Најава: Храмовна слава Цркве Вазнесења Христовог при Саборном храму у Подгорици, Литургију ће служити Епископ Кирило

15. маја 2018. - 13:19

Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служиће на Спасовдан, 17. маја са свештенством Свету службу Божију у цркви Вазнесења Господњег при Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, са почетком у 8 часова.

Р.В.

 

 

 

 

 

 

 

 

Најава: Трибина посвећена Николају Берђајеву

15. маја 2018. - 15:59

Архијерејски протопрезвитеријат будвански у суботу, 19. маја организује у згради Академије знања будванског Универзитетског центра трибину сјећања на великог руског философа и религиозног мислиоца Николаја А. Берђајева.

На трибини ће говорити др Миодраг Чизмовић (Николај Берђајев – критика идеје прогреса), Радинко Крулановић (У слободи је скривена тајна свијета) и професор Цетињске Богословије ђакон Павле Љешковић (Берђајев и идеја либерализма).

Скуп ће почети у 19 часова.

Р.В.

 

Отворен научни скуп „Српска теологија данас“ у част Митрополита Амфилохија и Владике Атанасија

15. маја 2018. - 21:24

Јубиларни 10. научни скуп „Српска теологија данас“ отворен је данас на Православном богословском факултету у Београду под називом „Вера и мисао у вртлогу времена – богословско и архијерејско деловање Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија“.

Повод овогодишњег симпосиона је обиљежавање 80 година живота проф. др Амфилохија Радовића, Митрополита црногорско-приморског и проф. др Атанасија Јевтића, умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и професора емеритуса.

Званичном отварању Научног скупа претходила је Света архијерејска Литургија коју је у параклису Светог Јована Богослова на Православном Богословском Факултету служио Митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслужење умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија, новоизабраног Епископа франкфурстког и све немачке Григорија и новоизабраног Епископа захумско-херцеговачког Димитрија.

На самом отварању Научног скупа „Српска теологија данас“ у амфитеатру Богословског Факултета присутне су поздравили протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић, декан Православног Богословског Факултета и протојереј-ставрофор проф. др Радомир Поповић, управник института за Теолошка истраживања Православног Богословског Факултета, који су истакли немерљив значај и допринос Митрополита Амфилохија и Владике Атанасија у теолошкој науци, али и њихово изузетно прегалаштво као Архијереја Српске Православне Цркве.

У оквиру прве радне сесије која је такође одржана у Амфитеатру Православног Богословског Факултета присутнима су се обратили Преосвећена Господа Епископи будимљанско-никшићки Јоаникије и Епископ захумско-херцеговачки Григорије, новоизабрани Епископ франкфуртски и све Немачке, који су говорили о својим духовним оцима – Митрополиту Амфилохију и Владики Атанасију.

Приредио: Никола Станковић
Извор: Телевизија „Храм“

Прилог о отварању скупа: https://www.youtube.com/watch?v=QfBiP9vwYYE&feature=youtu.be

Епископ Григорије о богословском и архијерејском деловању Владике Атанасија (Јевтића) https://bit.ly/2wICdy3

Епископ Јоаникије о богословском и архијерејском деловању Митрополита Амфилохија. https://bit.ly/2Kr6W4Y

 

Митрополит Амфилохије се сусрео са предсједником Удружења „Адлигат“

15. маја 2018. - 18:16

На Православном богословском факултету у Београду Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије сусрео се данас са господином Виктором Лазићем, предсједником Удружења „Адлигат“ и Музеја књиге и путовања.
Митрополит Амфилохије је господину Лазићу за библиотеку „Адлигат“ уручио више капиталних издања и монографија Митрополије црногорско-приморскле и ИИУ „Светигора“.
Договорена је даља сарадња Митрополије црногорско-приморске и Музеја „Адлигат“.
Сусрет се десио током симпосиона „Српска теологија данас“, који је ове године посвећен богословској дјелатности Митрополита Амфилохија и умировљеног Епископа захумско-херцеговачког г. Атанасија.
М.Т.

