Izaberite stranicu
Први пут од како се организује у Бару „Видовданско вече“ приређено је пред Храмом Светог Јована Владимира на Тополици. Скуп је благословио протопрезвитер, ставрофор Радоман Мијајловић, а бесједио је др Александар Раковић из београдског Историјског института.

Часни оци, даме и господо, браћо Срби и сестре Српкиње, част ми је што су ме Православна црквена општина барска и Српско просветно друштво – Бар позвали да будем беседник на Видовдан, на великом скупу посвећеном косовским и мојковачким јунацима под насловом: „Видовданско вече у спомен 100 година од Мојковачке битке“.

Задовољство ми је да будем у овој дивној средини у којој се сусрећу три цивилизације: православна, муслиманска и римокатоличка. Драго ми је што Српска православна црква даје пун допринос међуверском складу у вашем лепом медитеранском граду.

bar vidovdan 2016 Раковић: Никад не треба одустати од уједињења српских земаља

Када је реч о Бару, као историчар морам кратко да се осврнем на време када се црногорска војска спремала да крене у ослободилачки поход из Вирпазара на Бар (1877).

Кажу да је књаз Никола Петровић Његош када је стигао у Вирпазар ускликнуо: „На Бар, на Бар, на српски Бар, на српско море“.

У споменици Педесет година на престолу Црне Горе 1860–1910 – коју је поводом проглашења Црне Горе за краљевину и Николе Петровића Његоша за краља објавио Министарски савјет Црне Горе на челу са др Лазаром Томановићем – подвучено је да је књаз Никола Петровић Његош у Вирпазару у октобру 1877. командовао:„Напријед, на Српско море!“ (Педесет година на престолу Црне Горе 1860–1910, Цетиње 1910, стр. 30-31). Потом је почела опсада Бара из ког су Турци истерани у јануару 1878.

Када је реч о нашем Косову и Метохији, кажу нам „заборавите Косово и Метохију“, кажу нам „ви Срби славите своје поразе“. Није тачно! Ми не славимо своје поразе јер српска војска на Косову 1389. није поражена. Ми се сећамо српских хероја који су се на Косову Пољу својом жртвом уздигли у Царство небеско.

Европом се после Косовске битке ширио глас о погибији турског султана и победи хришћанске војске. Европа тада није могла ни да замисли да је српска војска, од које је страдао султан Мурат И, могла бити поражена. И заиста, нема никаквих непосредних извештаја о поразу српске војске на Косову Пољу. Грчки ретор Димитрије Кидон писао је византијском цару Манојлу ИИ Палеологу: „Онај проклетник [султан Мурат], веома осион према Богу и његовој баштини а истовремено и веома дрзак према свима, сада нестаде и погибе од оних о којима је мислио да ни вест о сили, која се против њих припремаше, неће издржати, већ да ће на сам глас у океан поскакати“.

bar vidovdan 2016 2 Раковић: Никад не треба одустати од уједињења српских земаља

То се, наравно, није десило. Војска кнеза Лазара се није бацила у море већ се херојски супротставила бројнијој сили султана Мурата. Исход Косовске битке је био нерешен. Но, средњовековне српске земље су у другој половини 15. века једна за другом губиле самосталност (Србија, Босна, Херцеговина, Зета) пред незадрживом османском силом која је 1529. заустављена тек код Беча.

Чинило се тада да је на српске земље пала трајна тама. Али није било тако. Народно предање делило је историју Срба на пре и после Косовске битке. А у српским црквама широм окупираног простора чувала се и преносила идеја о великој држави Немањића, о кнезу Лазару и Милошу Обилићу. На тој идеји су наше српске династије Петровића Његоша, Карађорђевића и Обреновића ослобађале српске земље. И 1878. велике силе су признале независност Кнежевине Србије и Књажевине Црне Горе. Суседни народи су гледали у Србе, а југословенски простор се љуљао на српској националној идеји.
Аустроугарска је 1878. окупирала Босну и Херцеговину и у тој српској земљи завела је „духовно сатирање“ како би спровела етнички инжењеринг и спречила уједињење Босне и Херцеговине са Србијом и Црном Гором. Међутим, Краљевина Србија и Краљевина Црна Гора спојиле су се границом 1913. у Старој Рашкој и на Косову и Метохији. Српска војска је ослободила Косово, а црногорска војска је ослободила Метохију.

