Интервју: Архимандрит Доротеј (Форшнер), старешина манастира Свете Тројице у Бредареду (Шведска)

13. децембра 2017. - 15:21

Сваке године око Светих Врача долази у Србију. Може се рећи – враћа се, будући да срцем из завичаја Светог владике Николаја и оца Јустина никада није ни отишао.

Овде се обрео деведесетих. У времену рата и немаштине, када су многи одавде одлазили у потрази за бољим и безбрижнијим животом, млади Швеђанин Давид, син протестантског пастора, дошао је да упозна „стару, чисту и изворну православну веру“. Крај тадашњег игумана, данас Епископа ваљевског Милутина, блажене успомене архимандрита Арсенија и врлу каонску братију, откривао је снагу и топлину Светосавља, које је српски народ обликовало и очувало кроз историју. Управо у Каони примио је монашки постриг и изучио дуборез. Био је чувар кивота Светог владике Николаја Лелићког. Божји пут га потом води назад у родну Шведску, где оснива манастир Свете Тројице у Бредареду (околина Гетеборга, Епархија британско-скандинавска, нап. аут.), у коме данас служи са братијом Габријелом и Исаком, такође Швеђанима.

Од нашег последњег сусрета отац Доротеј је постао духовник притворске јединице у Гетеборгу и затвора у Тидахолму. Са благословом владике Милутина, у Епархијском дому у Ваљеву са архимандритом Доротејем поразговарали смо о новинама у његовом пастирском раду и мисионарским активностима обитељи којом управља.

Оче Доротеј, на чему се ових дана ради у манастиру Свете Тројице?

Раде се текући послови. Око конака увек има нешто да се ради. Такође, преводе се и књиге на шведски језик. Ове године смо штампали Часослов, завршен је Осмогласник, а сад припремамо и Требник. Народ долази, ми их дочекујемо. Све је уобичајено…

Да ли народ долази у већем броју или је онако како је раније било?

Није нека велика разлика, може се рећи да је исти број верника који долази на богослужења. У граду, осам километара од нас, од пре три године постоји и грчка парохија. Грци, који су долазили код нас, прешли су тамо. Али, долазе неки други православни

Ваше знање српског језика изнова одушевљава. Вежбате ли причајући са нашим људима у Шведској?

Има Срба који редовно долазе, а понекад и остану мало дуже у манастиру па причам са њима. Причам српски скоро сваки дан.Увек има прилика за то. Неко дође, неко позове телефоном…

Које језике говоре Ваша братија отац Габријел и отац Исак?

Они су Швеђани. Говоре шведски, енглески и немачки. Отац Габријел познаје и старогрчки.

Кажите нам нешто о њима…

Животне приче су им сличне мојој. Отац Габријел се упознао са Православљем одавно, не баш у младим годинама као ја, али свакако млад. Студирао је протестантску теологију. Није завршио студије, прешао је у Православље. Дуго је био ипођакон, а после је постао монах у финском манастиру Валаму, ту је било најближе… Владика Лаврентије, наш епископ у то време, благословио је да он буде сабрат манастира Валаам, а да служи као парох у Шведској. Отац Исак  је 2000. године прешао у Православље. После три до четири године дошао је у манастир. Он се са Православљем сусрео преко клирика Српске Цркве. Његов отац је помагао својевремено да се нађе богослужбено место у Гетеборгу за нашу Цркву. Отац Габријел има 71, а отац Исак 63 године.

Јесу ли икад били у Србији?

Отац Габријел је био два пута. Док сам живео у Каони, посетио ме је. Боравио је неких 5-6 дана. Поклонио се Лелићу и Ћелијама и лепо му је било.

Колико знају о Србији и Србима?

Знају понешто. Не много јер нису живели овде. Знају преко Срба који долазе код нас. Неколико породица има које долазе редовно и са њима разговарају.

Пре неколико дана сте служили у новоподигнутом храму Светог Нектарија у Ваљеву. Била је велика свечаност поводом дана  који је у календару наше Цркве њему посвећен. Како сте Ви све то доживели?