Издавачка кућа Агапе представљена Баранима

15. маја 2018. - 19:09

Издавачка кућа “Агапе” представљена је Баранима у петак у сали Дворца Краља Николе. Промоцију су организовали Епархија будимљанско-никшићка, Матица српска-Друштво чланова у Црној Гори и НВО Српско културно друштво “Слово љубве” из Бара.

О својим ђелима говорили су аутори – Александра Нинковић Ташић, Арно Гујон и Александар Гајшек.

“Њих троје су једна посебна дружина. Они Јеванђеље свједоче својим ријечима, дјелима и што је најважније својим животима. Они су мала црква на свој начин. Удружили су се на Јеванђељу, а потом и у издаваштву”, казао је отац Јован Пламенац, поздрављајући присутне у име организатора.

Говорећи о настанку ТВ емисије “Агапе” и истоимене издавачке куће, аутор и водитељ Александар Гајшек истакао је да је пресудни моменат било његово познанство са академиком Владетом Јеротићем. “Ријеч академика Владете Јеротића била ми је, да вам признам, много ближа него теолошки списи које сам покушавао да читам. Допао ми се зато што је те високе мудрости, те компликоване вокабуларе, преводио у једноставне ријечи, чак и у народне изразе и умотворине које посебно цијени и воли”, казао је Гајшек.

Након десетогодишњег рада и бројних интервјуа са значајним личностима настала је књига ”Агапе антологија”: “Изабрали смо ,по нашем мишљењу дванаест антологијских разговора. Први интервју, који отвара књигу, разговор је са патријархом Павлом. Ту су неке анегдоте које су заиста мудрости за сва времена“. Поред детаља интервјуа са патријархом Павлом, Гајшек је испричао и занимљиве анегдоте из живота Јелене Генчић, првог тренера тенисера Новака Ђоковића: “Од првог сусрета са Јеленом Генчић, ја сам схватио да се ради о једној вансеријској личности, и да су у једном тренутку два тако велика духа морала да се споје, и да се у тој синергији до неслућених размјера развије Новаков дар. То је нешто што је драгоцјено и управо су то матрица и путоказ и за наше животе“.

О својој књизи “Сви путеви воде ка Србији” говорио је француски хуманитарац Арно Гујон, оснивач организације “Солидарност за Косово”. На пут ка Србији га је, како је казао, “подстакла жеља да сазна истину, јер он искрено вјерује у њу и није се мирио са сликом коју су му нудили медији на западу”.

“Драго ми је што ме је животни пут довео до вас, овђе у Бар. Мислим да ми је то било предодређено рођењем. Ко би рекао да ћу једног дана, ја – Француз, рођен у Француској од француских родитеља, без стварних и реалних веза са Србијом, са Србима, Косовом и Метохијом, Црном Гором, бити једнога дана овђе у овој велелепној сали и говорити о свом четрнаестогодишњем хуманитарном ангажману за Србе на Косову и Метохији и то још на српском језику. Али, живот је чудо. А ко не вјерује у чуда, чудо му се никада неће ни догодити”, казао је Гујон.

Биланс помоћи коју је хуманитарна организација на чијем је челу доставила Косову и Метохији током протеклих 14 година су 43 конвоја хуманитарне помоћи чија вриједност прелази 3,5 милиона еура. У сарадњи са Епархијом рашко-призренском такође реализују бројне пројекте у области школства (реновирали су 31 школу) здравства, пољопривреде, сточарства итд. “Укупна вриједност свих наших улагања у све те пројекте прелази два милиона еура, што може да звучи мало и много уједно. Мало зато што знамо да државе, ЕУ или друге велике институције могу за трен ока да дају толики новац за било који пројекат. Али за нас скупити новац за све те пројекте је огроман труд и огромна дарежљивост свих наших донатора, зато што ми не зависимо ни од једне институције, већ искључиво од наших донатора, а то су обични грађани, француске породице који желе на тај начин да покажу своју солидарност према Србима на Косову и Метохији”, казао је Гујон.

