији распусте би проводио радећи у банатској равници и на тај начин зарађивао новац којим је касније плаћао интернат. Недељом би певао на Литургијама у црквама у Панчеву и Глогоњу. На крају четврте године добио је позив за одслужење војног рока. Војни рок је служио у Крушевцу а свако слободно време и излазак проводио би у цркви Лазарици. Након одслуженог војнокг рока враћа се у Београд и 1971.год. завршава Богословију. Нако тога се вратио у родну Далмацију. Са дипломом свршеног богослова отишао је код свог надлежног Архијереја еп.Стефана да иште благослов за упис на факултет, но овај му то није дозволио, већ га је задржао као свог службеника у епархијском двору у Шибенику. Ту је отац Сава био до 1973.год. Те 1973.год. 16-ог Септембра вјенчао се са својом супругом Борком са којом је касније добио троје деце Александра, Јелену и Милоша. 22. Сепембра 1973. је рукоположен у чин ђакона у храму Св.Јоакима и Ане на Брибирској Главици а следећг дана прима свештенички чин у манастиру Крка. Од тада па до 1982.год. опслуживао је парохије: Ђеврске, Брибир, Доброполљце, Островица, Чиста мала. У тим парохијама се старао око обнове и украшавања храмова и духовног буђења народа. Апостолски свима је био све. То сведочи и податак да је за само једну годину наслеђени списак за једну крсну славу увећао са 20 домова који примају свештеника на 120! Тако је било и са осталим славама и сваке наредне године. Његово широко срце, упорност и одважност којом је ступао на обрађивање повереног му залога су давали плод. 1978.год. у Оћестову на храмовну славу у Цркви Св.Недеље бива произведен у чин протојереја од стране тадашњег епископа далматинског Господина Николаја Мрђе. Од Августа 1982.год. почео је да опслужује парохије Дицмо, Сињ и Убле код Сплита. Ту се такође старао око обнове и уређења храмова. Ту је стекао велики углед како међу православнима тако и међу великим бројем католичког живља. На тој парохији је остао све до средине Августа 1991.год иако му је од Маја исте године живот виже пута био угрожен од стране хрватских екстремиста а поготово за празник Св.Георгија и још једном када су ноћу наоружани људи дошли да га убију али га нису пронашли у парохијском дому јер је он знао да је у опасности те је спавао у комшијином сену. Али ни те опасности га нису спречиле да обиђе све и једну кућу у својој парохији пре него што више није могао да се врати. Коначно напуштајући дом у коме је живио у Дицму за собом оставља и ддео своје личне драгоцене библиотеке која је бројала више хиљада наслова у којој су биле и многе старе књиге које је са љубављу сакупљао и куповао ( знао је само за једну књигу да се запути у неку од београдских антикварница ).

У Републици Српској Крајни настанио се у својој новој породичној кући у Полачи и одатле опслуживао парохије Врлику, Цивљане и Цетину, родно место епископа Никодима Милаша. Као и на претходним парохијама и на овима је своје дане проводио облазећи поверену му паству и служећи Богу и роду. 1994.год. отац Сава је у порти новијег храма Вазнесења Господњег над извором реке Цетине подигао споменик – бисту Епископу Никодиму Милашу и чесму са мозаиком Св.Петке и припремио је и обнову древног храма Св.Спаса. Све ово су уништиле хрватске снаге у војној акцији етничког чишћења Олуја. Током ратних година отац Сава је због недостатка монаштва опслуживао и манатир Драговић и обнављао манастирски храм и конак. Тих  ратних година и за време његовог опслуживања манастир је посетио и принц Томислав Карађорђевић.

У годинама проведеним у Далмацији отац Сава је у слободно време и писао и нешто од тога и објављивао. Богословске и научно-популарне чланке објављује у црквеној периодици: Православље и Истина, листу епархије Далматинске у коме је био и члан уредништва. Пише и објављује и духовно-народну поезију. Припремио је за штампу и збирку посмртних беседа изговорених на опелима палих у борби за Српску Крајину 1991-5. Сви његови рукописи су поделили судбину његовог породичног дома – спаљени су као и огромна лична библиотека.