Српска марсељеза краља Николе Петровића Његоша „Онам’, онамо“ се остварила. Ударен је темељ српском уједињењу.

Sasa rakovic bar 1024x682 Раковић: Никад не треба одустати од уједињења српских земаља

Франц Фердинанд, аустроугарски престолонаследник, стигао је на Видовдан 1914. у Сарајево да запрети Србима, да војним маневрима поручи двема српским краљевинама да не покушавају да ослободе Босну и Херцеговину. Но, ту му је дошао крај од револуционарне руке Гаврила Принципа и Младе Босне. Аустроугарска је потом објавила рат Србији, а Црна Гора је одмах стала на страну Србије.

Аустроугарски агресор је у другој половини 1914. ширио терор по Србији, али је краљ Петар Карађорђевић у децембру 1914. победнички прегазио аустроугарску заставу.

Немачке, аустроугарске и бугарске снаге су у октобру 1915. започеле нови напад, окупирале су Србију а српска војска се ослабљена повлачила преко Албаније ка Крфу. Аустроугарска војска је преко Црне Горе кренула да пресече повлачење српској војсци и зада јој коначан ударац. Међутим, преварили су се. Војска Краљевине Црне Горе, под командом сердара Јанка Вукотића, потукла је агресора у Мојковачкој бици у јануару 1916. и тиме заштитила изнемоглу војску Краљевине Србије.

Мојковачко херојство је било велико. Жртва коју су Црногорци поднели да заштите Србијанце описује се стога речима: „Да није било крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану“.

Јуначка борба опорављене српске војске довела је 1918. до српског и југословенског уједињења, а генерал Крста Смиљанић потерао је 1919. аустријске трупе на до двеста километара од Беча. Распала су се два немачка царства: Немачка и Аустроугарска.

То Немци нама Србима нису опростили и зато су нам разбијали Југославију.Први покушај им је пропао (1941–1945), али су из другог пута заједно са Американцима, Британцима и осталим западним земљама 1991. успели. Подржавали су сецесионистичке републике и народе, а потом су и бомбардовали Републику Српску и Савезну Републику Југославију. И опет се ту појавио Видовдан као датум који је неко намерно одабрао да нам запрети.

Словеначка територијална одбрана напала је Југословенску народну армију у ноћи између 27. и 28. јуна 1991 – дакле на Видовдан – и тиме је почео распад СФР Југославије. Након изрежираних резултата референдума за сецесију 21. маја 2006, Црна Гора је по убрзаној процедури на Видовдан 2006. примљена у Уједињене нације чиме је стављена тачка и на СР Југославију (Државну заједницу Србија и Црна Гора).

Но, то што су радили нама, сада се дешава њима самима. Почиње да им се обија о главу. Велика Британија се отцепила од Европске уније. То је прва сецесија на Западу након Другог светског рата. Могућ почетак краја „уједињеног политичког Запада“.

bar vidovdan 2016 3 1024x682 Раковић: Никад не треба одустати од уједињења српских земаља

Када је о нама Србима реч, као да смо заборавили да треба да радимо на новом уједињењу наших земаља. Морамо о томе стално да говоримо, да сваки дан чинимо неки покрет у том правцу, да сваки дан повлачимо линију: у духовности, просвети, науци, култури, спорту, привреди. Морамо да сањамо уједињење да бисмо га једног дана досањали, као што су то учинили наши преци 1918.

Наше српске државе Република Србија и Република Српска, и наша историјска српска држава Црна Гора која данас има српско-црногорски карактер, и нама најближа држава македонског народа Република Македонија – које припадају истоветном цивилизацијском кругу, нераздвојивим етничким коренима и стопљеним културама – имају снагу да као јединствена интегративна целина више не буду мале државице на рубу Европе.

У само једној ноћи Црна Гора може поново постати српска Спарта.

Извор: Ин4С

Pin It on Pinterest

Share This