Људи му се често захваљују за сву помоћ коју су им пружили, међутим, каже да он њима захваљује јер су успјели да промијене његов живот. “Порука коју сам желио да пошаљем кроз књигу је да будућност зависи од нас самих. Иако не можемо у потпуности да утичемо на њу, да је промијенимо, можемо свакако мало ту и тамо да утичемо да буде онако како бисмо ми жељели. Да никад не треба очајавати и да ће сваки позитиван чин кад тад ће имати свој ефекат”, казао је Гујон и додао како се нада да ће његова књига помоћи читаоцима да препознају своје мале кораке којима мијењају себе и свијет.

О “Аутобиографији Николе Тесле и Михаила Пупина” говорила је ауторка Александра Нинковић Ташић. Њен мотив да јавно говори о повезаности Пупина и Тесле је како је рекла, научна истина и потреба да јавност престане да се бави гласинама које руше углед двојице свјетских научника.

“Пупин је током читавог живота од свог богатства давао и даривао двије трећине помоћи Србији, а трећину Црној Гори. Све што је часним научним радом стекао, оставио је нашем народу. Ми смо таквог јунака заборавили и његово добро и велико ђело. Такође, ‘посвађали’ смо га без икаквих аргумената са Николом Теслом. А Теслу смо читавог изокренули те нигђе не стоје његове најживотније изјаве”, казала је Нинковић.

Анализом више од 1.500 чланака и докумената, током седам година рада на књизи, она је дошла до закључка да су двојица српских великана више сарађивали него што су се свађали, те да су били тијесно повезани, како својим односом према мајкама, које су им биле велики узор, тако и традицијом, посвећеношћу науци и жељом да успоставе глобални мир на планети.

У музичком дијелу програма наступили су млади виолинисти Сара Ковачевић и Вук Мастиловић.

Извор: http://barinfo.me

 

Протојереј-ставрофор Велибор Џомић: Апел Светог Архијерејског Сабора о КиМ као косовско-метохијски одговор Александру Вучићу

15. маја 2018. - 15:37

(”Црква није понудила никакво решење, став им је нереалан,

да не употребим неку тежу реч”, портал ”Блиц”, 11. мај 2018.г.)

Порука Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији од 10. маја ове године је, не без разлога, у добром делу медија крштена као ”Апел Светог Архијерејског Сабора за Косово и Метохију”. Очевидно, медијски посленици су добро уочили да нема суштинске разлике између Апела за одбрану Косова и Метохијe, обзнањеног пред Божић 2018. године, који је потписало 11 епископа Српске Цркве, велики број свештеника, монаха, академика, интелектуалаца и верника, и Поруке Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији, која је већ ушла у историју Српске Цркве. Саборска Порука сведочи да у нашој Цркви постоји јединствен став о Косову и Метохији и да нема никаквих (прижељкиваних и подстицаних) подела, раскола и разлаза по том најважнијем питању нашег народа и државе. Ако ћемо поштено, Порука Светог Архијерејског Сабора од 10. маја је садржински јача од Апела за одбрану Косова и Метохије. Основна порука Апела није ништа друго до основна нит филигрански прецизно формулисане Саборске Поруке о Косову и Метохији.

Поред ове сличности у садржају, постоји и више разлика у перцепцији. Прво, најближи сарадници председника Александра Вучића су остали неми после објављивања Саборске Поруке (Марко Ђурић је у Другом дневнику РТС 12. маја углавном поновио Вучићеве речи). Нису, као у случају Апела и Митрополита Амфилохија у божићне хладне дане 2018. године, ударили свом силином на Саборску Поруку (од осталих се, после председника Вучића, у ”Данасу” јавио Вук Драшковић чијој је јефтиној речи једино ”умакао” Господ Исус Христос због тога што је у трећи дан по Распећу васкрсао и посведочио тајну Царства Небескога). Медији блиски власти су или прећутали или маргинализовали Саборску Поруку.

Нацији се, после објављивања Саборске Поруке о Косову и Метохији, обратио председник Вучић. И то је за уважавање у односу на ону јануарску хајку! Друго, тон одговора је другачији. Није организована медијска хајка и харанга као у јануару 2018. године. И то је за уважавање! Да не набрајам даље, јер је ово довољно. Пажњу ћу усмерити на садржај одговора председника Вучића о коме је, како је рекао, ”цео дан размишљао” и да ”одговор, какав год смислио, не би био довољно добар”.

