Иконописац Вук Дабетић о првом храму посвећеном Светом Петру Ловћенском Тајновидцу, изграђеном у Бару

19. маја 2017. - 7:11

Поводом освештавања првог храма посвеђеног Светом Петру Ловћенском Тајновидцу, изграђеном у Бару, који ће бити освештан 21. маја 2017. године, разговарали смо са иконописцем Вуком Дабетићем:

Налазимо се испред прве капеле која је посвећена Светом Петру Ловћенском Тајновидцу, у народу познатом као Петар Други Петровић – Његош, који је канонизован за светитеља пре неколико година.

Ова капела у Бару је дословно реплика порушене капеле у којој је Његош био сахрањен на Ловћену.

Идеја је била да се обнови капела која је на том месту подигнута у време краља Александра Карађорђевића. Међутим, пошто то није још увек могуће, ево ми је имамо овде. И 21. маја биће освештана прва капела посвећена Светом Петру Ловћенском Тајновидцу, овде у Бару, испред Саборног храма Светог Јована Владимира.

Дакле, она је по архитектонским димензијама готово иста као она која се налазила на Ловћену. Покушај је да се и унутрашњости што више приближимо оргиналу.

Што се тиче спољашњости цркве, ту видимо у луку изнад врата икону Светог Петра Ловћенског Тајновидца у плитком рељефу, исклесану у камену (никшићком кречњаку), рад мајстора Драгише Кркељића из Подгорице.

Сама црква је такође обложена том врстом камена, односно грубо тесаним комадима камена. Кров је у виду шиндре, такође од камена, који је наслаган попут неког бибер црепа и такође опонаша првобитну капелу.

Сама унутрашњост је живописана фрескама у фреско техници. Рађене су у свежем малтеру. У самој палети имамо сцену Силазак Светог Духа на апостоле,  изнад олтара се налази фреска Христовог Васкрсења, односно Силаска у ад, северно и јужно су фреске Христовог рођења и Христовог распећа. На западном делу, односо изнад улаза, налази се већа фреска Успења Пресвете Богородице са апостолима, у димензији која то дозвољава .

Осликали смо и десетак светитеља, допојансих фигура, медаљона, који су са подручија Црне Горе и овог приморског региона, међу њима неколико епископа и жена мученица.

Оргиналне и интересантне сцене које се по први пут раде су сцена где Свети Петар Цетињски седи наспрам Петра Другог Тајновица Ловћенског и указујући на Божију благодат практично показује и указује на оно што ће Његош написати. Његош на коленима држи књигу у којој пише, рецимо, Лучу микрокозму. Иза њих је црногорско коло, односно коло као персонификација народа, и свега онога што је тај народ дао, па и Његоша и онога што је њему дало мотив и што га је подстакло на стварање генијалних дела.

Са супротне стране је сцена која приказује Светог Саву и Светог Симеона, његовог оца, у виду помирења. То је историска сцена када су се сусрели ипред манастира Ватопеда.

Са десне стране је ктиторска фреска на којој је, по уобичајном правилу и реду, приказан Његош који са свештенством, односно са митрополитима Митрополије црногрско-приморске након њега, са њих пет, приноси модел овог храма Господу, који га благосиља и прихвата. Дакле, уобичајна ктиторска фреска.

Имамо и осам мозаика, који представљају светитеље са овог подручија, и четири мозаика који се налазе у олтару испод Богородице Ширшаје, која је урађена у фреско техници. Са страна су, у виду престоних икона, пошто овде не постоји иконостас услед скучености простора, односно малих димензија олтара. Значи, имамо четири уобичајне престоне иконе: Господ, Богородица, Свети Јован Крститељ и Петар Други Ловћенски Тајновидац – једну лепу представу по угледу на рад монахиња манастира Дуге када је Петар Други Петровић Његош канонизован.

Што се тиче саме технике, мозаици су рађени индиректним убадањем, тј. индирекно су слагани на под, па су ливени, и потом је тај позитив овде уграђиван полеђином на већ припремљену бетонску површину. Они су потпуно, и колоритски и стилски, у  складу са живописом, у стилу који припада Визаантији.

Сами мозаици се састоје од  природног материјала, стаклене пасте венецијансе, која се такође користи за израду мозаика, и нешто вештачког камена. Рад су уметника Милоша из Београда. Димензија су 70 х 50 сантиметара и оивичене су бордуром.

Бронзана врата су са мотивом у рељефу самог врха Ловћена и капелом која се ту налазила. Врата су рад вајара из Смедерева, који је радио сва врата на храму Светог Јован Владимира, дакле рад провереног мајстора и уметника.

У цркви је и полијелеј, такође по угледу на онај стари који се налазио на Ловћену, са релативно малим пречником, који неће заклањати живопис, и који ће допринети сјају овога храма.

Орнаментика која се налази  у доњим деловима храма и под, вид су грубљег мозаика, односно античког мозаика, који се слаже у крупнијим коцкама него што је то предвиђено за дворве, палате и интарзијом украшене богате маузолеје. Они не одударају од Његошеве  скромности.

Жељко Ђуровић