Како превазићи расијаност при молитви

10. октобра 2016. - 10:33

Вероватно je свакоме од нас познато стање када почињеш да се молиш и кроз неко време одједном схваташ да речи молитве не дотичу срце, изговараш их механички, а мисли су ти већ одавно прешле на неке свакодневне проблеме. Како да сачувамо усредређеност у молитви, како да избегнемо расејаност? Своје савете дају пастири Руске Цркве

Игуман Лука (Степанов):

– Онај који је победио страст према предметима видљивим и чулним, који је загрејан страхопоштовањем и захвахвалношћу према Милосрдном Господу, томе је страна таква расејаност.

Јеромонах Иларион (Резниченко):

– Најједноставнији начин је да се обратимо искуству светаца. Благо нама, њихова дела су данас доступна, и Аве Доротеја, и Светитеља Теофана Затворника, и Преподобног Амвросија Оптинског… Али то понекад, само по себи, није довољно да реши проблем. Зато људи иду тежим путем: они читају дела светих, памте њихове поуке и почињу да озбиљно анализирају себе, свој духовни живот и већ тада у складу са њим ступају на пут усавршавања. Свеци су апсолутно различити људи, различитих нарави и путева ка Богу, зато њихови примери не одговарају обавезно свакоме. Али треба да узмемо у обзир туђе искуство да бисмо формирали сопствено.

Протојереј Сергије Правдољубов:

– Победити расејаност у молитви је скоро немогуће. То је напад злих духова. Ретки су људи који могу да се моле без расејаности. Борба са расејаношћу је неизбежна и стална. Једно од средстава помоћи у тој борби је неуморно (не мислим на непрекидно, већ на неуморно) творење молитве Исусове. Како је говорио отац Јован (Крестјанкин): сто молитава на дан ­ више не треба. Али читање ових сто молитава обично траје скоро сат времена, а и не успеваш увек да прочиташ сто молитава. Отац Јован (Крестјанкин) никако није захтевао брзо и аутоматско читање молитве, не! Он је говорио: треба споро изговарати „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“, полажући на себе крсно знамење. Причекати, поклонити се, причекати, усправити се, и после читати следећу молитву.

Шта пружа Исусова молитва? Она, сабирајући ум, помаже да се усредсредимо на најједноставније речи, које су ти толико познате да можеш да их се сетиш и дању и ноћу. То је одређени „тренинг“. И свакодневно искуство творења Исусове молитве помаже да победимо расејаност у молитви и литургијској, црквеној, и домаћој, вечерњој или јутарњој. А без творења Исусове молитве готово је немогуће да се одупремо расејаности мисли.

Када бисмо могли да се молимо без расејаности свет би био сасвим другачији. Многи монаси на Атосу успевају у томе, и у нашим руским православним манастирима такође. И нек да Бог свима који хоће да се моле да не губе ток мисли у свакој молитви, читајући свако правило.

Када ме питају зашто се 40 пута чита молитва „Господи, помилуј; Господи, помилуј, Господи, помилуј…“, ја одговарам овако: „Шта Ви мислите, да ако ја три пута исто то прочитам, да ја не губим пажњу? Губим! Било би добро да од тих 40 пута бар десет изговорим молитву од душе и без расејаности“. Ето то и јесте начин да напрегнемо своје мисли и да се не искључујемо, да се не удаљимо! То је веома битно и важно је да се то употребљава у православном богослужењу. И тога не треба да се плашимо, већ треба да се захвалимо Богу због људи који су направили правило да се 40 пута изговори „Господи, помилуј“.

Протојереј Максим Козлов:

– Када бих ја само знао како да победим расејаност у молитви! И када би неко знао како засигурно то да постигнемо, њему би доделили нашу православну „Нобелову награду“ и он би био главни светац за последњих 2000 година. Такав јединствени савет за све не постоји. И треба да бежимо од тих људи који говоре да знају препоруку која свакоме одговара.

Може се посаветовати следеће: треба да се потрудите, идеално, у животу, али ако у животу не успевате, онда у књигама, да нађете таквог учитеља, кога ћете заволети и желети да слушате, са искуством које Вама улива поверење, и да радите оно што он каже. Као у медицини: ако човек има поверења у лекара онда лечење најчешће успева. А ако се он колеба између пет школа и традиција лечења, онда ништа не може да успе, све и ако би то били најуспешнији академици и професори медицине.

Трезвено расудите и нађите тог благочестивог подвижника чије књиге, укљућујући и оне о молитви, изазивају највећи одјек у вашој души, и трудите се да највише следите његове савете о превазилажењу расејаности у молитви.

Протојереј Олег Стењајев:

– Расејаност у молитви се превазилази пажљивим односом према речима текста. Пре свега се не препоручује да се напамет изговарају молитве. И веома је битно да читамо молитве на црквенословенском језику. Због тога што црквенословенско писмо захтева од нас више пажње и усредсређености од обичних слова. И када ми имамо навику да читамо молитве на црквенословенском, када су нам та слова увек пред очима, то заиста много значи. Узгред, један старац ми је говорио (још у совјетско време) да се зли дуси веома плаше црквенословенског језика и сасвим не реагују на руске молитвене текстове. На пример, ако ми на руском читамо Псалтир. Мислим да то није било речено тек тако: треба да схватимо сакрални значај црквенословенске традиције, не зато што је то традиција наших предака, мада је то такође битно, већ зато што та традиција почиње од равноапостолних Ћирила и Методија. А равноапостолна браћа су у ћирилицу уврстили слова која су присутна у хебрејском, грчком и у латинском, полазећи од тога да су на Голготи натписи били урађени на ова три језика, што значи да су ова писма света.