Лепо… Лепо је кад имамо велике свечаности, посебно кад придодамо нове онима које славимо вековима. Као на пример, празник Светог Нектарија. Кад славимо новопројављеног  светитеља у новом храму, благодат се некако освежава. Овде се, хвала Богу, слави много светитеља. Осећа се да је православна земља и благодат  јача него код нас у Шведској.

Колико наш народ у Шведској зна о Светом Нектарију? Његов култ је развијен у православном свету, на Егину долазе наши људи из Аустрије, Швајцарске и других делова дијаспоре…

Има их који су били на поклоничким путовањима на Егини. То су углавном они који болују од рака. Зна се прилично о Светом Нектарију. Мада, велики број Срба у Шведској иде скоро редовно у цркву, поштује веру, али није то на неком дубљем нивоу духовности. Тамо је црква једно од ретких места где увек могу да се сретну са својим сународницима, и то им је јако битно. Мали број њих је у правом смислу речи посвећен вери. У Шведској постоје грчке парохије, па се преко Грка може чути о Светом Нектарију , а и на интернету постоји обиље информација.

Два пута седмично, као затворски свештеник за осуђенике православне вероисповести, обилазите затворске установе. Какво је то искуство?

Ja сам од 2003. године у тој служби, али сам боравио по потреби само неколико пута у години. Од прошле године сам добио уговор са затворским управом. Сад обилазим притворску јединицу у Гетеборгу и један затвор у Тидахолму. Гетеборг је 80 км од манастира, а Тидахолм 125 км са друге стране. То одузме по цео дан јер треба око сат – сат и по вожње до тамо и исто толико и назад.

Којих су националних припадности затвореници о којима се духовно старате?

Углавном су Срби. Има и Руса, Румуна, Бугара…

Како изгледа та служба у Шведској? Шта они очекују од духовника?

Од човека до човека, та очекивања су различита. Рецимо, у притвору у Гетеборгу, једном од најстрожијих притвора у Шведској, затворени су 23 часа дневно, само сат проводе у шетњи на отвореном. Али, и током тог сата не смеју ни са ким да се сретну, осим са персоналом, тако да смо ми свештеници једини са којима могу да разговарају. Некад причају о својим проблемима, о ономе шта им се десило… Углавном им је важно да могу да причају. Када човек седи сам, почиње много да размишља, између осталог, о свом животу и о својој вери. Покушавам да им дам и јеванђеље и молитвеник. Имају много времена, па неки од њих почну да се моле Богу и читају јеванђеље. Има их много који први пут у животу у затвору почну то да раде. Ако остану дуго у притвору, имамо о чему да причамо.

Нажалост, ја имам свега пет сати недељно на располагању да проведем с њима. Волео бих више, али то мора да одобри затворска управа. Они одређују правила за све нас свештенике – католике, протестанте, православне… То су државне службе и тешко је ту ишта променити.

У затвору у Тидахолму је другачије. Тамо имамо капелицу и онде пре подне служим кратку молитву – Изобразитељну, која траје 10-15 минута за једно одељење. Они могу да се сретну међусобно, али не могу са другим одељењима. После молитве имамо времена за разговор. Понекад долазе и људи са Балкана који нису православни да би причали на свом језику. Тај затвор има пет одељења. Служим за једну или две групе, а онда прошетам по другим одељењима, попричам са онима који су тамо. Понекад има неких посебних разговора, понекад исповести и тако… Имао сам и неколико затвореника који су се први пут у животу исповедали, постили и причестили се. Не могу тамо да служим Литургију, али могу да уносим причешће. Кад долазим, то је као један мали празник за њих. Тог дана се могу и помолити, запалити свеће за своје сроднике  у Србији… Швеђани који су осуђени имају право да се виде са својима и да пред крај казне добију од 4 до 72 сата. Ко није Швеђанин, може да прима посету, али Србија је далеко и родбина не долази често.

Колико њих је којима сте духовник?

Десет до петнаест у притвору и толико у затвору, нема их много. Понекад буде мало више или мало мање, али то је то.

Свештеничка служба у затворима у Шведској постоји дуже него у Србији, где је крајем деведесетих обновљена. Показала се као нешто што је јако добро у процесу ресоцијализације осуђеника. Каква су искуства Швеђана? Колико духовник доприноси њиховом поправљању за време издржавања казне?