У Августу 1995.год.  у колони са својим народом напушта Крајину и долази у Београд и након толико година опет је у Богословији Св.Саве у Београду са осталим свештеницим епархије далматинске и чека одлуке ванредног Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Ту се среће са Високопреосвећеним Митрополитом Црногорско-приморском Господином Амфилохијем Радовићем који га позива да дође код њега на Цетиње што отац Сава и прихвата.

Тако је Господ благословио његово служење да иде на ново стратиште своје Цркве, на развалине мученичке светосавске епископије Зетске и да се придружи Митрополиту у подвигу поновног духовног и материјалног изграђивања народа Божијег и Цркве Христове у Црној Гори. Од септембра 1995.год. преузима дужност секретара ЕУО-ра Митрополије Црногорско-приморске и ту дужност је обављао све до Јула 2010.год. Настанио се на Цетињу и Динару заменио Ловћеном, о коме је као дете слушао, и који је и у Далмацији гледао гледајући слику Његошеве капеле. Због здравља нарушеног у рату није се прихватао парохије али је као секретар Митрополије сада уместо парохије обилазио читаву Црну Гору, и парохије и манастире, бринући и старајући се око обнове храмова и манатира  и организовања живота Цркве. Огромнан труд отац Сава  је уложио да Цркви буде враћена земља у Беранама, манастир Подмаине у Будви и Ман. Превлака, прво седиште Митрополије. 1999.год. је уградио себе у Ман. Превлаку градећи први конак и просторије и припремајући прославу 780 година Митрополије. На предлог Митрополита СА Синод га је одликовао правом ношења напрсног крста и исти му је уручио блаженопочивши Патријарх Српски Господин Павле управо на прослави и слави манастира Правлака 26.Јул 1999.год.

Од школске 1996/7 до краја 2000.год. предавао је Црквену администрацију у Богословији Св.Петра Цетињског на Цетињу. Такође током свог службовања у Митрополији  руководио је и свим пословима добротворног фонда СПЦ „Човекољубље„ у Црној Гори и на тај начин помагао многима, не само избеглицама већ и сиротињи и болеснима.

О томе какав је отац Сава трудбеник био на душама поверених му људи сведочи и број оних људи који су долазили у Цетињски манастир да га обиђу а који су родом са свих парохија које је он опслуживао у Далмацији. Исто тако је и на Цетињу и у читавој Црној Гори стекао велики углед и велики број пријатељстава и кумстава. Велику љубав је имао и за свога Митрополита и своје саслужитеље у Црној Гори, како свештенике тако и монахе. Од 1999.год. се у издањима књиге Ко је ко у Црној Гори налазио на листи 800 најугледнијих  и најутицајнијих личности Црне Горе.

Када је 2010.год. напустио функцију секретара ЕУО-ра настанио се у Земуну, у породичној кући коју је изградио 1999.год.. Од тада је  редовно одлазио у Митрополију за празнике Св.Петра Цетињског и Св.Василија Острошког јер је осећао нераскидиву везу са тим светињама којима је  служио толике године а и са људима које је доле оставио. Тако се и ове године са супругом упутио у поход светињама Црне Горе.