Веома је битно да обнавимо страхопоштовање према црквенословенском тексту. Сећам се како су католичке цркве у Москви опустеле када су католици прешли на руски језик и престали да служе на латинском. И један остарели католички свештеник из Москве је тада говорио да у Пољској тога нема: људи неће да причају са Богом на истом језику на ком се свађају на пијаци. И не треба да заборавимо да је у време Исуса Христа разговорни језик био арамејски, а молитвени и сакрални језик је био хебрејски – језик Библије. Разлика међу арамејским и хебрејским је много већа него међу руским и црквенословенским, међутим Христос ниједанпут није покренуо питање молитве на арамејском. И то што Христос није покренуо такво питање, чини ми се, јесте освећење сакралне традиције језика, истицање важности те традиције.

Данас има људи који предлажу да се преведу молитве и богослужење на савремени језик. Предлог је дискутабилан. Наравно, можда је потребно да упростимо црквенословенске речи, да их учинимо разумљивијим. Ту нема ничег лошег, тај процес се непрекидно одвија још од времена цара Ивана Грозног. Али ипак… Ми морамо веома обазриво да се односимо према светом језику, као што треба да чувамо границе своје државе. Јер, по схватању наших предака, језик чини народ, а народ је језик.

Свештеник Валерије Духанин:

– Расејаност у молитви је, наравно, испољавање наше немоћи. То је последица греха. Наш ум је постао нестабилан, мисли скачу и брзо се мењају, у њима влада потпуни хаос, и молитва постаје узак пут и уска врата кроз које је нашем немирном уму тешко проћи. Шта да радимо?

Како наш ум не би летео на све стране треба да га привежемо речима молитве. То је једноставан, али сигуран принцип који предлажу свети оци: ма колико год пута да ум одлута за време молитве, сваког пута га врати назад на своје место. Чак и ако ти на ум падне некаква блистава и паметна мисао, за време молитвеног правила треба све да одбацујеш, јер то одвлачи пажњу од најбитнијег – општења са Господом.

Расејаност такође произилази из одсуства скрушености. То је било откривено Преподобном Силуану Атонском који је упитао Бога зашто разне помисли разарају молитву. „Охоли увек на тај начин страдају од злих духова“, – речено му је. Горда душа је немирна, запљускују је бурни таласи емоција и осећања, молитва такве душе је непажљива. Када се човек скруши, све му је лакше и лакше да се моли, зато што из мирне душе молитва иде сама од себе.

Извор расејаности у данашње време могу да буду прејарки утисци, на пример од гледања филмова или удубљивања у интернет. У нашој души остају признаци онога што смо видели, они неће тек тако нестати и ометаће пажљиву молитву. И ако си сам испунио свој унутрашњи свет свакаким призорима, зашто се онда чудиш што све то извире на површину за време молитве? То значи да треба унапред да научимо да примећујемо шта помаже и шта смета нашој пажљивој молитви.

Разлози за расејаност су многоструки. Понекад је човек просто уморан, исцрпљен и радо би се помолио са пуном пажњом, али глава се искључује. У таквом случају пожељно је да унапред израчунамо своје време, да издвајамо сваког дана за молитву одређени временски период и да сачувамо, колико год можемо, снаге за то.

Како год, не треба да падамо у очајање. Мисли које долазе у време молитве су сличне корову у башти: чупаш га, а он поново ниче. Али ако га не чупаш, он се свуда шири и све је теже и теже да га искорениш. Али сваки пут кад га уништиш, коров губи своју снагу. И кроз одређено време молићеш се приљежније.

Свештеник Александар Сатомски:

– Битно је да памтимо: Бог није руководилац књижевног кружока. То јест Њега не радује ако ми ујутру и увече само читамо песмицу „Јутарња/вечерња молитва“. Он од нас очекује одређен однос, љубав и отвореност. Зато ако се губимо у оквиру молитвених текстова неопходно је да их не читамо редом већ да поступамо другачије. Светитељ Теофан Затворник је у таквим случајевима препоручивао да се не молимо по обиму прочитаног (потпуно/непотпуно правило), већ по времену које смо спремни да издвојимо за молитву. Ако имамо могућност да се помолимо 10 минута увече онда можемо да узмемо Молитвеник и да почнемо да се молимо максимално прибрано. Ако смо се мислима удаљили треба да се вратимо на место где смо изгубили нит. Обично нам је тешко да се вратимо јер нас лењост задржава. А у овом случају разумемо да не читамо да бисмо постигли неку норму по обиму, већ се трудимо да нешто кажемо Богу. Кроз неко време ми ћемо видети да је 10 минута прошло, а ми хоћемо да наставимо молитву – ето то ће бити резултат!

Припремио: искушеник Никита (Попов)
С руског: Александар Ђокић и Ана Ведјајева
Извор: Православие.ру