Неразумевање тајне Косова и Метохије

Слажем се са тим ставом председника Вучића. Види се да је размишљао о одговору Цркви и јавности на Саборску Поруку о Косову и Метохији, а још боље се види да његов одговор не само да није довољно добар него да уопште није добар. Да се, којим случајем, не би скретало са теме морам да легитимишем своју позицију и укажем да нисам Вучићев ни лични, ни породични, ни политички, ни национални, ни црквени противник, али јесам, као и многи други, веома забринут за Косово и Метохију и свој народ. Редове које пишем уопште не стављам у функцију, како председник Вучић наводи у свом одговору, ”ударања политичког шамара”. Пишем их као Србин и православни свештеник, који се већ скоро три деценије, на разне начине, упознаје са тајном Косова и Метохије кроз служење у Цркви Христовој.

Уочавам да председник Вучић уопште није схватио Саборску Поруку и њен смисао и значај. Покушавам да схватим зашто Вучић не може да разуме, како је погрешно назива, ”декларацију СПЦ о Косову”. На жалост, по свему се види да Вучић не само да није упознао тајну Цркве у овом Светосавском народу него је далеко и од површног, традиционалистичког доживљаја Цркве и вере. Евидентно је да до његовог разума, срца и душе не може да допре тајна Светосавског и Светолазаревског Завета, јер за њега постоји само земаљска хоризонтала. Руку на срце, тешко је ономе ко је рођен и одрастао у комунистичкој држави, без дубљег православног васпитања, живе вере у Васкрсење Христово, поста, молитве и Светог Причешћа, да разуме реч Српске Цркве о Косову и Метохији.

Јер, разумом, политиком, идеологијом, партијом и државном функцијом се не може схватити и објаснити вековно и данашње присуство Српске Цркве на Косову и Метохији. Вучић још увек не може да схвати да је на Косову и Метохији већ вековима поражено све што је логично и рационално. И у прошлости, а и у садашњости. Следствено томе, и у будућности. Зато је косовско опредељење за њега ”митологија” и ”слављење изгубљених битака”.

Одговор без садржине

Ипак, имајући у виду чињеницу да се према Саборској Поруци одредио председник Републике Србије као шеф државе и једини учесник у тзв. спољашњем дијалогу са Хашимом Тачијем уз посредовање Европске уније, треба рећи неколико речи о његовом одговору Цркви и јавности.

Прво, Вучић је, како је пренео ”Блиц”, навео да ”у декларацији СПЦ о Косову није видео шта је решење” (непримерено је свођење Саборске Поруке на ”декларацију”, јер декларација у правном и политичком животу означава политички акт законодавног органа). Нико до данас од њега није чуо шта је његово виђење решења косовско-метохијског питања. Пажљиво читам његове изјаве и најаве. Једино уочавам несигурност, хаос и тумарање. Уз то, још увек нисмо добили одговор: зашто је председник Вучић 24. јула 2017. године, кроз обзнану тзв. унутрашњег дијалога, покренуо ”решавање” косовско-метохијског питања у ово недоба? Срби чекају одговор на то питање. Не мислим да је реч о, како неки говоре, псеудомесијанским разлозима. Бојим се да су у питању обавезе које значе – власт!

Не бих се сложио са Вучићем да Црква није понудила решење у Саборској Поруци о Косову и Метохији, али уважавам чињеницу да он ”није видео шта је решење”. Ипак, не бих рекао ни да је то у питању, јер је у наредној реченици демантовао себе тврдњом да је ”у ставу СПЦ (видео) само то да треба да останемо у замрзнутом конфликту и чекамо боље време”. Сабор је, на основу вековног искуства Цркве, понудио решење, али је указао и на то шта никако није и шта не може бити решење по питању Косова и Метохије.

Израз ”замрзнути конфликт” нигде није употребљен у Саборској Поруци, па се само може говорити о Вучићевој, случајној или намерној, али свакако погрешној интерпретацији Саборске Поруке. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Српска Црква сматра да је питање Косова и Метохије ”српско црквено, национално и државно питање првог реда” и ако указује да се ”просперитет Србије не може градити на дезинтеграцији онога што представља камен темељац њеног идентитета и њене историје и државности”. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Црква, речима Патријарха Српског, апелује на наше државнике да никада не смеју да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије.

Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Црква указује да ће се ”проблем, створен најпре оружаном побуном албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајине, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права” и да је ”мир неопходан услов да би косовско-метохијски Срби могли да живе слободно, без страха за голи живот и да правда за њих истовремено буде и правично решење за тамошње Албанце и за све заједнице које живе на Косову и Метохији”.

Вековно искуство Цркве

Српска Црква решење види кроз ”очување Косова и Метохије као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно у складу са Уставом Србије и са Резолуцијом 1244 Уједињених нација”, али не као ”конфронтацију са светом већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење”. Шта у томе није нормално и цивилизовано? Решење је, даље, и кроз указивање на истину ”да се на Косову и Метохији не гради друштво људи једнаких права и слобода него друштво које је у свим аспектима противно основним вредностима на којима почивају демократска друштва”. Није решење, кажу Саборски Оци, у стварању ”етнички чисте албанске државе на овом простору” и то уз ”очигледно кршење људских права Срба уз масовне прогоне после завршетка рата, заустављање процеса повратка прогнаних Срба, спречавање повратка узурпиране имовине и непоштовање правâ Српске Православне Цркве”. То показује и јасно сведочи да се ”положај Цркве и народа не би могао побољшати на неком ”независном Косову”. Како тражити решење путем који су кренули Вучић и његови саговорници из Приштине и Брисела кад се зна да ”садашње косовске власти не поштују ни сопствене законе”, па ни, како Вучић често, а посебно ових дана истиче, ни своје међународно преузете обавезе по тзв. Бриселском споразуму из 2013. године (не помаже, на жалост, ни Вучићево медијско сваљивање кривице за косовско-метохијску рану само на своје претходнике – ”Блиц”, 13. мај 2018.г.).

Саборски Оци у свом виђењу решења траже ”неповредивост верских права и слобода српског народа и осталих народа на Косову и Метохији”, а ”та права и слободе су неодељиво повезани са положајем и статусом наших светиња – манастира, цркава, грoбаља, споменика културе”. Има ли решења без тога?

Сабор види решење кроз поштовање установљеног међународног правног поретка, као и кроз чињеницу да и неке државе чланице Европске уније, а ни Уједињене нације и ОЕБС не признају нелегалну сецесију и једнострано проглашену ”независност”. Решење се види у општем консенсусу, а не у једностраним насилничким и уцењивачким актима који се намећу Србији.

Сабор не види решење ни у ”подели Косова и Метохије између Србије и самопроглашене ”косовске државе”, јер би то било и признање такве творевине, али и преседан да један ”народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје”. Али, сматра да треба поштовати још увек важећу Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација ”која гарантује повратак прогнаникâ и слободу свима, без обзира на порекло”.

Није решење у томе да се ”упорним покушајима појединих земаља на Косову и Метохији по сваку цену изгради грађевина на живом блату” и ”црна рупа Европе и преседан који прети дезинтеграцији многих земаља широм Европе  и света”. Јасно је указано да ”оно што је створено на безакоњу не доноси мир и перспективу ни самим косовским Албанцима”.

Жива реалност Саборске Поруке

Зашто је све напред наведено ”нереално у суштини” и зашто то за председника Вучића ”није решење”? По чему за било кога, па и за председника Вучића, став Цркве о Косову и Метохији, изражен кроз Саборску Поруку, може бити ”нова околност и тешка новост”? Шта је ново у Саборској Поруци ако се зна да више од 90% учесника тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији (у који СПЦ није званично позвана да учествује), као и највећи број Срба, заступа исти став као и Свети Архијерејски Сабор наше Цркве? Да ли то ишта значи и како то може бити ”ново”? Ко му је дао или давао наду да неће бити те ”нове околности и тешке новости”?

Да ли, кроз одговор председника Вучића, долазимо до сазнања да се под ”замрзнутим конфликтом” заправо подразумева све што је против признања тзв. Републике Косово, поделе и признања, ”модела две Немачке”, размене српских територија за српске територије, рационалног задовољења, правно обавезујућег споразума, столице у Уједињеним нацијама, УНЕСКО-у итсл.?