За празник Св. Василија 2013.год. служио је Свету Литургију у Острошкој светињи. Наредни дан је провео у Цетињском манастиру са братијом и у канцеларији у којој је провео толике године. Задњи свој дан на земљи отишао је у манастир Дајбабе и служио помен на гробу свог новопрестављеног пријатеља, „брата свога кога љубљаше„  Архимандрита Луке Анића. Након тога је обишао радове у манастиру Режевићу, посетио манастир Прасквицу и отишао у Будву. Ту се нашао са својим кумом Славком и пријатељем оцем Јовом и након што су поседели и поразговарали на рукама своје супруге и кума и пријатеља предао је дух свој Господу Своме, да са претцима својим пева песму Богу: Благословен си Боже Отаца! Након упокојења његово тело је изложено у цркви Св.Петке у Будви где је свештенство и монаштво митрополије целу ноћ служило помене и читало Јеванђеље. Сутрадан Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-приморски је служио Свету Архијерејску Литургију у цркви Св.Петке и одржао беседу о оцу Сави у којој је истако како му је отац Сава дуго година заслужено био десна рука у свим пословима и колико је отац Сава значио и Митрополији и свештенству али и да је његова смрт била онаква за какву се молио и хришћанска. Након Св.Литургије тело оца Саве је превезено у његову кућу у Земун. 16.Маја у Манатиру Светога Архангела Гаврила у Земуну, у коме је иначе отац Сава служио током свог боравка у Београду, служена је Света заупокојена Литургија од стране свештенства митрополије Црногорско-приморске и београдског свештенства којом је началствовао игуман Цетињског манатира Протосинђел Методије Остојић. На Литургији окупљенима се беседом о оцу Сави обратио његов наследник на месту секретара ЕУО-ра Митрополије Црногорско-приморске и парох цетињски протојереј-ставрофор Обрен Јовановић. Након Литургије опело је служио Епископ Будимљанско-никшићки господин Јоаникије Мићовић и обратио се присутнима својим словом о оцу Сави. Након опела литијом кроз Земун његово тело је пренешено до Земунског гробља и сахрањено испред Харишеве капеле посвећене Св.Великомученику Димитрију Солунском који је и крсна слава породице Тутуш. Након помена на гробљу беседу је одржао син оца Саве Милош. Ту је отац Сава остао да чека трубе Судњега дана.

Волео је Црну Гору и њене светиње и њен камен, заволио је скоро као своју Далмацију. Бивајући прави хришћанин заиста је свугде на овоме свету био у исто време и домаћи и странац. Распео је себе својој Цркви, своме народу и својој породици. Више пута је посети и свету Гору Атонску и њу је носио у срцу. 2009.год. је са својом супругом обишао и Свету Земљу и до свога задњег даха је био под тим утиском и свако од мјеста Христовог живота и страдања му се још више урезало у његово срце. Имао је огромну љубав за све и чак и када ју је крио, поготово службујући у Црној Гори у којој је често  морао и строго комуницирати са људима. Али ко год би га мало боље упознао, испод спољашности тог крупног тврдог човјека са Динаре крио се отац Сава великог хришћанског огњеног срца и љубави за све. И то срце је до свог задњег земаљског откуцаја горело љубављу ка Богу, Цркви Његовој и ближњима. Сви ће га памтити као човека који је, по речима Златоуста, „познавао законе пријатељства„ и живео по њима, човека пуног самилости и сапатње за друге, оданог служитеља олтара и ближњих, пуног примера чојства и јунаштва. Није постојало људског једа и муке и невоље коју једна чаша вина са оцем Савом не би одагнали. Као што можемо увидети из овог кратког животописа блаженопочившег оца Саве цео свој живот, ма где да се нашао посветио је Господу своме и Цркви Божијој.

На позив Господа свога одговорио је. Узео је крст свој и ишао за Њим трновитим и уским путем и сведочио Реч Његову и Васкрсење Његово. Са Павлом може поновити:„ Добру трку трчах…„ и са Давидом :„Законе Твоје  и реч Твоју сачувах…„.  Мало је речи за велике људе.

 

                                                                                                                             Милош Тутуш

Петар Јованов Пејовић Цркву и отаџбину вјечно задужио

14. маја 2018. - 10:03

Прије четрдесет дана у Швајцарској, у граду Блонају, вјечно је починуо Петар Јованов Пејовић, дугогодишњи стални функционер Уједињених нација и заслужни представник православља, односно Српске православне цркве у Свјетском савјету цркава, човјек који је својим животом и дјелом широм отворио врата незаборава.

Рођен је прије осамдесет и једну годину у Додошима на обали Скадарског језера, надомак Ријеке Црнојевића и славног Обода, на једној, и Цетиња и Ловћена, на другој страни. На тим извориштима писмености и духовности, стекао је основно образовање, а како потиче из породице и братства које је у прошлости дало више знаменитих духовника и оданих службеника Митрополије црногорско-приморске, и његово образовање, његов животни брод је кренуо у том смјеру,

У генерацији садашњег митрополита црногорско-приморског Амфилохија, започео је богословију у царском Призрену, а завршио у Београду, где је и дипломирао на Богословском факултету. Његова знатижеља и жеђ за науком су га, међутим, навели да упоредо студира и књижевност, а потом је завршио и Екуменски институт у Бечу, да би своје свестрано образовање крунисао специјалистичким студијама у Паризу и Бирмингему.

