Izaberite stranicu

Празничне молитве на месту натопљеном српском крвљу – Јасеновац

У петак 12. и суботу 13. септембра, на дан прослављања светих Јасеновачких Новомученика, велики број верног народа, црквени великодостојници, свештенство и монаштво, сабрали су се у манастиру св. Јована Крститеља у Јасеновцу да саборно узнесу молитве светим Јасеновачким Новомученицима. Величанствен православни скуп и духовни празник. У овој светињи сам често последњих пет месеци и уверио сам се да, осим овог празника, веома мали број људи долази у највећи српски мученички град Јасеновац и православну светињу која нам је овде једина брана од заборава и отуђења. Тако је бар последњих двадесетак година.
На недавно одржаном симпозијуму у Бањалуци, један Јеврејин рече да је несхватљиво колико су Срби немарни према милионима невино пострадалих сународника, према геноциду који су претрпели и местима њихових великомученичких страдања. Он сведочи да нема већег места страдања на планети (па ни значајнијег града) где они – Јевреји, нису изградили свој музеј, меморијални центар, синагогу, споменик, архивску зграду, обележје…. где су страдали и где је проливана њихова крв и да веома воде рачуна о свим тим местима и старају се о њима.
Ових дана сам разговарао са гостима који су посетили манастир у Јасеновцу (свештенством и монаштвом) и предложио да у својим местима, светињама, парохијама и манастирима апелују, саветују, подижу ниво националне и духовне свести и организују поклоничка путовања у Јасеновац. Господ и Великомученици Јасеновачки би нас погледали и благосиљали, а овај мученички град оживео боготражитељским окупљањима, националном самосвешћу, вером и духовном снагом.
Рекао сам им да васкршњу радост доноси сама помисао на реке духовно и национално пробуђених Срба које би се редовно сливале у јасеновачку светињу. Колико је наших парохија и манастира у отаџбини и расејању, сигуран сам да би то било могуће са врло мало труда и страха Божијег. Зато је неопходна пробуђена национална и духовна свест. Дужно поштовање према својим светим прецима, на првом месту страдалницима који су најскупоценији дар – живот, положили за нас и нашу будућност. Неопходна је и вера у вечни живот и свест да су два света, привремени и вечни, земаљски и небески, веома чврсто повезани и испреплетани и имају велики мећусобни утицај.
Нас десетак милиона данашњих Срба, гледају очи стотине милиона Срба из вечности, моле се за нас Богу, радују се нашим врлинама и тугују због наших грехова. Са љубављу гаје наду да ћемо се показати достојни српског православног имена и да ћемо бити достојни потомци њихови. Нека би Господ Бог дао да духовно напредујемо вером и љубављу, трудом, жртвом, добрим делима и родољубљем да бисмо доживели и дочекали, када напустимо овај свет и пређемо у вечност, да нас наши свети преци препознају као своје достојне потомке!
Благослов светих Јасеновачких Новомученика нека буде са свима вама!