У шведским затворима ова служба постоји одавно, не тачно знам од када. У време док је постојала смртна казна, свештеник је увек имао приступ затвору да би могао да исповеди оног над којим би она требало да буде извршена. Радило се, наравно, о протестантским свештеницима, будући да је Шведска већински протестантска земља. После Другог светског рата почели су да дозвољавају и протестантским сектама да улазе, као и нама православнима и римокатолицима. Има 20-30 година откако служимо. Један српски свештеник из Штокхолма и ја једини смо православни свештеници који имамо уговоре са државом и плате за то што служимо по затворима. Полако, боримо се за да уђемо у још неке затворе јер потреба постоји.

Успевате ли да им помогнете?

Данас нема смртне казне, има доживотне робије. Ретко ко лежи доживотно, јер после четрнаест година имају право да добију одређена умањења казне и велики број добије 25, 30 или 35 година. Један део су већ одлежали и имају шансу да изађу раније. Има оних који остају на доживотној, који су опасни по околину, али они нису у затвору у коме служим. Затвор у ком сам ја јесте затвор „прве класе“ –  најстрожији, али има таквих шест у Шведској. Овај је један од блажих у првој класи.

Има ли међу осуђеницима чији сте духовник оних са казном доживотне робије?

Не. Ако притвореник неко није Швеђанин или држављанин неке од земаља Европске уније и постоји ризик да побегне онда га стављају у прву класу, иако можда треба да буде у нижој класи затвора. Углавном, људи о којима се старам су возачи камиона, код којих су „позади“ проналажени наркотици или оружје. Е сад, да ли су они знали за то или нису… Такође, дешавало се да упадну у дугове, немају да плате, па онда шта ће –  вози „овај“ ауто, носи „ову“ торбу и слично. Буду ухваћени и уследи затворска казна од 4- 5 година. Имао сам и неке који су осуђени на 12 година због трговине наркотицима.

Како реагују наши људи када виде Вас – Швеђанина као свештеника Српске Православне Цркве задуженог за њих? Да ли се изненаде?

Не, углавном су радосни. Они долазе из Србије или Црне Горе, никад пре нису били у Шведској док нису морали да „заврше посао“ који су имали. Дошавши у затвор, не могу да причају са персоналом, нити с неким другим. У затвору увек има неки Србин који пристиглима може нешто да објасни, помогне око неких ствари. Лакше је кад имају с ким да причају на свом језику. Ја сам ту да им то пружим. Кад се човек исприча, олакша своју душу, боље је и њему и свима око њега. Осим Срба, има ту и Бугара и људи из бивших совјетских република, којима је руски био други језик, па и са њима разговарам. Имао сам прилике да причам са људима из Јерменије, Азербејџана… Има и муслимана из Босне са којима сам спонтано почео да причам, јер они немају с ким тамо да причају.

Ви толико језика говорите да можете са свима да причате… (Отац Доротеј говори:  шведски, српски, енглески, руски, немачки, чита и разуме старогрчки и црквенословенски, а споразумева се на бугарском и македонском, као и осталим скандинавским језицима, прим. аут.)

Нађу се сличности међу језицима које олакшавају комуникацију. Са Бугарима, рецимо, уопште није проблем, све се разуме. Са Чесима и Словацима мало теже, али ако се прича спорије, може да се разуме. Све су то словенски језици и сличности има доста. Румуне већ не могу да исповедам, њихов језик је прилично другачији од свих које познајем. Имали смо недавно један интересантан случај у вези са језицима. Наиме, човек из Вијетнама завршио је у затвору у Шведској (трговина наркотицима). Знао је само свој, вијетнамски језик, и ниједан други. Тражили смо по целој Шведској свештеника који се служи тим језиком. И једва смо нашли једног римокатоличког свештеника који зна. Онда, пошто смо ми свештеници повезани, можемо да позовемо свештеника, и управа потврди да може да дође. Тај свештеник је дошао са севера Шведске и остао три дана у затвору, разговарајући са њим у просторији за састанке са адвокатима.

За крај сваког нашег разговора, увек Вас замолим  да упутите неку поруку нама овде…

Увек исто: да се чува Православље!

разговарала: Јадранка Јанковић

Извор: Епархија ваљевска