Како је од првог тренутка био свјестан да човјек има само један живот, једну шансу на овоземаљском шару, да је уз смјерно поштовање десет божјих заповијести, знање и ширина његових видика мјера свега, никад, до посљедњег даха није престао да учи, да употпуњује и шири своје знање. Поред остало, говорио је кажу готово све значајније европске језике, али и старогрчки и латински.

Интелектуалац таквог калибра и ерудиције, таквог образовања и свестране упућености у проблеме, дакако, није могао остати незапажен, не само у теолошким круговима. Тако је рано постао стални функционер Уједињених нација, гдје је деценијама зналачки, ауторитативно и срчано заступао интересе прво тадашње Југославије, а потом и Србије и Црне Горе. За трајно памћење ће посебно остати његов допринос и дубоки траг који је оставио заступајући у тој мисији интересе Српске православне цркве. Његови ставови о хришћанству, понаособ о православљу и светосављу, његово пожртвовање и оданост вјери, својој цркви и отаџбини, представљају путоказе и велики ослонац генерацијама будућих следбеника, онима који треба да наставе његово велико, хумано дјело, његову доследност, преданост и човјекољубље као најплемештију особину, не само слуте божјег какав је био Петар Пејовић, него и сваког човјека.

Иако он лично није волио да се говори и истичу своје заслуге, његово име ће остати уписано крупним словима у историји хуманости, пожртвовања и доприноса, не само у великим акцијама какве су, рецимо, биле подизања Теолошког факултета у Београду или довршетак храма Светог Саве на Врачару. Да се и не говори о ономе шта је и колико допринио у великим хуманитарним акцијама прикупљања помоћи за невољнике и унесрећене у отаџбини током ратова на југословенским просторима у посљедњој деценији 20. вијека.

Неко од његових пријатеља, оних који су га најбоље познавали, казао је ових дана да су Петру Пејовићу били тијесни Додоши и родни Цеклин, уски широки и прекрасни видици Скадарског језера, Црне Горе, Србије и Југославије – да је он био човјек цијелог свијета. Ипак, њега нијесу заслијепила свијетла Беча, Париза, Лондона и других великих свјетских метропола у које је залазио, није га занијела матица тог великог, шроког свијета – остао је вјечно, срцем и душом, везан за родни крај, бројну родбину и пријатеље за ловћенско поднебесје. Тако је кажу усмјерио и своју супругу Бернандин и дјецу Александра и Катарину

Морални и духовни ослонац

За породицу, за братство Пејовић, па и цио крај у којем је поникао, био је идол и понос, људски, морални и духовни ослонац, путовођа који је дизао рампе и уклањао препреке са стаза које воде у бољу и срећнију будућност, отварао видике и прозоре.

Б.Симоновић

Извор: Дан

Протојереј Арсеније Радовић: Свети Василије Острошки је понос и дика Црне Горе

14. маја 2018. - 9:42

Празник Светог Василија Острошког Чудотворца свечано је и молитвено прослављен у селу Обзовица код Цетиња.

Свету литургију у Храму Светог Василија у суботу, 12. маја служио је протојереј Арсеније Радовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског.

Чтецирали су професор Цетињске богословије г. Аполон Мишченко и г. Раде Тамбурић из Будве.

На служби Божијој сабрало се и причестило мноштво вјерника из Обзовице, Цетиња, Будве, као и браћа и сестре из Русије.

По завршетку Литургије освештан је и пререзан славски колач, а отац Арсеније је свима честитао празник и храмовну славу.

Подсјетивши на живот и подвиге Светог Василија протојереј Арсеније је казао да нам је Господ Исус Христос дао Цркву да се у њој молимо и Њега призивамо и да нам је дао свеце Божије да се са њима заједнички клањамо Њему вјечноме и да Га прослављамо.