Архимандрит Пантелејмон

Како живе Срби у Јасеновцу

Село заборављених Срба

Доласком новог старешине манастира светог Јована Крститеља у Јасеновац, пробуђен је духовни живот тамошњих Срба, који су срдачно поздравили оца Пантелејмона Јовановића. Овај монах и архимандрит је после службе на југу Африке, где је годинама ширио православље међу белим и црним људима, добио не мали задатак од СПЦ да брине о верском животу Срба на простору где се сударају река Уна и Сава и гранични прелаз код Новске између Републике Српске и Хрватске.
– Требало ми је времена и да се навикнем на живот у Јасеновцу. На његову тишину и на то да свако јутро, када кренем у манастирску цркву на богослужење, затекнем испред врата свеже убрану салату и млади лук из комшијских башти и свежа јаја из околних домаћинстава која гаје кокошке. Дарове ми доносе Срби, наши верници, али и комшије друге вере и нације – записао је отац Пантелејмон у свом црквеном дневнику.
Српски православни манастир Св. Јована Крститеља у Јасеновцу, налази се на удаљености од једног километра од Спомен подручја Јасеновац. Храм је чувар православне вере, српског духовног идентитета на тим просторима и сведок великомученичког страдања нашег народа у логору Јасеновац. Црква је потпуно била срушена, односно уништена 1941. године, а поново је сазидана на истом месту и освештана 1984. године.
Крст и недовршене српске куће у Јасеновцу
– Свети храм и манастирски комплекс је веома лепо уређен трудом бившег владике славонског Саве у периоду од 2000. до 2013. године. Владика Сава је у овој светињи изградио нови конак са централним грејањем, кухињом, купатилом и 3 собе, а такође изградио и нову гостинску кућицу за поклонике и путнике намернике. Овде смо, богу хвала, са новим свештеником прославили нашу храмову славу светог Јована Крститеља. Било је много народа, чак и деце – задовољно прича старина Душан Тишма, који је пристигао из Београда да обиђе своје родно село.
Не зна се тачно колико је село Јасеновац старо, помиње се још у 18. веку, да би га у старој Југославији прославио фудбалски клуб, који је 1919. био шампион. Тада је у Јасеновцу живело око две хиљаде Срба, углавном досељеника са подручја Козаре и Лике. Животарило се покрај малог бродоградилишта. Неки су радили у циглани и радионици званој „Ланчара“. Већина Срба је радило земљу и чувало стоку. Живот је текао, укоритан двема рекама, ограђен мочварама, у близини пруге којом су промицали возови.
– Од тада нас је све мање. Прво смо побијени у логору, а потом смо заборављени као народ, јер се о страдањима у Јасеновцу у Титово време ћутало. Последњих година, када је Јасеновац постао хрватска општина Срби су из њега једноставно побегли, па су Хрвати постали већински живаљ – прича чика Душан Тишма.
У Јасеновцу је све мање Срба
Јасеновачки Срби казују да је њихово место “било ослобођено” тек 1991. када је ту привремено боравила српска војска, која је открила да су нове усташе у Јасеновцу пола века после геноцида скрнавила српско гробље, а поставку у музеју уништиле. Када је српска војска отишла, за њом су кренули и јасеновачки Срби. Тишма казује да је по попису из 1991. у Јасеновцу било 911 српских глава, а да их је 2011. избројано свега 653. Нешто млађи људи су запослени у Спомен комплексу Јасеновац, док остали путују на посао у околна места.
– У Јасеновцу већина Срба су стари људи, који живе од својих пензија и окућница, које обрађују. Мало је радости у њиховим животима, јер су сећања на страдања у логору још жива и јер их старе ране јако боле. Три жене, Љепосава, Радојка и Љубица, рођене 1930. и 1931. су као девојчице преживеле логор Јасеновац и данас се сећају почињеног зла, што их страшно оптерећује. Оне о томе ћуте – прича отац Пантелејмон, који исповеда јасеновачке Србе.
Хрватски националисти и данас не дају мира Србима у Јасеновцу. У мејлу, са сликом метка, у којем се запослени у Спомен комплексу Јасеновац називају антихрватима и издајницима, прошле године су стигле претње директорки и запосленима: “Ви ширите четничку пропаганду” уз усташки поздрав “За дом спремни”. То је био отворени позив на ликвидацију Срба. Недавно се у селу Јасеновац догодио нови злочин усташа. На месту где се догодио злочин, геноцид, који никад неће престати да боли, на простору логора Јасеновца посађено је цвеће у белим и црвеним квадратима, сложено у облику усташког знака “У”.
На храмовој слави у манастиру светог Јована Крститеља у Јасеновцу међу стотинак верника било је и младих људи са децом. За свештеника Пентелејмона то је знак да се Срби не предају и да верују да у Јасеновцу могу да граде своју будућност.
Дубоке ране
– У историји цркве никада није забележено страдање за име Христово у оволиком броју, као што је то било у Јасеновцу. Није случајно да су у Другом светском рату највише страдали богоносни народи као што је јеврејски, руски, грчки и српски. Народ не ради довољно на неговању сећања на страдање у Другом светском рату. Ране из Јасеновца у српском народу никада неће зацелити осим у царству небеском, јер дубљих рана у хришћанској историји тешко да је било – тврди владика славонски Јован.
Нека Папа дође
У великомученичком Јасеновцу постоји читав подземни град фашистичког логора, који је фактички и данас сркивена гробница побијених Срба, Јевреја и Рома. Многи од њих су страдали само зато јер су православци, односно људи другачије вере. Јасеновачки Срби живе у непрестаном исчекивању да ће добити пристојно извињење од католика, у чије име се убијало. Кажу: “Прича се да папа Фрања треба да посети нас Србе у Јасеновцу и вас у Србији. Ако је свети отац Фрањо пријатељ нашег народа и цркве, као штро се тврди, нека слободно дође у Јасеновац да се заједно помолимо жртвама.”

Марко Лопушина (Вечерње Новости)

Приредио: Јован Маркуш

Pin It on Pinterest

Share This