Пита се председник Вучић, поводом Саборске Поруке, ”да ли је решење да све негирамо и да будемо против свега”? Шта то Црква негира? Негира окупацију, отимање, уништавање, разарање међународног поретка, правног поретка државе Србије, убијање и прогањање на Косову и Метохији. Да ли, пита Вучић, треба да чекамо неко боље време, па допитује и које време? И, при том, калкулише колико ће нас тада бити – пет или три милиона? Зашто не каже да су и Албанци, данас можда и више него Срби, у веома силазној демографској путањи (нпр. годинама се по београдским медијима објављивао нетачан податак да само у Приштини има преко 700 хиљада Албанаца, а по попису становништва из 2011. године /и поред свих махинација/ пописано је – са свим осталим народима – 198.897 становника. Од тог броја треба одузети оне десетине хиљада Албанаца који су се иселили током претходних година и имати у виду оне који ће се тек селити после тзв. визне либерализације која им се обећава. Зашто не наведе податак да је број становника у Републици Албанији умањен за 1 милион за последњих десет године?). Тачи и Харадинај о томе ни реч не проговарају, али зато Вучић само говори о ”малом броју Срба који ће бити још мањи”. Државнички, нема шта!

Нико никада, па ни Архијереји наше Цркве, није рекао да не треба разговарати са приштинским Албанцима, али ти разговори не смеју да буду форма и покриће да се, како је рекла мудра игуманија Анастасија из спаљеног Манастира Девича код Србице, ”учини најгора ствар у историји Српског народа”?

Видим да, уз све претходно, председнику Вучићу није јасно што ”сви говоре о Светој Земљи, само нико неће на ту Свету Земљу да иде да живи”. То је поражавајућа ”аргументација”, јер Вучић зна да нису сви Срби живели и не живе на Косову и Метохији као Светој Српској Земљи, али су сви Срби причали о томе шта је за нас Косово, стасавали су на Косовском Завету и борили су се за Косово и Метохију. Његош, рецимо, не само да није живео него никада није био на Косову и Метохију, али је знао и најбоље осетио ту велику тајну.

Колико је познато, никад нико од Вучићеве фамилије и родбине није живео, а ни Вучић, нити ико Вучићев не живи нити ће да живи на Косову и Метохији, али Вучић не само да прича о Косову и Метохији него је све силе упрегао да наводно ”реши историјске неспоразуме Срба и Албанаца” и косовско-метохијско питање. Није спорно кад Вучић такве придике дели својим политичким опонентима од којих многи никада нису крочили ногом на Косово и Метохију, али је по свему спорно кад то ради кроз одговор на Саборску Поруку о Косову и Метохији.

Непрхиватљивост негативних примера

Апсурдно је да у председничкој дворани, на конференцији за медије са гостом из Немачке, Вучић пита београдске новинаре: ”Објасните ми да ли има било ко од вас ко жели да оде да живи у Штимљу или Глоговцу?” Док сам писао овај текст, добио сам поруку од Срба – повратника из Осојана: ”Вучић не спомиње нас који живимо на Косову већ наводи неке средине, попут Глоговца и Штимља, где ни пре рата није било Срба”. А ја, из свог скромног искуства са Косова и Метохије, могу да наведем бројне примере Срба из Србије и Црне Горе, који су током претходних година дошли и без икакве помоћи Србије долазе да живе на Косову и Метохији? Зашто се они не истичу као пример и за пример? Зашто медији о томе ћуте?

Можемо ствар и другачије да поставимо, па да питамо: шта су државни органи Србије конкретно урадили да подстакну прогнанике да се врате на Косово и Метохију, па ако не у своје домове, а оно макар у нове куће на северу Косова и Метохије? Зашто држава Србија још увек о томе није направила никакву стратегију или план? Зашто су наши прогнаници са Косова и Метохије у погледу статусних права и докумената грађани другог реда у Србији? Зашто је за Косово и Метохију у извршној власти одређена ”Канцеларија”, а не Министарство или макар Управа као орган државне управе?