-Нека би нас овај угодник Божији својим молитвама пред престолом Божијим поменуо, заштитио и подарио свега оног истинског и доброг што је сваком човјеку потребно. Да овој земаљској стихији не робујемо земаљским страстима него да гледамо као дјеца Божија према Ономе који је једини свет.  Нека би нас Свети Василије Острошки, понос и дика Црне Горе, светитељ који нас непрекидно подиже, укрепљује и у нашој немоћи снагу дарује, благословио у све дане наших живота, рекао је отац Арсеније и након тога уз молитву за покој душа прелио вином гробове предака присутних мјештана.

Гостопримни домаћини из села Обзовица припремили су и пригодно послужење за све који су дошли да саборно прославе празник Светог Василија Острошког Чудотворца.

Отац Арсеније Радовић је потом обишао и цркву Светог Јована Крститеља у Грађанима, гдје је на гробљу одслужио четрдесетодневни помен упокојеној Илинки и посјетио кућу њеног сина проф. др Цветка Црнојевића.

Александар Вујовић

Недеља слијепога у Цркви Светог Ђорђа

14. маја 2018. - 8:41

На шесту недељу по Пасхи, на дан када Црква Христа Васкрслога прославља Светог апостола Јакова, сина Зеведејевог и Светога Игњатија Брјанчанинова, служена је Божанствена литургија у Цркви Побједоносца Георгија под Горицом у Подгорици.

Светим Евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј ставрофор Милета Кљајевић уз молитвено учешће некадашњег и садашњег старјешине Храма Светог Георгија, прота Милуна Фемића и Велибора Џомића.

Литургијско славословље, Богу Живоме праћено је пјевницом за којом су одговарали појци овог Светог  храма.

Прочитавши јеванђељско зачало, словом поуке сабранима се потом обратио началствујући свештенослужитељ, прота Кљајевић, говорећи о исцјељењу слијепога од рођења – почевши своје обраћање сабранима, ријечима  Јеванђелисте Јована Богослова, кроз кога Христос проговара, ријечима: „Ја дођох на суд на овај свијет, да виде који не виде, а који виде да постану слијепи“

 ,, Овај хумани догађај даје нам повод да говоримо о тешком животу слијепог човјека. Сваки орган нашега тијела има Богом одређену  улогу. Чула су нам потребна да упознамо стварност која нас окружује. Чуло вида нам даје најпотпунију слику спољашњег свијета“, нагласио је прота истичући да помоћу њега видимо плаво небо, сунце, љепоту Божије природе, лик мајке…

Он је казао да без обзира што је тијелесно слијепило заиста тешко, веће и трагичније је духовно слијепило.

,, Човјек без вида живи у тијелесно – физичком мраку, а духовно слијепи човјек живи у душевном мраку и не види зраке Небеске свјетлости. Он не види и не осјећа у души својој Божанске истине, нити их има у срцу своме. Не осјећа и неће да види у самој природи присуство једне разумне, свезнајуће и свемогуће Силе, Бога творца духовног и материјалног свијета. Слијепац од рођења је добио вид од свемогућег Сина Божијег Христа а фарисеји, који су имали тијелесни вид кроз своју надменост и оспоравање Христу да је својом Божанском свемоћи чинио чудо (дао тијелесно слијепом вид) постадоше слијепи код очију“,  казао је отац Милета.

На крају прота Кљајевић је позвао је вјерујући народ да кроз нашу Свету цркву идемо за Христом Богом, Спаситељем нашим, како би се просвећивали и освећивали свјетлошћу Његовог Јеванђеља, а све не би ли појачали свој духовни вид како би живјели и радили у свјетлости Његових заповијести, које ће нас Христовим путем водити ка духовној свјетлости и довести у Царство небеско.

Примивши Пречасној Тијело и Крв Његову у Светој тајни причешћа, заједничарење под Горицом, настављено је у црквеној гостопримници у пријатном расположењу парохијана и свештенослужитеља овога Светог храма.

Елза Бибић