Матија Бећковић: Ћирилица не зависи од нас, ми зависимо од ње

16. маја 2018. - 9:01

Познати пјесник, академек Матија Бећковић недавно је посјетио Црну Гору. Присуствовао је додјели књижевне награде „Марко Миљанов Удружења књижевника Црне Горе Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, чијим жиријем је и предсједавао као прошлогодишњи лауреат.

Бећковићева књига „Праху оца поезије“ (Саиздавачи дивот-издања књиге „Праху оца поезије“ су Српска књижевна задруга и Српско културно друштво „Слово љубве“ из Бара) изазвала је огромну пажњу како читалачке, тако и критичарске јавности.

– Ви знате да је на 200. годишњицу Његошевог рођења на Цетињу митрополит прогласио њега Ловћенским Тајновицем, онако како је Његош исто тако на Цетињу прогласио свецем свог стрица Светог Петра Цетињског. И Његош је постао Икона, написано је његово житије. Ја сам се том великом догађају Српске цркве и српског народа придружио поемом „Праху оца поезије“, рекао је тада пјесник. Бећковић за „Ћирилицу“ говори о ћириличном писму, виртуелном свијету, књигама, поезији, али и нашим усудима…

 

•Како видите будућност ћириличног писма? Какав је наш однос према њему и да ли оно постепено губи трку са латиницом?

-Ћирилица не зависи од нас, него ми зависимо од ћирилице. Ако ми престанемо да пишемо ћирилицом, ћирилицу ће наставити да пишу толики други народи. Мало људи зна да ћирилицом пише више становника него латиницом. Значи, ради се о нашем опстанку, а не опстанку ћирилице.

Разумије се да ми себи дајемо толики значај, па мислимо да од нас зависи неки језик, неко писмо… Грци, Руси, Бугари, и толики други народи, чак неки тамо чухотско-камчатски дијалекти се пишу ћирилицом о чему ми појма немамо. Ми само имамо најсавршеније писмо на свијету, коме су се поклонили сви најученији, најупућенији лингвисти. То нијесу установљавали дилетанти. А, Црна Гора се одрекла својих лингвиста који су по правилу држали катедру српско-хрватског језика. Они су испитали те црногорске говоре до танчина. Жалосно је да се у Црној Гори не спомињу Михајло Стевановић, Радомир Алексић, Радослав Бошковић који је написао упоредну граматику словенских језика, Митар Пешикан, или Драгољуб Петровић и Мато Пижурица који су данас водећи лингвисти… него се позивају на људе за које нико никада није ни чуо.

•Какав је то пут?

-Па, ми желимо да постанемо неко други, што не би била никаква трагедија, када би о том другом нешто знали. Проблем је што ми напуштамо онога о коме знамо све, а постајемо неко о коме не знамо ништа.

•Често спомињете паралелне стварности, виртуелни свијет… Како се ту позиционира књижевност?

-Настало је неколико стварности и то је свакако огромна новина. Сам интернет је огромна новина, али је нарочито занимљиво да су они за свој заштитни знак узели ону нагрижену јабуку. То је она јабука коју је Ева загризла и због које смо истјерани из раја. Нијесам примијетио да је неко то тумачио, али вјерујем да онај који је одлучио да то буде планетарни знак није то одлучио без разлога и да то има једну врло дубоку позадину и веома важну поруку.

Та паралелна стварност утицала је да и на читање гледамо сасвим другачије…

-Никада се није више читало и писало, само што људи мисле да то што пишу СМС-ове и шаљу поруке и читају оно што им други пишу, да је то писање и читање. И то сигурно утиче и на општу писменост и на једну општу редукцију језика и свођења језика на неколико ријечи, тако да се у наше вријеме подигла једна велика револуција против говора. Ко год каже двије-три реченице он „дави и „смара, тако да мислимо да су све приче испричане и компромитоване и да више нема разлога да се прича. Али, што се каже, и то ће проћи као што је све друго прошло.

•Шта би сте поручили младом човјеку који ступа у свијет књижевности?

-Да не вјерује у те приче о крају књиге, да ће књигу замијенити други медији. Не, нема краја умножавању многих књига, али књига је једна и све те су настале из те једне и нико још није срећно спојио двије ријечи, а да то неко није запазио и да то није била варница у нечијем срцу.

•Хоћемо ли жалити за временима када су књиге биле забрањиване?

-Сигурно да је у то вријеме значај књиге и поезије био већи, али за тим временима не треба жалити. За важношћу поезије треба!

Александара Ћуковић

Извор: Дан