Бројеви и Косово

Шта уопште значе Вучићеви бројеви када је у питању Косово и Метохији? Али, ако уопште има смисла да се помене неки број када се говори о Косову и Метохији, онда морам да наведем податак, који је 1923. године објавио рођени Призренац Петар Костић (професор и ректор Призренске богословије и једна од најзначајнијих личности на Косову у другој половини 19. и прве две деценије 20. века) у тексту о историји Српске православне црквено-школске општине у Призрену.

Костић наводи да је после сеобе Срба, која је почела 1689. године, ”бегства нашег патријарха и масе нашег народа” и насилне исламизације Срба у Призрену ”све поремећено и сатрвено било” и да се иселило све ”најкултурније и у сваком погледу најугледније наше грађанство, сем онога што је у ислам прешло”. Судећи по томе, размере српске демографске катастрофе из 1689/1690. године су готово идентичне размерама српске демографске катастрофе од 1999. ди 2004. године. Као пример је навео да је тада ”у Призрену, у току те опште катастрофе, остало само 49 српских породица и то у ”Синан-пашиној мали 14 кућа; у Терзи-мали 10; у Ћур-мали 15 и у Курилу 15”. Као размеру пустоши у тадашњој Призренској Епархије је навео и да је, без обзира на присаједињење Рашке Епархије Призренској, умањен црквени приход за више од 600%, јер није било Срба (П. Костић, Листићи из даље и ближе прошлости, Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела код Призрена, Нови Сад-Призрен, 2017.г., стр. 129-130).

После бројева и негативних примера, Вучић је навео ужасан и ужасно непримерен цитат Боре Пекића: ”Не љубите земљу предака својих већ земљу по којој ходају ваша деца”. Шта то значи у контексту Косова и Метохије? Да га се одрекнемо? Да га не љубимо? Да се за њега не боримо? Да га предамо или продамо? О чему онда причамо? И да ли би исту поруку, на пример, Хашим Тачи упутио својим сународницима? Зар десетине хиљада преосталих Срба на Косову и Метохији и њихова деца нису и наша деца? Коме припада Епископ г. Теодосије, бројно свештенство и монаштво од стародревне Пећке Патријаршије, Високих Дечана до Светих Архангела у Призрену? Чији су Срби на Косову и Метохији?

Испод сваког нивоа комуникације је Вучићево подстицање београдских новинара да питају Патријарха српског г. Иринеја да ли су било која Влада и председник тако и толико помогли Српску Православну Цркву као Владе и државни буџети који се везују за Александра Вучића и Српску напредну странку? Да ли то значи да Српска Православна Црква треба да тргује са Светињама, својим свештенством, монаштвом и верним народом на Косову и Метохији? Да ли нам је Вучић заправо открио да је помоћ коју даје држава – и то наша држава која још увек није у потпуности завршила реституцију и обештећење одузете црквене имовине – заправо у функцији ућуткавања Српске Цркве о Косову и Метохији? Саборска Порука, на срећу, сведочи супротно.

Није добро, пре свега за председника Вучића, а кроз њега и за све нас, да он већ скоро годину дана, а у ширем смислу од 19. априла 2013. године и потписивања тзв. Бриселског споразума, држи питање Косова и Метохије у свом џепу. Питање Заједнице српских општина се, након фаталне и катастрофалне демонтаже државних органа и правног поретка Србије на северу Косова и Метохије од тзв. Бриселског споразума до данас, приказује као ”суштинско питање за Србе на Косову и Метохији”, али слободно могу да тврдим да су Срби из Косовског вилајета у Скупштини отоманских Срба 1909. године, после тзв. Младотурске револуције, имали више права од ових која су ”добили” 2013. године у Бриселу са Заједницом српских општина (Шта је, како са правом пита Владика Атананасије Херцеговачки, са Заједницом прогнаних Срба, Заједницом порушених српских манастира и цркава и Заједницом порушених српских гробаља?).

Важно је да смо чули да Вучић најављује референдум о Косову и Метохији, односно нешто што никад ниједном Србину-државнику није пало на памет да ради. Косово и Метохија, при здравој памети, не могу ићи на српски референдум. Али, ако се Вучић одважи да га распише онда се поставља питање: за какав статус Косова и Метохије ће се он залагати на евентуалном референдуму?

Саборска Порука, као и Меморандум Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији из 2003. године, у том погледу не остављају простор за било какве манипулације, па чак ни Вучићеве медијске машинерије. Али, знам да ће, ако распише референдум о Косову и Метохији и ако на њему буде заступао став који је супротан историјском, данашњем и будућем, опредељењу Срба, неминовно ући у сукоб не само са јерархијом и верним народом него и са будућим бићем Српског народа, са Божјом и људском правдом. По Светом Александру Невском и свеукупном искуству, не само нашем него свељудском: Бог и истина нису у сили него правди!

Извор: http://www.nspm.rs/

Јереминданска литија у Гораждевцу код Пећи

15. маја 2018. - 12:55

У Гораждевцу српском селу надомак Пећи, јуче је свечано прослављен Свети пророк Јеремија, сеоска слава а ОШ „Јанко Јовићевић“ обележила је уједно и сто двадесет година постојања.

Свету литургије у Храму Рођења Пресвете Богородице служио је отац Сава, игуман Високих Дечана уз саслужење оца Михајла, игумана Светих Архангела код Призрена, оца Петра, оца Никола и оца Ненада, пароха гораждевачког

Свети пророк Јеремија је небески заштитник Гораждевца и тог дана се традиционално организује литија кроз село.

Након Литургије из порте Цркве кренула је свечана литија предвођена свештеницима и верним народом .

Литија с прво зауставила код Цркве-брвнаре на Гораждевачком гробљу.

У Цркви посвећеној Светом Јеремији , једној од најстаријих српских цркава-брвнара која је подигнута још у 16. веку, обављено је благосиљање воде и славског колача.

Онда је литија настављена ношењем крста око и кроз село. На крају литија се завршила у центру села где су се деца и омладина, сходно обичајима и традицији, прскала водом.

По завршетку литије и обичаја који се уз њу негују у овом некада и сада навећем српском селу у Метохији, домаћини и гости су се окупили око славске трпезе коју је припремио овогодишњи домаћин славе Основна школа „Јанко Јовићевић“ у Гораждевцу. 

Јеремидан традиционално окупи велики број некадашњих и садашњих житеља села и њихових гостију који за ову прилику дођу из свих крајева Србије. 


Радован Крстовић

Извор: Метохија инфо/Гораждевац

 

 

Митрополит Амфилохије присуствовао извођењу представе „Митровдан“

15. маја 2018. - 9:43

На позив господина Братислава Петковића, власника Музеја аутомобила и позоришта Модерна гаража, Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије присуствовао је синоћ, 14. маја у Београду извођењу представе „Митровдан“.
Представа је рађена по историјском догађају, последњем сусрету две велике историјске и црквене личности Патријарха исповедника Гаврила Дожића и Светог владике Николаја Велимировића на Митровдан 1946. године у Немачкој.
Драма је смештена у вили Вилхема Краута, бившег кувара у логору.  Аутор прати разговор и дилему Патријарха и Владике који послије преживљене голготе у логору у Дахау полемишу да ли треба да се врате у отаџбину.
Патријарх Гаврило и владика Николај се у драми послије тог сусрета у Кицбилу растају заувек. Патријарх се враћа у отаџбину, док је владика одлучио да оде у Америку.
У пратњи Високопреосвећеног Митрополита су били ђакон Александар Лекић и господин Милош Тутуш. Извођењу представе су присусутвовали и секретар Светог архијерејског синода, протојереј-ставрофор Саво Јовић и управник Библиотеке Српске патријаршије др Зоран Недељковић.
По окончању представе, Вископреосвећени Митрополит је разговарао са глумцима Небојшом Љубишићем, Лаком Николићем и Божидаром Стошићем као и редитељем Петковићем о самој представи и похвалио њихов рад и извођење.
Овом приликом договорено је гостовање представе Митровдан у Црној Гори и сарадња Митрополије црногорско-приморске и позоришта Модерна гаража.
Милош Тутуш